АКТУЕЛНО

Горан Лучић: Како са Косовом? Као са иконом.


Када је Урош Предић започео сликати „Косовку девојку“, није могао знати да ће ова композиција постати његово најпрепознатљивије историографско дјело. 
Критичари су је оцијенили и као најаутентичнији приказ бојног Косовог поља. 

Велики сликар дјело је почео скицирати пред Први свјетски рат, а као својеврсну химну у бојама ослобођеном и поново присаједињеном Косову, Метохији и Старој Србији.
Србија је опет била на својим изворима, у Скопљу и у Призрену.
Ускоро је започео Велики рат, а слика је завршена тек у миру, 1919. године. У великој краљевини која је објединила све Србе одмах је стекла општу наклоност, и народа и стручне јавности.

Кроз ову слику најљепше памтим дјетињство. Свој полазак у школу, нови родитељски стан, своје прве домаће задатке писане испод њене сјене.
Као поклон за усељење у нови и лијепи стан родитељи су од моје тетке добили велики везени гоблен „Косовка девојка“. Платно истих размјера као и оригинално везено је више од годину дана, свака његова нијанса прободена иглом по стотину пута. Урамљено је и истакнуто као својеврсна икона у дневној соби; као њен главни украс. Тада је и почео мој интерес за Косово, а гледајући обамрлу главу војводе Павла Орловића на крилу племените дворјанке из Вучитрна. Она у раскошној златовезној хаздеји, а златни пехар јој у руци. Вином га поји, а крв му из груди истиче. Ускоро сам отишао у тек отворену „видеотеку“ и тражио филм Здравка Шотре „Бој на Косову“. Те 1989. године слављено је шест вијекова Великог боја, а на Газиместану је у част те славе клицало више од милион Срба.

Ускоро је у Босни и Херцеговини почео нови-стари рат. Муслиманске паравојне патроле блокирале су излазе из Стоца. Србима се спремало ново затирање. У посљедњој прилици моја породица напушта град и излази на српску територију. Гоблен са Косовком-дјевојком остао је у стану да га чува и свједочи чији је.

Много година послије рата када су избјегли Срби већ кренули да обилазе своје станове и земљу у долини Неретве, пошао сам са оцем у Столац. Чини ми се да је то била 1999. година. Отишли смо до нашег стана са једним Хрватом коме је требало и да га продамо.
Стан је био похаран, оштећен, отужан. На зиду дневне собе гдје је некада раскошно доминирао „косовски гоблен“ црном гарежи било је урезано велико латинично слово „У“.

Данас сам се први пут срео са оригиналним дјелом великог Уроша Предића. Са Косовком дјевојком и војводом Павлом Орловићем.
Све ми се вратило у један час, све је постало смислено. Из њега сија неко живо сунце и пробија се кроз сву гареж и палеж омразе. Не могу му ништа.
Куда без Косова? У нестанак. 
Како са Косовом? Као са иконом.

Горан Лучић

————

5.4.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

1 reply »

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.