АКТУЕЛНО

Миодраг Лукић: Медицина без Хипократа, црква без Бога, политика без морала, људи без душа…


фото архива, деца

Једном давно сам наивно вјеровао да постоје људи у које смијемо имати повјерења, али сам сурово кажњен за моју наивност и од тада ходам уз помоћ штапа или штаке. Знао сам да је свијет у којем живим покварен до сржи, али љекаре и свештенике сам издвајао као људе којима морам колико-толико да вјерујем. Тврдоглавим наивчинама какав сам био мора нешто страшно да се деси да би отворили очи, па сам морао да страдам да бих се пробудио.

            Одавно не гајим илузије о свијету у коме живим али још увијек успијевам да се непријатно изненадим кад се суочим са људима који имају осјећања колико и инсекти, а требало би да буду спасиоци наших живота. Очи су ми отворили прво љекари у болници гдје ми је уништена нога нехатом медицинског особља, а касније сам се сусрео са паклом када ми је сетра добила дијагнозу да болује од карцинома. Било је то средином маја, а термин за ЦТ снимање је добила за почетак септембра. Као да има времена на претек и опака болест у току три дуга љетна мјесеца неће уопште напредовати или љекари сматрају да треба пустити раку да се ваљано развије па тек онда почети лијечење?

Сасвим довољно времена да се болест развије и пацијент полуди од страха помислио сам и пожелио да убрзам процес лијечења, односно да сестри обезбиједим правовремено снимање, па сам био присиљен да упознам неке љекаре и умало да постанем убица. Додуше зарекао сам се давно, још онда кад сам због једне гуске у бијелом мантилу умало остао без ноге, да ћу ако дигнем руку на некога тај бити у бијелом мантилу, али дјевојчица у бијелом мантилу и мини сукњи, нашминкана као Сијукс, и зависна од мобилног телефона прошла је без батина. Додуше мало се уплашила кад са јој отворено рекао да ћу ако постанем убица, бити убица неког носиоца бијелог мантила што ју је присилило да зове начелника болнице и изда упутницу за болницу у Бања Луци јер сам ЦТ снимање за сестру већ обезбиједио у приватној клиници у Тузли. Ко зна колико дуго би ме „возала“ набијеђена докторка да не бијеше моје отворене пријетње јер она није сматрала да је исправно то што је снимањене обављено у приватној клиници и затезала је да изда упутницу за болницу у Бања Луци. „Па не можете ви кад ви хоћете да идете у Бања Луку?“- рекла је несрећница не знајући да ми утроба подрхтава и да треба да се захвали Богу што није била мушко. Наравно и ја сам захвалан Богу што она није била мушко иначе ја ове редове не бих исписивао или бих то чинио у затвору.

            Једна слична дјевојчица, охола колико и глупа повод је овом тексту.

*

            Када сам прије скоро двадесет година писао роман Судбине, причу о људима који су страдали грешком љекара, наишао сам на податак да је те године у Великој Британији због грешки љекара умрло више од 40 000 људи, а да ни један љекар није осуђен нити изгубио љекарску лиценцу.

            Колико ли пацијената умре код нас због грешке љекара? Колико људи остану инавалиди и колико су несрећни сродници који изгубе најмилије због нечијег нехата? Никад нећемо добити одговоре на ова питања јер их нико и не поставља. Сви су помирени са тим да ако желе да буду лијечени на прави начин, да гурну руку дубоко у џеп и изваде последњу пару или чак позајме новац и подмите љекара да на њих обрати пажњу.

            Ријетке часне љекаре, ипак их има премда врло мало у односу на оне друге, сматрају сами пацијенти чудацима, па понекад кажу: „Не зна она/он ништа чим не смије/неће да узме паре.“

            Кажу да је ружан обичај подмићивања стигао са доласком Турака. Барем тако је тврдио покојни Иво Андрић у својој докторској дисератацији. Не знам да ли ја баш тако, али изгледа да нам је то толико ушло у крв да се чини као никад није било, нити може да буде другачије.

