АКТУЕЛНО

Милана Мајар: Време за моју истину


Са Миланом Мајар, новинарком и ауторком документарног филма „С руба памети“, разговарала наша Драгана Трифковић

Сценариста и режисер филма Милана Мајар

*Драгана Трифковић: Поштована Милана, на Мартовском фестивалу документарног и краткометражног филма у Београду приказан је филм „С руба памети“, који сте радили у продукцији РТРС-а. Тема филма је трагична судбина једне хришћанске породице из ратом захваћене Сирије. Шта је Вас као режисера и сценаристу овог филма, мотивисало да реализујете један такав пројекат?

Милана Мајар: Радећи у Редакцији страног програма на РТРС-у пратила сам дешавања у свету, па тако и почетак Арапског пролећа и догађаје који су потом уследили. Сећам се када је прва искра планула у Тунису. Њен пламен је муњевито захватио Либију и недуго затим проширио се на Египат. Нешто пре парламентарних избора у Египту 2011. године, била сам на службеном задатку у Каиру. Изненадила сам се када ме је телефоном позвао колега са сиријске телевизије у Дамаску. Било је то два месеца након избијања протеста у Дари, код Дамаска. Молио ме да, путем Скајпа, за његову емисију говорим о свом животу у Сирији. Он је уређивао емисију „Ал Балад баладак“, у слободном преводу „Моја домовина“. Упознали смо се на једном од мојих службених путовања у Сирију и том приликом ми је помогао да урадим ТВ документарац о почецима хришћанства у тој земљи. Упоредо с протестима почела је и медијска кампања и његова молба да причам о својим искуствима у Сирији, подсетила ме на рат у БиХ и касније бомбардовање Београда 1999. године. Током деведесетих ја сам живела и радила у Сирији. Једине вести које су до мене стизале у то време биле су вести које су пласирали прозападни медији. Према њиховој уређивачкој политици Срби су били главни и једини кривци за крвопролиће у БиХ. Болело ме то што сам слушала и пријатељима сам говорила да није све онако како ти медији желе да прикажу. И да у сваком рату постоје различите „истине“. Ја нисам могла да им пружим доказе. Мојим оком виђену истину. Међутим, чак и без мојих објашњења мислим да су Сиријци, поучени сопственом историјом, знали шта се дешава у БиХ. Ни једног тренутка нисам се осетила угроженом међу њима. Чак напротив. На једном скупу назвали су ме Занубија, уз објашњење да их подсећам на краљицу Палмире и да сам ја њена реинкарнација. Изузетан гест. И велика част. Када схватиш да имаш две домовине, нормално је да ћеш осећати љубав и бол према обема. И дуг. Патриотски. Када је рат узео маха у Сирији, сестра колеге са сиријске телевизије емигрирала је с децом у Европу. Стицајем околности, или ко зна?! Можда је управо тако морало да се деси, да она дође ту надомак мене. Делило нас је само 560 км. И тада се родила идеја за овај филм. И време за моју истину. Истину која повезује моје две домовине.

*У филму су проказани снимци из ратом захваћене Сирије. Такође велики утисак оставила је и музика у филму. Заиста је очигледно да сте уложили доста труда у овај филм. Колико је Ваш подухват био захтеван и кога сте све од сарадника ангажовали на реализацији филма?

