АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА

Пет година Бриселског споразума – Биће како нико неће


На Косову и Метохији више ништа није исто од када је, упркос снажном отпору Срба са КиМ, пре тачно пет година, 19. априла 2013. године, парафиран Бриселски споразум – документ који у свему штети интересима државе Србије и исто тако у свему признаје фактичку, безбедносну и судску надлежност косовских власти.

Сламање државе у Бриселу

19. април 2018. КМ Новине
Иван Максимовић, Магазин Таблоид

Све за шта су власти Србије дале своју сагласност испуњено је или постоји више него пуна спремност да буде испуњено. Албанци са КиМ, као што знамо, нису се баш претерано ангажовали.

Ипак, након свега, све су гласнији позиви и најаве да се са њега повуче потпис, како каже Ивица Дачић који је сасвим неочекивано поменуо повлачење потписа са Бриселског споразума а онда то и поновио неколико пута, рекавши да је исто предложио и Вучићу чији одговор није желео да изнесе у јавност. Ипак је државна политика њихова лична ствар. Овај позив се може схватити вишеструко али се у намере мора сумњати, као уосталом и код сваког другог истакнутог политичара у Србији, нарочито оних са подужом каријером препуном непријатних изненађења. Овај став можда дугујемо Русима који у последње време пружају отворену подршку Дачићу. 

Наиме, Руси су усвојили потпуно другачију тактику од Запада када „врбују“ оне који ће заступати и њихове интересе. Они не лове младе таленте, не улажу новац у њихово образовање и обликовање карактера, већ пружају подршку онима који су сасвим очигледно на корак од губитка свог политичког ауторитета и утицаја. Такви политичари је радо прихватају, много су јефтинији од оних у које тек треба улагати, изузетно су доследни и привржени.

Сетимо се, Томиславу Николићу је руска подршка пружена при истеку председничког мандата али такође и Шешељу одмах по доласку из Хага. Убрзо се у оба случаја показало да је било узалудно али барем ништа није коштало. Данас је Ивица Дачић тај који у јавности ужива највећу подршку пријатељски наклоњених Руса. Ни једна од тих страна у том савезу не може пуно да изгуби, народ и држава су једини који могу.

Ипак, наизглед се назире крај агоније са самопонижавањем пред албанским сепаратистима. Али, сасвим извесно, тек наизглед.

Бриселским споразумом предвиђено је и учињено много на конструисању албанске државности на Косову и Метохији, што је учињено потпуно свесно и посвећено када је у питању српска страна. И то не само нечињењем албанских сепаратиста већ неразумном упорношћу српске стране да без јасних захтева на албанској „сарадњи“, која опет њима иде у прилог, свесно и планирано пристаје на губитак државне територије, интегритета и државности.


Чак и према штуром опису Бриселског споразума са сајта Владе Србије, недвосмислено се може закључити да је сваки корак био не потез очајника или наивног преговарача, већ саучесника у амптуриању дела српске територије.

Сада већ постоји оправдана увереност косовских Срба да су још сукоби са албанским полицајцима 2011. године на северу КиМ, када је под неразјашњеним околностима убијен један припадник те службе, заправо били део режиране представе за подизање тензија како би се могла оправдати жешћа реакција, у то време, КФОР-а која је била често и у виду безразложног отварања ватре и рањавања сррпских цивила који су протестовали против наметања албанског утицаја на север покрајине.

Тадићев режим није био спреман на потпуне уступке, јер све што су до тада учинили ионако је далеко надмашило њихове претходнике, а онда су на изборима, уз заклињање и сузе  да ће поништити „све Боркове договоре“, Томислав Николић и Александар Вучић и дошли на власт. Ако се премашивање резултата дотадашњег дијалога у Бриселу може сматрати „рушењем“, онда су то и учинили.

Наиме, све оно што Тадићев режим није смео да спроведе, Вучићев јесте. Примера ради, Уставни суд Републике Србије својом одлуком број ИУО321/2013 (Службени гласник 98/11) поништио је ранију уредбу Владе Републике Србије о преласку административне линије према Аутономној Покрајини Косово и Метохији (споразум о ИБМ) на којој се заснивао постигнути договор Борка Стефановића. Уместо тога, Влада Александра Вучића ту одлуку никада није спровела, напротив, учињено је супротно.

