АКТУЕЛНО

Стефан Каргановић: Да ли је могуће да су толико лишени маште?


Изгледа да одговор на ово питање гласи – Да. У понедељак 9. априла 2018. гледаоци су могли да прате телевизијски пренос дебате у Савету безбедности УН у вези са наводним коришћењем бојних отрова на ратишту у Сирији од стране владиних снага које подржава Русија. Током острашћене размене са западним представницима, делегат Руске Федерације Василиј Небензја је саркастично поменуо наводни шифровани „пресретнути разговор“ који су забележиле британске прислушне станице на Кипру, и који је истога дана пренела британска штампа, о извесној „испоруци пакета“ у Сирији. [The Times, 9. Април 2018.] Додуше, врста и садржај тих пакета још увек нису разјашњени, али из контекста би се дало закључити да у питању треба да буде нешто крајње компромитујуће по Русију и сиријску владу.

Без обзира на то да ли се овом саопштењу британских медија придаје озбиљан значај или не, у контексту расправе која се водила у Савету безбедности обичном гледаоцу помињање ових „сиријских пакета“ тешко да је ишта могло да значи. Међутим, из угла сребреничке проблематике, злослутна порука о руским „пакетима“ коју су наводно пресрели британски обавештајци изузетно је знаковита.

Да подсетимо заборавне, на сличан начин „пресретнути разговор“ који се такође односио на мистериозно шифроване „пакете“ својевремено је у сребреничком предмету генерала Радослава Крстића одиграо кључну улогу за доношење осуђујуће пресуде за „помагање у извршењу геноцида“. У том наводном пресретнутом разговору, који никада није био подвргнут форензичкој анализи, реч је наводно била о „3.500 пакета које морам да разделим“, с тим што је веће усвојило тумачење да се 3.500 пакета односи на толики број заробљених припадника Армије БиХ, а расподела на њихово погубљење.

Вест лондонског „Тајмса“ од 9. априла 2018, да је подвала о „пакетима,“ која води непосредно порекло из сребреничких „пресретнутих разговора“ сада опет репродукована, и то баш у прави тренутак да би се пропагандно уклопила у наратив о тровању Сергеја Скрипаља и измишљеном масовном тровању у Сирији, необориво указује на поодмаклу фазу склерозе западних пропагандних магова. Они више немају маште и зато се стално враћају на старе и потрошене обрасце. За делимичан успех у обмањивању који још увек постижу они могу да захвале искључиво заборавности сметене јавности којој су њихове лажи намењене. Већ деценијама они нису имали ни једне оригиналне идеје. Неколико примера ће бити довољно да то покаже.

Када је у вези са емитовањем норвешког документарца „Сребреница: издани град“ [1] продуцената Оле Флијума и Дејвида Хебдича, Норвешки одбор за медије, PFU, критиковао Норвешку државну телевизију NRK зато што је у априлу 2011. године емитовала наведени филм, приговор је био формулисан на следећи начин:

„Филм уоквирују две тврдње од далекосежног значаја које нису документоване нити доказане, а које одговорност за геноцид пребацују са оних који су га извршили (снаге босанских Срба) на председника Босне и Херцеговине (Алију Изетбеговића) и америчког председника Била Клинтона.“ [2]

У свом одговору, Норвешка телевизија је навела да „документарац у целини разматра улогу Алије Изетбеговића и бошњачког руководства у вези са падом Сребренице (…) Ми никада нисмо намеравали да се укључимо у дебату о геноциду у Сребреници. Филм се односи на оптужбе које износе Бошњаци да су Изетбеговић и босанска Влада издали Сребреницу. Та издаја директно је довела до пада тог града“. [3]

Једна од кључних тврдњи која се у документарцу износи јесте то да је ратни вођа босанских Муслимана, Алија Изетбеговић, донео прагматичну одлуку да је одбранити енклаву Сребреница немогуће и да би зато било практичније споразумети се са српском страном да се она замени за општину Вогошћа, која се налазила у зони под контролом босанских Срба. У документарцу се даље наводи да је Изетбеговић у ту сврху искористио прилику муслиманске политичке конференције коју је у септембру 1993. сазвао у Сарајеву да пред сребреничку делегацију стави предлог за замену територија. Један од чланова те делегације, Хакија Мехољић, ратни шеф полиције у Сребреници, наступа у документарцу и тврди да је Изетбеговић саопштио сребреничкој делегацији да му је председник Бил Клинтон направио понуду да, ако би се Срби пустили да заузму енклаву и да у њој покољу најмање 5.000 становника, америчко јавно мњење тиме би било  довољно огорчено да прихвати Клинтонову интервенцију на страни муслимана. Мехољић је ту тврдњу изнео више пута и пре и после емитовања норвешког документарца у којем узима учешће.

