АКТУЕЛНО

Љубомир Тројановић: ЋЕРКИ ЈЕДИНОЈ


Сви су људи преварени, слаби и немоћни. Непредвиђене ствари десе се одједном. После њих нисмо оно што смо били. А није исто ни оно иза чега смо се крили. Свако дочека оно што му је намењено, мада много тога сами креирамо. Све одлуке које сам ја доносио биле су против мене. Давим се у времену, у колебању, у препознавању суштине несналажења. Да би стигао до обећаног раја одабрао сам овоземаљски пут пакла. Видим то по својој патњи, која лагано и сигурно поништава мој живот. Служио сам свима. Мени није нико. Давао сам све, а да нисам изгубио ништа. Ништа, осим живота. Због тога сам губио битке али сам добијао своје и туђе ратове. Да потомцима не би оставио грех, прескупо сам плаћао сваки цех. Ко ће платити овај најскупљи, остаје да се види. Неко ће горко да се каје, неко да ликује, а неко да се стиди. На крају ће све да се исплати. Светлост истине ће свом силином засијати и сваког ће обасјати. Питање је само када и ко ће дочекати?

Зрачак светлости се већ помаља и вешто пробија. Старији син је весник њен. Ако се дан по јутру познаје, веридбом много светлости очекујем од снаје. Нека свима, па и њима, милост Божја помилује лице. Нека им подари много лепе и здраве дечице. Кренули смо домаћински. Све како вера и традиција налаже и тражи: преломили погаче, разменили ракију, причестили се вином, обукли и окитили снају, дарове показали комшијама, пријатељима, родбини, заказали венчање, уговорили свадбено весеље, обавестили кумове, побратиме, младожењског, музичаре, камермане… и све је без иједне мане. Скупиће се сватови. Новац ће се наћи. И весело ће бити у то сам сигуран. Али… али постоји неколико празнина. Осећам и знам. Многи неће доћи, али неће и недостајати. Једино она… она због које ћу жалан склопити очи… због које ћу се можда горко кајати…

Одлучио сам. Суочићу се са њом као са Богом. И ако се бојим невоље, јер добро знам због чега и то ме раздире и коље. А не могу другачије. Не могу боље.

Долази „Божић бата“. Она неће доћи. Неће њена златна ручица закуцати на наша врата. На свадбеном весељу неће загрлити и заиграти до брата… Вреди ли покушати?! Ко то може знати?!

Устао сам ноћу, као вампир, у пола два. У глави ми се већ рађала идеја. Код “Курјака” ћу један примерак исповедне новеле оштампати. И писмо ћу јој написати. На дну писма телефон. Пластични повез и корице у боји. Бог нека је испред мене створи да јој лично дам деценијске моје муке. Не смем да помислим шта ћу ако се уплаши или устукне. Биће како буде. Писмо ћу у једном даху написати. Ни једну реч не желим да променим. Проналазим нови нотес и оловку. Узимам наочаре. Сви моји мирно спавају. Тако су и досад живели. Овом се муком нису оптерећивали. Нико ме неће ометати… Пролази ми све кроз главу брзином светлости. Најзад почињем писати:

“Драго дете, Бог ми је сведок. Нисам желео да се са овим на овакав начин суочиш. Други су ме на ово приморали. Но, свој душевни мир ни по коју цену не губи. То што мислим и осећам може али не мора бити истина. Одлучи сама. На одлуку ћу стрпљиво чекати и нећу те притискати. Овај терет мораш издржати. Твој породични статус нека остане исти, без обзира на све како ће након овога испасти. И ако буде како је написано и ако не. Ја сам опростио свима све. Опрости и ти. Једино тако можемо сви срећни живети. Они јесу и остаће ти заувек родитељи. Ако је истина да смо ти ја и моја супруга, заиста биолошки родитељи, ништа ти не тражимо. Ништа ниси и нећеш нам дуговати. Само ћеш за три предивна брата богатија постати. Хоћеш ли то, ти ћеш одлучивати. И без обзира како одлучиш и како се све заврши, истина је само једна. А истина је да си вољена и да ћеш вољена увек бити. Једино те молим, ако ипак грешим, да ми опростиш. А ако сам у праву, да опростиш родитељима који су те одгајали. И да будеш начисто, да ово чиним искључиво ради радости истине и истинске твоје среће.”

Следи својеручни потпис и бројеви фиксног и мобилног телефона… и бојазан, да због њих, неће ме разумети ни она… На крају сам у оквир наслов дописао: “ЋЕРКИ ЈЕДИНОЈ”.

