АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА

Јово Вукелић: Шта Србију очекује овог пролећа?


Уочи саопштавања одлуке Председника Србије о Косову и Метохији – Издајом до вечите власти


Пише: Јово Вукелић
КМ Новине, 15.3.2018.

Тачније, шта ће се догодити кад ускоро буде саопштена одлука о предаји територије  Косова и Метохије  (неки ће рећи да је капитулација покрајине била 1999,  други 2008…), кад председник Србије добровољно преда покрајину и дозволи  потписивање правно обавезујућег споразума о самосталности и независности и признању од стране Србије илегалне квази државе Косово? То  ће све заједно олакшати Албанцима из јужне покрајине  да постану чланови УН и других међународних организација.

Да ли ће доћи до релаксације и стабилизације политичких прилика у самој Србији, у региону Балкана, да ли ће аплаузи из Приштине и суседних престоница Тиране, Софије, Подгорице, Сарајева, Загреба и Љубљане с једне и Брисела, Берлина, Лондона, Вашингтона… с друге стране омамити и подигнути председника Србије толико „да полети као сјајна звезда у неслућена сазвежђа“ од свог грандиозног, историјског, визионарског чина који је предузео?

Да ли ће он можда због тог „великодушног“, скоро „Христовог“ геста – поклањања, предаје дела земље Србије туђину и непријатељу, као велики државник који је „решио“ један од највећих проблема у Европи, бити потом кандидован за Нобелову награду? Добијa ли Србија новог оснивача неке нове Србије?

Да ли је и то могуће – да  учини оно што ни Милошевић, Ђинђић, Коштуница, Тадић, Николић нису хтели, смели или могли?

Кад се држава одриче територије престаје да буде држава. Да ли је могуће да, иако се државе не одричу територије, јер кад то учине престају да буду државе, Нобелов комитет направи преседан?

Или ће се догодити нешто друго са Србима у Србији и на Космету? Или ће се од тог дана и часа угасити сјај звезде председника Вучића  брзином којом гасне свака репатица док не тресне о земљу? Шта ће се десити?

Да ли ће Срби са Косова и Метохије да аплаудирају председнику Србије на храбром, одлучном визионарском гесту којим их је заштитио, омогућио им пуну слободу, слободан и безбрижан живот и заштиту имовине и православних светиња у покрајини?

Питања има још много…

Главно је питање – да ли ће најављена одлука председника Србије да омогући Косову столицу у УН (ми их и не морамо признати, Албанце баш брига за то!) решити проблем који постоји, или неће? Да ли ће донети добро Србији и Србима? Или ће се после тог председниковог чина десити  да Срби са Косова и Метохије буду незадовољни, потиштени, нерасположени и очајни, а неки и љути и бесни? И да ли ће се, стога, они у већини одлучити  на коначно исељење са Космета? 

Да ли ћемо овог пролећа или лета и јесени (и поред вероватних снажних притисака власти из Београда на њих да то не чине) гледати тужне, дуге колоне српских избеглица из „Штимља“ и других места и села са Косова и Метохије? Или ће се Срби селити невидљиво за јавност, капиларно, организовано?

Србима на Космету треба слобода!

Можда ће „свемоћни“ председник у међувремену послати неком убогом Србину трактор или неку овцу, цреп за кров, али то неће много помоћи јерСрбима на Косову у Великој Хочи, Лапљем Селу, Бабином мосту, Чаглавици, Липљану, Грачаници, Звечану или северном делу Косовске Митровице то неће решити основне проблеме. (1) И овако живе већ годинама без тога, то не решава системске проблеме који постоје.

Србима на Космету треба слобода!

Треба им сигурност живота и имовине, треба им безбедност да могу слободно да се крећу и путују, треба им сигурна егзистенција, запослење, добра перспектива за њихову децу и породицу, осећај да нису грађани другог реда. Србима на Космету треба равноправност! Једноставно, да живе слободно на својој земљи како су живели вековима.

