АКТУЕЛНО

Америка никада није била демократска, нити је икада намеравала да то постане


Извор за карикатуру: Longevity: American Democracy vs. Soviet Communism

Постоји један проблем са америчким идентитетом: то је митологија на којој се он заснива – Устав који би требало да буде резултат хуманистичке, демократске и републиканске револуције против колонијалне империје, револуције која је инспирисана просветитељством. Ово се може разумети у мери у којој већина образованих људи по правилу има недовољно знања о томе шта је заиста био просветитељски покрет: а то је био покрет покварених богаташа који су најпре и пре свега желели да се отарасе свих врста појединачних и ограничених права која су људи скромног или средњег друштвеног ранга наследили из доба средњевековног хришћанства, најчешће на основу своје припадности кастама.

Робовласништво на амерички начин било је типичан пример просветитељских идеала примењених на политичку економију и, ако добро погледате, видећете да је главни потрошач ове идеологије било робље са обе стране Атлантика. Међутим, данас имамо проблем да се о просветитељству осамнаестог века не може рећи права истина, због уверења распрострањених широм света.

Други велики проблем са идетификацијом долази од саме речи „демократија”. У старогрчком језику она уопште није имала значење модерног идеала власти (каква реално не постоји) коју обичан свет има право да смени ако је тиранска, као и лоше законе. Та реч није имала значење власти народа, од народа и за народ, већ власти једне владајуће странке (dêmos, од глагола daiomai, што значи „ја делим, раздвајам”), као и реч партија која долази од латинског partire што значи делити, раздвајати), као у источној Европи (само без икаквих социјалних идеала, који су ионако лажни) или у строго затвореним владајућим класама. Штавише, значила је да издвојена владајућа партија или класа нема или не осећа никакву одговорност за ширу добробит, већ искључиво за интерес своје најуже групе, док су чланови шире заједнице ограђени и под контролом.

То се не разликује од савременог појма олигархије. Старовековни појам олигархије је означавао власт групе која је била толико мала да се добро знало ко је у њој учинио шта и ко је шта заповедио: ако би елита, не већа од 1 до 2%, постала довољно велика да своју власт може да спроводи уз анонимност, без реалне могућности утицаја појединца на њу, таква власт се називала демократија. посебно онда кад су стварни владари имали могућност да свој идентитет сакрију иза анонимне гомиле којом манипулишу по жељи. То је био случај у Атини, чији симбол је била сова, дакле сушти идеал затајности и скривених послова.

Уколико би та владајућа класа осећала одговорност за ширу добробит, такав режим се није звао демократија, већ тимократија (владавина части, подржана личним доприносом широј добробити). Тимократија је била власт оних који узимају али и дају а демократија оних који само узимају. Ако пгледате менталитет античке Атине, видећете да по њему свака врста продуктивног рада (poiesis), па чак и писање поезије, представља сраман чин (посебно велика увреда био је назив demiurge, који је означавао продуктивног занатлију на услузи грађана).

У грчком језику је постојала реч која је означавала право обичног света да изгласа смену тирана или укидање лоших закона. То је laodicea (суд обичног народа), међутим такав систем постојао је само у Малој Азији, у Фиргији, али не и у Грчкој, у којој је владало превисоко мишљење о себи као супериорној врсти изнад свих осталих народа, да би могли себи да дозволе да спадну на тако ниске облике спровођења власти.

То је било стварно значење речи демократија писане Џеферсоновим пером. Овај идеал који је потом продат европским народима, смишљен је као пропагандни трик за корисне идиоте, на исти начин као како ће то нешто касније бити најгори аспекти тоталитарног марксизма. То је тај проблем идентитета са којим бих желео да се обрачунам кад је реч о Америци.

У извесном смислу, ја бих желео да се та земља и званично изјасни као фашистичка – то би заправо више било у складу са жељама „очева оснивача нације”. Ова земља не би требало да се изјашњава како своје постојање дугује „очевима” или америчкој револуцији па чак ни ходочасницима са брода „Мејфлауер“, нити да своју стварну суштину и даље представља на начин како је доживљава већина.

САД би требало да озваниче како своје постојање дугују викиншком освајачу Ерику Риђобрадом, будући да оне представљају први бели предаторски ентитет на америчком континенту. Сваки Американац би требало да прихвати идеал овог викиншког освајача као свог правог родоначелника, чијом крвљу (сојем, родом, пореклом) и примером је Дивљи запад могао бити освојен, што преставља увертиру за империјалистичко освајање читавог света.

Америка се није појавила на светској мапи као неки пример савршене организације људског рода; она се појавила као прљава реалност на континенту, као геноцидни подухват над свим Индијанцима и осталим превише романтичним луталицама, како би се ослободио простор за плантаже на којима ће црнци и Ирци радити као робови.

Најважнија разлика у односу на нацистичку Немачку је у томе што су нацисти сматрали да је германска раса једини достојан и успешан предатор у свету као и да се може ширити једино путем физичког узгоја. За разлику од тога, Америка сматра да викиншки предатор, осим што има идеалну крв (сој, порекло), још већу вредност има у томе што представља најбољи пример да се свако може трансформисати у монструма; додуше неки су, попут „васпова” (белих англо-саксонских протестаната) и појединих Јевреја, статистички ближи том идеалу од свих осталих.

САД би требало да себе званично одреде као отаџбину свих светских предатора и свих оних религија које су објавиле рат целом човечанству. Сваки делинквент у свету који почини предаторски злочин или издају према заједници из које потиче (као што су то били Викинзи на пример, или као што су били Јевреји према представи коју амерички протестанти имају о библијским Јеврејима) требало би да се сматра de facto америчким грађанином.

Линдон Џонсон је говорио, како би оправдао своју политику десегрегације и привремену успоставу „великог друштва”, да је прави разлог његових потеза у томе да елити омогући да врате Америку поново у званични расизам и сегрегацију. То је био толико жељени увод који ће „бело смеће” припремити за будућност у којој ће они одбацити сва људска права и прихватити диктатуру заједно са поделом друштва на касте, попут онога у Индији, у замену за оно право које им је у суштини најдраже, а то је да, колико год да им падне тешко, црнцима ће бити десет пута теже него слугама најнижих слуга, како то стоји у Библији.

Ја мислим да је то време већ стигло. Идеално, званична религија у будућности једне земље која је створена током и након Другог грађанског рата, а који је вођен као освета за Први, требало би да буде нека врста Хиндуизма у којем би Јевреји били Брамани, Викинзи Кшарије а савремени Индијанци Вајшије.

Аутор: Френсис Мивил
Извор: America Has Never Been a Democracy, Nor Was It Ever Intended to Be One | Beyond Highbrow – Robert Lindsay
Превод: Ћирилизовано, прилог читаоца који је желео да остане анониман

 

ИЗВОР: ЋИРИЛИЗОВАНО

***

ПОВЕЗАНО:

*Биљана Ђоровић: Разговор са Вард Черчилом – „Та мала ствар – геноцид над Индијанцима“

———–

20.3.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.