АКТУЕЛНО

Радосав Стојановић: У прошлости је клица будућности


Радосав Стојановић

На Косову данас постоји тенденција да се Срби окриве како су негирали и онемогућавали развој културе Албанаца, премда ствар стоји сасвим обратно – институције културе, образовања и информисања стварали су Срби и у њих, иако недорасле и невичне том послу, уводили Албанце, постављали их за руководиоце и директоре. Очити пример је Обласно народно позориште у Призрену, основано 1945. године, које је буквално водио редитељ Павле Вугринац, али је Албанац фигурирао као његов директор иако није познавао театар – каже Стојановић.

***

Новинар, уредник  и главни и одговорни уредник  дневног листа „Јединство” (1990 -1993.) и директор Покрајинског народног позоришта у Приштини  (1993 -2004.). Био је  редовни хроничар и колумниста „Књижевне речи“ са КиМ и „Књижевних новина“, уредник у часопису „Стремљења” и главни и одговорни уредник „Српског југа”.  Иза  њега је плодоносан  рад  десетине наслова приповетки, збирки песама, романа, књига за децу, драма, публицистике као и „Црнотравски речник“ у издању САНУ. За стваралачки рад добио је бројне награде.   Као прогнаник из Приштине живи и ствара у Нишу.  Радосав Стојановић  говори за „Јединство” о вишедеценијском развоју српске  културе на Косову и Метохији.

  • Како се развијала српска култура на Косову и Метохији после пада Османлијског царства и у којем периоду је доживела свој процват?

– Захваљујући великом труду који су у истраживањима и проучавањима српске културе на Косову и Метохији крајем 20. и почетком овог века уложили др Бладимир Бован, др Владимир Цветановић, Милован Богавац, а потом и млађи историчари књижевности попут др Сунчице Денић (сви са Косова),  можемо рећи да се и у оним тешким временима до 1912. године, односно до ослобођења Косова и Метохије, српска култура очувала и одржала не само у усменом стваралаштву, о чему је „Јединство” у десет томова објавило српску народну књижевност(1980), већ и као писана књижевност. Због услова у којима се живело, најједноставније и најлакше је било књижевном стваралаштву. Најпре не можемо да занемаримо труд писаца под турском влашћу који су сарађивали у „Цариградском гласнику”, који је излазио у Цариграду ћирилицом од 1895. до 1909. године, а власник и први уредник му је био Никодим С. Савић.

Поменути предани истраживачи бележе објављивање прве приповетке Манојла Ђорђевића Призренца 1871. године „Потоњи Немањић”, а потом и друга његова дела. Ова 1871. година је изузетно значајна за српску културу на Косову – почела је рад Богословија у Призрену и први пут је у Турској штампан један лист на српском језику – „Призрен”.  До ослобођења 1912. године, уз М. Ђ. Призренца (1851-1896),  јављају се писци Никодим С. Савић (1865-1897) и Зарија Р. Поповић (1856-1934). Између 1912. и  Првог светског рата појављује се неколико писаца који ће између два светска рата дати своја најбоља остварења. Реч је о Димитрију Мити Фртунићу (1884-1937), Григорију Божовићу (1880-1945), Јанићију Н. Поповићу (1883-1951), Петру Петровићу (1881-1963), Томи К. Поповићу (1880-1950), Велимиру Ц. Парлићу (19051937) и другим.