То му, слободу, чудно је, нису тражили кад је последњи пут био у посети покрајини, после стрељања Оливера Ивановића. Нису му тражили да им помогне да задобију слободу?!?

Да ли  живе у енклавама неслободни, уплашени за свој и живот ближњих, живе ли скоро у ропству, или се осећају слободни? А, сигуран сам да им је, као и сваком човеку, сваком људском бићу (Немцу, Русу, Французу, Американцу) најпотребнија слобода!  

Чекају ли нас избегличке колоне Срба?

Ако  после Вучићевог обелодањивања тог „спасоносног“ плана Срби са Космета ипак крену ка градовима у Србији да траже спас и смисао за своје животе, то може имати тешке последице у свим сегментима (економском, политичком, социјалном, психолошком) за целу земљу и снажан утицај на већину грађана Србије, посебно Србе. Десило би се први пут у историји да се Срби исељавају због одлуке Србина, а не због прогона Турака, Хрвата, Муслимана или Шиптара.  Тада би, ако крену тужне избегличке колоне, емоције код многих Срба и преко Дрине могле да прокључају. Питање је колико би политичка ситуација у Србији и шире могла да буде стабилна и да се контролоше.

Многи опозициони политичари у Србији и независни аналитичари указују да сада Запад подржава Вучића и оцењују да зато нема никаквих санкција Србији док Вучић ради посао за Запад. А кад Вучић потпише правно обавезујући споразум да Косово постане чланица УН може се очекивати ће га се одрећи. Можда је то тачно да ће, кад Вучић обави посао за Запад, та подршка њему нестати. То не знамо, али је кључно – да ли ће Срби и после „предаје Космета“ наставити да подржавају Вучића?  Да ли ће садашњем председнику дати  подршку Срби са Косова и Метохије и Срби из Србије?  Деси ли се то, биће то најбољи доказ да бирачи мисле да председник Србије ради у државном и националном интересу најбоље ствари за њих, Србе и Србију, а да ми грешимо!

Могуће је да он опет ових дана по Србији и Београду скупља потписе подршке (као што је чинио недавно за председничке изборе, и сада за локалне београдске) јавних личности, без обзира имају ли угледа или не, за овај свој најављени нови политички поступак. Тако ће он моћи са том листом „академика“ и титула „др и мр“  да маше и овде и све до Брисела и Вашингтона и доказује како њега и у овом „страшном и тешком чину (и часу)“ подржавају сви они који нешто вреде у Србији, па било чак то и на пољу жена лаког морала  (спонзоруша  и старлета), ликова са дна, из субкултуре из света шунд музике, са тв реалитија, најгорег кича са естраде, чега се иначе председник уопште не стиди! Таквих ликова који га подржавају има на његовим листама. Што би рекли Турци – Аферим! („браво, добро урађено, свака част“).

А о каквим је личностима углавном реч довољно је да приметимо да је његов градски изборни штаб морао да прави специјалан спот у којем ће по принципу квиза – питалица да објашњава ко је ко и ко је шта на тој листи, јер  нису сигурни да ли та имена бирачима ишта значе…

Квиз о познатим личностима у кафани са – домино коцкама?…

Вук Јеремић, председник Народне странке, тврди „да  Вучић мора брзо да Косову омогући столицу у УН јер је то раније обећао странцима. Вучић  је у Берлину (Меркеловој)  27. фебруара „закуцао обећање“ да ће потписати свеобухватни споразум који ће Косову омогућити чланство у УН“, закључује Јеремић. (2)

Супротно уверењу председника Србије да „мислим да време не ради за нас“(3) сви релавантни политички одговорни  људи сматрају да време ради за Србију, и да промене у међународним односима слабе утицај САД, главног покровитеља независности Косова! И да не треба журити! Није време за кључне одлуке.

