АКТУЕЛНО

Небојша Васовић: Велики Отаџбински Рат


Јуришне снаге немачке Шесте армије заузеле су Мамајев курган, доминантно узвишење изнад Стаљинграда, 13-ог септембра 1942-ге године. Контрола овог узвишења гарантовала је освајање града Стаљинграда. Градску железничку станицу, у подножју Мамајевог кургана, Немци су заузели дан касније. Истог дана, 14-ог септембра, 10 000 припадника 62-ге Совјетске армије стигло је у Стаљинград са источне стране Волге, под тешком ватром немачке артиљерије. Одмах су напали немачке положаје, 16-ог септембра преотели су Мамајев курган од Немаца а затим наставили да се боре за железничку станицу, трпећи тешке губитке.

Следећег дана, 17-ог септембра 1942-ге године, готово сви су били мртви.

Војници Црвене Армије, браниоци Стаљинграда, под командом генерала Василија Ивановича Чујкова, губили су и освајали Мамајев курган неколико пута. 27-ог септембра Немци су заузели пола узвишења, док су Руси чврсто држали другу половину. Браниоци су ту остали, борећи се и умирући, све до 26-ог јануара 1943-ће године, када су совјетске снаге потиснуле Немце.

Док су борбе трајале, на Мамајевом кургану земља је била црна, јер снег није могао да се одржи, топећи се од силних експлозија. Падине овог узвишења, стрме пре рата, ублажене су током интензивног гранатирања. У пролеће 1943-ће године, брдо је и даље било црно, трава није расла на спаљеној земљи.

На овом месту, на врху брда, шездесетих година прошлог века, подигнут је споменик “Мајка домовина зове”, 85 метара висока статуа од армираног бетона, рад Јевгенија Вучетића, руског вајара српских корена.

Василиј Чујков, који је предводио руске снаге у бици за Стаљинград, лежи покопан на врху Мамајевог кургана, први Маршал Совјетског Савеза који је сахрањен ван Москве. И Василиј Зајцев, чувени снајпериста, учесник Стаљинградске битке, ту је сахрањен, по сопственој жељи.

“За Волгой земли для нас не было”, пише у подножју споменика.

Иза Волге, за нас земље није било…

Темељи споменика стоје, дословно, на костима бранилаца Стаљинграда, јер је и данас, 75 година касније, на овом узвишењу могуће наћи делиће метала и делиће костију, измешане са земљом.

То није само споменик домовини, већ, пре свега, споменик онима који су, борећи се за слободу, умрли на том месту.

На Мамајевом кургану, брду изнад Стаљинграда…

Близу Волге, широке и моћне…

На светој земљи државе Русије…

 

По завршетку Првог светског рата, првих неколико година нико није ни помишљао да пориче аустро-немачку кривицу за Велики рат. Онда је принц Макс Баденски, последњи канцелар цара Виљема ИИ, 1921-ве године, упутио убојни поклич националистичким удружењима, и од 34 оваква удружења у 1921-ој години, број се повећао, за две године, на 600 друштава са милионима чланова, а до краја двадесетих година, и тај број удружења је утростручен. Њихова организација, “Arbeits-ausschuss deutscher verbande”, издавала је књиге, часописе и брошуре, од којих су се неке штампале у 500 хиљада до 2 милиона и 500 хиљада примерака. Ова Централа била је у вези са педесетак новинских агенција и бироа за кореспонденцију, и у преписци са више од 1500 немачких новина. Новинама су слати готови чланци, па су се поједини овакви чланци појављивали у 50 до 300 листова истовремено, а месечно се прештампавало таквих чланака око 2 хиљаде по разним немачким дневницима и часописима. У иностранству, око 200 листова било је под непосредним утицајем ове пропаганде а сама Централа трошила је годишње између 15 и 20 хиљада немачких марака искључиво на поштарину. Осим тога, на све стране приређивана су предавања, припремани филмови, курсеви, објављивани радиограми, нарочита је пажња поклањана школама, па је била уређена и једна посебна читанка за наставнике и учитеље, како да се предаје деци о питању кривице за Рат. За шире кругове издавани су романи, у којима су љубавне или детективске фабуле преплитане са мотивима о ратној одговорности. Сама немачка Влада издала је велику збирку дипломатских аката из година од 1871-ве до 1914-те у 54 дебела тома, са тенденцијом да докаже мирољубивост немачких званичних кругова све тамо од 1871-ве године. И силна историјска грађа коју су објављивали разни други издавачи, припремана је у сарадњи са Владом. Готово сви немачки историчари и професори историје и националних дисциплина били су у служби ове пропаганде.У берлинском Министарству иностраних дела постојало је нарочито одељење за ово питање, чији је шеф, тајни саветник Стиве (Stieve), уједно био и најревноснији члан и сарадник Главног одбора и Централе. И сам председник Хинденбург похвално се изражавао о деловању ове пропаганде…

 

Чим је изашла из једног Великог рата, који је сама изазвала и у њему била поражена, одмах је Немачка почела припреме за наредни.

Нису Немци могли да мирују…

Држава Немачка тражила је ратни реванш…

 

Познаваоци тврде да је, за разлику од Првог светског рата, Други светски рат почео полако и да се број земаља захваћених ратом постепено повећавао, да су први хици испаљени још 1931-ве године, када је Јапан, који се брзо индустријализовао, послао Квантунг армију на Манџурију и савладао кинеске снаге, а да је, у Европи, Немачка, у жељи да се освети за страшни пораз у Првом светском рату, под Адолфом Хитлером створила моћну ратну машину, и да је Хитлеров савезник, италијански фашиста Бенито Мусолини, напао Етиопију у октобру 1935-те године, а САД, Велика Британија и Француска учиниле мало тога у знак протеста, па да је због тога Хитлер закључио да Савезници немају “петљу за рат”, и немачке трупе, у марту 1936-те године, окупирале демилитаризовану Рајнску област.

То је био највећи Хитлеров ризик до тада али се, за Немце, завршио успешно. Хитлер је касније говорио да је “тих 48 сати од покрета немачких трупа било најнапетије у његовом животу, јер је немачка војна сила била недовољна чак и за умерен отпор”, и да су Французи кренули ка Рајни, Немци би се морали повући “подвијеног репа”.

Упућени истичу да је међународни одговор на грађански рат у Шпанији био још жалоснији, да је сукоб у тој земљи избио у јулу 1936-те године, када су снаге генерала Франциска Франка кренуле да сруше шпанску Републику и успоставе фашистички режим, и да је Република створила непријатеље међу америчким званичницима и руководствима великих корпорација својом напредном политиком и чврстом регулацијом вођења послова, чиме је, на ефикасан начин, сузбијана корупција, да су и многи амерички католици подржавали Франка, као и Хитлер и Мусолини, који су му несебично слали помоћ и хиљаде војника, да је Хитлер послао страшну легију Кондор, чије је бомбардовање Гернике Пабло Пикасо приказао на чувеној слици, да је и лидер СССР Јосиф Стаљин послао оружје и инструкторе републиканцима, али Француска, Енглеска и САД нису учиниле ништа да помогну, да су САД, чији је председник био Френклин Делано Рузвелт, забраниле испоруку оружја обема странама, што је додатно ослабило лоше наоружане владине снаге, а Форд, Џенерал Моторс, Фајерстоун и друге америчке компаније, снабдевале фашисте камионима, гумама и алатом, да је нафтна компанија Тексако, на чијем је челу био про-фашиста, давала Франку, на кредит, сву нафту која му је била потребна, и да је, због тога, Рузвелт био бесан, претио нафтним ембаргом и глобом за Тексако, али је Тексако ипак упорно и неограничено испоручивао нафту и Франку и Хитлеру.

