АКТУЕЛНО

Светлана Николић: Деца као најтраженији српски артикал и „сигурна извозна шанса“


Поступак,  под службеним називом  “међународно усвојење”, од стране највећег броја влада у свету кодификован је, као класична трговина.  У земљама које су водиле истрагу,  установљена је тешка злоупотреба у врху социјалних служби. Грантови којима су “даривани” високи чиновници у министарствима, крећу се до 30 000 долара по детету. Трафикинг, корупција, и свирепа злостављања деце код иностраних усвојилаца, допринели су да највећи број земаља у свету последњих година, одустане од праксе прекограничног усвојења. У Србији је концетрацијом овлашћења, “под једну шапу”, циљно и стратешки у социјалној заштити, монтиран  кључ корупције и трафикинга. Ресорно министарство је оперативни партнер међународних трговаца. Послује као регрутни центар. Деца се по слову закона експедују као роба са бувљака.   

Протоколом о заштити деце од злостављања и занемаривања из 2005. год и упутствима о примени  из 2006. предвиђа се хитност поступања када постоји “сумња да је дете животно угрожено”.  Ризиком се сматра: незапосленост, “миграције”породице и услови становања, аномалије детета.. Злостављање и занемаивање,  квалификује као оно које се десило, и хипотетичко, које се може догодити.. А принудна, хитна мера, зарад “најбољег интереса детета”  предвиђа  измештање од родитеља, или старатеља.

Шумом аката под “заштитом” у  наслову, на удару се нашла готово цела српска сиротиња.

Дете је животно угрожено ако је неухрањено са “мањком поткожног масног ткива”, “неадекватно обучено”, ако кућа у којој станује “нема исправне инсталације”.  Занемарено је, ако му се “не обезбеде наочаре”, ако се “не води код лекара”, “не имунизира”, “не води код дефектолога” (када заостаје у говору).

Несрећа никада не иде сама. А сиромаштво често са депресијом, инвалидитетом, урођеним менталном инфериорношћу родитеља, који “ризици” у старту ограничавају могућности пристојнијег живота. Као угрожавајући “по живот детета”, ради његовог “најбољег интереса”, резултирају “измештањем” од родитеља.

У случају телесног кажњавања дете се одузима од родитеља, када постоји траг прута или каиша. Ако је родитељ ударио дете а не постоје трагови повреда, сматра се да је покушао да га повреди.. Дете се измешта из породице до епилога пред судом, који ће одлучити да ли ће таквом родитељу потпуно или делимично ускратити родитељска права. (Опет више присутније у сиромашним породицама, где доминирају егзистенцијални страх, стрес, нервоза).

Приручници и практикуми, дебело финасирани од међународних фондова, од 2005. године до данас, нису успели да маркирају све ситуације, индиковане, за хитну меру одвођења детета. Како би се, органима старатељства оставила неограничена аутономија и произвољност за ову меру, довољна је сумња такз. стручних радника.

Законом о браку и породичним односима, до 2005. године, потпуно усвојење није било могуће ако деца имају живе родитеље. Шансе да страни држављани усвајају нашу децу, ако не искључене, биле су отежане, пошто је о томе требало да се питају, републички органи управе за здравство и социјалну политику. Законом о породици из 2005. године, настају капиталне измене. Уводи се само потпуно усвојење. Могу се усвојити деца и живих родитеља! Шансу да усвајају нашу децу добијају и странци, а суверена права и ингеренције, код страних усвојитеља. министар у тој области.

По својој интригантности, социјална заштита је деценијама била скрајнута, на маргини. Док се на другим фронтовима ломила копља, подгревале сензације, у социјалној заштити, далеко од фокуса јавности, могли су да пролазе и каравани. Тако је неопажано, прошао Породични закон 2005. године као и 2015. год. без претходне јавне расправе, стручних трибина и сл. Закон омогућује да деца и поред живих родитеља, могу бити потпуно усвојена, и без икакве сагласности родитеља уколико су лишени родитељског права. Усвојењем се мењају сви подаци детета у матичној књизи рођених! Биолошки родитељи немају право увида у матичну књигу рођених, нити постоји обавеза усвојитеља да детету кажу истину?! Моћ да одлучују о судбини деце, концентрисана је у Центрима за социјални рад, који су под капом министарства, а по питању усвојења министру су поверена екслузивна права: чл. 99, 101,316. Закона о породици.

