Војска

Душан Марић: ВЕСА НОВАКОВИЋ ПАО У ЗЕМУНИКУ – Навршило се 26 година од погибије официра 73. падобранске бригаде


Није мало војних обвезника из Велике Плане који су учествовали у ратовима на развалинама СФР Југославије и у њима показали чојство и јунаштво достојно предака из балканских и Првог светског рата, али је мало оних који су се за одбрану свог народа борили толико срчано и храбро као што је то радио Веса Новаковић из Старог Села, официр 73. падобранске бригаде ЈНА, једне од две најелитније јединице ЈНА.
Све док га тамо далеко, на крајишком ратишту, у Земунику код Задра, није зауставио кобни гелер мине коју је активирао његов војник.

Веса Новаковић, фото архива аутора

Био је почетак априла 1992. године. Вести на радију и телевизији о ратном пожару који се као олуја ширио Босном и Херцеговином, о жестоким сукобима и све бројнијим жртвама на Купресу, у Зворнику, Мостару и другим местима сустизале су једна другу.

На границама Републике Српске Крајине владало је злокобно примирје, уговорено Венсовим планом, али се очекивало да би Хрвати могли да искористе избијање рата у Босни и Херцеговини и крену на Книн, Бенковац, Обровац…
Због тога је команда ЈНА, моћне армије која је и сама била у распадању, суочена са масовним дезертерством Хрвата, Муслимана, Шиптара и Мађара, примењујући тактику прослављеног српског војводе Живојина Мишића „сеци дупе, крпи уши“, делове неких својих јединица још увек држала у Крајини, као испомоћ Милану Мартићу и Српској Војсци Крајине.

У Земунику код Задра налазио се део 63. падбранске бригаде из Ниша, можда и најелитније јединице ЈНА, чије име је изазивало страх код непријатеља. Основни задатак јединице је био да брани и одбрани тамошњи ваздухопловне центар, са аеродромом.
Међу специјалцима из Ниша налазио се и Веса Новаковић.
Спреман стићи и утећи и на страшном месту постојати. Што не би било нимало чудно, ни вредно помена, јер се подразумевало да међу „нишлије“ не могу бити примљени они који не испуњавају услове који су прописани овим десетерачким стихом, да Веса само неколико месеци раније није био прикован за болесничку постељу.

Препун јуначких контузија и огреботина које је зарадио у лето 1991. године скачући падобраном из авиона.
– Након повратка са ратишта у Словенији, мој брат је упућен на падобранску обуку – каже Небојша. – Приликом једног скока падобран се није отворио. Срећа у несрећи је била па је заједно са мојим братом скакао и његов командант Саша Ђорђевић. Када је видео драму младог поручника, Ђорђевић је успео да га ухвати у лету и чврсто држи скоро до земље, када је, због сопствене безбедности, морао да га пусти. Захваљујући том јуначком чину његовог претпоствљеног мој брат није погинуо. Зарадио је тешке контузије ногу, руку и ребара, али је остао жив.

Након неколико месеци опоравка жилави Староселац се вратио у војнички строј и учествовао у ризичним и спектакуларним акцијама које је његова јединица имала на војним аеродромима Плесо у Загребу, Удбине код Коренице и Жељава код Бихаћа, на којима се између ЈНА и Туђманове паравојске била битка за авионе и превласт над хрватским и крајишким небом.
Почетком 1992. године група у којој се Веса налазио пребачена је у Земуник.

фото архива аутора

Кобног 8. априла, након што је одслушао вести о јучерашњим борбама за ослобођење Купреса, у којима су јединице под командом Ратка Младића и Станка Лисице до ногу потукле елитне бригаде хрватске војске и ликвидирале неколико стотина непријатељских војника, Весо је осокољен добрим новостима пошао у редован обилазак касарне у Земунику. Сврха обиласка је била да се провере заштитна ограда, минска поља, евентуални покушаји уласка у објекат…
– У једном тренутку војник који се кретао иза мог брата, Милован Цигановић из Срба, нагазио је на противпешадијску одскочну мину. Милована је мина буквално искасапила. Мог брата погодио је само један гелер, али у потиљак. Обојица су издахнула на лицу места. Други војник Александар Стојановић из Крагујевца је лакше рањен.

– Као и сваки пут када смо ишли на извршење задатка наш командир Веса је био први – каже Стојановић. – Његов војник није могао да буде испред њега. То је једно од правила његовог командовања којих се држао по сваку цену. Сматрао је да старешина мора да даје пример, највише тамо где је најтеже. Тако је било у биткама које смо раније водили, тако је било и кобног дана.

Стојановић каже да је у рату и пре њега упознао много официра, али да тако одговорног и храброг старешину какав је био Новаковић није срео.
– Физички изузетно спреман, психички стабилан као стена. А по убеђењима родољуб без остатка. Да су такви као што је Веса командовали армијом, ми би Хрвате и муслимане већ 1991. године бацили на колена и завршили рат.