– Децембра 2012. године несхватљивом брзином, ангажовањем грађевинске фирме из Новог Пазара, уз присуство наоружаних припадника српске полиције и жандармерије, изграђени су „интегрисани“ прелази између КиМ и остатка Србије и то неколико километара дубље ка централном делу него што су до тада биле размештене патроле КФОР-а, ЕУЛЕКС-а и српске полиције. Након тачно две године, децембра 2014., на њима је почела да функционише класична царина. Овај догађај у јавности је спинован изненадним „открићем“ масовне (лажне) гробнице у Рудници, неколико километара од административне линије са КиМ, о чему су медији извештавали баш тог дана.

– По парафирању споразума, априла 2013., приступило се организацији квази-избора по систему косовских сепаратиста за представнике локалне власти. Пре тога, без икаквог објашњења и супротно српском законодавству,  одузети су мандати легитимно изабраним представницима Срба а на њихова места доведени су анонимни Срби спремни „на сарадњу“ са Владом из Београда али и оном сепаратистичком из Приштине. На тај начин, више него било којим потезом раније, илегална сепаратистичка власт добија на легитимитету.

– Истовремено је најављена и интеграција припадника српског МУП-а са севера КиМ у тзв „косовску полицију“. До одржавања квази-избора најављени предлог је важио „само за оне припаднике који то буду желели“ док ће остали и даље примати плату из буџета Републике Србије. Наравно, албанска страна је то видела сасвим другачије и доживела само као први корак, односно „правни оквир за интеграцију српске заједнице на северу Косова у косовске институције. Ово се сматра историјским помаком, будући да је две године пре тога било незамисливо да ће слично решење бити прихваћено“, наводи се у извештају израђеном у оквиру пројекта Форума за безбедносна истраживања: Београд – Приштина –Тирана.



Дачић је српске државне институције почео да назива „паралелним“, што га, са позиције тадашњег министра унутрашњих послова Србије који је о споразуму преговарао и парафирао га са Хашимом Тачијем (вођом албанских терориста са КиМ правоснажно осуђеним на десет година робије за убиство припадника српског МУП-а ради отцепљења покрајине) доводи у ред најсрамнијих државника са ових простора. Касније ће му се придружити и Вучић, који ће успети да Тачија и Харадинаја доведе на власт а ИНТЕРПОЛ-ове потернице за њима учини „невидљим“. 

Срби су интегрисани у тзв „косовску полицију“ тек након што је 11. децембра, месец дана по одржавању првог круга сепаратистичких избора, сепаратистичкој „влади“ у Приштини достављена листа српских полицајаца који су остали не само без права  на избор, већ су бивши припадници ове службе били и под претњом губитка посла и извора прихода чак ако и као пензионисани одлуче да напусте КиМ и живе на другом месту – дакле, потпуно незаконитим угрожавањем егзистенције. То питање је регулисано „закључком“ Владе Србије на једној од седница, што се не сматра правном одлуком, већ је у рангу предлога и не подлеже обавези објављивања у Службеном гласнику. Тиме је Влада опрала руке од злочина који је де факто починила, нарочито када се узму у обзир претње отказима, прогоном и другим методама психо-физичког застрашивања.

– Последњи у низу крупних корака одустајања од суверенитета јесте укидање српских судова, оснивање нових по законима тзв „републике Косово“ те притисак на судије да полажу заклетву сепаратистичком систему, конкретно пред Хашимом Тачијем у својству тзв. „председника Косова“ како би могли „законски“ да обављају нову дужност. Чак и да Срби који живе на КиМимају ма какву корист од тога, а немају, повлачење надлежности у законодавству представља катастрофалан пораз државе који јој је приредила сопствена Влада.

Није тешко сетити се да је Запад захтевао активније Вучићево ангажовање у Бриселском дијалогу, у почетку као премијера а данас и као председника Србије, чиме је Европска унија овом погубном процесу много додала  на тежини, што по свему судећи ни самом Вучићу није пало тешко.

Убрзо по сламању отпора на северу КиМ, послујући увек истом методом, Вучић је успоставио апсолутну страховладу и пуну контролу угрожавајући преостале Србе као нико до сада. Први од јавно прогоњених, а потоњи савезник и сарадник у спровођењу Вучићеве политике на КиМ, био је Звонко Веселиновић. Након што је „признао“ да га је Тадић навео да гради алтернативне путеве, Веселиновићу је опроштено присвајање 32 камиона у власништву Хипо Алпе Адриа лизинга, укинут притвор и додељена већина тендера који на КиМ, када их организује Влада Србије, представљају најтамнију нијансу сиве економије. Присуство бројних припадника жандармерије у необележеним, црним униформама, заменили су људи Звонка Веселиновића које већ одавно предводи његов кум, Милан Радојичић.