Поодвојене су процедуре и надлежности, када је реч о усвојењима, наших и страних грађана. За усвојење страним држављанима, права су поверена лично министру: чл. 103 и 312 ЗОП. С друге стане, поступак усвојења, за наше грађане предвиђа дуготрајно административно мрцварење, психолошко, и социјално преиспитивање, коју спроводи орган старатељства, где се могу тражити мишљења и “других специјализованих служби”.

Чекање на том скенеру, са потпуно неизвесним исходом може да потраје и годинама. Стране држављане закон у потпуности ослобађа бирократске процедуре домаћих органа! За њихове жеље, лично је надлежан министар?! Овако законско решење у потпуности је инкорпорирано, са међународним споразумом Hague Convention on Protection of Children and Co-operation in the field of international adoption, који је у Србији на снази од 01. 04. 2014 године.

Хашком конвенцијом о заштити деце и сарадњи у области међународног усвојења, држава је широко отворила врата страним усвојитељима. Изворно је настала 1993 године, али је њен саставни део акт под називом Intercountry Adoption Act of 2000 and International Adoptions, који је октобра 2000-те године потписао тадашњи амерички председник Бил Клинтон.

Према овом акту, једина адреса, у Србији, за испуњење захтева страних држављана, је министар. Поступак је ефикасан, а деци се након усвојења, брише идентитет и земља порекла! Овим документом, скривеним под кровом ткз. Хашке конвенције, отвара се сарадња државе и међународних, профитабилних агенција у трансакцији деце, што је у нашем социјалном систему потпуни новитет. На веб страницама ових посредника, Србија се презентује као земља која потпада под Хашку конвенцију, и цели поступак пред српским властима, кажу, може бити завршен за “ кратко време”.

Од 2005. године, сви акти у тој области, припремани су у складу са такз. Хашком конвенцијом. Позивају се на “најбољи интерес детета”, који дословно тумаче, “као интерес детета, не родитеља”. Као да су ти интереси, по природи ствари, аксиому, међусобно опречни, супротстављени једни другима. У складу са том конструкцијом, процену, интереса детета, преузела је држава.

У Србији се годишње више од шест стотина деце измешта од родитеља у установу, или другу породицу. Укупан број деце која су прошле године, уместо код родитеља, живела код хранитеља, износи око 6. 500. По угледу на Скандинавске земље, Србија је преузела концепт, прислиног одузимања (измештања) деце од родитеља, без истражног поступка, доказа, експресно, без одлуке суда. Сведочења, која се појављују последњих месеци, тешко да остављају равнодушним:

Горици Милојковић из Велике Иванче, Центар за соц. рад у Младеновцу, одузео је дете, од двадесет дана. Услови у којима живи са родитељима и браћом, јесу оскудни, али је дете топло дочекано у породици. “Родила сам здравог дечака два дана пред Нову годину, из Центра за соц. рад кажу да мора да га воде, не дихтују нам позори”. На питање “где јој воде дете”, одговорено јој “да то није њена брига”.

Разлог за одузимање детета, до одлуке суда, који ће одлучити да ли је Горица подобна за родитељство, осим сиромаштва су и “смањене менталне способности”. Није ли право на рађање, уставна категорија? Као и заштита телесног и душевног интегритета!? Ови стручњаци, за бригу о деци, су дете отргли од мајчиног млека!