            Корупција постоји у цијелом свијету и не постоји народ гдје су људи имуни на криминал, јер корупција јесте криминал, али нигдје то није раширено у тој мјери да је све везено и условљено подмићивањем па и љекарски преглед. Не операција нити лијечење него преглед. Ако буде гурнута коверта у прави џеп, или кеса са поклонима све постаје другачије.

            Причао ми један љекар, да је када је почео да ради предложио у колективу да новац који пацијенти дају љекарима буде сакупљен у једну заједничку касу из које би се плаћало лијечење пацијената који немају осигурање. Ако неко помисли да је приједлог прихваћен грдно се вара јер млађани љекар је од тада пао у немилост старијих колега, а можда га још увијек попријеко гледају премда се то десило прије двадесетак година.

            Ако се човјек разболи изненада и ако се то деси на празник, може лако до умре из гбог баналне ситнице, а ја баш спадам у оне који имају пех да се затекну у болницама и то на празник. Оперисан сам уочи католичког Ускрса у Швајцарској и умало нисам умро због грешке анестезиолога, ваљда је несрећница погријешила у дозирању наркозе, јер је била у претпразничној грозници, а десило ми се и да болесну мајку пратим у болницу, на празник, на 8. Март, ако је то празник.

            Ја нисам умро, али умало нисам добио нервни слом, пратећи болесну мајку у болници Свети Врачеви у Бијељини.

фото архива, лекар

            Стигао сам ноћ раније из Швајцарске и нисам могао да по ноћи посјетим мајку, која већ другу годину станује у старачком дому, па сам то оставио да обавим чим попијем прву јутарњу кафу. Није ми се дало да попијем кафу, као ни да се обријем јер су ме позвали и рекли да је мами лоше и да је санитетско возило већ на путу. Ненаспаван, необријан, са упалом грла и бронхија, стигао сам заједно са санитетом у Бијељину и онда доживио непријатно изненађење да је сестра која нас је примила требала равно 40 минута да испуни формулар. Да нешто није у реду са госпођом, даћу јој име Збуњена и уопште женским дијелом особља у болници, схватио сам када ме је питала за име маминог оца, који би да је жив имао сад 113 године, и још ме питала гдје живи. Рекао сам да је питање излишно, па се код баке поправила и питала само да ли је жива, а она би мученица, спокој јој души, сад имала 108 година. На крају ме та нервозна, поприлично изгубљена жена питала: „Да ли је баба неписмена“. Моја сестричина је из друге просторије рекла да њена бака зна да чита и пише, а ја нисам могао да се уздржим и рекао:

            – Госпођо моја мајка је начитанија од Вас, али је болесна па не може да се потпише, и за име Бога пожурите са тим папирима, не желим да ми мама умре док ви постављате излишна питања. Потписаћу ја.-

            Био сам безобразан, али никако не могу да се помирим са чињеницом да нас будале попут ове гледају као биће ниже врсте јер носе бијели мантил и мисле да су важни. Потписао сам гдје ми је показала прстом не подигавши поглед према мени.

            – Шта сад? – питао сам.

            Као да ме није чула изашла је из простора одвојеног зидом, без врата, од просторије у којој је била моја мама на транспортном кревету и поред ње моја сестричина Ирена, медицинска сетра Слађана из Лопара и возач Томић такође из Лопара.

            Видјевши да је ту медицинска сестра која је допратила маму, почела је да се вајка:

            – Нисам знала да сте ту, требало је ви да потпишете, али ова моја волонтерка даде оном човјеку да потпише.

            „Онај човјек“ сам ја, син пацијенткиње која не би имала снаге да узме оловку у руку и нормално је да се ја потпишем, а волонтерка коју је поменула није ме ни погледала, односно није скренула поглед са компјутера који очигледно није функционисао како је она жељела, па никако није могла да ми да било шта на потписивање.

