АКТУЕЛНО

Слободан Антонић: Учити од Ираца како се бори за слободу


Ирци су применили комбиновану методу: од бојкота, преко парламентарне борбе до оружаног устанка и назад. И то су радили упорно – све док се, напослетку, колонијалисти нису покупили и отишли

Проф. др Слободан Антонић

Када је реч о политичком деловању, српски проблем није толико неслога, колико наша задртост и самољубље.

Чим неко у политици има мишљење које је другачије од нашег, одмах га прогласимо будалом или лоповом. Да ли би требало изаћи на изборе? Да ли би опозиција требало да стане у једну колону? Да ли би странка А требало да наступи у коалицији са странком Б? За кога би, на крају, требало гласати? Све су то важна питања српске политике. Али најчешће, ако на само једно од њих одоговорите другачије него што би одговорио ваш саговорник или коментатор, готово по правилу добијате етикету „будала” или „шићарџија”.

Природно је да се разликујемо у мишљењу, али зашто су идиоти или покварењаци сви који не мисле баш исто што и ми? Не, ако нам је циљ исти – да се ослободимо (ауто)колонијалних обмана и да вратимо овој земљи суверенитет – сваки облик борбе је користан.

Знате ли колико новца добија странка која на изборима пређе ценз и уђе у скупштину? Месечно 45.000 евра. Посланичке плате су друго, а ово је новац који добија парламентарна странка за петнаестак мандата  – рецимо, „Доста је било”. То значи: 45.000 евра у јуну 2016, па 45.000 евра за јул 2016, па 45.000 евра за август 2016, па тако од последњих избора до сада 21 пут – укупно 945.000 евра.

„Да ми је 100.000 евра, преумио бих Србију!”, чуо сам, не једном, од власника патриотских портала или других медија, који једва састављају крај с крајем. А погледајте: странка за две године узме десет пута толико. И зар се управо с тим новцем не може нешто корисно урадити за ослобођење? Зашто онда не пустимо патриоте који верују у парламентарну борбу да нешто ураде ако могу, него их омаловажавамо и опањкавамо?

Извор: Данас

Хајде да пустимо да свако чини оно што мисли да би требало, а да и ми радимо оно што следи из нашег становишта. Не верујете у изборе и у парламентарну борбу? Добро, онда купите спреј и пишите пароле или прецртавајте симболе колонијалног тлачења, изађите на улицу када су протести, нађите истомишљенике и направите тајно друштво, или урадите нешто друго – али урадите нешто, а не само да се вајкате „е није то то“.

Такође, није никакав изговор за пасивност ни становиште: „О, када бисмо само били јединствени, све би било другачије!” Али, нисмо јединствени, што је и сасвим нормално у сложеном друштву и у сложеним околностима. Но, то не значи да не би требало ништа да радимо.

Болујемо и од тога да кад нешто смислимо, обавезно зовемо све људе који нам падну на памет да се придруже нашој акцији, па ако нас случајно неко због нечега одбије, онда се љутимо и брзо малакшемо у свом ентузијазму. Не постоји онај који је правио, рецимо, патриотску странку, или неку патриотску акцију (одбрану ћирилице, Косова, хетеросексуалних бракова итд), а да није одмах звао Чавошког, Ломпара, митрополита Амфилохија, Бећковића, Кустурицу, и кога све не у своје чланство.

Не можемо сви да идемо на исту лопту, фудбал се игра тако што се играчи распореде по терену и комбинују, а само онај најистуренији постићи ће гол  – не треба и не можемо сви да играмо као центарфор. Исто је и у политици.

Зато, учимо од Ираца. Они су били колонија у којој се умирало од глади – о томе сам писао овде. Није било друге него да се боре за слободу. Али, како 4 милиона Ираца да се избори с 30 милиона Енглеза, који притом још и владају и „империјом у којој сунце никад не залази”?

Мурал у Белфасту који описује велику глад у Ирској 1845-1849. (Извор)

Ирци су применили комбиновану методу: од бојкота, преко парламентарне борбе до оружаног устанка и назад. И то су радили упорно – све док се, напослетку, колонијалисти нису покупили и отишли.