Борбе су трајале три године, 2800 Американаца је отишло у Шпанију да се бори против фашиста, већином за комунисте у бригади “Абрахам Линколн”. Готово 1000 се није вратило. Франко је победио, република је пала у пролеће 1939-те године, и погинуло је преко 100 000 републиканских војника и 5000 страних добровољаца.

Сахрањене су наде и снови многих људи.

Рузвелт је 1939-те године саопштио да је политика према Шпанији била страшна грешка и упозорио да ће сви ускоро платити за то. Таква политика је уверила Стаљина да западне силе немају интереса за колективну акцију која би успорила напредовање нацизма. Три године је вођа Совјетског Савеза тражио уједињење против Хитлера и Мусолинија, чак је приступио Лиги Народа 1934-те године, али су Совјетске молбе биле упорно игнорисане.

1937-ме године рат у Кини се распламсао и моћна јапанска војска заузимала је град за градом. Када су се националистичке снаге Чанг Кај Шека повукле, јапански војници масакрирали су грађане Нанкинга у децембру 1937-ме године и убили близу 300 000 цивила. Јапан је ускоро завладао источном обалом Кине на којој је живело око 200 милиона људи.

Међународна ситуација још више се погоршала 1938-ме године, немачком анексијом Аустрије и Минхенским споразумом, којим западне силе пристају на комадање Чехословачке, а Немачкој припада Судетска област. Британски премијер Невил Чембрлен срамно је изјавио да је “овај споразум донео мир у наше време”. САД и њени савезници нису много урадили да помогну немачким Јеврејима у очајној ситуацији. После 1938-ме године оргија насиља “Кристалне ноћи” ескалирала је у силовања и убиства древне јеврејске популације. Као и Европа, и САД су мало помогле, прихвативши око 200 000 Јевреја између 1933-ће и 1945-те године. Охрабрен, Хитлер је поново ударио у марту 1939-те године. Кршећи обећање, напао је остатак Чехословачке. Стаљин је схватио да његова земља мора сама да се суочи са смртним непријатељем. Плашећи се немачко-пољског савеза и напада на СССР, шокирао је Запад потписавши са Хитлером Пакт о ненападању. Совјетски лидер је исти савез предложио Британији и Француској, али оне нису прихватиле да Стаљин распореди своје трупе у Пољској као начин да заустави Немце. Мање од две недеље након потписивања пакта, Хитлер је напао Пољску са запада, а Британија и Француска, савезнице Пољске, најзад су објавиле рат Хитлеру. Две недеље касније, 17-ог септембра, Стаљин је такође напао Пољску. Совјетски Савез је убрзо успоставио власт у балтичким државама Естонији, Летонији и Литванији, и напао Финску.

Свет је био поново у рату, Други светски рат је почео.

Непобедива немачка војска освојила је Данску, Норвешку, Холандију и Белгију. Млађа генерација чувене француске армије из Првог светског рата, десеткована је у том покољу, за само шест недеља борби, у јуну 1940-те године. Већина француске владајуће класе, конзервативне и антисемитске до сржи, одлучила се на колаборацију. Из такве Француске, Хитлер је, до маја 1945-те године, извукао десет пута више добара потребних за вођење Рата него из свих окупираних делова Совјетског Савеза.

Хитлер је сада усмерио пажњу на Енглеску и почео да је кажњава ваздушним нападима, претходницом инвазије преко Ламанша. Нови ратни лидер Винстон Черчил ујединио је нацију: “Борићемо се на плажама, у десантним зонама, борићемо се на пољима и на улицама. Борићемо се у брдима. Никада се нећемо предати.” Енглеска авијација успела је да задржи Немце у заливу у историјској бици за Британију, а Черчил је то назвао њиховим најславнијим часом.

 

У Сједињеним Државама Америке и у делу света који називамо Запад, превиђа се и занемарује чињеница да су се, и између два светска рата а и касније, све до формалног уласка САД у рат, многи утицајни Американци противили Рузвелту и његовом Њу Дил-у, и да су помагали и подржавали Трећи Рајх, чак и после сазнања о томе каква је права природа Хитлеровог расистичког и антисемитског режима. О томе се ретко расправљало и писало, без обзира да ли је мотив за такво понашање била мржња према комунизму, симпатије према фашизму или, једноставно, похлепа. Међу таквим људима био је и Прескот Буш, отац 41-ог председника Сједињених Држава, Џорџа Херберта Вокера Буша, и деда 43-ег председника Сједињених Држава, Џорџа Вокера Буша. Прескот Буш је, кроз холдинге и корпорације којима је управљао, штитио богатство многих фашистичких симпатизера, између осталих и Фрица Тисена, немачког магната угља и челика, снажног присталице Хитлеровог режима од самог почетка. Оснивач ИБМ-а, Томас Вотсон, преко својих немачких филијала, помагао је немачкој влади, а „Џенерал Моторс“ Алфреда Слоуна правио је возила за немачку војску. Слоун је говорио, и после немачког напада на Пољску, да је „компанија сувише велика да на њу утиче међународна чарка“. Немачки огранак компаније Хенрија Форда током Другог светског рата производио је читав арсенал војних возила уз сагласност матичног предузећа у Мичигену. Форд је још раније објавио низ антисемитских чланака, а најпознатији од тих чланака носио је назив „Међународно јеврејство: највећи светски проблем“. Сам Хитлер држао је Фордов портрет у својој канцеларији у Минхену, јер му је Хенри Форд био „инспирација“.

Трговину са Немачком наставили су, и 1941-ве године, Форд, Џенерал Моторс (GM), Стандард Оил (Standard Oil Company), Алкоа (Alcoa), ИТТ (ITT), Џенерал Електрик (GE), Ду Понт (DuPont), Истман Кодак (Eastman Kodak), Вестингхаус (Westingouse), Прат и Витни (Pratt & Whitnеy), Даглас Еркрафт (Douglas Aircraft), Јунајтед Фрут (United Fruit Co.), Сингер (Singer), Интернешенел Харвестер (International Harvester). Многе испоруке су ишле преко фашистичке Шпаније, под заставом неутралности. Колаборација је била табу-тема, а банке и адвокатске канцеларије су омогућиле такве послове. Међународна адвокатска канцеларија “Саливен и Кромвел” (Sullivan & Cromwell), чији је директор био будући државни секретар Џон Фостер Далс, а његов брат Ален Далс касније постао директор ЦИА са најдужим мандатом у историји ове злогласне организације, имала је као клијенте многе од ових моћних институција, укључујући и веома важну “Банку за међународна поравнања” из Базела у Швајцарској (Bank for International Settlements-BIS). Највећи део злата опљачканог у нацистичком освајању Европе завршио је у трезорима ове банке, што је нацистима омогућило приступ новцу, иако је тај новац требало да буде блокиран на рачунима. Банке Ј. П. Морган (J.P. Morgan), Чејс (Chase), Јунион (Union Bank) и БИС су четири главне банке које су наставиле своју сарадњу са нацистима. Вилијам Рандолф Херст, новински магнат, током тридесетих година двадесетог века, користећи своју џиновску новинску империју, демонизовао је Совјетски Савез (како се тада звала држава Русија), а Хитлера приказивао као пријатеља, јер, ако Хитлер буде поражен, Европа ће бити изложена “силовању, пљачки и варварству снага Совјетске Русије”, што може “фатално ранити западну цивилизацију”.

 

1941-ва година је била година великих промена. Фирер је испунио обећање дато немачком народу да ће “исправити срамоту из Првог светског рата”. Немачка је била на врхунцу. Намирнице су стизале из Француске, Холандије, Данске, Норвешке, продавнице су биле пуне луксузне робе, индустрија је цветала и чинило се да ће се, напокон, сан о хиљадугодишњем Рајху претворити у стварност.