            Медицинска сестра из Лопара се прекрстила у чуду јер је добро чула да ми је, та сестра, а не волонтерка дала да потпишем формулар. Нисам чуо, али ми се чини да је то и рекла колегиници из Бијељине у сваком случају је револтирано изашла напоље. Видјевши како сестра демонстративно одлази Збуњена је закукала:

            – Не може она да оде, она мора да иде са нама на спрат.

            Уздахнуо сам и послао сестричину да замоли сестру Слађану да се врати, а Збуњена се обратила возачу и мени ријечима:

            – Ви сте њена фамилија.

            – Ја сам возач, рекао сам Вам да сам возач.- рекао је возач тихо и помирљиво, док је у мени кувало јер сам био присутан и одлично чуо када је рекао да је возач.

            – Ако је тако, онда сестра и не мора да буде присутна – рекла је не погледавши нас више и ушла у лифт. Слађана и Ирена су већ стигле и Слађана није хтјела да се враћа напоље премда је чула да одједном није више потребна.

            Зашто је уопште потребан возач, ако сестра није била потребна, нисам могао да докучим, али ће ми ускоро бити јасно.  Премда радници хитне помоћи односно санитета немају више никакву обавезу кад довезу и предају пацијента у болници, постоји пракса да их у болници користе да би уштедили на сопственој радној снази, а возач је био потребан и због транспортног кревета јер је одлучено још прије него што је мама прегледана да буде враћена кући.

            Наслутио сам то, али још увијек сам имао стрпљења премда ми је јер нисам узео таблете температура скочила па сам осјећао благу вртоглавицу.

            Возачу је дозвољено да одвезе маму низ дуг ходник, а мене је Збуњена зауставила на почетку ходника и рекла да ту чекам. Не само мене, него и сестру Слађану и Ирену.

            – Треба ли сад да возач скида жену?- питала се Слађана вртећи главом у невјерици, а мени су се ноге отеле па сам упркос кричању некакве оцвале плавуше да је улаз забрањен, стигао до краја ходника, гдје су поред мајке која одавно није знала гдје се налази, разговарале три жене, о свему, само не о пацијенту, док је возач стојао по страни трудећи се ваљда ништа не чује нити види, нити да говори док га не питају.

            – Ја сам син, ја сам њен син… започео сам.

            – Одлично, онда морате да будете овде- рекла је старија жена ауторативног изледа.

            – Боље да буде моја сестричина, женско је – рекао сам мислећи да није у реду да син присуствује гинешколошком прегледу, премда сам сумњао да крварење због којег је мајка упућена у бијељинску болницу, има гинеколошке узроке јер је још прије више од тридесет година оперисана па су јој одстрањени материла и јајници.

            Рекао сам то али докторка није показала да је чула него ме је покретом руке послала напоље пошто је моја сестричина Ирена већ стигла.

фото архива, време-сат

            Чека ме чекање, дуго и мучно закључујем погледавши на сат. Педесет и пет минута нам је требало да се попнемо из приземља на спрат, односно док је збуњена испунила формуларе и док смо пронашли докторку која ће прегелдати маму. Надам се да то неће трајати више од сата, а тај сат ћу преживјети читајући на интернету вијести о бијељинској болници.

            На сваком укуцавање у претраживач назива болнице У Бијељини појављује се мноштво текстова у којима се у наслову појављује и ријеч Ротари. „Шта је ово не тражим ротаријанце?“ мрмљам себи у браду. Истина у оквиру истраживања тајних друштава, секти и Њу ејџа, потрошио сам неколико сати и на ротаријанце, али ротаријанце у свијету никако у Бијељини јер знам да већина оних који код нас и постану чланови таквих друштава углавном не знају много о позадини таквих организација. Међутим, скоро је немогуће пронаћи текст у вијестима о болници Свети врачеви, да се не појаве ротаријанци као дародавци, донатори, доброчинитељи.