По Мехољићу, када је Изетбеговић пренео Клинтонову понуду били су присутни и остали чланови сребреничке делегације. Они се наводе као Хајрудин Авдић, Фахрудим Салиховић, Суљо Хасановић, Азиз Некић, Мехо Устић, Џемал Машић, Ибрахим Бећировић и Неџад Бектић. [4]

Аутентичност Мехољићеве приче и импликације које произилазе из такве скандалозне понуде било је тема једне од најжучнијих расправа у вези са поменутим норвешким документарцем. Хакија Мехољић упорно стоји иза своје верзије догађаја. Преостали чланови сребреничке делегације, који су такође присуствовали састанку са Изетбеговићем (један од њих у међувремену је умро), по овом питању мудро ћуте. То је врло индикативно. Пре свега, јер сугерише да им је нелагодно да исказ колеге Мехољића оспоравају, зато што је истинит. Поред тога, с обзиром на то да је Мехољић мета бесомучних грдњи од стране званичног Сарајева, преостали чланови сребреничке делегације не би губили ништа, а имали би много да добију, одбацивањем Мехољићевог исказа убедљивом већином од 7 према 1. Али они то ипак нису урадили. Њихов пропуст да то учине, више од две деценије од краја рата, снажно појачава  утисак да Мехољић говори истину.

Вероватноћу да је тако, зато што режисери немају ни трунке маште па се непрестано понављају, посредно потврђује и следећи занимљив детаљ из једног другог контекста. После НАТО бомбардовања Југославије 1999. године, изашло је на видело да су и Албанци добили сличну понуду као Изетбеговић, и да су имали исто очекивање: уколико би им пошло за руком да испровоцирају убијање око 5.000 својих цивила од стране српских снага, опште гнушање које би уследило обезбедило би интервенцију НАТО снага на њиховој страни. У емисији BBC2 од 12. марта 2000, преговарач косовских Албанаца, Дуги Горани, овако излаже стратегију УЧК: „Што је више цивила страдало, то су шансе за међународну интервенцију расле, и наравно да је УЧК то врло добро знала. Један страни дипломата ми је једном приликом рекао: ‘Пазите, ако не пређете квоту од пет хиљада убијених нико извана неће доћи на Косово.’“ [5]

Видео Горанијеве изјаве могао се гледати на следећем линку: http://www.yugofile.org.uk/video/quota5000.mov , све док волшебно није нестао са интернета.

Уколико постоји сумња да би Изетбеговић и руководство косовских Албанаца били кадри да сопственом народу нанесу толике губитке ради политичке користи, следећи сегменти BBC емисије сигурно ће је развејати:

Алан Литл [водитељ програма]: [6] То је била смишљена али ризична игра. Политички вођа УЧК, Хашим Тачи, сада признаје да је знао да ће Срби вршити одмазду над невиним цивилима.

Хашим Тачи [вођа УЧК]:
Свака оружана акција коју смо предузимали изазивала је одмазду над цивилима. Ми смо знали да смо велики број живота међу цивилним становништвом доводили у опасност. [7]

Калкулантски став на албанској страни, лишен свих хуманитарних скрупула, Горани додатно потврђује на следећи начин: „Сваки Албанац је био свестан да што је више цивила убијено, интервенција ће бити ближа…“ [8]

Анализа НАТО бомбардовања коју је BBC извршио после догађаја интересантна је такође и зато што разоткрива интервенционистичку логику која мотивише Западне силе.

Алан Литл [водитељ програма]:
Западни свет је још увек мучило дубоко осећање колективне кривице: знали су да су у Босни исувише дуго чекали пре него што су интервенисали. Али тада се појавила једна жена која је била решена да се та грешка неће поновити.

