АКТУЕЛНО

Михаил Јамбајев: БИО ЈЕ СРЕЋАН ДА ЖИВОТ ДА ЗА СРПСКУ БРАЋУ – Григориј Степанович Шчербина


Граница између 19. и 20. века у старој Србији је запамћена приметним јачањем албанске активности. Известан утицај у томе је имао Грчко-турски рат  1897 г. Наоружани башибозлуци који су се вратили с фронта, „фанатизовани панисламском пропагандом“ окренули су оружје против незаштићене српске раје. Познати руски литератор  А.В.Амфитеатров који је на Балкану боравио почетком 20.века овако је говорио о Албанцима: „Најодвратнији могући поданици (Отоманске империје – М.Ја.), најзанесенија орда“. Уз прећутну сагласност Порте и наговор Аустроугарске, Албанци су терорисали српско становништво покрајине које је ,како би се спасило убистава и пљачке,  остављало свој родни крај. Почетком 20. века руски конзул у Ускјуби (Скопљу – прим.прев.) В.Ф.Машков је у извештају амбасади у Константинопољу са горком иронијом констатовао да је Стару Србију „због невероватно брзог разређивања словенског елемента и његове замене арнаутским (албанским – М.Ја.) одавно требало уместо Старе Србије називати Новом Албанијом“. Машков је овако описивао новонасталу ситуацију: „Остављени сами себи Арнаути  су почели да се понашају тако да су хришћани који су живели међу њима постали њихови бесправни робови… Сваки… ма и најлошији Арнаут је могао потпуно слободно да отме  и кућу, и имање, и ћерку, и жену, и децу хришћанина. Људи који су из неког разлога били баксузни, те се нису допали овом или оном Арнауту, или, што је још горе, који су имали храброст да се супротставе насиљу, нестајали су са земљиног лица. (…) Захваљујући таквој страшној ситуацији православно становништво Старе Србије невероватно брзо се проређивало и сада је та одувек словенска земља (нагласио писац М.Ја.) словенска само по имену. Још десетак година таквог режима, тешко и годину преко тога, и хришћана ће бити само по градовима“.

Огромну важност у одржању анархије игра и околност да су Арнаути наоружани, како се каже, до зуба. Та стална близина оружја, уз потпуну убеђеност да за њих нема казне, природно је водила  његовом брзом потезању како у међусобном разрачунавању, поготово против хришћана, али и против владе. Право ношења оружја користили су и католици. Само су православци у том погледу остали без икаквог права, без обзира што је и у Старој Србији, и на западној периферији Македоније апсолутно био незамислив опстанак без личног оружја. Тамо се и жене, и крсте децу, и ору своју земљу само под пуним наоружањем. Али нека Арнаути само чују да се било који хришћанин снабдео не малокалибрским оружјем, већ „добром пушком“, односно „мартинком“ (пушка система Мартини – М.Ја.) на њега се одмах организују хајке у униформи и њега лове као да је дивља звер. Овде се још увек памте догађаји из 1901.године у Колашину, када су власт и обични Арнаути који нису имали никакав званични  положај, дирљиво се сложивши, кренули на 43 српска села која су била толико дрска да се снабдеју са сто педесет „мартинки“  које су биле апсолутно неопходне за самозаштиту. Какве су се само суровости и изругивања правила – забава све до „котрљања заптија“ (турских жандара – М.Ја.) и Арнаута, па и православних монаха-попова! Тада није помогло ни мешање императорске владе  која је од султана добила формално, али неиспуњено обећање да ће хришћанима оставити  оружје… па чак и казнити Арнауте.

Међутим, масовна сеоба  православног српског становништва из Старе Србије није одговарала  не само животним интересима Србије, већ је претила  Русији  губитком природног ослонца њене спољне политике у овом важном балканском региону. (Значајна је примедба А.Башмакова  који је једно време радио у руској администрацији у Бугарској, а затим и познатог новинара, који је много путовао по Балкану: „Локални словеначки живаљ живи само од једне негласне наде  – у Русију. То је њихова светиња. Да немају тај идеал они би пали духом, њих би уништили огромни „зулуми“ (противзаконито понашање и суровост администрације и обичних Албанаца – М.Ја.) и они би сви завршили исељавањем, преласком у другу веру и ли изумирањем… Срби у Старој Србији тврде у облику пословице: „Да нема Русије не би било крста са три прста!“ односно када не би постојала Русија не било ни заклињања са три прста.