            Која је то иронија да се болница зове Свети Врачеви, по безсребреницима Козми и Дамјани, светитељима који су лијечили без накнаде, мислим помало злурадо се смијешећи док ходником пролазе сестре и докторке са кесама у рукама. У једном тренутку прође поред мене и докторка за коју сам вјеровао да у том тренутку прегледа моју маму.

            Можда сам погријешио, можда је она само сестра и можда неко други прегледа моју маму, помислим и наставим да претражујем интернет. Сад више не тражим болницу него Ротаријанце у Бијељини и гле чуда једна од првих, ако не баш и прва, акција овог назови „хуманитарног друштва“ је поклањање компјутера и увођење интернета у манастир Тавна.

            Осјећам се као да ми је неко залијепио врео шамар. „Зар наши црквени великодостојници не знају да се од Данајаца поклони не примају?“ питам се полугласно.

            Можда наши епископи, игумани и обични свештеници и не знају да су Ротараијанци и Лионери предворје масонерије, а да је масонерија сатанистички, ма колико се сами масони трудили да се прикажу у другачијем свјетлу?!

            Можда ником у нашем друштву није дошло до ушију и очију да је главни финансијер Ротари клуба у свијету „добричина“ Бил Гејтс, човјек који се залаже смањивање броја становника на земљи јер како то он каже, има превише „бескорисних изјелица хране“!

            Више је него противријечно да човјек који истовремено финансира и др. Ериха Пјанку једног од људи који су живот посветили тражењу начина да се становништво планете земље сведе на 10 или 20 % садашњег броја, истовремено финансира Ротаријанце, који бијељинској болници поклањају апарате потребне за лијечење пацијената, односно утврђивање дијагнозе.

            Имају ли Ротаријанци намјеру да стварно неком помогну или само желе да учврсте положај и добију углед у друштву?

            Ја који добро познајем, не само ротаријанце него и оне који су изнад и иза њих, знам добро да на нижим нивоима тајних или полутајних друштава обично сједе прилично наивни људи жељни да буду дио елите, па тако могу да повјерујем да добар дио бијељинских роатаријанаца немају појма о  овоме о чему ја говорим, али неки од њих морају колико-толико упућени у „виша знања“. Бити упућен у „виша знања“ још увијек не значи да знају шта је циљ њиховог главног финансијера као и ко њега држи на узици.

            Истина Бил Гејтс није највећи финасијер Ериха Пјанке, са трона га је скинуо Ворен Буфет који је дао 37 милијарди долара, али је „велики добротовор“ још увијек на другом мјесту.

фото архива, болнички ходник

            Вријеме пролази, мој поглед све чешће пада у ходник из којег би требало да се појави моја мајка. Маме нема, долази Ирена да ме пита да ли је мама имала абортусе у младости, то не знам, али знам да нема органе које би гинеколог могао да прегледа, то сам већ рекао у самом почетку.

            Бринем, очајан сам, ма колико мајка да је стара она је мајка најзначајније биће у нашим животима јер без ње не би било ни нас. Одавно само на жалост постали друштво, гдје они без којих не би ни нас било, бивају скрајнути чим више не доносе корист, како својим потомцима тако и друштву којег такође без њих не би било.

            Бјежим из размишљања о мајци у интернет, али ми не полази за руком да се заинтересујем ни за за ротаријанце чији сам сајт овлаш погледао и закључио да су им мушкарци ружњикави на исти начин на који су им жене, оних пар које имају, љепушкасте. Премда нисам имао стрпљења да читам биографије чланова, примјетио сам да једна од љепушкастих игра значајну улогу у болници у којој се налазим.

*

            – **бо их Осми март!-  чујем како мрмља човјек који читаво вријеме, од како сам дошао, хода ходником као тигар у кавезу.

            Неко његов, неко сасвим близак је тешко болестан, више је него јасно. Јасно је такође да је медицинско особље огуглало на људске несреће, али ми до тог тренутка није било јасно да је 8. Март узрок за додатну спорост и траљавост, као и за сузне очи неколицине сестара којима изгледа нико није донио поклон или су пак дирнуте нечијом пажњом па им очи влажне.