Маделен Олбрајт [Државна секретарица САД]:
Ја сам веровала у моћ, у доброту моћи Савезника под вођством Сједињених Држава. Ми смо се суочавали са исконским злом које се није могло трпети (…)  Сматрала сам да ми је било обавеза да своје колеге упозорим да не можемо седети скрштених руку док се понављају исте грешке као у Босни. Тамо је било много приче, а мало акције и то је нешто за шта ће нам историја судити врло, врло строго. [9]

То зло, објашњава водитељ Литл, било је оличено у плановима Слободана Милошевића: „Он је српски народ успео да убеди да га окружују љути непријатељи и повео их је у рат против суседа (…) Свет се оглушио о обавезу да одбрани Босанце од Милошевића. Тако су 1995. српске снаге умарширале у Сребреницу да би побиле седам хиљада мушкараца и дечака босанских Муслимана. Многи су на Западу стали на становиште да би лекције из Босне сада могле бити примењене и на врло различите околности на Косову.“ [10]

Износећи факторе који су најзад превагнули у прилог интервенције на Косову, у BBC документарцу госпођа Олбрајт је изјавила, „Ја сам донела одлуку да се то исплати“[11],  што представља просто невероватан déjà vu из уста те даме [12] за оне који се сећају њене чувене изјаве о учинку санкција које су покосиле неколико стотина хиљада ирачке деце.

Позивање на цифру од 5.000 испровоцираних жртава као окидач за војну интервенцију у контексту Косова не само да потврђује вероватност Мехољићевог извештаја који је везан за рат у Босни; то уједно служи и као још једна убедљива илустрација тезе Дијане Џонстон о „политичком коришћењу Сребренице“. Мадлен Олбрајт јасно износи да се у расправама са својим колегама из западних центара моћи позивала на наводни пропуст да се благовременом интервенцијом спречи катастрофа у Сребреници и да јој је то послужило као аргуменат помоћу којег их је успешно убедила да предузму војну акцију на Косову.

То илуструје такође још једну ствар. У оба случаја, када је требало изазвати западну «хуманитарну интервенцију», у Босни и на Косову, „магична цифра“ која је коришћена била је иста. Данас, када се иде на дискредитовање Русије из архиве се ваде и прилагођавају околностима исфабриковани «пресретнути разговори» из предмета Крстић.

Западни доносиоци одлука и њихови медијски инструменти лишени су креативне маште и нису способни да чине ишта друго осим да се држе једног те истог образца, који непрестано рециклирају.  [13]

 

Стефан Каргановић

———-

Упутнице:

[1] http://www.youtube.com/watch?v=RUuhSGnLvv8
[2] Balkan Investigative Reporting Network, 16. децембар 2011:  http://www.bim.ba/en/300/10/34054/
[3] Ibid.
[4] Nijaz Mašić: “Srebrenica: agresija, otpor, izdaja, genocid“ (Sarajevo, 1999), стр. 188
[5] „Moral Combat: NATO At War“, BBC2 специјална емисија, 21:00 часова, недеља 12. март 2000. [http://news.bbc.co.uk/hi/english/static/events/panorama/transcripts/transcript_12_03_00.txt] [6] За профил водитеља програма Алана Литла, видети:   http://news.bbc.co.uk/newswatch/ifs/hi/newsid_3230000/newsid_3239200/3239206.stm
[7] “Moral Combat: NATO At War”, ibid. [http://news.bbc.co.uk/hi/english/static/events/panorama/transcripts/transcript_12_03_00.txt] [8] Ibid.
[9] Ibid.
[10] Ibid.
[11] Ibid.
[12] Треба потсетити да је Олбрајтова 12. маја 1996. правдала смртоносне санкције УН против Ирака на америчком телевизијском програму „60 минута“. Водитељка емисије, Лесли Стал, скренула јој је пажњу да се „говори да је пола милиона деце умрло, што је више деце него што је било жртава у Хирошими,“ а Олбрајтова је на то лаконски одговорила, „Ми сматрамо да је то цена која се исплати.“
[13] Посматрачи са неоштећеним памћењем присетиће се патетичног покушаја да се босански образац силовања користи током недавног рата у Либији, када је један локална жена сумњивог кредибилитета била доведена пред камере западних медија да изјави како су је силовали војници режима коме је било намењено свргавање, након што су попили Вијагру. Међутим, у либијском сценарију та прича није заживела.

 

ИЗВОР: АНФОР

——-

11.4.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

1 reply »

  1. Њима не треба машта.Управо то и хоће да свијету,посебно онима које бију дају до знања да су они ти који дају ципеле или кундире и лажи и истини.Истина може бити лаж,лаж може бити истина по њиховој жељи.Силом праве или једну или другу.Према томе машта је потребна нормалном свијету на овој планети да процијени која је од ове двије у акцији,истина или лаж.Углавном ни ту не треба машта јер истина одавно код њих не обува кундуре.Боса је и не иде далеко.

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s