„И даље је на снази завршни Хелсиншки акт о неповредивости граница, као и конвенција из 1912. према којима је КиМ интегрални део Србије, стога, мислим да би Србија требало још мало да сачека и да не води преговоре о правно обавезујућем споразуму под притиском и по диктату Америке и Запада,  јер такве присиле нису прихватљиве са становишта међународног права, а потом да тражи уступке од Америке“...,(4) закључује дипломата Владислав Јовановић, бивши министар спољних послова Србије и СРЈ.

Зашто? Ко их је терао на те непотребне уступке? Тадић и Вучић треба да на то одговоре и положе рачун грађанима Србије. И други наш признати и искусни стручњак Тибор Варади, професор међународног права,  сматра да ова година неће бити година расплета косовског проблема.

Он каже: „То би било лепо, али не мислим да је реално. Да ли су онда обавезујући споразуми компромисно решење? То је циљ правно обавезујућег споразума, али мислим да још нисмо дошли до споразума који би могао да значи „е, сад смо се договорили“. То је подаље“.(5)

Изгледа да једино председник Вучић (да ли под притиском САД , ЕУ и Немачке или и датог обећања) мисли да то може сад да уради и да ће ту змију наивни Срби да покусају!

Из тог реалног односа снага у западном свету који је Србији и Србима ненаклоњен, Милош Јовановић извлачи један од  оштријих закључака:

„Западна цивилизација је владала светом, а не неком Србијом данас. Тамо има сјајне књижевности, музике, културе, али у смислу технологије владања – то су цивилизације које су злочиначке. Биле су и биће. То су империјалне силе које не хају за туђи живот. У њима постоји привид правне државе. Али се заправо понашају као бандити. Гадафи је Саркозију плаћао кампању, а убијен је к’о пас. Мафија има кодекс части, а Запад га нема. Функционише по принципу силе“. (6)

Иако је ова констатација врло деликатна – у поменутим  земљама ипак постоји огромна асинхронизација између, условно речено, њихове унутрашње политике  и њихове спољне политике. И то треба констатовати такође!

Ради објективности и реалности, треба поново цитирати проф. Т. Варадија:

Ја лично мислим да је одвајање КиМ супротно међународном праву, али у овом домену међународна пракса није у довољној мери правна пракса. Исход зависи од односа снага…  У овом часу Косово се, мимо међународног права, одвојило од Србије. Истовремено, чињеница је да КиМ де факто није део Србије, тако да аргументација да треба да сачувамо Косово је таква да човек може емотивно да је разуме, али тешко је сачувати нешто што у овом часу није у нашем поседу… И ту је врло тешко доћи до правог стратешког опредељења, јер, ако желимо да сачувамо ово садашње стање, онда Косово није део Србије, јер, у овом часу, ни административна, ни судска, законодавна власт тамо није српска”. И закључује: „праведно или не, Косово у овом часу није део Србије“. (7)

Треба констатовати да за то што Косово у овом часу „није“ део Србије је одговорна делом и садашња власт (и ранија Тадићева), јер су неке од кључних  прерогатива власти сами добровољно кроз Бриселски споразум и у преговорима последњих неколико година предали у руке Албанцима. 

Нема поделе Косова – нема ни поделе Србије!

Ако Педи Ешдаун, некадашњи високи представник у БиХ, пре неколико дана ничим изазван на сва звона обелодањује: „ЕУ мора да пошаље јасну поруку да нема поделе Косова“ (8 ) онда је истог часа неко од српских званичника требало да одговори: „Нема ни поделе Србије!“. Али, му нико до данас није одговорио!

Није наш посао да, поред толико одговорних српских институција и званичника, нудимо било каква решења и предлоге  за Космет.

Јасно је сваком да о имовинским питањима није још расправљано, а она су једно од кључних нерешених питања. Имовинска права су неотуђива, било да се ради о приватној, државној или црквеној својини. Даљи преговори морају бити искључиво о имовинским питањима. Мора се Србији и њеним грађанима, као правим власницима,  вратити  отета имовина са Косова. У питању је имовина вредна  стотине и стотине милиона евра…

Производни погон Трепче, другог по реду по богатству рудника у Европи.