            Могли су Ротаријанци да организују подјелу осмомартовских поклона особљу болнице и тиме би добили симпатије важнијег дијела популације у Републици Српској, закључујем горко. Жене су за сваког манипулатора важнији дио популације јер жене су три стуба у кући, како то каже наш народ. Истина ти стубови су нам ослабили од како нам жене васпитавају разноразне телевизије умјесто да то чине њихови родитељи, али још увије имају оргоман утица у породици (оном што од породице остаде) јер мушкарци ради мира у кући дижу руке од дискусија и пристају на глупости на које су саме медијском манипулацијом наведене.

            „Пучина је једна стока грдна“- рекао је бесмртни Његош и питам се шта би умни владика рекао да види оно што ја видим, као су слуге Сатаниних слугу ушле дубоко у нашу цркву?

            Пучина, плебес, руља нема своју памету него памет оног ко је води или гура, а та памет је одавно зла памет, па политичари који су и сами марионете манипулишу народом како хоће, односно како им нареди рука која повлачи конац или ланац на којем виси.

            У сред мог мрачног размишљања прекида ме телефонски позив. Мој пријатељ С. зове да види да ли сам стигао. Обично брзо издемаклујем у телефон оно што имам да кажем јер не волим да телефонирам, а често прекинем саговорника не дозвољавајући му да заврши ако постоје изгледи да се видимо истог дана.

            С. Не дозвољава да га прекинем као да жели да ми посоли рану причом о молитвеној соби у болници Свети Врачеви у Бијељини, инсистирању свештеника да молитвена соба буде под видео надозором што је наравно далеко од памети јер ће се у истој поред осталог вршити и исповједи. Не може С., да не додада да је чуо, пошто је био присутан када је отворена молитвена соба, да је наглашено да је исти дан отворена и кутија за прилоге.

фото архива. лекар

Ужас!

Да ли смо С. и ја луди када у свему томе видимо ужас?

Ником не смета што све у друштву функционише на преклапању односно поклапању интереса? У овом случају преклапају се интереси политичара који воде болницу и грешника који воде цркву. Политичар ће добити гласове, црква новац од вјерника, а шта ће добити вјерници?

Утјеху?

Тешко нама док нас тјеше духовници који служе у цркви у којој одвано нема Бога, а лијече медицинари који никад нису чули за Хипократа, или ако јесу чули, не држе се заклетве коју је овај утемељио. Сви они, како духовници тако и љекари су на жалост у раљама чудовишта које се зове политика, а политичари су нам, као што већ рекох, марионете које неко без лица покреће према својим потребама. Наравно мислим на значајније политичаре, јер не треба баш очективати да опшински посланици буду, нпр., на Сорошевом платном мада ни то није немогуће. Ма колико безначајни били политичари, и далеко од могућности да су нечија марионета, они су ипак марионета своје партије и најчешће само партији исказују лојалност премда се врло често интереси партије на поклапају са интересима народа.

Тешко нама кад дајемо називе болницама по светим безсребреницима, а у тим болницама све врви од Мамонових поклоника.

***

Очај!

 Благо је речено да са пао у очај чекајући два дебеле сата да се појави докторка и саопшти ми да крварење због којег је мама упућена у болници није у њеном домену јер мама нема матерницу и јајнике.

            – Рекао сам вам то у пет до једанаест, а сад је тринаест часова.- покушавам да кажем али ме грло издаје. Нисам узео антибиотик ујутро, а већ је вријеме да узмем други послије ручка, да сам којим случајем ручао, а ни таблете за грло па не могу да говорим.

            Маму одвозе ка лифту, а ја зурим у докторку која вјероватно мисли да сам луд, пошто отоварам уста као риба, а не изговарам ништа.

