Љиљана Јовановић

Од Сребренице до Сирије: Како су САД замениле ОУН као “светски полицајац”


© Reuters

Након Трамповог твита да “ракете долазе” САД, Велика Британија и Француска су започеле ваздушни напад на Сирију. Није било међународне истраге о наводном хемијском нападу нити одобрења ОУН. Како се то десило?

САД воле да се представљају као најважнији чувар “међународног поретка заснованог на законима”, кривећи Русију и Кину да омаловажавају та правила и хоће да их промене. Али Вашингтон и његови савезници су у ствари они који газе та правила у скоро свакој прилици. Напад у петак је само један такав пример.

Прошле недеље амерички представник у УН Ники Хејли  (Nikki Haley) рекла је у Савету Безбедности да Вашингтон има намеру да у Сирији реагује “са или без УН”. Представник Русије Василиј Небензја је одговорио да су УН превише пута биле употребљене као “смоквин лист” да покрију западне војне авантуре. Он је конкретно навео пример Либије 2011, када је РЕЗОЛУЦИЈА 1973 СБУН успоставила “зону забрањеног лета” (“no-fly zone”) а НАТО је искористио да промени власт у држави.
Џорџ Буш (George W. Bush) је потпуно игнорисао УН 2003, када је окупирао Ирак а рекао у Савету Безбедности да ће то да уради без обзира на све. Пре тога је Бил Клинтон (Bill Clinton) покренуо 78-дневни рат против Југославије 1999 године, такође без одобрења УН.

Такво понашање је било незамисливо 1991 године, када су САД обезбедиле Поглавље VII повеље УН, да би могли да избаце ирачке војне снаге из Кувајта. Па шта се онда десило у тих осам година?

Да би смо на то одговорили, морамо да се присетимо рата у Босни.
Почетком 1992. године политички договор међу етничким Хрватима и муслиманима у БиХ се распао јер су Немачка и САД подржали стране које су тражиле независност. Отворени рат је почео у марту или у априлу (зависно од тога кога питате), по етничким и верским шавовима. Пропагандисти на западу убрзо су се разбацивали оптужбама о “геноциду” и “етничком чишћењу”. Новоизабрани амерички председник Бил Клинтон је веровао у комбинацију ваздушних напада и пошиљки оружја босанским муслиманима, (lift and strike“ – “подигни и удари”) као решење.

Током следеће три године, НАТО је преузео од ОУН водећу улогу у Југославији, преко серије постепених корака које је оправдавао хуманитарним разлозима. Много детаља ове ужасне узурпације је у својим мемоарима описао Филип Корвин (Phillip Corwin), Американац који је као политички представник УН у Босни боравио 1995. године – “Сумњиви мандат” („Dubious mandate“).

Међутим, процес је почео још раније. Дана 16.априла 1993.године, у Савету Безбедности УН прошла је Резолуција 819, којом је град Сребреница проглашен као “Зона сигурности без било каквих оружаних напада и непријатељских атака”. Концепт “Зона сигурности” проширен је 6.маја 1993.године Резолуцијом 824, на градове Сарајево, Тузла, Горажде, Бихаћ и село Жепа. Сва ова места су држали босански муслимани.

Осим трновитог проблема да су отворено подржали једну од зараћених страна, УН су имале и много практичнији проблем: њихова мисија у Босни (UNPROFOR) није била опремљена да реално патролира у овим сигурносним зонама, јер су у БиХ дошли јануара 1992.године да надгледају мировни споразум са суседном Хрватском.
Зато су се УН обратиле НАТО-у за појачање. Дана 12.априла 1993.године од НАТО је затражено да патролира небом изнад Босне, како би применио резолуцију из октобра 1992.године која је забранила све војне летове (осим наводно хуманитарних).

Оперција “Забрањени летови” („Deny Flight“), служила је као задња врата за НАТО у босанском рату: прва акција коалиције је била у фебруару 1994, а прво бомбардовање је било у априлу 1994.
Под притиском САД, Савет безбедности УН усвојио је Резолуцију 836 у јуну 1993.године. Овом резолуцијом је је НАТО дозвољено да пружи ваздушну подршку UNPROFOR-у по захтеву. Према такозваном “дуплом кључу” сваки НАТО напад морао је бити одобрен од стране цивилног службеника УН.
Овај услов је отклоњен у јулу 1995.године, пошто су снаге босанских Срба заузеле Сребреницу и Жепу. Сребреница је проглашена за “геноцидни злочин” али то се десило касније. На конференцији у Лондону, 21. јула 1995, Генерални секретар УН Бутрос Бутрос Гали (Boutros Boutros-Ghali) дао је војном команданту УН Генералу Бернару Жанвиеју (Bernard Janvier) директно право да затражи НАТО ваздушне нападе.

Дана 4.августа 1995.године Хрватска је покренула операцију против РСК, зона насељених Србима које су биле под заштитом УН од 1992. Мировне снаге УН нису урадиле ништа да зауставе напад. Нису тражили ни бомбардовање НАТО. Насупрот томе, 30.августа НАТО је започео Операцију „Намерна Сила“ против босанских Срба. За то време су снаге Хрватске и босанских муслимана покренуле копнену офанзиву. Током тронедељне акције, око 400 авиона је бацило 1.000 бомби.
После тога је изгледало сасвим нормално да мировне преговоре у Дејтону (Охајо), неће надгледати УН већ УСА. Успут, тај мировни уговор је некако преживео све до данас.

“Чак и они који су негодовали над реафирмацијом америчке снаге, на крају су морали да привате њену неминовност”, написаће Ричард Холбрук (Richard Holbrooke) у својим мемоарима објављеним 1998 године. Холбрук је описао америчку политику после Дејтона као “самопоузданију и мишићавију”.

И тако је узурпатор је преузео улогу судије, пороте, тужиоца и џелата. Уједињене Нације нису ништа урадиле 1999.године, када су САД повеле НАТО у нападу на оно што је остало од Југославије и окупирале српску покрајину Косово, отворено кршећи Устав САД, Статут НАТО и повељу УН. Једино се онда светско тело пробудило, када је озаконило окупацију путем Резолуције 1244. Али НАТО није обраћао пажњу на то да је овом Резолуцијом Србији гарантован суверенитет над покрајином и евентуални повратак српских оружаних снага. Уместо тога, Вашингтон је подржао Декларацију из 2008.године о независности које су прогласиле привремене власти етничких Албанаца, уцењујући потом остале земље да ураде исто.

Зато не изненађује да су скоро све понуде за интервенцију САД у Сирији током Обамине власти биле засноване на формирању “сигурних зона” и ваздушним нападима. Зашто би се мењао сценарио који је тако добро функционисао у Босни?

Међутим, после Ирака, остатак света није био спреман да прихвати било шта од Америке “на часну реч” америчких медија и власти у Вашингтону. Русија посебно инсистира на доказима за све оптужбе, и указује да се њене трупе у Сирији боре против терориста на позив сиријских легитимних власти, за разлику од Америке, чије трупе су тренутно у Сирији илегално.

Небојша Малић 

ИЗВОР: РТ

17.4.2018. за СРБски ФБРепортер превела Љиљана Јовановић, редакцију извршио аутор Небојша Малић, приредила Биљана Диковић

1 reply »

  1. Док истина обује ципеле, лаж обиђе планету неколико пута.То гледамо, то видимо и то нажалост доживљавамо, а неки и преживљавамо, само се питамо докле и гдје је крај овој општој Америчкој хајци на живог и нормалног човјека, јер овдје се све ради да се у човјеку убије све оно што га чини човјеком.

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s