Друго, како истичу многе дипломате, званичници и српски искусни политичари мора се од свих најважнијих институција у свету и ЕУ тражити слободан и безбедан повратак 250.000 протераних Срба у етничком чишћењу. (Па колико их се врати, али им то треба обезбедити).«Каква би то била нормализација односа без услова за безбедан повратак четврт милиона протераних људи» (9), пита се Живадин Јовановић, бивши министар спољних послова Србије?

Треће, показало се из праксе да је даљи опстанак Еулекса бесмислен, а уз то штетан за Србију и Србе. Зато се на дневни ред мора поставити питање даљег опстанка ЕУЛЕКС-а због корумпираности и неспособности.

Наравно, било би најбоље да се питање статуса и судбине Косова и Метохије решава, како су многи још раније предлагали, у формату Међународне конференције,  јер се косовска криза без учешћа великих сила не може решити. Најлогичније је да се цео процес врати у УН, да  буде у формату СБ УН, у ингеренцији пет сталних чланица СБ, како предлаже Живадин Јовановић, бивши министар спољних послова Србије.

На крају, треба тражити од ЕУ „мапу пута“ за чланство Србије у ЕУ, без захтева Брисела да Косово мора да добије столицу  у УН. Како оцењује и предлаже Душан Пророковић:

„не може процес евроинтеграција бити условљен прихватањем Ишингеровог плана. Србија треба да тражи пут у ЕУ,  без да Косово мора добити место у УН! Уколико ЕУ то не прихвата можемо да останемо да  сарађујемо са ЕУ у постојећем формату. Ако ЕУ одбиje овакве предлоге Србије  морала би ЕУ да темељно образложи одбијање“.(11) Стручњаци мисле да није могуће уверљиво образложење ЕУ.

Следи и најновије упозорење председника! Вучић каже да ако не прихватимо правно обавезујући Споразум, неће бити страних инвестиција (са Запада)! Нека му неко израчуна колико имамо користи од тих страних инвестиција, где иначе странцима дајемо огромне тантијеме по радном месту те испада да ми инвестирамо, а они се „крсте и чуде“ и грабе профит. Неће Србија пропасти без тих страних инвестиција које су један од модела експлоатације и пљачке. Нека пита председник оне који о економији више знају – да ли се иједна земља економски опоравила политиком привлачења страних инвестиција?

Ипак, после саопштавања Вучићеве „епохалне“ одлуке о Косову и Метохији, уз могућу појаву српских избеглица са Космета, главно је да се види да ли ћe одлуку подржати и политичке партије почев од блиског партнера СПС па надаље. И како ће ту одлуку, што је најважније, дочекати грађани Србије, Срби  из РС, а посебно Срби са Косова и Метохије. Од тог часа ништа више неће бити исто у Србији!

1. У свим овим местима на Космету био сам више пута од 2004. године

2. http://fakti.rs/serbian-point/kritika-vlasti/jeremic-vucic-mora-brzo-da-kosovu-omoguci-stolicu-u-un-jer-je-to-obecao-strancima

3.  http://fakti.rs/serbian-point/vucic-povodom-kim-igramo-partiju-saha-bez-dame-i-topa-i-pokusavamo-da-izvucemo-pat

4. http://www.nspm.rs/hronika/vladislav-jovanovic-ne-bi-bilo-dobro-da-kosovo-bude-primljeno-u-un-po-modelu-ukrajine-i-belorusije-u-doba-sssr-a.html

5.http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/politika/3018486/varadi-odvajanje-kosova-i-metohije-suprotno-medjunarodnom-pravu.html

6. http://fakti.rs/serbian-point/kritika-vlasti/jovanovic-mnogi-jos-misle-da-ce-vucic-na-kraju-preveslati-zapad-ali-je-to-nemoguce