            Журим у лифт у којем је само једна жена. Уплакана.

            – Прехлађена сам.- извињава се стидљиво ради кихања и кашља.

            Свеједно ми је што је лифт пун вируса и бактерија, ја свеједно имам упалу грла и бронхија, не вјерујем да ће још нешто да ме закачи.

            Гледам се у огромном огледалу,  које је сасвим погрешно уграђено у болнички лифт јер не вјерујем да болесници баш уживају у свом јадном изгледу. Да јадном изгледу јер и ја изгледам баш јадно. Лице ми има боју свјежег мртваца, а дводневна брада, подочњаци и неуредна коса би могли негог да наведу да сам или банчио у кафани цијелу ноћ или ноћ преспавао негдје у каналу.

            Не стижем да уђем за мамом јер ми се врата затварају пред носем, а отварају се укуцавањем лозинке, коју наравно не знам па излазим напоље да задовољим потребу за никотином.

            Хладно је. Кошава, која са Дунава стиже чак до Семберије, се пробија до костију. Мноштво људи чека пред болницом, већина натоворени поклонима, односно кесама у којима су поклони.

            – Проклет био Осми март и комунистичка блудница Карла Цеткин!- изговарам прилично гласно што ми се често дешава док пишем драму или роман, али никако док чекам пред болницом пред мноштвом људи.

            Они који су ме чули ме на кратко окрзну погледима, али тако кратко да ми је јасно да ме нису разумјели премда су јасно чули шта сам рекао.

            Не чудим се.

            Одрасли смо и стасали у систему у коме је глорификовано све што је у духу љевичарских идеја и нико никад није имао храбрости све до данас да каже да је остварење љевичарских идеја однијело више живота него нацизам, фажизма из сви „…изми“ заједно.

            Нарочито много Словена и Православаца су у смрт отјерали они који су спроводили љевичарске идеје, а поменута жена је била екстремни љеивчар којој истина не могу да докажем крв на рукама, али само зато што она није имала прилику да их окрвави, али је зато остварила огроман утицај на уништавању породице што је средство за остварење сатанистичких идеја.

            Бијесан сам на будале који слове осми март, прије свега на жене које пристају да имају један дан годишње умјесто да имају цијелу години. На жалост најчешће га и најприљежније баш оне које имају цијелу годину за себе, док оне јаднице које су скрајнуте нити неко нешто пита нити могу да славе овај Кларин дан.

            Нема ни једне позитивне мисли у дану кад се борим са страхом да ће ми мајка умријети и жељом да се укрцам у први авион и никад више не дођем у постојбину.

фото архива, мајка и беба

Мајка је жива и због ње долазим.

Лажем, није само због ње јер имам и сестре и сестриће, рођаке пријатеље и цијели мој несрећни народ и све њих волим премда сам често бијесан због успавности цијелог мог народа. Да није успавности било би мање зла и живјело би се колико толико боље. Истина не бисмо добијали мрвице од Фонда за отворено друштву и сличних друштава са запада нити би Ротаријанци помагали манастир и болницу, али без тих мрвица бисмо лако преживјели само ако бисмо били будни и били господари својих жеља.

            Да господари својих жеља, јер ко им не господари он им робује, написао сам у роману Фока, док сам описивао дјечака којег на силу смјештају у психијатријску клинику гдје га лијечи љекар који има емоција колико инсект.

            Човјек без осјећања је човјек без душе, а да би се таквим постало треба отпасти од Бога, а како нам црквом владају они који су Христа одавно замијенили Мамоном, није чудо што је све више бездушних у свим занимањима, а нарочито о медицини.

Да би отпао од Бога човјек мора прво да повјерује да Бога нема или да је он сам раван Богу, што љекарима не пада тешко јер многи болују од оног што се медицини назива „комплексом Бога“. Не знам како се то на српском исправно каже и да ли уопште проучава на медицинском факултету, па сам произвољно превео са њемачког ријеч: (Gotterkomplex), а ради се о учесталој појави да љекари умисле да су равни Богу или да су сами Богови.

