АКТУЕЛНО

Зоран Чворовић: О отетој алтернативи и референдуму о Косову


krst na zici

2. јуна 2015. Косово и Метохија, фото архива СРБског ФБРепортера

„Ко издао, браћо, те јунаке
рђа му се на дом распртила;
за његовим трагом покајнице
све кукале, довијека лагале!“

П. П. Његош

Када је 9. септембра 2008. године ратификован Споразум о стабилизацији и придруживању (ССП), Србија је ступила на једносмерни, а тиме и безалтернативни евроунијатски пут. Ваља се стално присећати да ССП тада није могао да буде изгласан без подршке посланичке дружине окупљене око Томислава Николића, који је четири дана пре тога обнародовао луциферски пребег радикалских посланика из номинално патриотског у стварно колонијални политички блок. Тек када су Шешељеве политичке креатуре, Томислав Николић и Александар Вучић, превели један велики део патриотског гласачког тела на евроунијатски пут, српска политика је могла да постане у потпуној, а за Запад и једино пожељној мери – безалтернативна и то подједнако у унутрашњој и спољној политици. А одузимање алтернативе није ништа друго него поробљавање једне политичке заједнице. Јер, суштину сваке, а нарочито политичке слободе, чини право на избор или другачије речено право на алтернативу.

Народ коме се у процесу придруживања Европској унији одузме могућност избора претвара се од носиоца суверености у објект власти, које ће убудуће свој легитимитет црпети из подршке наднационалних и недемократских бриселских структураУ условима таквог обрнутог легитимитета цео политички живот једне земље постаје фингиран. Једино што у таквим условима остаје стварно су пореске обавезе развлашћених бирача. Суштина ССП, а то је одавно морало да постане јасно сваком српском патриоти, састоји се управо у развлашћивању грађана Србије, зато што ССП противно Уставу Републике Србије ампутира Косово и Метохију из састава Републике Србије (чл 135. ст. 2), обавезује Србију да са тзв. Републиком Косово закључи споразум о добросуседству (чл. 15. ст. 5.), одузима бирачима-пореским обвезницима било какву могућност да путем избора утичу на формирање спољне, безбедоносне, економске и фискалне политике Србије (чл. 10. ст. 2. тач. б; чл. 18, 73).

Како би се сакрила чињеница да је СНС формиран само због тога да би се у процесу придруживања ЕУ грађанима Србије успешно одузело право на унутрашњу и спољну алтернативу (=слободу), у првим годинама су Вучић и партија деловали под паролом „И Европа и Косово”, као и оном о „Четири стуба српске спољне политике”. Под анестетичким дејством ових парола обезбеђивала се безболна идеолошка конверзија изманипулисаних патриотских бирача скромног политичког знања, фолклорне националне свести и склеротичног историјског сећања. Само због тога што у свом бирачком телу није имао потребу за оваквом врстом политичке мимикрије, Тадић је своју политику отворено водио под геслом „Европа нема алтернативу”.

У међувремену, не само да је Шешељев шегрт постао други Чедомир Јовановић, већ се променило, како то са задовољством ових дана констатује сам Јовановић, и Вучићево бирачко тело (овде). После шест година бруталних манипулација, Вучић је дошао до тачке када више не мора да посеже за националном травестијом и да тако умирује савест својих бирача. Моделом јавне политике и свакодневног живота који су Вучић и СНС током претходних година промовисали, уз обилату информативно-обавештајну и финансијску помоћ са стране, ударено је на последње преживеле остатке јавног морала и националне свести и самопоштовања код доброг дела Срба. После вишегодишњег препарирања, чини се да је српско јавно мњење на жалост већински спремно да у последњем чину травестије прими голог цара који ће га под девизом „Европа нема алтернативу” повести у будућност лишену слободе избора.

То што је губљење слободе избора повезано са одрицањем од Косова и Метохије итекако има дубоко мистички смисао. Косовским Заветом су нас наши свети преци, предвођени Св. Кнезом, „занавек опоменули да се, измерени мером Христовом и ослобођени слободом Његовом, никада не сводимо на ‘овај свет’”, jeр као хришћански народ „живимо у свету, али нисмо од света”.1) Ако смо косовском жртвом потврдили верност „слободи којом нас Христос ослободи”, издајом Косова и Метохије би пали „у јарам ропства” (Гал. 5, 1). Захтев антихришћанских бриселских структура да се одрекнемо Косова и Метохије има окултно-лустрационо значење, јер се од Срба не тражи да се одрекну било какве територије, већ, песниковом речју, „жртвеног поља” на коме су голготски посведочили да су народ Часног Крста и Слободе Златне

Како би се за сваки случај прикрила очигледна истина, по којој је онај који одузима слободу избора (алтернативу) једнак поробљивачу, ампутација Косова и Метохије из уставног поретка Србије се поистовећује са нужном интервенцијом одсецања гангренозног ткива. Као што пацијент оболео од гангрене нема алтернативу за операцију, ма како она ризична била, тако ни Србија не може да сачува главу ако не ампутира косовску наталитетну бомбу и разреши косовски „замрзнути конфликт”. Политичар може да избегне кривичну одговорност за тешко кривично дело угрожавања територијалне целине, или другачије речено за велеиздају, једино ако убеди јавност да он заправо ради посао хирурга, који ампутира по претходно прибављеном пристанку повређеног у форми референдума.