Међутим, као што је историја показала много пута, фаталне грешке не долазе споља, већ изнутра. Хитлер је, на врхунцу своје ароганције, одлучио да нападне Совјетски Савез. Појам животног простора (lebensraum), Хитлер је, још 1925-те године, поменуо у двотомној аутобиографији “Моја борба” (Mein Kampf). Он је тврдио да је будућност немачког народа на истоку, и да тај животни простор треба одузети Совјетском Савезу, који је тада заузимао, отприлике, шестину Земље, био дугачак, од истока ка западу, готово пола Света, и простирао се од Северног пола до граница Индије. То је била једина држава површине преко 23 милиона квадратних километара, три пута већа од Сједињених Држава Америке, као цео континент Северна Америка са 2,5 милиона квадратних километара додатка. Та је гигантска држава тада имала 193 милиона становника и готово неограничене природне ресурсе.

Хитлер је планирао да елиминише Словене и Јевреје да би направио простор за надмоћну немачку расу. Сукоб између Немаца и Словена у Источној Европи потиче из 13-ог века, од балтичких крсташких ратова (инвазије немачких витезова 1233-ће, 1242-ге, 1253-ће године), када су се Тевтонски витезови борили против Руса. Сукоб се интензивирао паралелно са успоном националних држава. Сада се Хитлер спремао да доврши посао, уверен да је чистој немачкој раси суђено да покори декадентне, расно мешане Словене. Хитлер је сматрао да је расно мешање изазвало слом цивилизације, и “видео”је да се то дешава и у “декадентној” Британији и САД.

1941-ве године Хитлер се устремио на највећи плен. Непуне две године пошто је потписао Пакт са Стаљином, он га напада.

 

Изненада и без упозорења, у рано јутро 22-ог јуна 1941-ве године, више од три милиона војника Немачке и њених савезника,у Блицкригу (Blitzkrieg), продрли су преко границе Совјетског Савеза и започели Хитлерову злогласну операцију „Барбароса“. Предвођене са четири моћне панцер групе и заштићене непробојним зидом ваздушне подршке, наизглед непобедиве оружане снаге нацистичке Немачке (Wehrmacht) напредовале су запањујуће брзо, и од западних граница Совјетског Савеза до периферије Лењинграда, Москве и Ростова, стигле за мање од шест месеци.

Овај изненадни, дубоки и немилосрдни немачки продор, принудио је државу СССР и њену војску (Црвену Армију) да се очајнички боре да преживе.

Борба која је потом следила, вођена је на територији од готово милион и 600 хиљада квадратних километара, и било је потребно да прође близу четири године да Црвена Армија подигне, тријумфално, совјетску заставу изнад рушевина Хитлерове Рајхсканцеларије у Берлину, крајем априла 1945-те године. Великая Отечественная война, како Руси називају овај рат са Немачком и њеним савезницима, вођен је са невероватном бруталношћу. Био је то рат до смрти између две културе (Kulturkampf), између два погледа на људски живот, хуманистичког (СССР) и антихуманистичког (нацистичка Немачка), који је иза себе оставио можда и читавих 35 милиона мртвих совјетских војника и цивила, углавном Руса, и довео до незамисливог степена разарања инфраструктуре највећег дела Централне и Источне Европе.

Током великог отаџбинског рата, Црвена Армија је победила војску која је до тада сматрана најјачом војном силом у двадесетом веку. Последице тог рата на СССР поређене су са последицама атомског рата. Захваљујући четворогодишњој борби Црвене Армије, Хитлеров Трећи Рајх, који је требало да траје хиљаду година, престао је да постоји за само 12. На основи тог ратног успеха Совјетски Савез је, после Рата, постао доминантна сила у Евроазији и једна од две светске суперсиле.

Овај страшни рат је пресудно утицао на читав послератни развој државе СССР.

Ожиљци на руској души генерацијама нису зарасли …

Рат између Совјетског Савеза и Немачке по размерама се не може упоредити ни са једним ратом у модерном ратовању ни по ширини фронта ни по дубини војних операција.

У оквиру плана “Барбароса”, који је имао гигантске пропорције, почетни фронт био је дугачак 2800 километара и протезао се од Баренцовог мора на северу до Црног мора на југу. Главни удар изведен је на сектору дужине 1320 километара, од Балтичког до Црног мора. Максимална ширина фронта била је 3100 километара, 1942-ге године, од Баренцовог мора до планине Кавказ, што је било 6 пута више од ширине фронта у Пољској 1939-те године, и 5 пута више од дужине Западног фронта 1940-те године. Максимална ширина сектора на коме је извођен главни удар на Црвену Армију износила је 2100 километара, 1942-ге године, од Финског залива, западно од Лењинграда, до кавкаских планина.

Планом “Барбароса” било је предвиђено да оружане снаге нацистичке Немачке 1941-ве године продру до планина Урала, 1700 километара у дубину Совјетског Савеза, што је било три пута више од дубине продора оствареног у Пољској 1939-те године, и два пута више од максималног продора у Француској 1940-те године. Максимална дубина продора у територију СССР-а, који су војници Вермахта 1941-ве године успели да остваре, износила је 1250 километара. 1942-ге године, током операције “Блау”, максимални продор у дубину територије СССР-а износио је 1730 километара.

Рат између СССР-а и Немачке трајао је мало мање од 4 године, од 22-ог јуна 1941-ве до 9-ог маја 1945-те године. Током читавог Рата војно руководство Совјетског Савеза, на челу са Стаљином, планирало је и спроводило операције на највећем могућем броју сектора и праваца, без обзира на годишње доба, у складу са чврстом доктрином да “ако Црвена Армија притиска Немце свугде, они ће пући негде”.

Цео сукоб може се поделити у три периода, који се разликују по стратегијској природи војних операција, и ратној срећи сукобљених страна.

Током првог периода рата, од 22-гог јуна 1941-ве до 18-тог новембра 1942-ге године, Немачка је имала стратегијску иницијативу, други период, од 19-ог новембра 1942-ге до 31-ог децембра 1943-ће године, био је период транзиције, а током трећег периода, 1944-те и 1945-те године, СССР је имао стратегијску иницијативу.

Први период рата трајао је од почетка Немачке инвазије на СССР до завршетка немачких офанзивних операција усмерених према Стаљинграду. Током овог периода Немци су спровели две злогласне стратегијске офанзиве, операцију Барбаросса 1941-ве и операцију Блау 1942-ге године. Мада је Црвена Армија била у стању да заустави немачки продор на Москву и Лењинград у децембру 1941-ве године и изведе велике операције током зиме од краја 1942-ге до почетка 1943-ће године, стратегијска иницијатива била је на страни Немаца.

Током овог периода, тактичко-оперативне вештине војника Вермахта превазилазиле су вештине које су поседовали војници Црвене Армије, а суровост непрекидне борбе, пространство на коме су се одвијале операције и оштри климатски услови још увек нису били отупили оштрицу Немачке војне силе. Црвена Армија је, упркос тешкоћама, успела у овом периоду да ток рата доведе до прве ратне прекретнице, током зиме између 1941-ве и 1942-ге године. Московска контраофанзива Црвене Армије у децембру 1941-ве године и зимске офанзиве у јануару и фебруару 1942-ге године, довеле су до пораза операције Барбароса и осигурале да Немачка не може да добије рат.