Свакако највећи међу њима је Григорије Божовић, приповедач изузетно значајан и у укупној српској књижевности. После Другог светског рата „Јединство” је прво међу издавачима објавило три тома избора дела овога писца (1990), који су неколико пута потом имали обновљена издања, да би Јордан Ристић 2016. приредио његове сабране приповетке и репортаже. Но, не можемо у овом кратком сумирању занемарити укупни књижевни и културни рад на Косову тога времена Симе Игуманова, Јастребова, Петра Костића, Дене Дебељковића и других, који су на свој начин утрли пут новој српској књижевности и култури након Другог светског рата. Иако је савремена српска књижевност силом прилика кренула као да је без корена, јер је најпре највећи писац с Косова између два рата Григорије Божовић био дуго година идеолошки проскрибован, она је имала свој ослонац у традицији о којој није смело да се говори, па је све изгледало као да први пут почиње, да све почиње испочетка 1945. године. Наравно, „морало је тако бити” и због позиција албанске културе, првенствено књижевности. Јер је она заиста на Косову и Метохији почињала од нуле. У сличне оборе су политичке прилике гурале и српску културу и књижевност у Покрајини. Морала је и она на овим просторима да „крене од нуле”, није ничим смела да искаче и одскаче од албанске. Таква позиција и такав однос не први пут и данас прати књижевност и културу стварану на српском језику на Косову и Метохији. Но, данас она се не ствара и не развија само на Косову, с обзиром на чињеницу да је огромна  већина косовско-метохијских стваралаца прогнана с Косова 1999. године и принуђена да живи у изгнанству.

  • Како су третирани ствараоци са простора Косова и Метохије у бившој СФРЈ и у којој мери су српски културни посленици помогли развоју албанске , турске,  горанске и ромске  културе у прошлом веку? 

– Пошто смо нација склона забораву, морам најпре да кажем да је КПЈ на Косову и Метохији имала примарни задатак да што брже створи албанску интелигенцију, а с њом и албанску просвету, културу и све друго што чини потпуним друштвени живот једне заједнице. Тога ради били су ангажовани сви, па је и обавеза Срба и Црногораца и њихових институција имала то као један од основних задатака. С правом су новине осамдесетих година писале о прескакању векова у развоју Косова и еманципацији Албанаца. Јер од аналфабестких течајева (1945-1955) до Академије наука и уметности Косова (1978) прошло је једва двадесетак година.

Зато подсећам да је, на пример, Обласно (Покрајинско) народно позориште у Приштини, са Српском и Албанском драмом, формирао Милутин Јаснић. Српских глумаца је било а албанске је узимао из аматерских позоришта и од њих стварао професионалце. Катарина Јосипи је била кројачка радница у Урошевцу, Шани Паласка учитељ, а Абдурахман Шаља гимназијалац… Потом следи њихово школовање и глумачки курсеви. Божа Војновић је послат из Београда да формира музички живот на Косову, што је он на најбољи начин остварио. „Шоту” са њеним репертоаром ставиће на ноге Славко Квасневски, кореограф из Београда. Телевизија Приштина је настала из једне емисије на албанском ТВ Београд коју је водио и уређивао Ђето Лека… „Јединство” као информативно гласило појавило се 1944. после је дошла „Рилинђа”, па Радио Приштина. „Јединство” ће пре појаве уџбеника објавити серију текстова „Албански у 30 лекција” коју су написали Драгутин Мићовић и Идриз Ајети. Мита Миљковић као обласни повереник за просвету и културу на Косово ће довести учитеље из Албаније и школе снабдети уџбеницима из Тиране.

Прво ће се појавити часопис „Јета е ре” (Нови живот) 1949. године, а онда, тек после деценију „Стремљења” (1960). Постојала је флоскула и код албанских али и српских политичара да српски ствараоци имају све у Београду, док Албанци немају ништа. Тако ће на десетогодишњицу прославе „Јета е ре” доћи Милан Богдановић, Оскар Давичо, Добрица Ћосић и други познати српски писци… Лист „Јединство” ће редовно извештавати о свим културним, књижевним догађајима у албанским срединама, доносиће све до касних осамдесетих извештаје о њиховим манифестацијама, доносиће садржаје њихових часописа, писати о представама Албанске драме, имати разговоре и интервјуе са свим ствараоцима – писцима, ликовним уметницима, глумцима, композиторима, директорима институција. Био је то и један од задатака од првог дана – афирмација албанске народности и културе. У том погледу „Јединство” се може поносити што је свесрдно помагало стварању не само културе Албанаца на Косову, већ на ширем југословенском простору презентовало албанску културу. Штавише, када се и званично формирала издавачка делатност „Јединства” у годишњим плановима увек је било преведених књига албанских писаца с Косова, али и из Албаније.