У таквим условима је 1902.године донета одлука да се у Митровици отвори руски конзулат. То је било прво европско представништво у том граду.

У пролеће 1903. у Митровици је боравио руски новинар П.Вожин (П.Дубенски). Каква се њему учинила Митровица, обзиром на европски конфор, на који је он био навикнут? (Он је дуго живео у Паризу.) „Све је деловало некако покисло и сиво. По црним планинама које су са свих страна окруживале Митровицу полако су пузили  праменасти  искидани облаци. Тишина и пустиња. (…) Град представља лавиринт уских, прљавих, одвратно калдрмисаних улица. Све изгледа потиштено и опустело. Куће, посивеле од непогода, мутни прозорчићи који се не отварају, град без нормалних продавница. Потлеуше и кућице облепљене блатом… Пијаце се састоје од низа „ханова“  и „крчми“. (…) Конзулат је смештен у комотној, скоро квадратној кући на спрат, са мансардама и подрумом. Саграђен је од оштрог локалног камена, без икаквих архитектонских украса. Зидови солидне дебљине, а на прозорима гвоздене шипке. Све је грубо и једноставно. Бели зидови, обојени кречом, борова врата и подови грубо обрађени.

На горњем спрату је био конзулов стан. Ту је све обрађено са укусом образованог светског човека. Салон са источњачким теписима, трпезарија, спаваћа соба и радни кабинет. У приземљу су конзулова пријемна канцеларија и каваси (конзулови телохранитељи – М.Ја.) Ту је све примитивно. Голи зидови, неки чаршави, премало столова и столица…“ Ето – у тој згради је било суђено да као мученик заврши свој овоземаљски пут први руски конзул у Митровици (тј. на на Косову и Метохији) Григориј Степанович Шчербина.

Григориј Степанович Шчербина  је рођен у Чернигову 17.новембра ( по старом календару) 1868.године у породици обичног становника, по професији столара. Гриша је био првенац. Ипак је отац, мада неук човек, својој деци – ћерки и трима синовима омогућио одлично образовање.

Још од детињства мали Григориј се својом марљивошћу и упорношћу  издвајао од остале деце. У гимназији је био одликаш, изванредно је научио класичне језике. У петом разреду основне школе он је у свом граду давао  часове латинског и старогрчког језика млађој деци и тако материјално помагао својој породици. Вероватно да је та лакоћа учења страних језика утицала на избор животног пута  будућег дипломате.

1886.г. Григорије је завршио Черниговску гимназију са сребрном медаљом и уписао се на Високу школу источних језика „Лазаревски“, а после дипломирања те школе примљен је 1889.г. у департман за Азију у Министарству иностраних послова. До тада је он већ био савладао арапски, персијски, татарски, јерменски, грузински и турски језик (на коме је писао  и своју дисертацију). Доцније је Григориј Степанович научио српски и бугарски, као и албанска наречја. О познавању европских језика не треба ни да се говори – без њих је дипломатска служба једноставно била незамислива.

Кроз пола године Шчербина је именован за аташеа при Руској амбасади у Константинопољу, а затим је служио у Ускјуби и вршио тајну мисију у Египту.

1894.године због помоћи експедицији која је проучавала Мраморно море Руско географско друштво је Шчербини доделило сребрну медаљу „За користан рад“ и препоручило га да буде изабран у сталне чланове тог Друштва.

Прво службовање Григорија Степановича као конзула почело је његовим именовањем  за вицеконзула у Скутарију (Шкодер у Албанији, тј. на српском Скадар). Руски представник је морао да употреби максимум енергије и храбрости како би успео да прекине прелазак неколико хиљада православних Албанаца у католике, што су им, интригирањем или једноставно заплашивањем и подмићивањем, натурали аустријски и папски агенти. Када је ускоро после тога Шчербина посетио Петербург (како би полагао дипломатски испит) њега је примио К.П.Победоносцев, обер-прокуратор Светог Синода (лице које је постављао  цар и  које је надгледало рад Св.синода – прим.прев.). Он је високо оценио рад конзула у вези са питањем којим се овај бавио, и које је у то време имало највећу могућу политичку и моралну важност.