Други период рата трајао је од дана када је Црвена Армија започела стаљинградску контраофанзиву, 19-ог новембра 1942-ге године, до продора Црвене Армије кроз немачку линију одбране на реци Дњепар и инвазије на Белорусију и Украјину у децембру 1943-ће године. Током овог периода, стратегијска иницијатива прешла је, неопозиво и неумољиво, на страну Црвене Армије, а што се тиче коначног ратног исхода, ово је био најважнији период рата. У овом периоду, кроз непрекидне борбе, Црвена Армија је постала ефикасна, модерна армија, способна да победи Вермахт.

Зимска кампања почела је великим офанзивама Црвене Армије на Ржев (операција Марс) и Стаљинград (операција Уран), средином новембра 1942-ге године, и завршила се предајом немачке 6-те армије у Стаљинграду, као и масовном офанзивом Црвене Армије на целом Руско-немачком фронту. Зимска кампања представља другу и најважнију ратну прекретницу. После пораза код Стаљинграда било је јасно да ће Немачка изгубити рат, остало је још само да се види под којим условима и колике ће бити размере тог пораза.

Резултат офанзиве Црвене Армије у лето и јесен 1943-ће године, била је трећа ратна прекретница Совјетско-Немачког рата. После пораза Вермахта код Курска, било је јасно да ће пораз Немачке бити потпун и да ће Црвена Армија стићи до Берлина, али још, у том тренутку, није могло да се сагледа колико ће крвав бити завршетак рата и колико ће времена протећи до коначне немачке предаје.

Током трећег периода рата, 1944-те и 1945-те године, оружана сила Совјетског Савеза, Црвена Армија, имала је стратегијску иницијативу. Од децембра 1943-ће до маја 1945-те године, кампање готово да нису прекидане, а ретка затишја служила су само томе да се Црвена Армија припреми за следећу велику офанзиву. После битке код Курска, војна снага Немачке константно је опадала, а Црвена Армија је сазрела организационо, тактички, и у погледу војне вештине, што јој је омогућило да предузима и истовремене и узастопне офанзиве. У зиму, крајем 1943-ће и почетком 1944-те године, Црвена Армија започела је велике офанзиве у рејону Лењинграда, у Белорусији, Украјини и на Криму. Немци су избачени из области јужно од Лењинграда, са Крима, и из Украјине све до пољске и румунске границе.

Током кампање у лето и јесен 1944-те године, Црвена Армија извела је офанзиве против немачке војске у Белорусији, јужној Пољској, Румунији и на Балкану. До децембра 1944-те године ове офанзиве обухватиле су цео фронт од Балтика до Будимпеште и Београда. Почетком 1945-те година, Црвена Армија је уништила немачку одбрану у Пољској и Мађарској, а руске снаге су стигле до реке Одре, педесетак километара од Берлина. Заузимање Берлина и Прага, у априлу и мају 1945-те године, значило је уништење Трећег Рајха.

Стаљин, који никада није погазио реч дату Рузвелту или Черчилу, упутио је, на захтев Сједињених Држава Америке, више од милион и 700 хиљада војника на Далеки Исток, где је, на три фронта у Манџурији, напао Јапан, 9-ог августа 1945-те године. Јапанска Квантунг армија је збрисана за 12 дана, више од 700 хиљада Јапанаца је погинуло, рањено или заробљено. Црвена Армија такође је напала у Кореји, на Курилским острвима и на острву Сахалин, а успех тих операција омогућио је да рат на Пацифику буде завршен.

Упућени тврде да Стаљин није веровао обавештајним извештајима да је немачка инвазија 1941-ве године неминовна, да је страховао да Велика Британија сеје дезинформације, да би подстакла рат између Немачке и СССР-а, јер су Британија и Русија биле ривали још од 19-ог века, а Руси добро памтили британско-америчку интервенцију против комуниста, 20 година раније, у руском грађанском рату, када је, за време Октобарске револуције, у жестокој контрареволуцији учествовало 40 000 британских и 15 000 америчких војника, трујући односе од самог почетка, а Черчил био министар ратне морнарице, и велики непријатељ комунизма, за који је изјавио да “мора бити задављен у колевци”, и да се, све до пакта о ненападању са Хитлером, Стаљин прибојавао да ће премијер-потенцијални чедоморац-Черчил и Уједињено Краљевство можда направити савез са нацистичком Немачком и покренути крсташки поход на Совјетски Савез.

Познаваоци кажу да страховања совјетског руководства на челу са Стаљином, нису била неоснована, јер се више од 80 процената војника Вермахта борило на Источном фронту целе 1941-ве и целе 1942-ге године, а преко 60 процената 1943-ће, 1944-те и 1945-те године, што Хитлер никада не би смео да допусти да није имао гаранције о ненападању од руководства Уједињеног Краљевства, на челу са Черчилом, а да су те гаранције дате у разговорима са Рудолфом Хесом, нацистичким фанатиком и Хитлеровим замеником, који се, 10-ог маја 1941-ве године, шест недеља пре инвазије на СССР, сам одвезао авионом до Шкотске, искочио из авиона, спустио се на земљу падобраном, а све у жељи да спроведе “мировне преговоре” са представницима Велике Британије, да једни друге не нападају док Хитлер не заврши планирани “посао” са Русима, на истоку Европе.

Обавештени истичу да су, током читавог Рата, руководство и обавештајне службе Велике Британије, улагали највећи могући напор да спрече отварање другог, “реалног”, фронта у Европи, да би тако онемогућили СССР да се одбрани од нацистичке Немачке, јер су и даље сматрали да је држава Русија (која се тада називала СССР), а не држава Немачка, њихов највећи противник.

Британија је помагала оне људе у Сједињеним Државама Америке који су делили гледиште сенатора из Мисурија, касније председника САД, Харија Трумана, који је грмео у Сенату, 1941-ве године: ”Ако видимо да Немачка побеђује, треба да помогнемо Русији, а ако Русија побеђује морамо да помогнемо Немачкој. На тај начин, треба да их пустимо да се побију међусобношто више.”

На Западу је увек било много оних који су желели да виде државу Русију на коленима.

Стручњаци наводе да је у руководству САД тада било поштених и паметних људи, на чијем челу је био председник, велики Френклин Делано, који је игнорисао антируске савете и у новембру 1941-ве године најавио да ће САД повећати помоћ Совјетском Савезу, и успео да невољном Конгресу изнуди Закон о зајму и најму, а онда почео да шаље помоћ, и у августу 1941-ве године послао првих 100 борбених авиона СССР-у, у мају 1942-ге године објавио “да су Руси уништили више припадника и материјала Сила Осовине него свих осталих 25 савезничких држава заједно”, па најавио да ће други фронт у Европи бити отворен до краја 1942-ге године, а начелник генералштаба војске САД Џорџ Маршал, други поштен и паметан човек у врху САД, дао онда налог команданту америчких снага у Европи генералу Двајту Ајзенхауеру, трећем честитом Американцу, да направи план за инвазију на Европу најкасније у пролеће 1943-ће године, а Совјети реаговали са одушевљењем, али онда, баш тада, Винстон-потенцијални убица беба у колевкама-Черчил, баш, баш у том тренутку, суочава се са великом војном кризом у северној Африци где се 30 000 британских војника понижавајуће предало упола мање бројним нацистичким снагама.

Баш када је требало помоћи СССР-у да преживи, 30 000 британских војника нечасно се предало два пута мање бројним немачко-италијанским снагама…

“Страхујући” од крвопролића на обалама Француске, Черчил је тврдио да Британци не могу да сакупе довољно бродова да пребаце инвазионе снаге преко Ламанша, “уверио” Рузвелта да одложи отварање другог фронта на северу Француске, на чему су Руси инсистирали, и да, уместо тога, почне инвазију на северну Африку. Када су САД пристале, Ајзенхауер је предвиђао да ће то бити “најцрњи дан у историји”, а према Џорџу Маршалу, који је одбацивао инвазију Африке као споредну ствар – “изгледа да су се Британци, за разлику од Руса бојали Немаца”.