Дуго, све до осамдесетих година, у редакцији „Стремљења” био је књижевник и преводилац с албанског Вехап Шита, потом га је заменио неко други, док у редакцији „Јета е ре” никада није било српског писца. „Рилинђа” је имала и часопис за науку „Прпарими” (Напредак) од 1955. године, „Јединство” је с муком добило „Обележја” 1971. године. „Рилинђа” је, уз дневни лист, имала 12 редовних ревија и месечника, а „Јединство” је на мишиће покренуло ревију за децу „Ђурђевак” и потом лист за пољопривреду и просветне раднике. „Рилинђа” као издавач имала је годишњу продукцију од преко 200 књига и њихова цена била дотирана, тако да су били приступачни ширим слојевима читалаца, а „Јединство” је делило судбину свих издавача у Србији с продукцијом која је у односу на „Рилинђу” била скромна, мада су финансирани из истог извора. „Рилиндја“  је имала књижаре у сваком већем месту у Покрајини, „Јединство” се само у томе сналазило.

Ове чињенице дајем зато што на Косову данас постоји тенденција да се Срби окриве како су негирали и онемогућавали развој културе Албанаца, премда ствар стоји сасвим обратно – институције културе, образовања и информисања стварали су Срби и у њих, иако недорасле и невичне том послу, уводили Албанце, постављали их за руководиоце и директоре. Очити пример је Обласно народно позориште у Призрену, основано 1945. године, које је буквално водио редитељ Павле Вугринац, али је Албанац фигурирао као његов директор иако није познавао театар.

  • Сви ствараоци који нешто значе у култури Косова и Метохије били су радници или сарадници „Јединства”. Може ли се икада и игде говорити о култури Срба на КиМ а да се то не има у виду?

– „Јединство” је имало ту срећу да је његова мисија била изузетно плодотворна и остала уписана у историји српског народа не само Косова и Метохије, и не само српског, и још приде ваља нагласити да та мисија и даље траје, да је прогон куће из Приштине није онемогућио у раду. Ако се има у виду да је од формирања „Јединство” било српска кућа која је окупљала људе вичне перу (новинаре, писце), као и ликовне уметнике који су на његовим страницама уз посао везан за „прављење” новине, писање репортажа и чланака, писали и поезију, приповетке, књижевну, ликовну и позоришну критику, које је лист објављивао, нормално је било да се у „Јединству” зачне и издавачка делатност. Скроман почетак 1960. године, који је на свет изнедрио две књиге (Мите Миљковића и Рада Николића), временом је прерастао у респектабилну кућу која је годишње објављивала и по четрдесетак нових наслова. Нема иоле афирмисанијег српског писца с Косова и Метохије да у овој кући није нашао подршку за своје стварање, за своје литерарне снове. Но, нема и значајнијег албанског и турског писца с Косова и Метохије да своју афирмацију на српском језику није потражио у издању ове куће. До 1995. године „Јединство” је објавило 677 наслова. Уз већ наведене, додајем, онако како су се појављивали на књижевној сцени, писце који су рођени и живели на Косову а прву афирмацију стекли у „Јединству” и који у српској култури имају значајно место. Неки од њих су и све своје књиге објавили у њему.