Филм сам почела да радим са колегама са РТРС-а. Изабрала сам сниматеља који је са мном већ био службено у Сирији. Осим тога, колега Дејан Рачић свакодневно је пратио шта се догађа у Сирији свих ових година. Мислим да је много важно да радите са екипом која познаје догађаје и актере филма. Лакше је ући у њихову психу. Једини проблем био је тај што Дејан није разумео арапски. Због тога сам морала да га припремам пре сваког снимања, да му објасним о чему ћемо да причамо, и након тога да му преведем шта је речено. За мене је то био дупли посао. Али, Дејан је захтеван до бола, као и сваки перфекциониста. Хтео је да зна у сваком тренутку шта је ко рекао да би могао да прати причу. Монтажерка Биљана Шева, са којом сам урадила бројне ТВ документарце о Сирији, такође је познавала прилике у тој земљи. И лакше се сналазила с арапским језиком у монтажи све док филм нисмо титловали. Она за све има слуха и није случајно изабрана за овај пројекат. Мислим да су најбоље прошле колеге одговорне за звук јер нису морали да брину о томе шта која реч значи. Док сам припремала материјал за филм инспирацију сам тражила слушајући Ханса Цимера, али у овом случају музика је морала да буде аутентична, а то значи дати примат арапским инструментима. Питала сам колегиницу Јелену Шукало да ли може и да ли жели да ради музику за филм. Јелена је била одушевљена идејом и први тонови су ускоро били код мене. Музику је радила са Петром Јовановићем из Градишке, јединим музичарем у нашем региону који ради с источњачким инструментима. Поред тога, Јелена је свирала чело и позајмила нам свој вокал. Уз колеге са РТРС-а радила сам са колегама из Сирије. Моју малу екипу у Сирији чинили су новинар Махер ал Мунес, сниматељ Али Абед, а за звук је био одговоран Моен ал Јусеф. И на крају, превести филм на пет језика није нимало лако. У томе су ми помогли моји пријатељи Татјана Стојановић – руски, Ивона Икаловић – француски и Невен Ђурић – немачки. Преведен је и на српски и енглески језик. Филм је урађен са оригиналном арапском шпицом.

Светлана Максовић, Милана Мајар и Драгана Трифковић

*Филм је до сада приказан на многобројним фестивалима у свету и добио је високе оцене и награде. О којим наградама је реч и какве су биле реакције публике?

Филм је први пут угледао светло дана у Србији на Међународном фестивалу документарног филма „Златна буклија“ у Великој Плани, месец дана након што је изашао из продукције-март 2017. И своје прво признање Гран-при „Златну буклију“ за најбољи документарни филм на страном језику. Дипломом за разоткривање најактуелније теме савременог доба награђен је на фестивалу „Златни витез“ у Севастопољу, на Криму. Потом следе бројне пројекције на фестивалима широм Европе, Азије и Америке. Путовао је цело лето по Индији на чувеном фестивалу Џагран. Приказан је у пакистанској престоници – Исламабаду, а потом и у Карачију, где су ме позвали да будем специјални гост. Курди су га приказали у граду Слемани у Ирачком Курдистану, Американци у Мериленду и то два пута. Приказан је у Бугарској, Црној Гори и Великој Британији. Награђен је престижном наградом у Сарајеву на Вива филм фестивалу, затим у Украјини и Шведској, а у Србији је добио чак 4 награде. Укупно 12 награда. Изузетно добро прихваћен је у Сарајеву, где је приказан и на Сарајево филм фестивалу. Скоро цела сала је плакала, чак и моја колегиница Весна Стакић са РТРС-а, која је као новинар извјештавала са пројекције филма. Многи гледаоци у сали пронашли су се у судбини мојих протагониста. Издвојила бих и публику у украјинском граду Дњепропетровску. Девојка из публике понудила ми је да седнем поред ње. Знала је да долазим из Бањалуке, честитала ми на филму и уз осмех додала да је сретна што ме упознала. Након паузе дошла је да ми дâ бомбоњеру. То ме је готово расплакало. Похвале нису изостале ни када је реч о колегама из света филма. Чувени режисер из Белорусије, Владимир Орлов седео је с моје леве стране док смо гледали филм. На одјавној шпици дохватио ме за руку и чврсто стиснуо. Чула сам његово: „Браво!“ Срамота ме рећи али тада нисам ни знала ко је он. Оваква признања остаће заувек урезана у мом сећању.

*Наша драга колегиница Татјана Стојановић превела је филм на руски језик, тако да је и руска публика имала прилику да види филм „С руба памети“, а добио је и неколико награда у Русији. Какве утиске можете да нам пренесете у вези с тим?