У септембру 1901.године у журналу „Санкт -Петербургские ведомости“ био је смештен чланак из београдских новина „Глас српства“: „…Откако је за руског конзула у Шкодри постављен  г.[осподин]  Шч.(тако је у српском тексту – М.Ја.) – искључиво захваљујући  његовој снажној заштити  ми, Срби из Шкодре, немамо разлога да се жалимо на локално турско правосуђе.  […]

Откако је код нас дошао г. Шч. ми мирно можемо да кажемо да смо потпуни домаћини своје имовине. Руски конзул нас штити од оних злочинаца- грабљиваца који су били навикли да живе на туђ рачун. Осим тога, руски конзул помаже материјално овдашњим  сиромасима без обзира на њихову веру. Он је за сиромахе унео у градску касу крупан износ. Такође, енергично се труди да православци не пређу у мухамеданску веру. На његов захтев отпуштен је из службе локални полицијски пристав који је малтретирао хришћане. Обавезни руском конзулу за наше добро стање ми му изјављујемо срдачну захвалност – њему као великом добротвору и словенском патриоти“.

Заузимајући дужност вицеконзула у Скутари, Григорије  Степанович је истовремено вршио дужност и министра резидента у Цетињу  – Црна Гора. Његов рад на тој дужности је био врло позитивно оцењен и он је код црногорског Кнеза Николе имао велику личну симпатију.

У лето 1902. Шчербина је отпутовао у Русију. Август је провео код куће – у Чернигову. Посетио је породицу за коју је увек био јако везан. Временом је то осећање  само јачало –  утицала је дуготрајна раздвојеност и растојање од много хиљада врста. Средњи брат је завршио правни факултет Кијевског универзитета и радио је у Владикавказу. Григориј Степанович се са њим није срео. А срео се са родитељима, сестром и млађим братом – који је био у шестом разреду. Може да се каже  да је Григориј Степанович издржавао читаву породицу: финансирао је браћу  да заврше гимназију, тј. универзитет. Захваљујући њему је откупљена и поправљена стара кућа у Шосејној улици, у којој је породица живела. Родитељи су почели да попуштају: 56-годишњи отац је једва корачао, а од његове некадашње снаге није остало ни трага. Мати је приметно остарила. Григориј Степанович је осетио колико они брину за њега. Док се њихов син налазио у  Турској, из те земље су сваког дана стизале лоше вести. Млађи син  је стално читао родитељима, на њихову молбу, вести из новина. Отац и мајка, који су се добро сећали  руско-турског рата 1877–1878.године бојали су се новог рата  и њима се чинило да ће њихов син погинути међу првима. Родитељи су се посебно узнемирили пошто су из новина сазнали о нападу Албанаца на „имовину руског конзула г. Шчербине, при превозу покућства из Скадра у Митровицу.

…А Григорије Степанович је све чешће, потпуно сам, одлазио у Черниговски  манастир. О чему је тада размишљао? И зашто је путем који је водио у Митровицу у Константинопољској амбасади саставио своје духовно завештање у коме је молио да га сахране у том манастиру.

Али какве год мисли да су га у тим тренуцима опхрвавале, потпуно је сигурно да он није ни мало сумњао у правилност  пута који је одабрао и ни мало се није колебао у својој одлучности да свој дуг испуни до краја. После његове смрти један од руских дипломата је рекао да је Григорије Степанович  био срећан што је њему омогућено да погине за своју браћу.

Ускоро је дошло време за опроштај. Без обзира на многобројне молбе и наговарања сина мајка га је испратила до Кијева. И болестан отац је био упоран да крене са њима, али су га једва наговорили да одустане. Претио је да ће, уколико га не приме у кола, ићи пешице. Недељу дана после тога он је био парализован…

На железничкој станици, пошто је пала на колена, мати је молила сина да не путује у Митровицу. Срце дипломате се стегло, али се он прибрао  и изговорио:

– Не могу да не путујем. Морам да идем. Моје је место баш тамо.