Списак је импозантан: Вук Филиповић, Владета Вуковић, Радослав Златановић, Драги Ристић, Драгољуб Стојадиновић, Раде Павловић, Лазар Вучковић, Љуба Поповић, Момчило Јокић, Радомир Ивановић, Даринка Јеврић, Петар Сарић, Фехим Кајевић, Милорад Петровић, Чедо Шуњевић, Владимир Бован, Миленко Јевтовић, Пера Стефановић, Зоран Чичкарић, Светислав Влаховић, Слободан Вукановић, Александар Деспотовић, Мираш Мартиновић, Мошо Одаловић, Божидар Бегенишић, Слободан Костић, Милорад Ћорац, Вујадин Јокић, Драгутин Мићовић, Ацо Ракочевић, Благоје Савић, Стојиљко Станишић, Војислав И. Илић, Сава Пенчић, Пајазит Помак, др Светомир Стожинић, Радомир Стојановић, Србољуб Тасић, Светозар Чановић, Алија Џоговић, Данило Барјактаревић, Добрила Вукашиновић, Милош Ђорђевић, Слободан Јанковић Сречанин, Ратко Поповић, Милутин Србљак, Владимир Цветановић, Чедо Вукадиновић, Милосав Вукићевић, Драган Дамјановић, Исмет Марковић, Душан Николић, Лакић Аковић, Душан Вујновић, Слободан Дамјановић, Јованка Вукановић, Душан Костић, Радосав Стојановић, Драгомир Мурганић, Ђуро Ћук, Мирко Жарић, Милорад Радуновић, Новица Софтић, Константин Костић, Живојин Михајловић, Дамњан Петровић, Слободанка Савић, Радомир Димић, Златан Лазаревић, Даница Андрејевић, Драгољуб Ђорђевић, Бранислав Перић, Драгомир Костић, Сунчица Денић, Зоран Чановић, Мишо Гвоздић, Милоје Дончић, Милорад Јеврић, Богдан Радуловић, Јован Сарић, Мишо Дошлић, Зејнел Зејнели, Вељко Михаиловић, Слободан Стојковић, Бранислав Тодић, Лазар Дашић, Тома Радосављевић, Данило Николић, Милутин Ђуричковић, Живорад Игић, Војислав Танасковић, Трајко Стојановић Косовац, Милован Ј. Богавац, Никола Цветковић, Драгољуб Збиљић, Ратко Делетић, Ранко Ђиновић, Ђорђије Ђоровић,  Михаило Звицер, Зорица Тасић, Миленко Каран и други.

Велики је и списак албанских аутора чије је књиге „Јединство” објавило у преводу на српски: Миђени, Бећир Муслију, Есад Мекули, Ћерим Ујкани, Синан Хасани, Азем Шкрељи, Рифат Кукај, Реџеп Ћосја, Фатос Арапи, Мирко Гаши, Исмаил Кадаре, Мухамед Крвеши, Илијаз Куртеши, Фахредин Гунга, Али Подримја, Адем Гајтани, Ибрахим Кадрију, Реџеп Ћосја, Исмет Шаћири, Рахман Дедај, Назми Рахмани, Агим Дева, Абдулах Коњушевци, Дин Мехмети, Рамиз Кељменди, Антон Пашку, Неџат Халими, Ећрем Баша, Вехби Кикај, Агим Маља, Ћерим Арифи, Енвер Ђерћеку, Шаип Бећири, Јусуф Буџови, Бедри Хиса, Ћамиљ Батали.

У преводу са турског објавили су књиге: Фазил Хусни Дагларџа, Ибрахим Бајрам Роговали, Азиз Несин, Кемал Јашар, Неџати Зекерија, Искендер Музбег, Јусуф Суреја, Хасан Мерџан и Енвер Баки.

Објављене су и књиге Горанаца Хамида Исљамија и Харуна Хасанија („Горанске народне песме”). Такоће објављено је пет књига у преводу с ромског Алија Краснићија.

Преводиоци ових књига били су стални сарадници „Јединства”: Србољуб Тасић, Ратомир Марковић, Мирко Гаши, Драгутин Мићовић, Исмет Мемић, Вехап Шита, Есад Мекули, Хасан Мекули, Исмет Марковић, Јусуф Суреја, Ариф Бозаџи, Искендер Музбег и други. Наравно, нећу прећутати да је и „Рилинђа” објављивала дела српских писаца с Косова у преводу на албански, но, њих је много мањи број: Вук Филиповић, Радослав Златановић, Даринка Јеврић, Петар Сарић, Србољуб Тасић и Мошо Одаловић.