Филм сам прво превела на српски, а затим на руски језик, јер сам журила да га пошаљем на „Златни витез“ у Севастопољ. У то време упознала сам Татјану која живи и ради у Москви. С ентузијазмом је прихватила задатак да преведе филм на руски, иако га није видела. Редакторка Елена Боико такође је радила „for free“. Мислим да је Татјана осетила да је овом филму предодређено да постигне толики успех, и зато ми је неизмерно драго јер је то једина накнада Татјани за труд који је уложила у овај филм. Нажалост, не могу да пренесем утиске публике, јер нисам била ни на једном фестивалу у Русији због обавеза на послу, али жири који је оцењивао филмове на фестивалима зна добро зашто је доделио чак четири награде овом филму. Најдража ми је Гран-при статуа Архангела Михаила, тешка скоро 10 килограма, која је стигла из далеке Самаре. Речено ми је да је жири одмах донео једногласну одлуку да Гран-при буде уручен филму „С руба памети“, а Светлана Дудина из дирекције фестивала „Сол земље“ у Самари два пута ме звала телефоном и молила да дођем на фестивал. Након завршетка фестивала написала ми је да ме очекује сљедеће године са овако добрим пројектом. То су моменти којих се, увек изнова, с узбуђењем сећам. Свако признање у виду дипломе или статуе уметнику даје мотивацију да свој наредни рад учини још бољим. Али, када вам неко кога никада нисте видели каже да вас очекује следеће године, те речи вреде више од било које награде. Бар за мене. Емоције мотивишу човека и најбољи су показатељ људских вредности.

*Како је београдска публика реаговала на филм? Пројекцију у Дому омладине имали су прилику да гледају и бројни гости из иностранства, међу којима је и Њ. Е. Мухамед Набхан, амбасадор Палестине у Србији, г. Хабаш Хабаш, шеф кабинета сиријског амбасадора у Београду и г. Сабах Ал Зубеиди, ирачки песник и председник Ирачке дијаспоре у Србији. Какви су њихови утисци?

Ја сам већ у старту награђена самим тим што је филм уврштен у такмичарски програм на 65. Мартовском фестивалу, једном од фестивала са најдужом традицијом у Европи. Интересовање страних високих званичника и њихов долазак на пројекцију филма „С руба памети“ такође је награда за мене. Поготово јер долазе из земаља које су, као и Сирија, патиле и још пате од посљедица наметнутог им рата. Честитали су ми на, како су рекли, добро урађеном филму. Када радите овакав филм увек сте у грчу, јер размишљате о томе како ће бити прихваћен код публике која може погрешно да га протумачи. И зато ми је неизмерно драго што су они схватили да, иако су протагонисти филма „С руба памети“ хришћани, овај филм има огромну тежину и шаље вишеструку поруку. Нису само хришћани на Блиском истоку угрожени, угрожени су сви који мисле другачије од Исламске државе. Господин Ал Зубеиди из Ирака је то веома добро схватио. Док смо излазили из сале рекао ми је да га је филм много потресао. Његов чланак биће објављен у ирачким електронским медијима. Њ. Е. амбасадор Палестине Мухамед Набхан такође је похвалио моје напоре, али нисмо имали прилике да дуже причамо о филму јер сам морала да идем на прес конференцију. У сиријској амбасади већ су имали прилику да виде филм прије пројекције, са њима имам веома добру сарадњу и надам се да ћемо и у будуће успешно сарађивати.

Пројекцији су присуствовали Њ.Е. Мухамед Набхан, амбасадор Палестине у Србији, г. Хабаш Хабаш из Амбасаде Сирије у Београду и г. Сабах Ал-Зубеиди из Ирака

*За крај нам реците какви су Ваши даљи планови што се тиче документарног филма? Да ли већ радите на неком новом пројекту?

Наравно. Одавно имам жељу да урадим филм на арамејском језику. И опет се дотичемо Сирије. Јер, у древној Маулули код Дамаска живе потомци Исуса Христа, који говоре његовим језиком. Планови су у току. Пројекат је захтеван, али се надам да ћу својом урођеном упорношћу успети да га реализујем.

 

Драгана Трифковић

ИЗВОР: Стање ствари

——-

2.4.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

2 replies »

  1. Ovdje se susrecemo sa cestitim ljudima i jos darovitijim i predivnim umjetnicima.Juce sam dva sata slusao netremice nasu Draganu.
    Neka ste nam zive i zdrave i neka vam se svi planovi ostvare.Zelim vam uspjeh u svemu cega se dotaknete, jer ce to biti i uspjeh svih nas,

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.