Многи су чули за потресну причу породице Тркуља, чију је шестогодишњу девојчицу, Центар за соц. рад Звездара, одузео и сместио у установу. Родитељи описују виђење са дететом, пошто је одведено у октобру 2017.године: дете их грли, грчевито стеже, у сузама моли да га воде кући, каже “не може више да буде ту”! Родитељи неми, немоћни! Виђења родитеља са дететом су се наставила у одобреним терминима, а дете је, било све тише. Готово да је престало да говори, без израза лица, успорено, поспано, одсутно. Родитељи су изразили сумњу, да је дете под средствима за умирење. Током новогодишњих празника, међутим, ускраћено им је било и виђење. Избезумљени од туге, без објашњења су враћени кући. Да би им приликом следеће посете, било речено “да не могу видети дете, јер је у карантину”.

Године 2012. донет је Правилник о забрањеним поступањима запослених у социјалној заштити „Службени гласник РС“, број 8 од 3. фебруара, 2012., којим се у чл. 7 Правилника, забрањује емоционално злостављање корисника.

“Емоционално злостављање, је поступање запосленог које кориснику наноси емоционалну патњу ”. Емоционалним злостављањем се нарочито сматра: изолација, односно ограничење кретања…. забрана контакта са члановима породице, и другим значајним особама. У емоционално злостављање се убраја : излагање збуњујућим или трауматским догађајима (напр. насиљу, који угрожавају живот, здравље и развој).

Али стручњаци не маре за правилнике! Дете стављају иза решетака! Према папиру, који се појавио на интернету, отац детета пати од “депресије” а породица “нема адекватне хигијенске услове ”. Из Градског центра за соц. рад, не желе да се изјасне! Кажу:“ штите податке о деци”! Ваљда, по угледу на разрађен систем у Скандинавским земљама, где су подаци о легалној отмици деце, “службена тајна” !

Весна Миљковић, из Ћићевца је била хранитељка. Дете је узела на чување када је имало 20 дана. Касније се установило да дете има благе сметње у развоју, али је за Весну, како каже, “она била анђео”. Тражила је литературу на интернету како би јој помогла у развоју, обилазила лекаре, уписала у вртић. По оцени оних који су је надгледали, била беспрекорна, са девојчицом,

Желела је, да је усвоји. Центар за социјални рад у Ћићевцу, међутим прелази у надлежност Центра за социјални рад и хранитељство у Крагујевцу. За њу настаје тортура. За девојчицу хорор.

-Дете су пар пута водили у центар одакле се она враћала скроз смушена, нерасположена, гурала би ми се у крило и само ћутала. Када је питамо шта се дешава, тужно нам је одговарала “да је то тајна”! Помутили су јој разум скроз. Страшно ми је када причам и поново проживљавам све то”.

Напомиње да је дете било веома везано за њу и њеног супруга, за своју собу, кревет, двориште, вртић.

Молила сам, немојте људи, пореметићемо све што смо постигли, уназадићете дете! Ништа није вредело, дословно су, извукли дете из кревета. Она излази, а осмех јој залеђен, очи огромне, страх.. Молила сам Бога само да не пати много да јој да снаге да преброди то што јој се десило и питам се, зар је морало то да јој догоди !? Не само што је остављена од биолошких родитеља, него су још дошли да је отму од нас који смо је волели и који ћемо је увек волети, који смо гинули да је научимо нечему и подигнемо како треба!

Упад у кућу и одвођење готово у пиџами, примењује се у случају најозлоглашенијих кривичних дела. Притворени добија право на контакт са родбином и адвокатом. Деци коју одводе, одузимају све. Деца се отржу од најближих које имају и јединог кутка у животу који су осетили својим, свог кревета, играчака, средине у којој су осетили топлину, и која је део њих.

Девојчица од 8 година, у породици професорке др. Миле Алечковић, је имала оптималне услове, исхране, неге, образовања. лепу одећу, поклоне. Ово дете, сироче са Косова, Мила је узела пре две године и спасила из стања у коме се налазило у установи где је било смештено. Без здравствене књижице, са кварним зубима, вашкама,… екцемом. Уз психолошку и емотивну подршку детету и нови квалитет живота, дете је почело да стиче свест о себи, осећај припадности, самопоуздања. Дошли су једног јутра, и готово у папучама је одвели. Шта је са “најбољим интересима детета”? Психолошки слом! Шок! Траума!