Да би се развејала сумња у то да се ампутација Косова не предлаже због осигурања Србијине будућности, већ због куповине спољних гарантија личне и имовинске сигурности клана на власти, Вучић се представља као отац који брине „не само за будућност Данила, Милице и Вукана, већ и ваше деце” (овде). При том нас подучава да је „важније љубити земљу своје деце, него земљу својих предака” (овде), али се свака расправа о будућности наше деце смешта у пропагандно догматизовани антиномијски оквир: чланство у ЕУ-рају или „заглављени у муљу прошлости” (овде). Семантика свих Вучићевих говора показује да су они део једног брижљиво састављеног плана обавештајно-психолошке обраде колективне свести српског народа, према коме се историјска прошлост и наслеђени национални карактер стигматизују као анахронизми, који се морају одбацити у име „напредњаштва” и модернизације.

Лекције Атињана, као родоначелника демократије, уче нас да су кривична дела завођења тирније и издаје,  као у случају Алкибијада, „кога народ час воли, час мрзи га, и не може да буде без њега”, често била спојена у истој личности.2) С друге стране, појава демагога-тирана била је редовно повезана са падом врлине (arete), јер је демос урушеног етоса био спреман да своју слободу изручи појединцу са цезарстичким намерама. А демагози су своје одлуке увек доносили подилазећи најнижим хтењима светине и позивајући се на вољу те исте светине. Највећим противницима своје владавине демагози су сматрали интелектуалце (xynetotieroi), „који све изнова доводе у питање: законе, опште прилике, закључке и најбоље предлоге народних вођа, које уживају поверење мноштва”. Демагози су сматрали да су за њих „много кориснији они други, који се не уздају у своју мудрост нити доводе у питање важеће законе, од којих нису паметнији, па мање оспорвају беседе вештих говорника”.3) Да би сачували врлину, а посредством ње демократију од тираније и државу од издаје, Атињани су инкриминисали хибрис. „Ништа за Атињане није неподношљивије од хибриса”, говорио је Демостен. Хибрис је било арогантно, раскалашно и охоло понашање људи који су имали политичку моћ или богатство и који су таквим својим понашањем омаловажавали друге људе. Пошто се хибрисним понашњем рушио морални темељ полиса, заштиту од хибриса су уживали не само слободни грађани, већ и робови.4)

Вучићева владавина није ништа друго до један колективни хибрис, којим обесни демагог и његова братија показују народу да могу да ураде оно што нико други не може, нити је могао пре њих, да присвоје оно што им не припада, да чине оно што је противно и закону и националном карактеру – етосу. Када неко присваја више него што му припада, онда он према Аристотелом суду чини неправду, којa је увек мотивисана похлепом (pleonektes).5) Крајњи циљ таквe обесне (хибрисне) владавине је мирење демоса са обесправљеношћу, унутрашњом и спољном, те прихватање неправде, неједнакости и безакоња као нормалних и уобичајених ствари. У овом народу је рат против врлине одавно започет, али га нико није водио тако безобзирно и успешно као Вучић, далеко превазилазећи у антиетици оба своја учитеља, Војислава Шешеља и Зорана Ђинђића. У завршном чину драме урушавања врлине охоли демагог ће се обратити очајницима, који су неправду прихватили за норму, да својим гласом озаконе његову издају. Да ли глас очајника, који су ћутке прихватили отимање њива, фабрика, рудника, свеопшту корупцију, лажне дипломе, лажне бизнисмене, лажне уметнике, одлазак деце у туђину – може да буде „глас Бога”, којим се у име предака и потомака одлучује о „основној земљи” Србиновој? Или би такво народно изјашњавање пре потврдило исправност оцене „Очева оснивача” (Founding Fathers) САД који су референдум сматрали „будалаштином демократије”, због чега предлог Устава САД од 1787. године, који и данас важи, нису изнели на свенародно изјашњавање.6) Уосталом, какав би био смисао било каквог референдумског одлучивања све док је на снази ССП који је грађанима Србије укинуо слободу избора, а слободу мишљења свео у идиотско једноумље пароле Европа нема алтернативу. Јер, „све док се људи служе својим умом у слободи и кад без претјеривања размишљају о извесном броју различитих питања неминовно ће формирати различита схватања. Међутим, ако свима њима завлада заједничка страст, тад ће њихова мишљења, уколико се то још увек може назвати мишљењем, бити иста”, говорио је један од „Очева оснивача”, Џејмс Медисон.7)

Уосталом, зар и без ових античких и англосаксонских политичких лекција, последњи Србинов одговор на издају треба да буде референдум?

 

Проф. др Зоран Чворовић

Проф. др Зоран Чворовић

——-

УПУТНИЦЕ:

1) М. Арсенијевић, Срб је Христов (Цртице за увод у Србски Црквени Завет), Небеска Србије, прир. В. Димитријевић, Манастир Сланци, 2002, стр. 444.

2) Плутарх, Славни ликови антике, Нови Сад, 1990, стр. 127.

3) К. Чавошки, Моћ и превласт – Тукидидиова политичка мисао, Београд, 2015, стр. 90-93.

4) М. Павловић, Правна историја света, Крагујевац, 2005, стр. 105-106.

5) К. Чавошки, О правди и правичности, Београд, 2017, стр. 32-33.

6) М. Павловић, Правна историја света, стр. 316-317.

7) H. Arent, O revoluciji, Beograd, 1991, str. 195.

 

ИЗВОР: АНФОР

27.3.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.