  • Зашто се практично и не помиње поратна српска култура прошлог века на Косову и Метохији, односно период најплоднијих година српског стваралаштва и културе на КиМ?

– То свакако има и своје психолошке разлоге и то врло једноставне, као на пример, страх да нисмо у стању да будемо на висини својих претходника, да им нисмо достојни настављачи, да смо недорасли тренутку у коме можемо сами нешто да одлучујемо, и онда се прибегава негирању свега што је раније створено и вредело. Наравно, да је то опскурно, јер ће по том обрасцу колико сутра доћи неки нови клинци и рећи „пре нас није постојало ништа, од нас почиње све”. И тако из почетка у нови почетак. Но, такав однос ниподаштавања раније створених вредности у култури је израз некултуре који иде на руку албанској сепаратистичкој тенденцији да негира постојање српске културе на Косову. Он, штавише, признаје и прихвата геноцидни учинак протеривања српских културних стваралаца и институција с Косова и Метохије 1999. године. Он им се приклања можда зарад тренутне материјалне потпоре, али гледано кроз призму морала и патриотизма, ваља размислити како ће сутра, када настану нове околности, а настаће свакако, наш учинак бити оцењен и где ће нас историја сврстати – уз „Обилиће” или „Бранковиће”. А што се тиче стварних вредности прошлости такав став их нипошто не може омаловажити, нити деградирати. Он више говори о негатору. Јер, када уђемо у библиотеке тамо нас чека обиље књига објављених пре нас на Косову и незаобилазна имена која су стварала српску културу од Другог светског рата до данас а које наш негативни однос према њима није успео да поништи. Ништа не може поништити досеге Српске драме Народног позоришта у Приштини у периоду 1995-1999. године, када је словила за једну од најбољих српских театарских кућа и када је на позоришним фестивалима освајала значајне награде. Дакле, кратковидо је све оно што се у култури чини ради неког шићара, а таква негација је понајвише израз креативне немоћи.

  • У данашњем времену нових технологија, маркетринга, медија да ли се више цени право стваралаштво и култура или маркетиншки трикови стваралаца у покушају?

– Живимо у времену поремећених вредности што је највидљивије у култури. Некада су постојали програмски савети или уређивачки одбори за одређене културне институције и није се могло на сцени или у издавачкој продукцији наћи нешто што нема одговарајући уметнички ниво. Данас је та да је назовемо „права култура” устукнула пред најездом и офанзивом маркетиншки поткованих кадрова. Гледао сам у Нишу, пре десетак година, када су у позориште с помпом довели директорицу која је завршила разне белосветске менаџменте у култури и кренула да кроји репертоар с висине свог плитког познавања делатности у којој је, и видео њен крах после годину дана рада, једва чекајући да јој истекне мандат. Отишла је, нестала је и нико о њој ништа данас не зна. Не вреде ни технологија, ни маркетинг ако не стоје иза стаменог уметничког остварења.

  • Има ли будућност народ који не поштује прошлост и оне који су афирмисали и стварали идентитет и културу једног народа?

– У прошлости је клица будућности. Онај ко нема прошлост покушава да седи на посеченој грани. Није велик онај ко негира прошлост, већ онај ко је уме надоградити, ко може да у ту кулу зиданицу угради још једну циглу. А цигла се не уграђује негирањем. Кроз живот сам се сретао с разним карактерима људи и видео да су они који мање знају спремнији да све негирају. Парадигматично је када сретнете писца који је једва завршио средњу школицу а негира стручност чланова Академије наука и уметности. Одмах знате о каквом је писцу реч. Можда нама прошлост и није потребна, можда можемо и без ње, али тада смо и сами себи већ прошлост.

