Други пишу

Слободан Ристовић: ХРИСТОС ВАСКРСЕ ДОБРИ МОЈИ


Није јутро
зато што се узврпољила земља,
па се нашла пред образом сунца.
Јутро је због тога што си жив.

Није јутро зато што си се пробудио,
зато што си померио руке и ноге,
скувао кафу.
Није јер си сам.
Јутро је када те неко воли…

Будан сам Боже, и брига ме што се врпољи земља, и што се зачешљава сунце, што неко пије кафу, и гризу нокте пилићари, шићари, ништари и јајари, јер им нико неће јутрос у дућан, па им зјапи празна фиока…
Шта ће ми фиока, жижак је појео, имам ја Тебе, и имам због кога да осванем.

Осванем, а ноћ ко штене које је вијало свој реп ил` кобајаги зверку – спава..
Осванем, а тек се ухватила прва скрамица вечери.
Морам да јој одем, кријући од лисице, двоцевке, доконих нана и кашљуцавих стричева. Морам да одем, а свуда турили гвожђа, мине и очи..

Свањавам.
Хвала ти што си се родио по други пут, и ниси мучио мајку.
Њу је твоја смрт болела, па није ни приметила друге муке.

Куд бих јутрос са овим јутром, да те није?
Куда би да ниси и за мене клонуо главом.
Куда би да ти се није пренуло срце, када си јекнуо живим звоном кроз тмину и тишину, тежу од олова.

Спавају ми деца, нека их.
Пробудили се калеми, шапућу пупољцима.

Ослушни, пева моја читанка из првог разреда.
Пева а носи свећу, да је запали у празној школи. Разјатила се дечурлија.
Раселили смо се ко Книн и Косово, те две голготе, које су уместо сребрењака и успомена на Оца, неки гилиптери дали картајући.
Ено их седе у кожним столицама, за асталима које никада нико није ставио у твоју оџаклију да са анђелима доручкујеш.
Хвала Теби, што и на њих јутрос не просипаш срџбу, него их волиш.
И неваљала деца су очи материне и дика очева.

Добар си ти Човек Боже, и од добрих си људи, и добро личиш на свакога од нас, чак и на женскиње…
Замолио бих те, припази на моје пријатеље и њихову чељад. Не замери им, имају они своје муке и јаде, а и ја им се наврзао. Добри су они, једино што им се понекад раскрили јаруга у џепу и у џигерици, па никако да се натрпају.
Биће трине и за мраве у тим поставама. Мени је довољно што понеку и ја са дуваном савијем па се миришем, исцељујем и трујем,

Јутрос је сав свет породилиште у Чајетини, где си ме дао мајци и Оцу, и Ужице је свет, и Фоча је …

Свет је свуда где могу да се за Тебе придржим, да те опсујем јер сам прост и човек.
Само си ти Бог, а и теби није лакше, него оном што су му украли новчаник на вашару, где је дошао да купи краву, децу да одгаји. Немој да због тога лопову цркне његова, *беш тако радовање.

Волим те и када не мислим на тебе.
Твој Слободан, син Милисављев и Вишњин, и дете твоје.

Слободан Ристовић

Рогатица, Васкрс 2018.год.

—-

8.4.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s