Григориј Степанович  је одлично осећао све опасности свог новог намештења. Он је већ сазнао да му Албанци прете смрћу уколико се само појави у Митровици. Он је знао и да су Арнаути напали његову имовину која је из Скадра превожена у Митровицу. Пред одлазак из Чернигова он је и сестрином мужу предао своје завештање и молио га да  се код руског амбасадора у Константинопољу И.А.Зиновјева заузме за њега да му овај испуни две молбе. Прва је да његово тело превезу и сахране у Чернигову на терет државе, обзиром да он нема средстава. А друга молба је била да обезбеди средства за живот његовим најближим.  Он је знао на шта иде, али се на њему није видело…

У турској престоници Шчербина се  преко дипломатских докумената упознавао са ситуацијом у Старој Србији,  која се мењала великом брзином. Размишљао је какве би кораке требало предузети  за смиривање тог дела Србије, за раздвајање мирних сељака од разбојника. Пошто је већ дуго проучавао навике источњачког живота он је одлично разумео  све његове финесе. Шчербина није намеравао да захтева специјална права за хришћане или да крњи права муслимана. Човек високе културе, он је поштовао законске интересе и једних и других, мада није могао, а да не симпатише припаднике своје вере. Желео је да се православци не плаше за свој живот зато што су албански разбојници своју „храброст“  показивали на незаштићеним. Када је Шербина стигао у своје ново место службовања, амбасадор Зиновјев  је као кроз шалу рекао  српском амбасадору (само  да је знао колико је пророчка била цена његове „шале“): „Уколико  Шчербина погине Срби треба да га уврсте у своје свеце“. Пошто је у Константинопољу  боравио око три месеца, у јануару 1903. године г.Шчербина је стигао у Косовску Митровицу.

На новој дужности он је био само десет недеља. Ситуацију на лицу места је најбоље окарактерисао сам Шчербина у једном од својих приватних писама: „Шта да кажем о себи? Још увек сам жив, мада је већ вече. Хвала Богу! …“ Или: „Навикавам се на Митровицу са великим тешкоћама: Однос албанског становништва према мени и даље је отворено непријатељски, тако да су ме  упозорили из Амбасаде да се против мене спрема завера“ (писмо од 12.02 1903.). Искусан дипломата, одличан познавалац живота на Балкану он је врло јасно проценио какав се живот припрема Србима: православном становништву Митровице  је претила озбиљна  опасност. Аустроугарски агенти  су подстицали албанске побуњенике да нападају на град. Шчербина  је од Порте захтевао да шаље  ојачања за заштиту града.

За следећи формални подстицај  албанској разузданости послужио је нацрт реформи за европске провинције (вилајете) Турске, који је предвиђао  извесно „ублажавање“ за хришћане. 1.марта 1903. у Пећи (Ипек) Амфитеатров са сликовитошћу, својственој књижевности, је писао: „Арнаути су свуда разбојници и тврдоглавци. Али гнездо њиховог  дивљаштва, центар анархије  представља Ипек, (тј. Пећ)“. Одржан је састанак албанских представника из свих њихових племена. На састанку су се сви они сложили против реформи за европске вилајете  и донели  следећу резолуцију:

  • Протестујемо најодлучније против запошљавања у полицији, правосудне или административне установе  ма и једног хришћанина.
  • Протестујемо против оснивања ма и једног новог руског или било ког страног конзулата  у Македонији и Старој Србији.
  • Упозоравамо турске власти које почињу да говоре  о одузимању нашег оружја да је боље  да умремо, него да им га предамо.
  • Ако наши захтеви буду прихваћени, ми обећавамо да ћемо и у будућности бити верни поданици султана“.

Затим су Албанци из Митровице телеграфисали султану да се неће смирити све док султан  не одбије европско увођење реформи и не отпусти из службе жандаре хришћане.  За  то време Албанци су прешли од речи на  дела – следила су убиства запослених хришћана.

Град Призрен је био неколико дана под страхом од албанског напада. Међутим, Албанци  су напали   градић Вучитрн и опљачкали га. Турчин – кајмакам(председник администрације града) је издао 12 жандара – хришћана, које су нападачи одвели у Приштину.