 
Милан Радојичић и Звонко Веселиновић / Фото: Новости

Није тајна ни да активисти „Српске листе“ радије носе контактна сочива него наочаре које имају ту незгодну особину да лако пуцају под Радојичићевим шамарима.

Чланови Вучићеве листе који су успели да сачувају наочаре са којима су приступили тој странци, сматрају то својим највећим политичким успехом. У томе је сав утицај и интерес „државе Србије“ на Косову и Метохији које је Вучић успео да „сачува дипломатским напорима“. 

Бриселска звездица у горњем десном углу назива Косово*, која подсећа на привремену управу покрајином по Резолуцији 1244, доживела је судбину Јахјагиног „пророчанства“ да ће се истопити као пахуља. После добијања међународног позивног броја за „географску област“, како то воли да каже Марко Ђурић, а укидања позивног броја који важи за остатак Србије, сваки знак интерпункције осим узвичника више нема смисла. Са бриселском звездицом топио се и остатак српске државности и привреде. Рудник Трепча, Ски-центар Брезовица, Телеком… државно земљиште, зграде, фабрике припале су онима који данас могу да диктирају па и да кажњавају у случају да српска страна по било ком питању забрани њихову активност или учешће на међународним скуповима, па и оним попут рукометне утакмице у Србији прошлог месеца.

За сада се Вучићева влада хвали још једино сачуваним образовањем и здравством…

Јануара ове године министар просвете, науке и технолошког развоја, Младен Шарчевић обишао је српску школу у Ораховцу. Суочавање са правом косовском реалношћу гануло је министра те је по угледу на светске личности од значаја које се залажу за угрожене врсте, додуше најчешће животињске, и он организовао донаторско вече „за подршку образовању на Косову и Метохији“. Прикупљено је 9 милиона динара за које је речено да ће бити равномерно подељени свим српским школама на Косову и Метохији.

 
Обилазак српских школа у друштву са представницима илегалних квази-институција

Овај догађај не би био тако огаван да следећа вест на сајту Министарства просвете Р. Србије, објављена неколико сати касније тик уз ову, није била најава министра Шарчевића да ће то министарство издвојити око 18 милиона динара за реконструкцију Основне школе “Бранко Радичевић“ у Новом Београду. Не можемо да замислимо каква би тек размера била када бисмо број школа и ученика на Косову и Метохији, где се на нивоу Србије рађа највећи број српске децеу, поредили  са ипак једном основном школом у Београду.

То нажалост није лак задатак, каже саговорник Магазина Таблоид који  из безбедноснних разлога инсистира на анонимности, иначе одличан познавалац прилика у просвети на Косову и Метохији.

„На то питање не могу да одговорим прецизно. Што се тиче броја школа, тај податак можда и може да се нађе на сајту Министарства просвете али број ученика и наставника крију као змија ноге. Одавно је број наставника на Косову и Метохији премашио број ученика али су ти наставници моћна гласачка машина СНС-а, па у то нико не дира“ – каже он укратко.

Докле ће такво стање бити одрживо није извесно, али јесте будућност српских школа у покрајини за које већ поменути штури опис садржине Бриселског дијалога на сајту Владе Србије из 2013. године у члану 4 прецизира:

„У складу са надлежностима додељеним Европском повељом о локалној самоуправи и косовским законом, општине учеснице ће имати право да сарађују у колективном спровођењу овлашћења кроз Заједницу/Асоцијацију. Асоцијација/Заједница ће имати пун надзор над областима економског развоја, образовања, здравства, урбанизма и руралног развоја“.

Дакле, питање је дана када ће и српска просвета и здравство бити јавно обзнањени као државни ресори „усклађени са косовским законима“. 

У овако организованом и строго контролисаном процесу стварања нове нације, искрсао је сасвим неочекивани проблем. Наиме, последњих месец дана уочљиво је интензивно увећање броја Албанаца на Косову и Метохији у изјавама српских политичара, пре свега Александра Вучића. Од чак три милиона, код ботова на друштвеним мрежама, па до и преко 2 милиона код српских званичника. Разлог је једноставан, Албанцима са КиМ је досадило да чекају бољу будућност на простору где бивши терористи, наречени „борци за слободу“, владају мафијашким клановима црпећи огроме количине новца шверцом наркотика, оружја, робе и људи, над чиме имају монопол, а да све то истовремено успевају да „легализују“ својим политичким ангажманом и још уз подршку корумпираних представника Међународне заједнице и ЕУ.

