АКТУЕЛНО

Љубомир Тројановић: ТЕРОРИЗАМ или РЕЧ О ШИПТАРСКИМ ЗЛОЧИНИМА


Љубомир Тројановић, форензичар криминалистичке полиције, песник

Када сам у средњој школи био, мени је мој покојни отац говорио да у Шиптара и у кера веру немам. А ја Титоиста, братством и јединством задојен, убеђен да је свест сазрела и да никада неће доћи до рата, жустро сам се оцу супростављао и његове тврдње негирао. Причао је он мени да су одувек Шиптари били подмукли и да су само иза леђа, у заседама нападали, онако крвнички, мучки… да никада и нису били неки борци али да нема већих бездушника у колико им у руке паднеш. Силни су када су у групи, а понизни ако су сами и зависни. Тада су у стању ноге ти љубити.

Физички додир са тероризмом и екстремизмом Шиптара имао сам посредно, преко увиђаја. Након сваког терористичког напада ишли смо на увиђај да обезбедимо материјалне доказе и задокументујемо штетне размере. Гледао сам угљенисана тела мојих колега, детонацијама разнете главе, ноге, руке, унакажене трупове и остале грозне последице.

Можете ли замислити монструма који је на кожи, на живо, на целим леђима дерући кожу заробљеном полицајцу у Добросину, урезивао латинична слова УЧК. Каква је свест тог створа!? Шта му је учинио полицајац и који су то узвишени циљеви који такав чин могу оправдати!? Тај теростички чин је означио крај оружаних напада на југу Србије!
Нека ми било ко објасни с којим су то правом радили!?

По повратку са Косовско-метохијског ратишта, кординатор за асанацију терена постаје начелник у ПС Бујановац. Једног ме дана среће у Врању и каже ми да ће ме у Бујановац пребацити. Не противим се али га молим да то не чини због породице. Потребан сам деци. Довољно је било што сам пре рата годину дана у Бујановцу живео. Тада сам премештај тражио и нису ми изашли у сусрет.
Осмомесечне близанце, анемичне, са килом сам извиљкао, а онда се за Врање вратио.
-Сада сам породицу у Врању консолидовао и није у реду да ми поново разбијате породицу. Потребан сам деци. У таквим су годинама када њихов психофизички развој и формирање личности од мене зависе. Наводно се слаже и говори да је у реду и њему је породица на првом месту.

Не лези враже. Убрзо ми наздрави и у Бујановац ме пребаци.

Тамо као да је још увек ратно стање. Копнену зону обезбеђују наше снаге Жандармерије, САЈ-а, локалне полиције. Терористи нападају скоро свакодневно. Ми не смемо одговорити прекомерном силом. Па где то има!? Гину припадници безбедносних снага као глинени голубови, а ми у својој држави не смемо терористе елиминисати! КИМ под туђом влашћу, а део уже територије желе да нам отму и да га себи припоје!

Обавезује ме закон и не могу детаљисати шта су нам све радили. Уосталом јавност је упозната са злочиначким акцијама терориста. Постоје званични документи и сторије о томе.

Након годину дана најкритичнијег периода тероризма, сплетом чудних околности враћају ме за Врање. И са те позиције сам ишао на увиђаје али је било релаксираније.

Међутим, када се ситуација поново заоштрила измислеше разлог и начин, и месец ме дана у дежурство на пункт Кончуљ ставише. Након напада кад погибе мајор, кога неспособно руководство на танак лед навуче, па га на цедило остави, целе сам ноћи чекао да нас нападну и да завршим са овоземаљским животом, јер када смо плаво-белом “Заставом 101” кренули на смену рекоше нам да на помоћ не рачунамо до зоре. И ако је ноћ била мени се сва ситуација разведрила…

Било је како је било. Све се по мене добро завршило. Остао је гнев и ране које ме и дан данас једнако боле.

Апсурд или не, тек када време дође да се званични јединствени докуменат о тероризму на југу Србије направи, и ако ништа конкретно нисам знао и од докумената имао, покојни начелник, који као Републички и Савезни министар самоубиство извршио, тај је задатак шефовима општег и технике поверио. Ови врућ кромпир пребацише у моје руке. Са још двојицом из жандармерије, брусили смо податке и тражили теренске извештаје да се све задокументује од броја бригада, командног састава, полигона за обуке, инструктора, преко позиција војника, наоружања, кривичних дела, потерница, логистике… све.

Било је много отпора и проблема али мислим да је нас неколико ентузијаста тај посао урадило одлично. Мени су се шефови одужили са 20 % увећања плате за тај месец, али ни то нисам узео алал. Један ми се колега супроставио и хтео да се бије због увећања моје плате. Остали су добили десетоструко више.

И дан данас сам због тих дешавања конфузан и нервозан. Разврстао сам све улоге и наших и њихових али нисам прихватио тезу да је тако морало.
Морало је све бити другачије, да би било како треба. И ова је прича требала бити испричана на хиљаду страна. Овако је ипак боље. Ко разуме, разумеће! Јер, космос се мој стално помера и расте, али моја бит је неуништива и непоновљива. Човек сам заувек.

И питања и одговори отварају или затварају многа врата. Ипак, поступци одређују суштину човека.
Зато, ако живим у времену када се не поштује ништа, знам да ми остаје да поштујем себе!
Исувише сам ситан и небитан да утичем на глобално, али сам итекако способан да се са сваким изазовом изборим самостално.

 

ЉУБОМИР ТРОЈАНОВИЋ

ИЗВОР: Фејсбук профил Ljubomir Trojanovic

———

29.3.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

1 reply »

  1. A sta radis na fejsbuku?Znas li sta je fejsbuk?Ti si Srpski oficir i kad vidim kroz kakve si sve golgote prosao zlo mi je od pomisli da se nadjem u samo slicnom stanju.Cuvaj se, jer preko fasebuka o tebi znaju sve.

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.