Британци су, пре свега, желели да нанесу што висе штете свом главном супарнику СССР-у, како се у једном периоду историје називала држава Русија…

Појединци, ма колико били поштени, вредни и високо позиционирани у државној управи САД, нису имали шансе у политичкој борби против Уједињеног Краљевства-Велике Британије-острва специјализованог за шпијунажу, на чијем челу је био Винстон-антикомуниста-расиста-русофоб-ратни злочинац-Черчил, и њихових верних сарадника, мреже енормно богатих међународних банкара-Вол стрит мешетара-вашингтонских адвоката-руководилаца корпорација-идеолошких нациста-Американаца, Дина Ачесона, Роберта Ловета, Џона Меклоја, Џона Фостера Далса и Алена Далса, Нелсона Рокфелера, Пола Ницеа, Чарлса Вилсона, и осталих, удружених у злочиначком подухвату против СССР-а, државе-последње одбране сиромашних и понижених широм Света.

 

Упркос свему томе и на изненађење великог дела света, Црвена Армија је сама променила ток рата. Само би Толстој, највероватније, могао на прави начин да опише херојске подвиге Руса који су то учинили. Као и Наполеон у Москви у зиму 1812-те године, и немачка ратна машинерија је, у зиму 1941-ве године, по први пут стала. Жуков је направио преокрет, а Немци су те зиме, у околини Москве, изгубили око 460 000 војника.

Познаваоци истичу да су Лењинград, који се некада звао Петроград, Немци држали под опсадом више од 900 дана, укључујући две зиме, 1941-ве и 1942-ге године, да је у граду 1941-ве године, пре Рата, живело 2,5 милиона људи, и да ће сваки трећи умрети током немачке опсаде, од бомби, хладноће, гладовања, да су многи цивили одбили да се евакуишу из града када су имали прилику, из поноса, да је Дмитриј Шостакович компоновао велику 7-му симфонију у част ових жртава а уметничка колекција чувеног Ермитажа пребачена на Урал, да су руски губици у Лењинграду износили више од милион људи и да Немци овај град никада нису освојили.

Руси су спасли оно што су могли и много тога је спаљено да не би пало у руке Немцима.

Упућени даље наводе да је Стаљин започео највећу принудну миграцију у људској историји, не ослањајући се на то да ће Запад отворити други фронт или послати много више помоћи, да је евакуисано око 10 милиона људи источно од Урала, у централну Азију, Сибир и на југ у Казахстан, да би се поново изградио СССР у другој индустријској револуцији, попут оне из 20-тих и 30-тих година двадесетог века, да је саграђено скоро 2 хиљаде нових фабрика за борбу против Немаца, а онда уследило насељавање.

Стручњаци тврде да је сеоба највећег дела совјетске привреде обављена током две невероватне године, и да је већ 1943-ће године СССР постао индустријска сила равна Европи, и онда био у стању да се сам супротстави Немачкој, да је направљено 40 000 тенкова Т-34, бољих од немачких и 50 000 авиона Иљушин, славних ИЛ-2, такође бољих од немачких, да су челик, жито и руде, који су 1941-ве године изгубљени у Украјини, постепено надокнађени, да је комплетно друштво, сачињено углавном од жена и деце, радило у сменама од 12 до 18 сати на дан да би преживело, да је патриотизам људи био невероватан, јер су давали личне драгоцености за финансирање рата, наследство, накит, све што су имали, за Мајку Русију, а читаво друштво које је Хитлер покушавао да истреби било је одлучно у намери да се бори до краја, до последње капи крви, за своју земљу и за слободу.

Иза немачких линија совјетски партизани нападали су из шума и пећина, дизали у ваздух возове, ометали транспорт и наносили штету немачкој ратној машинерији, ангажујући тиме чак 10 процената немачких окупационих снага. Партизани су постали незаобилазан фактор у коначној победи совјетских трупа. Али су последице биле страшне. Немци су се све више служили застрашивањем, вешајући подједнако и партизане и невине. Претпоставља се да је у рату убијено више од 8 милиона становника Украјине, а Белорусија је, процењује се, изгубила четвртину становништва, у Рату је погинуло најмање 2,5 милиона људи са њене територије. Око 200 градова и 9000 села спаљено је до темеља. Најмање 100 000 партизана је убијено или нестало.

 

Хитлеров циљ није био да само збрише словенске народе, него и да присвоји ресурсе Совјетског Савеза.

Немци су под командом генерала Фридриха Паулуса продрли на југ, ка нафтом богатој луци Баку, а Руси су под командом маршала Георгија Жукова били спремни да их спрече, по сваку цену. Совјетска армија не може да се бори без нафте, а губитак Бакуа би, веровали су Немци, принудио Стаљина на предају. Један град се испречио на путу за Баку – Стаљинград. У зиму 1942-ге године, немачка војска је, коначно, нашла себи достојног противника.

 

На самом почетку операција, Стаљинград је за Немце било само још једно име на карти.

 

Стаљинградска битка, вођена од 23-ег августа 1942-ге године до 2-ог фебруара 1943-ће године била је главна битка на Источном фронту у Другом светском рату, у којој се нацистичка Немачка, предводница немачко-западне Европе, борила против Совјетског Савеза за контролу града Стаљинграда, у јужној Русији.

То је једна од највећих и најкрвавијих битака у историји ратовања, јер је у њој учествовало око 2 милиона и двеста хиљада војника а близу два милиона било убијено, рањено или заробљено. После ове битке, оружане снаге нацистичке Немачке никада више нису повратиле иницијативу, а огроман број војника повучен је са Западног фронта да би губици на Источном фронту били надокнађени.

Немачка офанзива са циљем заузимања Стаљинграда почела је у августу 1942-ге године, а главнину немачких снага чинила је 6-та армија.

Интензивна бомбардовања из ваздуха претворила су град у рушевине, а битка се постепено претворила у борбе за сваку кућу појединачно.

Најпознатија личност на руској страни био је генерал Чујков, који је 12-ог септембра 1942-ге године именован за заповедника 62-ге армије. Чујков и 62-га армија били су у граду који је био у канџама Немаца; индустрија и саобраћај дуж Волге нису постојали. Од средине септембра сам град је постао поприште борби, а његове главне грађевине тактички објекти, који су понекад дневно и по неколико десетина пута прелазили из руке у руку. Немачка 6-та армија, под командом генерала Фридриха Паулуса, окупирала је седам осмина града и два пута, треће недеље октобра, а затим и 11-ог новембра, умало успела да победи браниоце. Иако је број полетања опао са две хиљаде током јесени на хиљаду у време врхунца опсаде, и мада је бројност руских снага расла, Луфтвафе је имао дневно два пута више полетања него Руси. 62-га армија, надахнута својим заповедником који је стално био у средишту борби, одржала се успевајући да ноћу поврати оно што би изгубила дању. Никада није била потпуно одсечена, пошто је леђима била окренута реци којом Немци нису успели да овладају у целини, а иза које је била постављена сва руска артиљерија.