Сат који се налазио на Весиној руци, поклон његове веренице Јасне Деспотовић, је престао да ради. Казаљке су показивале 14 часова и 45 минута.

Задњи пут браћа су се срела за Нову 1992. годину. Дан после славља Љубиша Новаковић, ловочувар у Старом Селу, оба сина је испратио у војску. Старијег Весу, који је напунио 26 година на крајишко ратиште, а седам година млађег Небојшу у Ковин, на одслужење редовног војног рока. Истина, Веса је после тога још једном долазио да обиђе друштво и родитеље, али Небојша није могао да дође из Ковина.

– Тог дана кад се догодила несрећа у Земунику ја сам био у некаквом чудном, мени до тада непознатом психичком стању – наставља Небојша. – Имао сам ружан предосећај. Увече су ми јавили за трагедију. Два дана касније, на сеоском гробљу у Старом Селу, слушао сам плутоне, којима је почасна стража давала последњи поздрав мом несрећном брату.

Пре него што се одлучио за професионалну војну каријеру Весо је завршио ГОШИН-у средњу машинску школу у Смедеревској Паланци и стекао звање конструктора алата. Редовни војни рок одслужио је у Новом Селу код Струмице, у Македонији, а по повратку кући уписао је Пољопривредни факултет у Чачку.

Међутим, убрзо је дигао руке од пољопривреде и конкурисао на Војну академију у Београду, коју је завршио у року, 1990. године и стекао чин потпоручника.
Немирна ратничка крв га је после тога одвела у 63. падобранску бригаду.

У браку са Браниславом, осим два сина, Љубиша је стекао и кћерку Весну, која је годину дана старија од Веса. Весна живи у Смедеревској Паланци и има двоје деце. Двоје деце има и Небојша. Пре 12 година супруга Наташа родила му је кћерку Јелену, а пре 10 година сина Луку.
Љубиша каже да су Новаковићи, којима они припадају, пореклом из Гамзиградске Бање.
У Првом светском рату његов прадеда Чедомир Новаковић погинуо је у борбама са Швабама на Космају.

Пред крај Другог светског рата Љубишин отац Драгољуб, са још 40 комшија, мобилисан је у Југословенску војску у отаџбини под командом Драже Михаиловића. У четничким редовима преживео је борбе са Титовим партизанима који су из БиХ надирали у Србију, а затим и мукотрпно повлачење преко Босне и Херцеговине, Хрватске и Словеније до Италије, која се налазила под контролом Енглеза и Американаца.
Одбио је да се врати у Југославију, у којој је Тито прогласио комунизам и започео нови живот у Немачкој.

Две деценије Љубиша је живео са мајком и две сестре, без икаквих вести о оцу, да би 1983. године стигло писмо којим је изгубљени ратник поново подигао порушене мостове до своје породице.
Нажалост, радост због поновног сусрета са оцем, која је трајала једну деценију, прекинула је туга због трагичне, рекло би се олаке, смрти сина јунака.

Годину дана након што је Веса погинуо, страдао је и његов спасилац, храбри пуковник Саша Ђорђевић.
– У фебруару 1993. године ушао сам у његову канцеларију. Тешко је устао да бисмо се поздравили. Једва се кретао. Видео сам пре тога у каквом је стању возило “пух” у којем је у планини слетео с пута низ падину. Њега и возача је од пада у провалију спасло стабло. Захтевао је од мене да не говорим. Ипак сам покушао да га убедим да иде кући и да се одмара. Ништа није прокоментарисао.

Бринуо се што део јединице не може да иде на обуку у зимским условима због разних техничких проблема. Одлучио је да извиђамо Бабин зуб на Миџору и покушамо тамо да организујемо обуку – присећа се пуковник Илија Тодоров, који је у то време био начелник Одељења за оперативно-наставне послове у 63. падобранској бригади.
Након извиђања пуковник Ђорђевић је донео одлуку да један део јединице иде на Копаоник, а други на Бабин зуб. При крају прве смене Ђорђевић је обишао своје војнике на Копаонику и Старој планини. Био је 19.фебруар. Сам је пилотирао хеликоптером, у којем се налазио и потпоручник Дејан Рајчевић. Кад су полетели са Миџора, Стару планину је већ била захватила снажна мећава, у којој је летелица нестала. Тек након два дана потраге падобранци су нашли олупину хеликоптера и беживотна тела двојице другова.

– Жао ми је сина, никад га нећу прежалити, али поносан сам што је био у таквој јединици и што је за саборце имао такве људе и јунаке – каже не крају Зарија.

Душан Марић

Душан Марић, фото pressrs.ba

————–

11.4.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.