* * *

За Бадње вече и Божић стигло ме је све. Због болести једва сам устајао из постеље. Ипак сам стављао прст на врело чело. Органски поремећај није органски. То предочих и изабраном лекару и психијатру. Психа ће ме докусурити. Са својим се сумњама морам изборити. Морам се коначно са њoм изблиза телесно погледати. А хоћу ли издржати или ћу заплакати?
Оба сам дана излазио. Ни њу, ни њеног супруга, ни дечицу нисам око цркве приметио. А и како бих када сам ко авет силуетом на неколико минута заокружио око светиње, да светињу видим, на дан свети. А таквог ме и не мора видети. Више сам бежао, а да нисам знао. Но, да сам их срео и тада би јој рукопис дао. Ипак сам после тога десетак дана одустао. Нисам их тражио. Једва сам се за ињекције одвлачио.
Своју муку од света сам крио. Чак ни кумовима се нисам поверио. А они, они живе тик поред ње. Ко да моју бригу брине и бере?! Зар они што су ме у голим рукама голог држали и крстили?! Не, нећу то допустити! Ако сазнају њих ће ова мука докусурити!

* * *

Скоро ће месец дана како ми малаксалост не пролази, и имунитет, и снага не долази. Чудо над чудима. У мени је, и кључ, и брава. Не треба нимало судбину препуштати туђим људима. Устаћу. Ако треба и пузаћу. Чудна ме сила гони. Седамнаести је јануар и појавиће се они. У глави звоњава звони. Само то и ништа друго. Стискам зубе и рукопис у прслук стављам. Одозго јакну зимску и две капе на глави. Осећам да је тренутак прави. Уз пут свраћам код кројачице испод цркве. Молим је да укључи решо и воду за кафу пристави. Док је скува ја ћу направити круг. Пут није нимало дуг. Стотинак метра. Све ми бриди у глави. Да ли је од блокаде ума или од ветра? Препешачих до БИД зоне. У мени нека звона звоне. Не умем да мислим. Излазим одатле што пре. Изгубљеним кораком до робне куће. Ко ће по овом кијамету излазити из куће? Можда она до самопослуге ако јој за дечицу нешто устреба? Искушење притиска, чачка, вреба… дај да се плочником вратим поред њиховог стана… спуштам главу и очи… ветар би да ми доскочи… поглед подижем тек при крају… а очи лагати не знају… промиче ми брадица… то је њихов татица… уверих се у то… Бог ми се смиловао… иде за њим и она… мамица… он у левом наручју млађу носи… она левом руком старију принцезу води и пркоси… тотално сам шокиран… не умем да мислим… корак иде сам… са њеним се укрштам… речи саме излазе… глас ми је нежан, тих, мио… нисам био присебан али се нисам ни изгубио… називам јој:
”Добар дан”.
Стала је са принцезом. Није се нимало збунила. Истим ми је речима одпоздравила.
“Да ниси ти можда ….”?
Одговор је био потврдан и кратак.
“А да ли могу да те нешто замолим”?
Следи кратко:”Да”.
Погледах је благо и кроз наочаре осетих поглед топао и благ. Као да затитра осмех на њеним уснама. Принцеза није скидала поглед од мене. Недалеко ћутке са другом принцензицом стајао је татица и преко рамена посматрао сцену. Није имао потребе да од мене штити ћеркицу и жену.
“Хоћеш ли да прочиташ једну моју књигу”?
“Хоћу”, без оклевања одговор стиже.
Нисам могао прићи ближе. Откопчавам јакну и прслук и из њедра рукопис вадим и лагано јој пружам.
“А могу ли још нешто да те замолим. Да књигу прочиташ само ти. Јел важи”?
“Важи”.
Од овог тренутка постајем свестан шта ми се стварно збива. Неизвесност је свему крива. Обузимају ме емоције. Знам да ћу заплакати. Не. Морам издржати.
“Хвала ти много и извини”.

Окрећем се да сузе не види. Не гледам више шта раде. Бог ми услиши молбу и прилику даде. У глави мисао да одмах запалим свеће, и за здравље, и за покој душа ближњих. Док сам свеће палио и за здравље и покој душа се молио, нисам издржао. Ипак сам сузе пролио. Хвала ти Боже. Терет поче да попушта… болест да пролази… боља будућност долази.

Љубомир Тројановић

———

5.4.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s