— Мој интегритет не могу да уруше. Њу су емотивно убили. Ни гестаповци нису тако одводили децу, рекла је проф. Алечковић, и изразила бојазан, да девојчицу желе да продају странцима.

–Девојчица је негована, васпитана, здрава, паметна. Намирисали су добар плен! Постоји матрица, модус операнди с којом наступају “социјални центри”. Упадне њих неколико! Дете отржу, уз асистенцију полиције! Измештају у једну, другу, трећу хранитељску породицу, док му не избришу сву меморију. Кад га психички сломе, продају га као биљку!

Према сведочењењима родитеља и старатеља, “социјала” је постала поприште моћи и страха. А сходно правилима и процедури из такз. Хашке конвенције и мека за уносан бизнис. Поступак усвојења одвија се преко посредничких агенција, према пратећем акту Intercountry Adoption Act of 2000 and International Adoptions из 2000-те.

Заинтересованим појединцима и паровима са Запада, независно од родног и сексуалног опредељења, посредници обећавају дете у “кратком року”, у складу са нарученим пропозицијама и ценовником. Неке од посредничких фирми, су партнери ресорног министарства ВС. Потпис на трансакције, за децу из Србије, даје министар. (Сада Зоран Ђорђевић, ротацијом са Александром Вулином после афере сумњивог порекла новца, док је био на челу социјалне заштите).

Од априла 2014. год, како су нам одговорили: “ министарство оперативно сарађује са агенцијом Adoptionscentrum из Шведске, агенцијом Atidhaieled из Израела, Creixserjunts из Шпаније, и америчким агенцијом HOPSCOTCH ADOPTIONS INC”, (која усваја децу из Јермена, Украјине, Бугарске, Гане, Гуане, Марока).

Посредници који су такодје, на свом порталу означили Србију као свог партнера су: Opening Door i Hope International ( усваја децу из Бангладеша, Либерије, Хаитија, Украјине). У ткз. нон профит галиматијасу, како би се приближили плену, неке се представљају искључиво “хуманитарне”, некомерцијалне, попут америчке COCI, која осим Србије, сарађује са Кенијом, Хаитијем, Украјином, Босном (од рата). Према званичним подацима које је доставило Министарство за запошљавање, рад и социјалну политику, страним држављанима од 2014. дато је 90-торо деце. Укупно 185, од 2006 године, од када је у примени измењен Породични закон. Највише у Шведску (85), САД (57), Канаду (10), Шпанију (8)…

Од 2000-тих година до данас на Западу је створена индустрија трговине децом. Да би све било “по закону”, национална законодавства држава потписника, од 2000-те су прилагођавана такз. Хашкој конвенцији као кровном закону. Своју легислативу по питању усвојења, међу првима су прилагодиле: Шведска, Норвешка и Финска. Да би легализовале усвојење деце од стране истополних парова, ове земље су у периоду 2001-2003 године донеле Закон о регистрацији хомосексуалних заједница.

Овим су у погледу права на усвојење изједначени са хетеросексуалним заједницама. Парови, или појединци, ангажују посредничку агенцију, која ће им за новац, услишити захтеве по питању пропозиције детета. Посредник се обраћа директно “Централ аутхоритy”-тију, земље с којом је успоставио сарадњу, у Србији ресорном министру. За децу, коју било где у свету усвајају грађани УС, трошкове скривене и јавне, делом покрива држава. Из фондова формираних у те сврхе, усвојитељима се покривају трошкови агената, пута ..и “други трошкови”. Добијају бонусе, они са дебљим новчаником, и значајне пореске олакшице. Систем је доведен до савршенства. Законски, све покривено. Сиромашне деце пуно. Од краја деведесетих, бизнис цвета.