17. марта су Албанци, (по различитим проценама њих од две до пет хиљада наоружаних људи) опколили Митровицу. Они су захтевали да се из Митровице истера руски конзул, и из Приштине – српски. Командант града, Саид-беј, ступио је са њима у преговоре. Шчербина је претпоставио да се опсадници града труде да отегну време, припремајући се за ноћни јуриш. Он је успео да наговори (уз дозволу Хилми-паше, генералног инспектора европских вилајета) команданта да прекине преговоре и да их оружјем натера  да се повуку даље од града.

Пошто су изгубили што рањених, што убијених, око триста људи, опсадници су се повукли  и разместили по околини.

Увече 18.марта око пола шест поподне Шчербина је одлучио да се лично увери у ситуацију у граду, и успут да се прошета. Те судбинске вечери њега су пратили козак Георгиј Половин, његов  телохранитељ Албанац Џемаил и писар у конзулату, становник Митровице Трифон Попадић. Осим тога, мало иза њих су ишли полицајац и неколико турских војника из одреда који је одбацио Арнауте из града. Путем су сретали наоружане војнике који су ишли – једни са позиције у град, а други из града. Они су се заустављали и поздрављали  конзула, онако, како је то било уобичајено. Негде на пола врсте од града у сусрет  им је ишао  војник који је пушку држао „на готовс“. На десетак корака удесно од Григорија Степановича он је, када се у равни нашао са њима, брзо уперио пушку. Шчербина  је помислио да војник, као и његови другови са  којима се до тада срео, хоће да га поздрави. Подигао је руку да му отпоздрави  али је у том тренутку схватио да војник већ нишани. Зачуо се пуцањ…

Метак га је погодио у  десни кук и изашао са леве стране. Осетивши тежак бол у леђима, Шчербина се полако спустио на земљу. Успео је да тихо јаукне и да завуче  руку у џеп шињела у коме му је био пиштољ. Падајући је изговорио „Убио ме…“ Војник је поново опалио и пошао према Албанцима који су опколили Митровицу. Конзулова пратња је отворила ватру, ранила војника у ухватила га.

Григориј Степанович ништа од тога није видео. Рана га је незамисливо болела. Лежећи на земљи једва се уздржавао да не застење, само је шкргутао кроз стегнуте вилице.

Нису успели да нађу кола за превоз. Војници су положили конзула на шињеле и широке појасеве и тако га однели у конзулат. Наравно да је такав „превоз“ јако намучио конзула. Међутим, Григорије Степанович није пустио ни гласа. Када су стигли у конзулат и спустили га, он је у грозници почео да се бацака и да виче. Пошто му је указана прва помоћ мало се примирио. Позвани су најбољи лекари из Београда и Константинопоља. Стање му се није поправљало  –  рана је била претешка: била је искидана јетра, метак је пробио бубрег, дијафрагму, повредио један од пршљенова.

Григорије Степанович је схватао да су му дани одбројани. Али ипак није желео да узнемирава своје. Сестри је 22.марта телефонирао у Глухов: „…По милости Божјој  боље ми је“. А 25. марта – брату у Владикавказ: „Хвала Богу, боље сам.“ Све чешће је био без свести.

Патња је трајала више од недеље дана. Конзул је преминуо у страшним мукама ноћу 26. на 27 март (између 8. и 9. априла по новом календару). (По неким другим подацима умро је 28 марта (10 априла по новом). [Још није био напунио 35 година…]

Приче које су се тада појавиле (које су се одржале још доста  дуго пошто Григорија Степановича више није било) да је убица светио свог погинулог рођака или још ружнија сплетка да је Шчербина лично пуцао на оне који су опколили Митровицу чиме је испровоцирао трагедију, никако не одговарају стварности. Убица је испричао  док је био у затвору свом „колеги“ у ћелији како се све у ствари десило. Пет дана пре опсаде он је био на стражи. Пришло му је неколико сународника и саопштило да ће кроз неколико дана напасти Митровицу. Рекли су да хоће  да истерају полицајце – хришћане и да убију руског конзула. Тада се он заинтересовао чиме их је толико конзул разбеснео.