Ма колико се у Швајцарској на медицинским факултетима професори трудили да студенте упозоре на опасност од поменутог копмлекса и о томе се предаје у више наврата и у више семестара, све више њих оболијевају још у току студија. Мислим да су та предавања излишна јер ако школујемо некога на теорији еволуције, не можемо га спријечити да пожели да буде у врху ланца исхране то јесте да себи обезбиједи услове за еволуцију, то јеста „најјачи преживљава“.

Кад нема Бога нема ни гријеха, па смртник не мора да буде моралан, он само мора да пази да га не ухвате на дјелу док крши законе, а може да чини све што му прија или  како то лијепо рече оснивач модерног сатанизма Елистер Кроули „Чини све што хоћеш и нека то буде воља твоја“. „Воља за моћ“ рекао би Ниче или је то рекла, односно написала његова сестра у вријеме кад је њему одавно мозак био уништен сифилисом? Било како било, идеје Кроулија и Ничеа, премда различито уобличене, поклапају се или преклапају као интереси политичара који је и љекар и свештеника који је и економиста, о којима је говорио мој пријатељ С..

– Одкуд ти овде? Мора да ти је мајка болесна?

Питањем ме прекинуо и од мрачних размишљања одвојио мој друг из младости Ш., а сад возач санитетског возила из Лопара.

– Болесна. Овде смо већ од десет, страхујем да не умре од исцрпљености јер све ово тако дуго траје.- одговарам.

– Сад ћу ја да видим ђе запело – каже са осмјехом на лицу, истим оним осмијехом који је имао прије више од тридесет година. Остарио је, али безазлен осмијех на лицу му је остао млад.

Пожурим за њим, али га не стижем јер се боље сналази у људском лавиринту, али зато успијевам да видим маму поред које стоје сестра Слађана и возач Томић из Лопара, па користим прилику да уђем. У прави час, помислио сам јер Ирене нема, отишла је по налазе, рекоше ми, а млада докторка је љута јер није успјела да се споразумије са мамом.

****

Гутам бијес. Дишем дубоко и бројим у себи до десет да не бих експлодирао и питао то претјерано нашминкано створење, са напућеним уснама као да се управо сликала за свој профил на фејсбуку, ко би отишао по резултате анализе да моја сестричина није била ту, а она била поред маме да био помогла у комуникацији јер је мама толико исцрпљена да је једва говори.

– Ова баба ништа не разумије нити хоће прича. Како да утврдим шта јој је? А ви сте јој син? Да ли је крв били црвена или црна?

Прогутао сам њен безобразлук јер моја мама је сигурно баба, али њеним унуцима, а никако ова умишљена гуска у бијелом манитулу нема право да ја назива бабом, а то што мама није са њом причала је вјероватно из разлога што је у њој препозанала надобудну гуску.

            – Госпођо ја сам синоћ стигао и не знам шта је било јуче, али су ми јутрос сестре рекле да је крварење вјероватно вагинално, а не ректално, мада ја мислим…- моћ говора ми се донекле вратила, мада звучим као да режим.

            – Не питам те то, него да ли је крва свјежа или није?- прекиде ме она грубо.

            – Госпођо говорим ли ја шпански?- упитах сад ја грубо. – Рекао сам да не знам, а да су ми рекли да мисле да је вагинално крварење…

            – Ко је то рекао?

            – Сестре које раде у дому. Мада ја мислим да гријеше јер је мама оперисана још…

            – Чуј ти њега: говорим ли ја шпански…- обраћа се она колегиници или сестри које сједи поред ње, а чије лице не видим. Ја очигледно више не постојим.

            – Да, да, још користи стручне изразе, вагинално и рекатално, као да зна шта то значи.- потврђује ова, не осврнувши се према мени, па искључујем могућност да је закључила по мом јадном изгледу да сам необразован и не бих смио да познајем изразе које сам користио. Вјероватније да она, која је вјероватно полуписмена без обзира коју диплому посједује, све пацијенте сматра неписменим јер само тако може да се осјећа и вриједнија од њих.