Реч „бојкот” је, рецимо, настала баш у Ирској, по капетану Бојкоту, немилосрдном енглеском управитељу имања који је, не марећи за лошу жетву, избацивао ирске сељаке-закупце из кућа, само ако нису имали да плате прописану закупнину. Ирци су према њему применили социјални остракизам: да не раде за њега, да не тргују с њим, да не поткивају његове коње, да му не перу веш, чак и да му не носе пошту. А Ирци који би се преварили да прекрше ову забран и сами су стављани под бојкот.

„Ми хришћански и доброчинитељски пружамо прилику грешнику да се покаје”, образложио је социјални остракизам према својим сународницима један од вођа ирског покрета отпора. „Онога ко се усели на фарму пошто је неко са ње избачен нећемо примећивати на путу, нећемо га видети на улици, нећемо га примећивати у радњи, на пијаци, на сајму, па чак ни у цркви, дакле, понашаћемо се према њему као да је губав, како бисмо му ставили до знања колико је одвратан његов преступ” (исто).

Капетан Бојкот је нашао штрајкбејкере како би обавио жетву. Али, њих је морао да чува читав пук војске и још хиљаду полицајаца приде. То је британске пореске обвезнике коштало десет пута више од вредности саме жетве. Било је јасно да се Ирцима мора у нечему попустити.

Капетан Чарлс Бојкот (Карикатура: Spy/Leslie Ward, Vanity Fair, 1881)

Неки Ирци латили су се и оружја, у устанцима 1867. и 1916. године, а неки су у међувремену водили парламентарну борбу. Шин Фејн је, после пропасти његовог Ускршњег устанка, 1916. године, одлучио да изађе на изборе 1918. за британски парламент. То није била лака одлука – није се бирала никаква ирска скупштина, већ посланици за парламент у Лондону. Али, одлука је била исправна и Шин Фејн је узео 70% мандата у Ирској.

Онда су се ирски изабрани посланици окупили у Даблину и 21. јануара 1919. донели Декларацију о независности Ирске. Лондон је на то одговорио тако што је послао војску и паравојне формације (Black and Tans). После две године сукоба, властима у Лондону постало је јасно да су трошкови окупације Ирске превелики. Тако је настала Слободна Држава Ирска.

Да ли то значи да би требало подржавати насиље? Не, грађански мир је важна вредност која не би смела да се олако жртвује. Али, ако власти одбаце чак и фасаду уставности и законитости, па крену на своје грађане, постоји природно право на одбрану.

Меми нас упозорава и на спиралу насиља која је карактеристична за колонијалну праксу: што су већи тлачење и експлоатација, већи је и ризик не само од експлозије беса на улицама већ и од теороризма; очај и немоћ рађају мржњу и огорченост, а од тога је тек корак до политичког насиља, бомби и убиства. То често доводи до масовне репресије и „колонијалног фашизма” (Меми, овде, стр. 87) – када се на уобичајено колонијално тлачење и експлоатацију надовежу још и отворени презир према потлаченима и масовно физичко насиље према свима који пружају отпор. У таквој ситуацији право на одбрану тешко да може бити ограничено само на мирна средства.

Али дотле, сви начини ненасилног отпора пожељни су. Уколико се комбинују, дају резултат. Поменуо сам већ гласање за опозицију и социјални остракизам (бојкот), али ту је и грађанска непослушност – намерно кршење неког закона који се сматра неправедним, укључив и протестни одлазак у затвор, како би се скренула пажња јавности на неки проблем.

Махатма Ганди

Ганди је управо грађанском непослушношћу ослободио Индију. Енглези су Индијцима законски забранили да производе со, како би убирали што већи профит и таксе. Ганди је одлучио да из протеста оде до мора и да направи со. На путу су му се придружиле хиљаде људи. Када је на плажи узео у руку зрно природне соли, тиме је симболички прекршио закон. Хиљаде га је следило. Енглези су почели с хапшењима „индијских националиста” међу којима је био и Ганди. Али, протестно прављење соли је настављено. Када је број ухапшених достигао 60.000 било је јасно да је Ганди победио. Ускоро су почели преговори не о соли, већ о – независности.

Али, не мора се отићи ни у затвор. Довољно је, рецимо, да се одбије примање награде, ако је она симбол (ауто)колонијализма. У Србији није мало таквих награда. Но, како оне најчешће имају и новчани део, сви се некако праве невешти. А довољно је да само један каже: „Не, хвала, не желим да примим колонијалну награду.”

Мало ли је?

 

Слободан Антонић

 

ИЗВОР: Стање ствари

———

27.3.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.