 

Група армија Б је обухватала 6-ту армију и 4-ту оклопну армију, ово немачко језгро је са обе стране било подржано румунским армијама, а на левој страни италијанским и мађарским снагама. Контакти ове групе армија са групом армија А на југу били су веома слаби. Таква је била позиција окупаторских снага када је Црвена Армија 19-ог новембра 1942-ге године започела операцију “Уран”, двоструки напад који је циљао слабије румунске и мађарске армије, које су штитиле бокове немачке 6-те армије, а укупан број учесника битке достигао око милион и 140 хиљада на руској страни и близу милион на немачкој страни. На немачкој страни, осим око 400 хиљада Немаца, учествовало је и око 145 хиљада Румуна, 220 хиљада Италијана, 200 хиљада Мађара, 20 хиљада Финаца и око 4 хиљаде Хрвата.

Од свих народа Источне, Централне и Јужне Европе, Хрвати су били највећи миљеници Адолфа Хитлера, а злогласна Хрватска Легија, ти најгори Хрвати, то усташко цвеће, била је једина ненемачка јединица одабрана од стране Вермахта да уђе у град Стаљинград током офанзивних операција.

Руске ударне јединице, под командом генерала Николаја Ватутина, састојале су се од три комплетне армије. Румунска 3-ћа армија прегажена је истог дана, а следећег дана таква судбина задесила је и 4-ту румунску армију. Руске армије потом су се окренуле на Запад и 23-ег новембра среле се у граду Калач на Дону, затварајући прстен око Стаљинграда.

Гроб за немачку војску и њихове фашистичке савезнике био је ископан.

6-та армија, коју су сачињавале 22 дивизије са око 220 хиљада људи, морала је бити снабдевана из ваздуха или да покуша да се пробије.

 

Средином децембра 1942-ге године град Стаљинград претворио се у нешто што нико од бораца није могао ни да замисли, а преживели никада неће заборавити. Најкрвавија и најжешћа битка Другог светског рата вођена је међу рушевинама изгорелих или запаљених зграда. Стаљинград је издалека подсећао на огњиште, а ипак су се људи у њему смрзавали. Пси су скакали у Волгу да би се утопили, пошто више нису могли да издрже опасности на копну. Људи су постајали аутомати, извршавали су наређења све док не би дошао њихов ред да умру. Живе је од мртвих разликовала само патња, живи су патили, мртви нису.

Напрезања оба главнокомандујућа сукобљених страна била су, такође, неизмерна, код Паулуса се појавио неконтролисани тик на оку који је касније захватио целу леву страну лица, а Чујкову се на рукама појавио екцем, који се толико проширио да су руке морали да му потпуно умотају завојем.

Средином јануара немачка зона, која је у време када је Паулус први пут био опкољен, била дугачка 32 а широка 20 километара, била је преполовљена, а убрзо и подељена на две целине. Руси су упутили позив на предају, други по реду, али је Хитлер одбио да га прихвати, и уместо тога наредио да 6-та армија остане у Стаљинграду. Тешке битке наставиле су се наредна два месеца. До коначне капитулације је дошло 2-ог фебруара, када су се остаци 6-те армије предали. Битка за Стаљинград трајала је пет месеци, једну недељу и три дана.

Заробљена је 91-на хиљада преживелих војника, укључујући фелдмаршала Паулуса и 24 генерала. Руси су пре тога већ били заробили око 17 хиљада војника. Током опсаде је умрло око 70 хиљада Немаца, многи од њих од хладноће и глади.

Укупни губици на руској страни износили су око милион и 130 хиљада војника и официра, од чега је ненадокнадивих губитака (убијени, умрли од рана у болницама и нестали) било око 480 хиљада војника и официра. На немачкој страни укупни губици износили су око милион и 200 хиљада војника и официра, од чега ненадокнадивих губитака на немачкој страни око 300 хиљада војника и официра, а на страни немачких савезника, Италијана, Румуна, Мадјара, Финаца и Хрвата око 200 хиљада војника и официра.

Значај Стаљинградске битке много је већи него што се може закључити на основу статистичких података. Ова битка уништила је веровање да немачке армије не могу бити потучене, пораз Немаца овде је био недвосмислен. Предаја 6-те армије задала је тежак психолошки и војни ударац Немцима и омогућила подједнако велики узлет руског морала.

Немачка више није могла рачунати на нове регруте из Румуније и Мађарске. Нагло је ослабио Немачки утицај на њој савезничке државе, значајно су се повећале несугласице међу њима. Турска је одустала од инвазије на СССР планиране за пролеће 1943-ће године, а Јапан није започео већ припремљену “Сибирску кампању“. Румунија, Италија и Мађарска су почеле да траже начине да окончају рат и склопе сепаратни мир са Великом Британијом и САД.

 

Са новим авионима и артиљеријом, Руси су кренули у офанзиву. Код Курска, у једној од највећих тенковских битака у историји, опет су победили Немце. После тог великог пораза, Немачка армија почиње повлачење са Источног фронта. “Распада се мит о непобедивости нациста. И немачка армија се повлачи. Немачка армија може да буде поражена. Немачке трупе могу да буду заробљене.”

Током свих ратних година, Руси су готово све време ратовали против више од 200 немачких дивизија. Супротно, Американци и Британци који су се борили на Медитерану ретко су имали против себе више од 10 немачких дивизија.

 

Провлачи се мит да су САД добиле Други светски рат. Озбиљни историчари слажу се у оцени да су СССР, и читаво совјетско друштво, на челу са Јосифом Стаљином, из неизмерног патриотизма и уз невероватно стоичко јунаштво, сами поразили чудовишну немачку ратну машину.

 

Руси су наставили рат продором у Белорусију (операција “Багратион”), након чега су, у јануару 1944-те године, ушли на територију Пољске. 600 000 Руса страдало је у ослобађању Пољске од нациста.

1944-те године Руси су по први пут открили логоре смрти и осталом свету су обзнанили ту чињеницу, показујући стварно лудило Хитлеровог режима.

Током 1944-те и 1945-те године, совјетске снаге су наставиле да напредују и заузеле су Румунију, Бугарску, Мађарску, Чехословачку и, уз помоћ партизана – Југославију. Километар по километар, кроз читаву источну и југоисточну Европу, Немци су се борили до последњег човека. Градови су претворени у утврђења и потпуно су уништавани Варшава, Будимпешта, Беч. Сматра се да је око милион Руса погинуло ослобађајући те градове.

Док су Руси крчили пут ка Берлину из неколико праваца, на Западу је 6-ог јуна 1944-те године коначно отворен још један фронт, годину и по дана после Рузвелтовог обећања Стаљину. 11 000 авиона, 4000 бродова, више од 100 000 војника и 30 000 возила искрцало се на обалу Нормандије. Око 3000 људи је погинуло током тог искрцавања. Уједињене снаге су кренуле на Немачку са истока и запада, победа је била неизбежна.

У априлу 1945-те године, неколико дана након Рузвелтове смрти, Совјети су удружили три армије, укупно два милиона и 400 хиљада људи, да заузму Берлин и заувек окончају Хитлеров хиљадугодишњи Рајх. Немци су још увек могли, упркос свим губицима, да пруже велики отпор, милион људи, утврђени бункери, авиони и артиљерија. Био је то последњи чин трећег Рајха. Битка је била крвава, погинуло је 80 000 руских војника, а укупно око 400 хиљада људи у уличним борбама. Берлин је пао за четири дана.

Немачка је званично капитулирала 9-ог маја 1945-те године.

Напредујући кроз Немачку 1945-те године, америчка и совјетска армија среле су се на Елби. Американци и Руси су се руковали славећи победу. Били су успешни партнери у рату и у свим људима се будила нада да ће САД и СССР заједно са осталим савезницима изградити успешно партнерство против будућих претњи и опасности. Вести о коначној предаји и миру који је завладао стигле су у све делове света. Стигао је мир, пробудила се нада људског рода. Народ је поздрављао и славио крај Другог светског рата. Био је то кратак тренутак када су САД биле на врху света. Имале су мање од 400хиљада жртава рата а Совјетски Савез најмање 27 милиона.