7.http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/politika/3018486/varadi-odvajanje-kosova-i-metohije-suprotno-medjunarodnom-pravu.html

8. http://avaz.ba/vijesti/teme/357142/pedi-esdaun-bih-treba-vise-rada-a-manje-zastava-i-slavlja

9. http://fakti.org/srpski-duh/model-dve-nemacke-je-podvala-niti-je-srbija-zapadna-nemacka-niti-je-kim-istocna

10.  http://fakti.org/srpski-duh/resenje-za-kosovo-treba-traziti-tek-kad-prodje-zemljotres-u-svetskim-odnosima-koji-traje


О аутору: Рођен је 1952. године у Херцег Новом. Дипломирао је на Филозофском факултет у Београду. Као студент (друге године) прогањан је па потом и осуђен 1974., на годину дана затвора, условно на две године због одбране професора које је у то време прогањала Брозова комунистичка машинерија.

Проглашен је морално-политички неподобним и зато годинама није могао да добије сталан посао. Учестовао је активно као организатор од средине 70-тих до 80-тих у скоро свим кључним акцијама против режима Јосипа Броза. Први је секретар Демократске странке 1990. године. Један је од оснивача Демократског центра (фебруар 1996.) У листу Политика (по приватизацији Политика ад) проводи седам година на руководећим пословима са високом стручном спремом. Ту покреће издавачку делатност – штампање књига.

Из „Политике ад“ у „Службени гласник“ прелази 2009. године, сектор Издаваштво, на место извршног уредника где је и данас, на позицији Уредник књига.

Извор: КМ Новине 

2 replies »

  1. Слободан Јарчевић:
    Члан Српске развојне академије (РАС) у Београду
    Члан Удружења књижевника Србије
    Члан Петровске академије наука и уметности (Русија)
    11160 Београд, Радивоја Марковића 12/5
    Београд, 20. март 7526 (2018)