У тексту ”Сексуална оријентација посвојитеља и најбољи интерес дјетета”, хрватска ауторка која је анализирала промену националног законодавства унутар земаља чланица ЕУ, у светлу ( у мраку), права на усвајање деце истополних парова, како би били изједначени са правима хетеросексуалних заједница, закључује:

Кристално је јасно, да је тиме занемарена сврха и смисао најбољег интереса детета. Таквим поступком најбољи интерес детета изгубио је битку с надмоћнијим интересом, одраслих. То што чинимо није добро за децу, већина света то не одобрава. Али од заглушујуће тишине дечијих вапаја, и бласфемичних поклика (појединих) одраслих који допиру далеко, напросто више никога и ништа не чујемо! Или не желимо чути?! Не разазнајемо добро од лошег, будућност од пропасти.

Флоскула о“најбољем интересу детета” у службеној употреби у свету и код нас, инструмент је принуде, и злочина у најави.. За невладине и владине службе, које се по вокативу баве заштитом деце, извор је уносне зараде и корупције. Систем је затворен. Једна адреса у држави “Central authoity”, сарађује са профитабилним ланцима, иста суверено влада базом података о деци за усвојење, прописује правила вођења базе података (који је службена тајна), иста успоставља низ других писаних и неписаних правила, подзаконским актима конституише права на рад, индоктринира кадрове, решава по жалбама родитеља и старатеља, и надгледа егзекуције коју спроводе “стручњаци” у оквиру система.

Оваква концентрација моћи у једној инстанци-министру, сходно закону, лишена је сваке контроле институција споља, под будним оком само невладиног сектора, креатора овог система, у систему. Тамо где су деца, ту је и новац. Али у тој област, у Србији, као и на Западу, не важе европске тековине о узбуњивачима и транспарентности. У земљи страховладе, убијена је свака критичка мисао и право на раскринкавање хипокризије. Стотине је прича широм Србије, које никада неће угледати светло. На ментално и емотивно убиство деце, струка завренички ћути.

Хрватска ауторка, која је 2006. год, урадила анализу измена националног законодавства појединих земаља чланица ЕУ, у сусрет правима истополних парова, инсинуира у закључку, “на пропаст у будућности”. То не важи, за Србију!

Власт је већ започела кампању! Из комерцијалних разлога, подиже се свест о рађању! Могуће да ће дати и коју цркавицу у те сврхе?! Ако ништа, мецене са Запада одрешиће кесу. Будући нараштаји већ су безецовани! Нема сумње, влада је препознала „извозну шансу“.

Режим ткз. хашке конвенције, који је влада прихватила 2014. год, обавезује Србију да годишње испоручи одређену квоту деце. База података о деци, (Јединствени регистар усвојеника), службена је тајна, којом по ЗОП, располаже – министар. Ту су подаци о свој деци ( без живих родитеља, и деци лишеној родитељског права, у установама и хранитељству), подобној за усвојење.

Горе поменутим Протоколом из 2000- те и пратећим актима, којима се ближе одређују правила примене Хашке конвенције, министарство је у обавези да ажурирани Јединствени регистар усвојеника доставља централној бази у Њујорку. Деца су као у излогу, доступна посредницима са листе акредитованих, такође у Њујорку. Трговци се обраћају директно министру! Деци која се изручују, бришу се матични подаци из књиге рођених и земља порекла! Испоручују се као роба, без декларације, са бувљака. О судбини ове деце ништа се не зна!

Отмица деце и карантин, зарад њиховог „најбољег интереса“, није изум овдашње врхушке. Реч је о разрађеном механизму, у чијој су примени највише одмакле нордијске земље. Последњих година, појавила су се потресна сведочења родитеља, који описују судбину своје деце у систему такозване Foster care (прихватним кућама). Деца се одузимају због најмање ситнице, на удару су углавном имигрантске породице. Од легалне пленидбе деце највише профитирају приватизоване социјалне агенције. У нордијским земљама, чак трећина буџета одлази на финансирање социјалног сервиса.

