АКТУЕЛНО

Голгота купрешких Срба из априла 1992.


Документационо-информативни центар Веритас подсећа да је 3. априла 1992. почео погром српских села на купрешкој висоравни у југозападној Босни, а епилог три дана касније било је 54 мртвих српских цивила и територијалаца, и 150 оних који су одведени у логоре по западној Херцеговини и Хрватској.

Саво Штрбац

– Након што су лако заузели сва српска места, хрватске снаге су 6. априла затвориле у ресторан фирме „Квалитет“ у Купресу око 60 територијалаца и цивила, укључујући и локалног свештеника Зорана Перковића. Одмах су, ваљда за пример другима, убили Стеву Лугоњу и Драгана Челебића, а наредног јутра, око четири сата, остале су истерали напоље полуголе да по снегу и хладноћи крену пешице до места Шујице које је удаљено 23 километра. Неколико километара испред Шуице из колоне се издвојио Жарко Живанић и потрчао према шуми. За њим су пуцали хрватски војници и ранили га. Пришао му је један војник и, проценивши да не може ходати, ликвидирао га рафалом из пушке. У Шуици их је дочекало много људи који су их на неком паркиралишту физички малтретирали, након чега су им жицом повезали руке, утоварили у камион и повезли у правцу Сплита – истиче директор Веритаса, Саво Штрбац.

Он објашњава да је ова колона ка том путу ипак имала још успутних станица, а једна од њих је била у месту Горњи Бришник.

-Док су излазили из камиона морали су проћи кроз шпалир батинаша наоружаних дрвеним тољагама. Ту су их угурали у неку бараку и убацили сузавац. Након сат и по изводе их из шупе и доводе до ивице високе стене уз претњу да ће их бацити са ње. Затим их товаре у камион и крећу даље – наводи Штрбац.

Око пет сати поподне ушли су у Сплит. Камион се зауставио пред једном зградом, која је личила на војни центар.

– И ту су морали сићи са камиона. Један хрватски војник је, ничим изазван, палицом ударио Петра Спрему, од ког ударца је пао и ударио главом о ивичњак. Одмах му је пена ударила на уста. Потоварили су их поново у камион и одвезли у злогласну Лору. Са њима је био и Петар, који ће неколико дана касније и умрети. Ту су затекли десетак комшија заробљених у Доњем Маловану и још неке Србе из Пребиловаца и Мостара.

Саво Штрбац наглашава да је злостављање настављено у логору „Лора“ на најмонструозније начине.

-Људи су спајани на индукторску струју пољског телефона, „самоударани“ су главом у зид, међусобно терани да се туку… Након шест дана проведених у Лори, товаре их у камионе и возе у Задар, где их раздвајају у две групе.

-Понављају се већ виђени третмани из Лоре. Након два дана проведена у Задру поново их товаре у камионе, с тим да су осморицу издвојили: браћу Љупка и Ратка Милића, Спасоја Канлића, Славка Драгољевића, Душана Никића, Мирка Чивчића, Душана Милишића и Јову Марића.

Стижу у Еминово село код Дувна. Поново малтретирања и иживљавања. Новина је у односу на Лору и Задар, што их сада ножем боде једна жена и што сатима клече на хладноћи са главом у снијегу. Након два дана одвозе их у Вргорац. Али не све. И овђе су осморицу издвојили: браћу Драгана и Миливоја Машића, браћу Радована и Марка Машића, Ратка Лугоњу, Ђоку Марића, те Николу и Душана Дувњака.

Саво Штрбац објашњава да ови несрећни срби ништа боље нису прошли ни у Вргорцу. Млатио их је ко је стигао.

– Тамо од батина у ћелији умире Миле Спремо зв. Мигац. Три, четири Црногорца, које су Купрешаци затекли у Вргорцу, копају рупу у једном каменолому у коју га сахрањују тројица Купрешака – описује Штрбац догађаје које је сазнао тако што су му преживели страдалници до у детаља описали голготу кроз коју су прошли. А њихова патња се овим није окончала.

Након шест дана проведених у Вргорцу, заробљене Србе возе у Љубушки, где остају још 20-ак дана. Првих десетак исти третман као и у предходним логорима. Других десетак дана ситуација је нешто боља.

Мање их туку, боље их хране, брију их и купају потпуно голе са шмрковима, облаче у СМБ униформе и 14. маја доводе у Житнић код Дрниша, где је извршена размена.

– На носилима је размењен и Стојан Зубић. Од задобијених повреда и он умире трећи дан по размени у книнској болници. Поп Зоран Перковић је на истом месту размењен девет дана раније (он и дувањски свештеник Бранко Зелен за једног католичког фратра из Гламоча). Перковић је у размјену дошао са осам сломњених ребара. Посмртни остаци двојице Спрема су предати српској страни у новембру идуће године. Од оних 16- орице, издвојених у Задру и Еминову селу, до данас ни трага ни гласа. А од оних који су преживјели голготу хрватских и херцеговачких казамата, многи су у међувремену помрли а они који су још живи, осакаћени су и физички и душевно. Колико их боле њихове ране, још их више боли чињеница да до данас нема трага о њихових 16 комшија, као и сазнање да нико није процесуиран за све што им је учињено, иако се знају и имена свих жртава и преко стотину учесника у њховј голготи. Од око 5.000 Срба по попису из 1991, на Купрешкој висоравни их сада живи 500-600 – закључује директор Веритаса Саво Штрбац.

 

ИЗВОР: Ђ.Баровић – ВЕСТИ

————

5.4.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.