    УЗАЛУДНО ШКОЛОВАЊЕ – XXXI
    КО ГОВОРИ СРПСКИ – ОН ЈЕ СРБИН
    Не може се научно оспорити овај наслов, јер је немогуће да припадници неког несрпског народа почињу да говоре српски од најранијег детињства, јер их њему уче мајка, отац, бака, дека, тетка… А и сви ти његови учитељи српског језика су, такође, на исти начин у свом детињству, учили српски језик.
    Чудно је, да ову чињеницу не спомиње ниједна грана друштвених наука, а то би морале да учине повјест (историја) и језикословац (лингвистика).
    И друго чудо је присутно у вези са српским народом, српском повјешћу и српском културном баштином – повјест (историја) не бележи да су од Срба (колонијалном стратегијом) Аустрија и Ватикан, уз подршку романских и германских држава, створиле од Срба вештачке нације: македонску, хрватску, бошњачку, црногорску…
    И треће чудо је присутно у вези с овом колонијалном делатношћу против Срба, српске културне баштине и српске државе – то је тако једноставно схватити и о томе имају тоне књига и докумената ИЗ ПРЕТХОДНИХ СТОЛЕЋА, а умни људи у овим расрбљеним групама то не спомињу (осим ретких изузетака), те не траже да се обави деколонизација на српској земљи, предвиђена резолуцијама и другим документима Уједињених нација. А ТА ДЕКОЛОНИЗАЦИЈА БИ ИМ ВРАТИЛА ПРИПАДНОСТ СРПСКОМ НАРОДУ. А то међунарно законодавство у вези с деколонизацијом су обавили народи свих колонија у Африци, Азији, Америци и Аустралији. Само Срби то не чине – ни постојећи Срби, ни расрбљени Срби!
    Но, постојао је један покрет међу покатоличеним и похрваћеним Србима, да се врате свом српском корену и да одбаце колонијално наметнуто народно име – хрватско. Реч је о Србима католицима у Дубровнику, али о томе ништа не пишу јавна гласила на територији бивше Југославије. Изузетак је учињен у Бањалуци. Тамо је почео да излази часопис који затупа истину и данашњице и прошлости. Реч је о часопису „Култура Српске“, а издавач је Српски књижевни клуб у Бањалуци, сајт: srpskiknjizevniklub.org; tel. 065/645-230, email: srpskiknjizevniklub7525@gmail.com
    У броју 2, од 16. 09. 7525 (2017), на стр. 16, објављен је чланак Божидара Т. Вучуревића: “Шта су дубровачки интелектуалци рекли о свом народу“. Вучуревић објашњава да је српски покрет у Дубровнику почео 1991. Године:
    “С почетка рата, кренула је идеја о обнављању Дубровачке Републике. Зачетници те идеје су били дубровачки интелектуалци. Прво и почетно – формирали су ‘Покрет за Дубровачку Републику’. На чело Покрета је изабран професор адвокат, Александар Ацо Аполони. Сачинили су и објавили меморандум, а затим јавни позив свим грађанима Дубровника, било које да су вјере, боје и нације, а затим је почео из штампе да излази гласник Покрета. У том гласнику су писали угледни интелектуаци о прогонима, злостављањима, застрашивањима и убиствима Срба у Дубровнику. Нешто прије почетка рата, срушене су бројне куће, власништво Срба у Дубровнику. Као наводно, због нелегалне градње. А по одласку војске ЈНА из Дубровника, срушено је још 96 српских кућа, што су они објавили (Покрет). Тај покрет је добијао на снази и бројности присталица, све док није примењена сила хрватске власти. Тада су вође Покрета морале да беже из свога града. Предсједник Покрета, г. Аполони је побјегао у Црну Гору, у Херцег Нови, а потом у Београд. Ко није успио да побјегне из Дубровника, био је драстично кажњен“.
    Хрвати су, поред 96. порушених српских кућа, срушили и српске православне верске објекте, а и објекте Срба католика Дубровника из претходних столећа, а спалили су и велики број књига штампаних српском ћирилицом, а писци су били Срби католици из претходних столећа. Покрет у Дубровнику је био веома опасан за Хрватску, па су учинили све, да прикажу Дубровник као мету артиљерије Југословенске народне армије – што значи српску мету, мада су војници Југословенске народне армије тада били припадници свих народа и националних мањина Југославије. То им није било тешко, јер је 1992. године председник СР Југославије био Стипе Месић из Загреба, Хрват, а високе чинове у Генералштабу Југословенске народне армије имали су Хрвати. Даље, у југословенским амбасадама Европе је већина била дипломата из Хрватске, а Србин је био само амбасадор у Лондону. У таквим противсрпским приликама, одглумљен је напад ЈНА на Дубровник и приказан као српски напад, уз што је, углавном, угушен противхрватски дубровачки Покрет.
    И тако, Срби католици из Дубровника су морали бежати у Србију, или у европске и ваневропске земље. Неки су се одселили у Америку и Аустралију.
    Текст би се могао закључити овако: Нека знају сви “Хрвати“, “Црногорци“, “Македонци“, “Бошњаци“– да су им преци чисти Срби, као и они данас, о чему сведочи и њихов српски језик којим говоре. И нека знају, немогуће је наћи један народ у свету чија деца уче језик другог народа, свако дете на свету учи језик свог народа. Тако и “Хрвати“, “Црногорци“, “Македонци“, “Бошњаци“… уче у детињству СВОЈ СРПСКИ ЈЕЗИК.
    С поштовањем,
    Слободан Јарчевић, ср

    Свиђа ми се

  2. Несхватљиво да сви видимо пред очима куда нас води ова несрећна власт,очекујемо да потпише тај фамозни правно обавезујући споразум,тј крајњу и задњу капитулацију и предају свете земље Космета а сви ћуте,као да се то дешава неком у Африци а не нама.Јадни и бедни смо ми потомци славних нам предака,шта ће тек рећи наши потомци.

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.