-Ништа нам није урадио – био је одговор. – Али ни до сада није било конзула у Митровици, па нам не требају ни убудуће!

Тада му је пало на памет да сам убије Шчербину:

…Не брините за конзула. Будем ли жив ја ћу се сам с њим обрачунати.

Чињеницу да је напад на конзула постао резултат вештачког распаљивања  албанског фанатизма потврђују конкретни факти јачања антируске агитације од стране аустријских агената пошто је већ постала позната одлука да се у Митровици отвори руски конзулат. Они су отворено подстицали Албанце  и Турке да убију конзула чим се он појави у граду. В.Ф.Машков који је постављен да управља руским конзулатом у Митровици је у лето 1903.године  известио Амбасаду у Константинопољу о околностима трагедије: „Прва вест о претпостављеном отварању руске конзуларне установе није произвела на муслимане посебан утисак. Покрет је настао много касније и мало-помало, нешто доцније, попримио је озбиљне размере. По општем убеђењу које су потврдили подаци, а које сам ја имао још у Ускјуби, као и оним до којих сам дошао овде, узнемиреност је изазвана споља.

Још одавно као посредник међу аустријским конзулатом у Ускјуби и швапским (тј. аустријским – М.Ја.) прозелите у Старој Србији су представљали католички патер у Фризовићима и кавас истог конзулата Бекир. Та господа су мал’те-не скоро сваким возом (односно – три пута недељно) бивали у Митровици: први као како би испунио своје свештеничке дужности без обзира што је у граду било само седам католичких породица, а други – под изговором да доставља аустријску пошту без обзира  што ту пошту није имао ко да прими.

Како први, тако је посебно и други, Бекир, више пута, и то јавно,  чак и по бифеима, натурао и узнемиравао муслимане причом да не треба да дозволе постојање нашег представника.  […] Није могуће  наравно, да се поверује да се све те махинације нижих аустријских агената  воде на њихову сопствену иницијативу.  […]

И тако узбуђење, вештачки изазвано против нашег конзулата, попримило је посебно оштар облик  после растурања Арнаута  који су нападали Митровицу  – растурања чији је кривац био диригован тајанственом руком, али руком која је знала свој посао.  Тада је  јавност  почела да  води рачуна о нашем агенту.

А ево шта је из Солуна писао горе наведени Вожин: «Јадни српски учитељи народних школа, који су једва преживљали борећи се за сваки динар, одмах су између себе сакупили 200 франака  за изградњу споменика Шчербини у Митровици или неком другом граду Старе Србије. Њихови  раскошни венци, цвеће данас пуне солунску цркву Пантелејмонског манастира…

То је био општи словенски порив  – да се макар нечим помене, захвали  угаслом руском  дипломати. Њега за свог сматрају и Бугари. Али није тако у такозваном «европском» насељу Солун. Међу Јеврејима, Грцима, муслиманима,  католицима источног дела Средоземног мора – дубока, тупа равнодушност. Злочиначки напад називају «инцидентом», а Шчербину оптужују за непотребну храброст, желећи да се његово име потпуно заборави…»

Тужна вест о смрти Шчербине  је одјекнула у Србији са великим болом. Познати српски научник Јован Цвијић је у чланку, посвећеном сећању на хероја, написао: «Сваки пут када сам разговарао са Шчербином, сваки пут када сам о њему размишљао, у мени се јављала мисао да он треба да одигра  значајну улогу. То је био човек са невероватно широким погледима, ретке енергије и потпуно предан својој високој мисији. Он је био необичан конзул; издвајао се не само својом памећу, већ је све освајао својом срдачношћу, вером, топлом словенском религиозношћу. Одлично је говорио српски, темељно је проучио литературу која се односила на Балканско полуострво, његову историју и географију. Посмртно, 1904.године, Г.С.Шчербина је изабран за почасног члана Српског књижевног друштва.

(Како су тврдили савременици,  Григорије Степанович је оставио архиву са огромним бројем  папира који су се односили на сасвим различите теме – од политике до географије. Где су те забелешке? Очигледно су неповратно изгубљене.)