У сврху остваривања и контроле профита од приватизованих дечијих „velfer сервиса“, институционализована је антипородична кампања где се у медијима тенденциозно приказују наводно проблематичне породице у којима се „деца туку“, „родитељи опијају“ и „користе дрогу“ чиме се упућује порука јавности да је „породица лоша за развој деце“ и да је пленидбе деце од стране приватизованих социјалних служби „у најбољем интересу детета.“

„…Сваки родитељ се сматра кривим док се не докаже супротно. Да би се одузело дете нису потребни докази, довољна је „забринутост чиновника за добробит детета“, каже професор социологије и криминалног права на Хелсиншком универзитету др Johan Bekman, који ову појаву пореди са „робовласништвом“ средњег века.

Деца су у тим установама третирана као затвореници са ограниченом слободом кретања. У случају да се деца (и родитељи) јавно побуне захтевајући да буду враћени биолошким родитељима, често су предмет медицинског дрогирања, док се родитељима трајно забрањује контакт са њима. Такав третман у пракси гори је него затворски, јер се у класичним затворима робијашима не ускраћује право да комуницирају са родбином и „спољним светом“. Велика је непознаница, шта се дешава са децом која остају „дрогирана“, заточена у приватизованим „foster кућама“ и постају предмет испирања мозга, врло често све до пунолетства?!

У новом поретку заштите деце, светом се пролама њихов очај и вапај. Ако изузмемо концентрационе логоре, ово је најморбиднији пројекат 20. века.

Његов зачетник, визионар и креатор је некадашња прва дама, водећи кандидат Демократске партије на последњим председничким изборима у SAD. У специјалног саветника за међународна питања деце, промовисана је крајем седамдесетих, као прва дама Аркансаза. Касније бива унапређена у државног секретара за помоћ деци. Као свој циљ, осамдесетих година, прокламовала је „крај сиромаштва, здрав, сигуран и моралан почетак у животу сваког детета“. Уместо установа социјалне заштите, такз. foster care, промовисала је усвојење. Брига о деци, и „хумани услови живљења у топлом породичном окружењу“ , била је потка, њених раних наступа. Темеље нечег што је потпуни первертит прокламованог, поставила је десет година касније, када је њен супруг Бил Клинтон дошао на чело САД.

Године 1997. донет је Закон о усвајању и сигурним породицама Adoption Incentive Program encourages states to promote adoption over alternatives (ASFA). Закон је предвидео разне финансијске подстицаје за свако усвојено дете, било одакле да долази, затим трошкове пута, адвоката, бонусе по завршеном поступку, као и месечне, и годишње приходе породици која усвоји дете. Претходно 1996.год, измењен је Закон о порезу на доходак, како би били омогућени порески кредити за све трошкове, укључујући и међународна усвојења, субвенције су износиле до 10.000 долара по детету.

Овим законом, у циљу развоја социјалног инжењеринга, свим државама унутар USA дата је помоћ из савезног буџета, као и владама ван USA. Под финансијским подстицајем, крајем деведесетих, усвајају се милиони деце из foster care. Сиромашним родитељима се одузимају деца, због чега се на удару овог закона нашло стотине хиљада црначких породица.

Овим законом дозвољава се усвојење хомосексуалним паровима и појединцима. Свима који усвајају децу: ЛГБТ појединцима и паровима, чак и старијим лицима који су били до тада изостављени из породичне политике, даје се финансијска помоћ по детету. У складу са правима на усвајање деце од стране ЛГБТ парова и појединаца, усклађује се целокупна легислатива у тој области, што финансира Рокфелер фондација.

У мега индустрији децом системски ствараној од деведесетих, социјалне службе постају најпрофитабилнији сектор. У нарученим, добро плаћеним студијама, усвојење од стране припадника ЛГБТ промовише се као здраво, и пожељно.