Рат је учврстио амерички капитализам. Профити корпорација скочили су са 6,4 милијарде долара 1940-те године, на 10,8 милијарди долара током 1944-те године. За Американце, рат је био “добар бизнис”.

 

Три питања, од кључне важности за разумевање Совјетско-немачког рата 1941-1945-те године, треба да буду размотрена. То су: релативни доприноси САД, Велике Британије и СССР-а савезничкој победи у Европи, важност “другог фронта” за постизање победе и утицај америчке помоћи СССР-у на способност СССР-а да води рат. За западњачке историчаре сва три питања и даље су спорна, а непрекидне дебате у вези ових питања трају и данас, утичући на односе САД и Русије.

 

Релативни доприноси победи у Рату.

 

На педесетогодишњицу искрцавања у Нормандији, 1994-те године, на насловним страницама истакнутих америчких журнала појавиле су се слике генерала Двајта Д. Ајзенхауера, који је представљен као “човек који је победио Хитлера”. Ако иједан човек заслужује да буде тако представљен, то свакако није Ајзенхауер, већ би то могао да буде Стаљин, или Жуков или Василевски. Црвена Армија и грађани Совјетског Савеза, углавном Руси, поднели су највеће жртве у борби против нацистичке Немачке, од 1941-ве до 1945-те године.

Патње народа Совјетског Савеза могу се упоредити једино са патњама народа Кине, која је била под непрекидним јапанским ударима од 1931-ве до 1945-те године. Са војне тачке гледишта, кинеско учешће у рату не може се поредити са руским, јер је на руском фронту током читавог рата било ангажовано најмање 60 процената немачких снага.

Од јуна до децембра 1941-ве године преко три милиона немачких војника борило се на Истоку, док је око 900 хиљада ратовало за Хитлера на другим местима. Од децембра 1941-ве до новембра 1942-ге године, док је више од 9 милиона војника са обе стране учествовало у борбама на Истоку, једини значајнији сукоб у западњачком “ратном театру” био је у Северној Африци, где су се релативно малобројне британске снаге сукобиле са Ромеловом афричком војском и немачким савезницима Италијанима. У октобру и новембру 1942-ге године, Британци су прославили победу над Немцима у бици код Ел Аламејна, победивши четири немачке дивизије и нешто бројније италијанске снаге, у којој су Немци и Италијани имали око 30 хиљада мртвих и рањених. Истог месеца, у Стаљинграду, Руси су окружили и победили немачку 6-ту армију, нанели тешке губитке 4-ој панцер армији, уништили 3-ћу и 4-ту румунску армију, избрисавши укупно више од 50 дивизија и више од 300 хиљада војника из борбених редова Немачке и њених савезника. До маја 1943-ће године, Британци су у Северној Африци принудили на предају око 250 хиљада немачких и италијанских војника. За то време, на Источном фронту, 2-ој немачкој армији нанети су тешки губици, италијанска 8-ма и мађарска 2-га армија потпуно су уништене, и губици на страни Сила Осовине на Истоку значајно су превазилазили губитке у Тунису.

Док се 3 милиона и 500 хиљада совјетских и немачких војника борило у околини Курска, а 8 милиона и 600 хиљада нешто касније сукобљавало на фронту који се протезао од Лењинграда до обале Црног мора, дугом готово 2500 километара, савезничке снаге су се, у јулу 1943-ће године, прво искрцале на Сицилију, са острва отерале 60 хиљада Немаца, а потом извршиле инвазију на Апенинско полуострво, где се линија фронта до октобра стабилизовала јужно од Рима, без много ратног успеха савезничких снага. У то време, на Истоку, око две трећине војника Вермахта, 2 милиона и 600 хиљада, војевало је против 6 милиона и 500 хиљада руских војника.

Првог јуна 1944-те године, 63 процента немачке војске ратовало је на Источном фронту. У августу 1944-те године, после искрцавања у Нормандији, 2 милиона и 100 хиљада Немаца борило се на Истоку, док се 1 милион супротстављао савезничким операцијама у Француској.

У априлу 1945-те године, још увек се око 2 милиона немачких војника, близу Берлина, у Чехословачкој, и у бројним изолованима “џеповима” на Истоку, борило против више од 6 милиона војника Црвене Армије, док је на Западу мање од милион Немаца, у западној Немачкој, задржавало више од 4 милиона савезничких војника, који су се искрцали у Нормандији.

Број жртава још више истиче ову несразмеру у ратним напорима СССР-а и западних Савезника. На Источном фронту, за четири године рата, губици Црвене Армије процењују се од 11 милиона и 900 хиљада до 14 милиона и 700 хиљада војника и официра, што је од 30 до 40 пута више од 375 хиљада мртвих колико су САД имале током целог рата, а губици Вермахта од 9 милиона и 200 хиљада до 10 милиона и 800 хиљада војника и официра. Губици цивилног становништва процењују се од 14 милиона и 700 хиљада до 20 милиона мртвих, а најмање 7 милиона и 500 хиљада цивила је свесно и систематски истребљено од стране Немаца.

Важно је истаћи да је у немачким логорима за ратне заробљенике на територији СССР-а умрло пет пута више ратних заробљеника него Немаца-ратних заробљеника у совјетским логорима. Немаца је у руском заробљеништву било око 3 милиона и 600 хиљада, а совјетских у немачким логорима између 4 милиона и 600 хиљада и 5 милиона и 600 хиљада.После 22-ог јуна 1941-ве године, просечно је 10 хиљада Руса-ратних заробљеника, сваког дана, седам дана у недељи, десет месеци, убијано или умирало од глади, у немачким логорима.

Тек сваки трећи Рус-ратни заробљеник вратио се кући жив из немачких логора …

Шта су то Немци тачно били, људи или звери…

 

Привреда Совјетског Савеза такође је претрпела велике губитке. Мада су многе фабрике пребачене у дубину територије, источно од Урала и у Сибир, разарања производних капацитета у западној Русији, Украјини, Донбасу, Лењинграду, Кијеву и Харкову била су равна катастрофи, а Немци су привремено заузели најбогатија рудна налазишта и најважније пољопривредне области.

И губици немачких савезника током Рата могу да послуже за потврду гледишта да је Источни фронт био најважнији фронт у Другом светском рату, на коме је рат против Немачке добијен.

Мађарска је током Рата, имала 350 хиљада мртвих и несталих, 514 000 заробљених; Италија 45 хиљада мртвих и несталих, 50 хиљада заробљених; Румунија 480 хиљада мртвих и несталих, 211 хиљада заробљених; Финска 84 хиљаде мртвих и несталих, 2400 заробљених.

 

Данас, безбројне хиљаде надгробних споменика у Немачкој, на којима је исти натпис “Погинуо на истоку”, немо сведоче о покољу на Источном фронту где су, у сукобу са Црвеном Армијом, воља и моћ Вермахта ишчезле.

 

Улога “Другог фронта” у савезничкој победи.

 

И током Рата и после њега, Руси су оштро протестовали због непостојања “реалног другог фронта” пре јуна 1944-те године у Европи.Западни Савезници тврдили су да нису били спремни за инвазију европског копна. Савезнички успеси 1944-те године остварени су “на ивици жилета” и знатним делом су се заснивали на немачким погрешним проценама и грешкама.

Укупни немачки губици од јуна до новембра 1944-те године износили су 1 милион и 457 хиљада војника и официра, од чега 903 хиљаде (62 процента) на Истоку, а од почетка 1945-те године па до краја рата око 2 милиона војника и официра, од чега две трећине на Источном фронту.