            – Идите, возите је на снимање.- наређује надобудна гуска,

            Слађана ме моли погледом да кренемо. Гутам бијес и гушим жељу да прегазим обје гуске у бијелим мантилима, али разум побјеђује па бјежим препуштајући Слађани и Ирени, која се управо појавила, да одвезу маму на снимање, а ја бјежим напоље да се угушим у сузама.

            – Шта је било?- питам ме Ш.

            – Знаш ли како се зове она млада докторка што ми је маму прегледала?- одговорама питањем.

            – Мислим да је Слађана Перић, нисам добро видио, тражио сам хирурга.- одговора Ш.

            – Е сад ће мала Слађа да добије отказ.- одговарам вадећи телефон из џепа одлучан да се спустим на ниво поменуте и урадим нешто врло ружно, то јесте да од човјека којем сам учинио услугу тражим да ми услугу врати тако што ће унишити једну младу дјевојку.

            – Немој молим те цура је волонтерка. Одох ја да видим и да средим.- једва изрече Ш., и отрча, а ја остадох укочен у покрету и уплашен од сопствене жеље да уништим то младо надобудно створење које вјероватно није криво што није човјек, јер у свијету у коме живимо тешко је бити човјек.

фото архива, страх-брига-немоћ

            Једном ће се десити да неко из очаја посегне за насиљем и можда убије десетак људи, а онда ћемо да се лажемо како је убио недужно, као што већ годинама овде лажу да је човјек који је убио четрнаест људи у влади једног кантона, убио недужне. Можда је неко био недужан, али свако од оних који је знао да човјека киње на правди Бога био је крив и заслужио је казну.

            Наравно не сматрам да је убиство одговарајућа казна и да би требало убијати неодговорне, корупмиране и надобудбне љекаре, далеко од тога али нешто би требало учинити прије него што се неки очајник опаше експлозивом о разнесе заједно са собом и криве и недужне.

            Надобудна је маму упутила кући уз обавезу да редовно контролише крвну слику и упутницом да се јави у уторак на још једно снимање. Залуд је било што је сестра Слађана покушала да јој укаже да је скоро немогуће да она редовно контролише крвну слику пошто је у старачком дому, а не у болници, на жалост у Лопарама немамо болницу. Ништа није вриједило, мала гускица, која ће једног дана бити гускетина, остала је при своме. Ја више нисам улазио унутра јер сам знао да нећу имати снаге да контролишем бијес који ме обузимао, а дешавало ми се у прошлости да кад ме бијес савлада, узрочник мог бијеса заврши у болници а ја у затвору.

            Не, не желим никакво зло том бездушном створењу, које је само производ времена и друштва у коме живи и која је морала да се помучи док је завршила медицину. Какав бих ја био човјек кад бих таквом створењу пожелио зло?       Никакав, а довољно је лоше и ово што говорим о суровој стварности коју већина људи премда познају, не желе да виде.

            Не не желим ни њој ни било коме од тих људи, који на жалост нису довољно велики да буду Људи, никаво зло него се молим за њихово здравље сад већ без нада де ће они као и ја дочекати нека боља времена.

            Писао сам овај текст још увијек тужан, али не више и бијесан, због свега што сам доживио, па овај текст свакако није нешто чиме бих као аутор могао да се похвалим, али желим да га подијелим са онима који нису огуглали и не могу да се помире са злом које је прожело све поре нашег свијета.

Заборавио сам да се осврнему на злоупотребу титуле „др“ јер на западу ником не пада на памет да љекара назива доктором ако овај нема докторску титулу, али код нас је сваки љекар доктор као што је сваки учитељ професор, а докле ћемо стићи са једним и другима само Бог зна.

Миодраг Лукић

—–

22.3.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s