У рано јутро ковчег са телом Шчербине су изнели из конзулата. Пратили су га призренски митрополит, девет свештеника, српски конзули из Скопља и Приштине, много турских официра и чиновника. Девет официра је носило ордење покојника. У његову част је испаљено пет топовских плотуна. Ковчег су унели у вагон који је био обложен црном тканином.

Ето тако је 4.априла 1903. године Г.С.Шчербина  кренуо на своје последње путовање. Дуго тужно путовање кући… Из Митровице преко Солуна, Константинопоља и Одесе у Чернигов.

У отаџбину су стигли 12.априла (25. по новом календару). У тужном ћутању на станици се укочило бескрајно људско море. У то тмурно намрштено јутро сакупио се вероватно цео град. Била је конзулова породица. Само није било оца. Парализован, немоћан, чекао је ковчег са сином на степеницима на улазу у кућу, у којој се његов син родио.

Конзул је сахрањен у Троицком манастиру, међу чијим зидинама је у време свог боравка у Русији проводио много времена. Било је шест сати предвече. Сипила је кишица – баш као да је и сама природа плакала за  покојником.

На гроб је постављен крст који је донет из Митровице.

Некада давно је  В.В.Розанов написао поводом смрти адмирала Нахимова: „Тако смо тог дана ми истовремено изгубили и добили хероја. Смрт славних је славна. Без потребе их оплакујемо. Ми умиремо баш онако, како треба.“

* * *   

После много година черниговски гувернер Ј.К.Андрејевски се присећао да је  Шчербина познавао оца Јоана Кронштадског: „Отац Јоан Кронштадски се упознао са њим у време када је овај био на пракси у Азијском департману Министарства за иностране послове, и био је одушевљен  његовим невероватним квалитетима; при првом сусрету са мном није могао да нађе речи како би на његову адресу изговорио највише похвале, а затим, сваки пут кад бисмо се срели он обавезно га се присећао и изјављивао најбоље жеље и најтоплије похвале.

-Е-е-е, да, – говорио је отац Јоан, – имате земљака, черниговског Шчербину, воистину –  прави човек, пошаљи му, Господе, свако добро и срећу, реткост – а не човек!

Једном је о. Јоан или зато што је знао, или је био видовит, видео оно задовољство које је Григорије Степанович  обавезно  осећао при помагању сиромашној братији и то је покојни Кронштадски добри пастир  посебно подвлачио“.

***

1928.године у Косовској Митровици становништво и официри гарнизона су поставили споменик Григорију Степановичу. На споменику је био портрет конзула и наведени су датуми његовог рођења и смрти. Споменик је био оштећен у време Другог светског рата, а у време агресије НАТО-а против Србије Албанци су га потпуно уништили.

Али, правда у вези са сећањем на Шчербину  је тријумфовала. Министар за послове Косова и Метохије Слободан Самарџић и амбасадор Руске Федерације у Србији Александар Алексејев су 8.новембра 2007.године  открили споменик Григорију Степановичу у центру српског, северног дела Косовске Митровице.

После отварања споменика С.Самарџић је констатоваода је његова земља расположена  за добросуседске односе са свим земљама и подвукао је да Београд и Москва спроводе јединствену политику према Косову и Метохији. Министар је рекао: „Открили смо споменик Григорију Степановичу Шчербини који нас подсећа на прошлост, а та прошлост личи на садашњост. Кроз историју  нама је припала дужност да претрпимо много тешкоћа у животу, па и за своја огњишта, и за своју државу“.

А.Алексејев је подвукао огроман значај  откривања споменика руском конзулу у Косовској Митровици. Он је потврдио да Русија и Србија спроводе заједничку политику у вези са Косовом и Метохијом: „Ми смо сада у почетку стварања и развоја добрих односа, и данашњи догађај ће допринети прогресу које неопходан  на сваком нивоу  развоја односа. Откривање споменика руском конзулу је показатељ чињенице да кад год једна од наше две државе преживљава тешке минуте – неопходно је  да будемо заједно“.

 

Михаил Јамбајев

ИЗВОР: АНФОР

———–

22.4.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

1 reply »

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s