Закључак једне од таквих студија, на коју се позива агенција HOPSCOTCH чији су клијенти углавном припадници ЛГБТ гласи: „…Сва досадашња истраживања указују на успех геј родитељства, деца лезбејских и геј парова расту успешно као деца хетеросексуалних родитеља. На постоје докази да су деца лезбејских и геј родитеља мање интелигентна, мање популарна или да имају више проблема у средини. То су деца сретна, здрава, добро прилагођена. Такође није утврђено да постоји веза између хомосексуалности и педофилије. Од испитаних случајева малтретирања дечака од стране одраслих мушкараца, 74 % мушкараца је било у хетеросексуланој вези са њиховом мајком“, каже се у извештају Института за усвојење из 2011 год. (Institute for Adoption Evan B. Donalds), а преноси извршни директор агенције HOPSCOTCH, Robin Sizemore.

Последњих година, све мање држава у свету, верује овим истраживањима. Наслови о прљавштини у позадини, све су присутнији у медијима. Мачка која је изашла из вреће, тешко ће се тамо вратити, наводи се у америчкој штампи.

У појединим државама последњих година, попут Јерменије покренута је истрага, о умешаности високих службеника у овај, како кажу „легални трафикинг“. Мито која су високи чиновници добијали од посредничких агенција, кретала су се од 10.000 до 30.000 долара, по детету. Овај ноторни криминал, у оперативним пословима посредника и високих чиновника, фигурирао је под називом „дар захвалности“. Агенције УС које се баве посредништвом, попут агенције Hopscotch, од стране јерменских власти, јавно су инкриминисане као „установе за трафикинг USA“.

Оснивач и извршни директор агенције Hopscotch, Robin Sizemore, која се од стране јерменских органа истраге, сумњичи за давање високих грантова тамошњим чиновницима, на питање Radio Free Europe (RFE) негирала је наводе о подмићивању. Али јерменска влада је у међувремену усвојила нову процедуру усвајања деце, којим поступком сада рукују неколико државних институција укључујући судове и потпуну владу. Парови странци, на усвајање детета из Јерменије, сада чекају до две године, за разлику од 2-3 месеца, колико се на дете из Јеремније чекало раније.

Неке земље су забраниле усвојење своје деце странцима, након информација које су испливале у јавност, о злостављању, и свирепим убиствима у усвојеничким породицама.
Етиопија је у јануару ове године, забранила усвојење странцима. Претходно су то учиниле: Русија, Јужна Кореја, Румунија, Гватемала, Казахстан, док је Кина, која је била највећи резервоар за USA, усвојење своје деце странцима редуковала за 86 одсто. Највише деце у SAD данас одлази из Конга и Украјине. У односу на 2005. годину, када је 46.000 деце у свету отишло преко границе, највише у USA, број усвојења странцима из године у годину опада. У 2015. је за 72 одсто мање, у односу на 2005.год.

Associated Press у тексту од 28.фебруара 2018, изражава забринутост због опадања међународног усвојења. Као разлог драстичног опадања броје деце које државе дају на усвојење странцима, државници истичу злостављање деце од стране усвојилаца. То је разлог, на који се позивају владе земаља, најављујући као нужну промену политике усвојења да би била „у најбољем интересу детета“, каже ASP, наводећи поименице земље које су прекинуле „добру праксу “ прекограничног усвојења.

Русија је 2012. изгласала закон о забрани усвојења странцима, који је по дечаку кога су усвојиоци спржили у ауту, назван Закон Диме Јаковљева.

Гватемала је ставила мораторијум на инострана усвојења, а члан њиховог Националног савета за усвојење је поносно рекао: „…Наша слика као извозника деце у свету се променила. Гватемала има достојанство. Док је Румунија, која је у очи придруживања ЕУ послала на хиљаде своје деце преко границе, уласком у ЕУ одустала од усвојења у иностранству“, констатује новинар ASP.