 

Улога савезничке помоћи СССР-у у ратном материјалу.

 

Помоћ није стизала у довољној мери да направи разлику између победе и пораза 1941-ве и 1942-ге године. За успешну одбрану земље у том периоду најзаслужнији је народ СССР-а, као и гвоздени живци Стаљина, Жукова, Василевског и њихових сарадника.

Како је рат одмицао, у СССР је стизало све више ратне опреме упућене од стране савезника. Укупно је стигло око 12 хиљада оклопних возила (12 процената домаће производње), 9600 топова и минобацача (2 процента домаће производње), 18 хиљада ратних авиона (15 процената домаће производње), 312 хиљада камиона и џипова (42 процента домаће производње), 4 милиона и 200 хиљада тона прехрамбених производа (25 процената домаће производње), 1860 локомотива (6 процената домаће производње).

Да је остављена сама себи, Црвеној Армији би, највероватније, било потребно 12-18 месеци више да прегази Вермахт. Коначни резултат био би истоветан, са том разликом што војници Совјетског Савеза не би логоровали само у Берлину већ и на атлантској обали Републике Француске.

Данас, оскудица детаљних и тачних информација о Рату на енглеском језику представља основу за америчко и западњачко погрешно виђење Совјетско-немачког рата као пуке позадине за много драматичније и значајније битке на Западу, као што су Ел Аламејн, Салерно, Анцио, искрцавање у Нормандији, или битка у Арденима.

То искривљено аматерско гледиште на Рат, толико надмоћно на Западу, је разумљиво јер се већина текстова о Рату заснива највише на немачким изворима, који рутински, нетачно и глупо описују овај рат као борбу са безобличним и безличним непријатељем чије су главне предности биле огроман број војника и неисцрпни, лако замењиви људски ресурси. Зато се само сензационални догађаји истичу на сивој позадини четворогодишње борбе.

Немачка историографија и интерпретација Рата је данас превладавајућа, па зато сензационалистичко, нефер и нетачно представљање одређених аспеката рата толико доминира у текстовима који се нуде западним читаоцима.

Чак и боље обавештени на Западу деле ову погрешну представу о Рату, а терминологија коју користе да опишу немачко-руске борбе указује на то да су превасходно користили немачке изворе. Многим историчарима на Западу, и аматерима и професионалцима, недостаје довољно знања да би могли да разумеју Совјетско-немачки рат и уклопе га у шири контекст Другог светског рата, као и да разумеју његову релативну важност, регионални и глобални значај.

Кога, онда, да кривимо за промовисање овог погрешног погледа на Други светски рат? Свакако део кривице сносе западни историчари који пишу о рату само из немачке перспективе. Они тврде да тако пишу зато што су им само немачки извори били доступни.

Чак и боље упућени на Западу наводе још да је најважнији разлог за постојање данашње нетачне представе о Рату “колективна кривица руских историчара да понуде западним (и руским) читаоцима и истраживачима веродостојан опис рата”, и да су “идеологија, политичка мотивација и предрасуде настале у хладном рату искривили схватање” многих руских историчара.

И још ти боље упућени са Запада кажу да ограничења и “слепе мрље” руских историчара морају бити “јасно дефинисане и елиминисане”, па ће, тек тада, историчари “произвести веродостојну” историју Рата која ће омогућити Совјетском Савезу и Црвеној Армији да стекну признања која заслужују.

Стручњаци са Запада тврде, дакле, да је за ту искривљену перцепцију Совјетско-немачког рата, ту грандиозну превару, ту џиновску лаж, крива руска а не западњачка историографија, да је за ту колосалну крађу ловорика које је СССР стекао победом над нацистима, крив онај од кога су их украли а не онај ко их је украо, да је крив покрадени а не лопов.

И још да ће све бити исправљено, да ће “права и тачна” историја превладати, када се руски историчари поправе, када се ослободе предрасуда, очисте од идеологије и политичке мотивације, и кроз заједнички рад са западњачким професионалцима историјске струке, кроз тај преговарачко-договарачко-научно-истраживачки процес стигну до “веродостојне-заједничке-од свих прихваћене историје”.

И још да се до те погрешне представе о Рату стигло без западњачких злих намера, да је опште западњачко уверење да су САД, а не СССР, победиле Немачку 1945-те године један неспоразум, случајност, грешка која се може исправити.

А није неспоразум и јесу западњачке зле намере…

То је пропагандни рат, увод у оружани сукоб.

Јер је Западњацима од Русије потребно само да је нема…

Бог им дао добро здравље…

 

После Рата, обавештајне службе ЦИА, МИ6 и БНД успеле су, упорним и систематским радом, да искриве историју Другог светског рата, преваре јавно мњење оног дела света који називамо Запад, и замаскирају допринос Црвене Армије и Совјетске државе коначној савезничкој победи над фашизмом.

Они који на Западу разумеју било шта о Совјетско-немачком рату виде га као мистериозну четворогодишњу борбу две највеће и најјаче европске војске. Током те борбе, два непомирљива противника, два смртна непријатеља, Вермахт и Црвена Армија, водили су рат на невероватно великој територији и сама величина, сложеност терена, и оштри климатски услови “Ратног театра” учинили су да сукоб, на први западњачки поглед, личи на низ међусобно неповезаних догађаја, на периодично појављивање пресудних битака огромних размера, као што су битке за Москву, Стаљинград, Курск, Белорусију или Берлин, између којих су месеци затишја, као да су те гигантске офанзиве неке необјашњиве провале беса, без логике, без унутрашње кохезије, без јасних узрочно-последичних веза, као да на руској страни није било мајсторства у планирању, припреми, и вођењу тактичких и стратегијских операција, као да је све то на руској страни било неко чудно смењивање бројних људских плима и осека, под дејством слепих сила, као да су акције Црвене Армије били неки ирационални трзаји, а не промишљена и усклађена дејства великих војних јединица на јако великом простору, као да се, коначно, руска наука вођења рата није показала вишеструко бољом од немачко-западноевропског начина вођења рата.

Јер су Руси вођење рата посматрали као науку, тврду и недвосмислену, сређено и систематизовано знање, а не као уметност…

У Другом светском рату, Руси су се показали као бољи градитељи од Немаца, били су спремнији на велике жртве од Немаца и, једноставно и неопозиво, били су од Немаца паметнији …

 

Ми Срби не смемо да заборавимо огромне заслуге грађана Совјетског Савеза, углавном Руса, у борби против фашизма.

Да се нико није борио против фашизма, у Другом светском рату, ми Срби бисмо данас, уместо српског говорили немачки, у бољем случају.

У горем случају не би нас ни било…

 

Ниједан народ у историји ратовања није патио онолико колико је патио народ СССР-а током Другог светског рата.

Хвала онима који су погинули у борби против фашизма, за слободу Света.

Слава јунацима Русије.

Поздрав мртвој браћи.

 

Небојша Васовић

ИЗВОР: АНФОР

————

22.4.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

1 reply »

  1. ВАСОЈЕВИЋУ ЈЕДИНО СУ БЕЛА РУСКА ГАРДА И КОЗАЦИ РУСКИ НАЦИОНАЛИСТИ А црвена армија ЈЕ бољшевици ТО ЈЕ ИСТО КА У БРДИМА ВОЈВОДА ПАВЛЕ ЂУРУШИЋ ЈЕ БИЈО СРБИН И ЧЕТНИК А моша пијаде рдђа поган и олош ВАЗДА ЗБОРИМ САМО ЗА КРУНУ СВЕТИХ НЕМАЊИЋА И ЗА КРУНУ СВЕТИХ РОМАНОВА СССС

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.