  • Колико је штетно по културу и културни напредак релативизација издаваштва, јер данас се објављује много тога мимо свих критеријума?

– Издаваштво је моћном технологијом потрло многе вредности, па и неопходност квалитета рукописа који се објављује. С технологијом код нас су потпуно релативизоване вредности, па ће на моћној друштвеној мрежи бити важнији лајкови од онога што рукопис нуди. Десило се прихватио сам да рецензирам рукопис једне од Фејзбук пријатељица под условом да буде задовољио основне књижевне вредности. Како их њен рукопис није имао, ја сам јој без увијања одговорио да испод таквих рукописа не желим своје име као рецензента. Била је запањена. Па, написала ми је, ја већ имам рецензије Петка, Јанка и Марка, познатих књижевника! Онда сам је питао а шта ће јој толико рецензија? Зашто ми то раније није рекла да га уопште не читам. Јер ни сто рецензија добитника Букерове награде или ког другог великог признања неће поправити лош рукопис. Зато инфлацију писаца данас, захваљујући интернету, видим као масовну терапију, никако као књижевну продукцију. Поготову што је постало помодно писати и на дијалекту, па и они који не познају стандардни српски језик, још мање граматику, приграбе себи звање писца тако што своје оскудно знање о свету пропусте кроз речи баба Живане. А баба Живана им дође као заклон за неписменост и примитивизам. И онда се нађе рођак или љубавник као спонзор и појави се нови млади списатељ који је тек стасао за пензију. Но, не треба бринути, све ће то време брзо истријерисати.

  • Какав је тренутно положај еминентних стваралаца српске културе који су протерани са Косова и Метохије?

– Када смо га (5. априла 1990) основали, Књижевно друштво Косова и Метохије имало је 56 књижевних стваралаца. И то је једино удружење стваралаца које је бар, ако ништа друго, имало списак својих чланова и знало повремено да организује књижевне садржаје. Везали смо га за УКС да би једноставније функционисало, а и писци су тим чином постајали чланови УКС. Српски ликовњаци с Косова су покушали да се на сличан начин организују, но то им није пошло најбоље, позоришни радници и глумци су по својој природи остали без сличне организације. Након изгона с Косова опстало је удружење писаца, но мање више као аморфно. Они који су нешто значили у књижевности Косова и Метохије до бомбардовања, данас овом друштву не значе много, односно готово ништа. Имам готово двадесетогодишњи неизбежан осећај да су поједини  ствараоци који су имали прибежиште на Косову, и срећу да не буду изгнани, с радошћу дочекали да с Косова оду управо еминентни ствараоци, па тако за себе приграбе неко првенство и неки ореол стваралаца, које у нормалном стању ствари никада не би имали. С тим се лако помирити ако иза таквих људи стоји и адекватно дело, али ако дело изостаје или ако није на нивоу, све то изгледа вештачки и непримерено и ништа га не може надоместити, па ни награде које се данас дају по неразјашњеним принципима.

  • Колико нас личне сујете и материјализација свега могу коштати као народ у свим сегментима живота и можемо ли нешто у том смислу научити од народа који поштује своју традицију и своје ствараоце?

– Невероватно је али истинито колико је новац и тзв. капитализам променио биће српског народа, па и не само српског. Рекао бих балканских народа. Ођедном је, у општој јагми за лаким богаћењем, нестало и традиционалног морала и културног опхођења и свега онога што је красило биће овог човека. Свакако да је то за културу поразније, јер се она сад окреће много више манифестативној, где се једноставније може приштедети и за сопствени џеп, а лична сујета увек елиминише оне који су у креативној снази и креативним дометима изнад нас. Како овакав тренд траје већ дуже од деценију, његове поразне учинке већ лепо видимо у многим институцијама културе у Републици.

 

З. Влашковић

ЈЕДИНСТВО

————-

22.3.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s