Овакав тренд далеко више погађа трговце. Само пар дана пре текста у ASP, 7. фебруара, 2018, извршна директорка HOPSCOTCH агенције и партнер Владе Србије, упутила је аларм сенаторима USA.

У тексту под насловом „Време је да се заједнице пробуде и предузму мере око пропадања усвојења међу земљама“, навела је да се „број међународних усвојења сваке године смањује, за најмање 1.000, почев од 2005. године, те да их је у 2016. години било само 5.200. Ако се тренд оваквог пада настави, број прекограничних усвојења за четири године, биће нула“. Упозорила је, да се услед оваквог тренда усвојења „посредничке агенције гасе, финансијски пропадају, ускоро ће ставити катанац „, „за међународно усвојење, ако се нешто не предузме у USA, наступиће црни дани“, алармира оснивачица агенције HOPSCOTCH.

Грантови које посредници плаћају као „дар захвалности“ по детету, крећу се до 30. 000 долара. Али као и на сваком тржишту где владају закони понуде и потражње, и на међународној берзи деце, цена расте! Србија има сиротињу! Има уходани систем! „Регистар“ деце је магична кутија! Пут до сиве зоне кратак!

ИЗВОР: НСПМ, ТАБЛОИД

 

***

ПОВЕЗАНО:

*Светлана Николић: Српска деца у пауковој мрежи – прикривена промоција “нових слобода”, и тихо померање граница разума!

*Шта се крије иза изненадног подстицања рађања?

*Држава одузима децу и због немаштине: Сиротињски данак у крви, судови се „праве луди“, родитељима „везане руке“ – СИРОМАШТВО НИЈЕ ЗЛОЧИН

*Државна распродаја СРПСКЕ ДЕЦЕ – Бело робље на Црном тржишту

*УВОД У ПОРОДИЦЕ ДУГИНИХ БОЈА – РОДНА РАВНОПРАВНОСТ

*Др Јована Стоjковић: О, нељуди, несоји, багро фах-идиотска! Која ли вас је то наука научила да је детету свуда боље, сем код родитеља?

*У Норвешкој а сада и у Србији разрађен систем ОДУЗИМАЊА ДЕЦЕ! (ВИДЕО са преводом)

*Легализовано отимање деце у Србији – Србијом је завладао страх

*Владимир Димитријевић: ДАНАК У КРВИ – Рушење породице и обнова паганства

*АГОНИЈА ПОРОДИЦЕ ТРКУЉА – Ко и због чега одузима децу у Србији, без судског налога?

*ВАЖНО! Центри за социјални рад и разарање породице у Србији – снимак са трибине

*Инфоратници: Како је центар за социјални рад бесправно и без основа отео дете породици Тркуља

*ПРАВОСЛАВНА ПОРОДИЦА: Случај отетог детета – документи

*Владимир Димитријевић: СВИ СМО МИ ПОРОДИЦА ТРКУЉА. УСТАНИМО У ОДБРАНУ ДЕЦЕ

*Душко Велковски: О ОДУЗИМАЊу ШЕСТОГОДИШЊЕ ДЕВОЈЧИЦЕ ОД ОБА ЊЕНА РОДИТЕЉА

*АГОНИЈА! Градски центар за социјални рад ОДУЗЕО ДЕТЕ РОДИТЕЉИМА! – Дан двадесети…

*ПОТРЕСНО: Родитељи у ТВ студију плачу, држава им отела дете и не да им да га виде! (видео)

*Изопачити па освојити – Ирина Бергсет: Запад је створио прави правцати робовласнички систем, где су робови – деца!

*Нама су на Западу украли нашу децу! Погледајте нашу муку и учите се! Зауставите ту чуму трећег миленијума!

*КОМЕНТАР ФБР УРЕДНИКА НОВАКОВИЋА ПОВОДОМ ЧЛАНКА О СУДБИНИ РУСКЕ ДЕЦЕ У НОРВЕШКОЈ…

———–

28.3.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

 

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s