Пре око десетак година једна невладина организација је спровела анкету међу албанском децом са јединим питањем „шта желе да буду кад одрасту“? Најчешће заступљени одговор који је код Срба изазвао подсмех а код свих осталих изненађење, био је –„криминалац“. Наравно, у преводу, деца су само желела да не живе у беди и бирала ону опцију која се поклапала са њиховом пројекцијом крајњег циља. У међувремену су одрасли, и то је једино што се променило. Бара мала па није више лако ни постати криминалац, нема места. Више им није стало до средине у којој никоме није стало до њих. Моралне вредности су се срозале, нада претворила у очај, излаз је постао буквално то. Са Косова и Метохије одлази годишње на стотине хиљада Албанаца и тако већ годинама уназад. О томе се ћути јер на Западу хваљена „најмлађа држава на свету“ постаје из дана у дан најмање насељено место.

Драма са много мањим бројем Албанаца који живе на КиМ настала је још 2011. када је УНМИК извршио попис становништва. Један од учесника у административном делу пописа тврди да је међународне представнике ухватила паника, просто су били су ужаснути резултатима. Број Албанаца био је много мањи од очекиваног. Према процени саговорника Магазина Таблоид који је имао слободан увид у већи део докумената а неке и копирао за личну архиву, према том попису 2011. године на Косову и Метохији је регистровано око 700 хиљада Албанаца! Сви су тада добили хитан задатак да резултат ускладе са замишљеним и много већим бројем, близу два милиона, који је већ прихваћен у јавности.

Ако од процењених 700 хиљада одузмемо број Албанаца који одлазе са КиМ, можемо да схватимо разлог због кога „западни налогодавци“ журе са коначним решењем за Косово и Метохију. И једини, па чак нелегитимни, адут и оправдање за подршку Албанцима клизи им из руку. Може се наслутити озбиљност проблема када је то тренд који се намеће чак и српској јавности путем званичних и ничим изазваних изјава политичара и њихових ботова на друштвеним мрежама.

Питање је имају ли Албанци данас, на пету годишњицу Бриселског споразума, скоро петнаесту од мартовског погрома и двадесету од НАТО агресије, иједан адут којим би поткрепили своје сепаратистичке тежње?

Одговор је – имају. И он се зове Александар Вучић.

Након ових открића тешко је отети се утиску да  један од разлога због кога је у његовој „Српској листи“ окупио оне Србе на КиМ о којима смо већ раније писали, под чијом халапљивом и себичном „политиком“ је за неколико година протерано више Срба него под непрестаним деценијским терором Албанаца – пшредставља управо начин да се додатно смањи број Срба на Косову и Метохији. Шта друго може да буде објашњење игнорисања вапаја Срба да неће моћи да опстану ако Влада Србије буде и даље подржавала људе који су уз њену подршку запосели локалну власт? А једини одговор на све то је – да једино „Српска листа“ има подршку Владе Србије.

 
Савез у издаји Косова и Метохије склопљен је на свим битним нивоима утицајних фактора у држави.

Шта, после свега, може да се постигне повлачењем потписа са Бриселског споразума чији је гарант Европска унија која пружа агресивну дипломатску и мање дипломатску подршку албанским сепаратистима?

Повлачење потписа је неопходно у сваком случају али једино ако би могло, а добрим делом свакако би, да буде праћено уклањањем такозваних „интегрисаних прелаза“, реалним повратком српских институција на Косово и Метохију, дезинтеграцијом српских припадника „косовске полиције“ и поновним активирањем у српску полицију, па макар и у цивилу, те расписивањем нових избора од стране Скупштине Републике Србије за представнике локалне власти у покрајини. Све што би се назвало „повлачењем потписа“ а за собом не би донело конкретне потезе на повратку и јачању српске државности на Косову и Метохији, представљало би само прање руку од издаје која је спроведена свесно, плански и организовано током ево, пуних пет година. Тај трик се не сме дозволити ни једном српском политичару а нарочито не Александру Вучићу, Ивици Дачићу, Братиславу Дикићу, министрима, генералима, посланицима, новинарима и јавним личностима које су све то ћутке подржавали годинама. Њима се мора обезбедити правично и фер суђење које би адекватно њиховој кривици одредило и казне. У сваком случају боље је тако него да народ заиста буде принуђен да већ једном правду узме у своје руке јер много тога се привело крају.

Аутор: Иван Максимовић
Извор: Магазин Таблоид

2 replies »

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.