ДРУШТВО

Др Драган Петровић: Емисија „Ћирилица” – Да ли уопше учествовати или не?


Ћирилица, 21. април 2018.
Прилог: линк до најновијег видео прилога: Др Драган Петровић о изјави Ане Брнабић да ће потписати независност Косова и Метохије и о његовом гостовању у Ћирилици

У медијској сфери постоктобарску Србију, а нарочито период власти СНС и Александра Вучића, одликује изразита блокада медија. Због есенције владајућих режима који по свим битним питањима (економија, државна питања, социјална, култура и др.) раде под патронатом Србима најненаклоњенијих сила (САД, Британије и делом Немачке), дакле власти најблаже речено запостављају националне интересе, систем медија не може и не сме да се на професионалан и адекватан начин бави најважнијим питањима државе и друштва. У том правцу постоји процес дебилизације медија, скретања пажње и регресије са најважнијих питања на ефемерне и некад патолошке теме, док са друге стране у важним политичким и друштвеним темама, које се повремено заступају представници власти и део компрадорске друштвене елите, имају монопол у медијским наступима. Сучељавања и алтернативна мишљења су готово искључена.

Са друге стране, постоји пар емисија, попут Ћирилице, које служе као „вентили“ и на којима се на неозбиљан и чак непрофесионалан начн третирају иначе најважнија политичка и друштвена питања. У недостатку других емисија у којима учествују и неистомишљеници из домена друштвене елите, као и политичка опозиција, ова емисија последњих годинапостаје хит и врло гледана. Добар део представника друштвене некомпрадорске елите и политичке опозиције који је од компрадора и странаца који владају земљом, плански готово потпуно искључени из медијске сфере, прихвата учешће у Ђирилици. Иако у полузабавном смислу на ивици ријалитија и са саставом учесника од амбасадора и професора универзитета до блогерки и диск џокеја, зачињено Марићевим софт упадицама и вођењем емисије – ова емисија задржава епитет како-тако слободне, где свако од гледалаца може наћи нешто за себе (уколико наравно има живаца да је одгледа целу), од хумора до озбиљних анализа и чак политичког сучељавања представника позиције и опозиције, што је немогуће видети у званичним медијима „демократске“ постоктобарске Србије.

Током 2016. године, као наставак развоја медијског мрака у Србији операционализовано је законско решење да се и преостали регионални и локални медији који су у власништву локалних самоуправа продају, услед чега је око седамдесет преосталих регионалних и локалних телевизија на сумњив начин продато, махом тајкунима блиским власти (попут Бате Гашића који је покуповао многе телевизије) или чак страном фактору са широј јавности нејасном правом власничком структуром. То је довело до тога да је режим Александра Вучића завео медијски мрак и чак („меку“?) диктатуру, до сада не виђену на нашим просторима у задњих четврт века.

У том правцу добрим делом се слажем са виђењем Бранка Драгаша да је можда једно од решења уопште не ићи у ријалити програме попут Ћирилице, где се озбиљне теме третирају на полуозбиљан начин, и што је још важније где су ретки гости из редова патриотске-демократске опозиције режиму у тако неравноправној ситуацији да им, рецимо, и за два и по сата емисије водитељ не да реч више од два пута, док други фаворизовани прорежимски и пронато аналитичари у истој емисији буду од Марића нешто питани и по пар стотина пута! Да не говоримо о томе како статисти, који за дневницу испуњавају амфитеатар у студију где се одржава емисија, морају да аплаудирају само оним гостима за које добију знак, а то свакако нису противници режима и атлантиста,који су ионако на сваки други начин у емисији сегрегисани.

Такав је управо био случај са последњом Ђирилицом, одржаном у понедељак 23 априла, у којој су гостовали др Војислав Шешељ, др Душан Јањић, др Мирољуб Јевтић и моја маленкост. У том правцу Драгаш наводи невероватно неравноправан положај у којем сам се нашао у емисији, јер за два сата и двадест и два минута њеног трајања Марић ми се око два пута обратио са питањем (а и ту сам убрзо сечен), док је, рецимо, Јањић добио и можда стотинак питања и није ометан од водитеља, да не говоримо о обавезама статиста у публици да аплаудирају сваки пут када човек режима и атлантиста говори и обрнуто да то готово никада не раде када говоре  „означени“ гости (ако уопште и некако дођу до речи).

Овде бих додао да у конкретном случају, за разлику од Драгашевог закључка, сматрам да је исправно што сам ипак одлучио да учествујем у овој емисији (алтернатива је била само да одбијем), а из његовог текста закључујем да заправо није ни погледао емсију до краја (или да други њен део бар није пажљиво пратио). Дакле прво, ова емисија је била уживо, што је огромна предност, јер све што изјавите, па чак и ако не добијете реч и добаците иде у кадар и аудиториј, што сам обилато користио (кад већ нисам добијао реч у другом делу емисије) тако што са м узимао реч сам где сам то могао и чак добацивао за гледаоце важне поруке (са политичким предзнаком, за шта Драгаш сам каже да је изузетна била моја обавеза у овако тешкој ситуацији у земљи која се суочава са опасношћу да Вучић потпуно преда Косово, односно омогући „Косову“ улазак у ОУН правно обавезујућим споразумом).

У том правцу знајући колико је тешко одвојити готово два и по сата и погледати емисију, навешћу само неке од пар десетина ситуација када сам био у прилици да изложим нешто са широм друштвеном и политичком поруком, или макар да упаднем у реч и добацим, а што је свакако имало одјека у јавности. Јер треба имати у обзир управо чињеницу да се ова емисија емитује уживо не само преко Хеппи тв, већ и преко бањалучке врло гледане Алтернативне тв, и да се свакако ради о милионском аудиоторијум, да не говормо о прегледима накнадним на ју тубе.

Дакле, поред аналогије којом сам  као важног човека нашег суноврата именовао „особу са наочарима која цитира Вебера“, како наводи Драгаш (сат и 17-18 минута емисије), а управо ту сам дао шаљиву аналогију (линк за праћење емисије од 1:17 ) везано за наводни пренос лешева Харадинајевог оца, како то наводе Јањић и Марић, да је заправо „чика гробар“ можда ЦИА координатор, који повезује сву акцију (на тај начин тешким хумором бацио алузију на гостовање Харадинаја претходно код Марића и сарадњу Јањића о Харадинаја), што су, што је интересантно, неопрезно аплаузом поздравили статисти у сали (после тога ће очигледно добити упутства да не аплаудирају више када ја говорим, а остало је још више од сат до краја емисије), издвојио бих само још неколико момената у другом делу емисије које бих препоручио гледаоцима да погледају на ју тјубу, а то су стратешке теме које тешко погађају власт и мекоокупациони систем у Србији и то управо пред делом јавног мњења који редовно гледа Ђирилицу и ретко има прилике да у строго контролисаним медијима види алтернативно мишљење.

Издвојио бих 53. минут другог сата емисије где поентирам у стратешкој теми у смислу да чак и само то може оправдати уопште мој долазак у ову емисију. Наводим сазнање које сам добио из контакта са руском страном (с озбиром на то да предајем у Русији на факултету и имам сталну сарадњу стручно-научну у том правцу, укључујући и дипломатску академију у Москви) да су ми руске дипломате навеле да је из читаве сарадње са Вучићевим режимом Русија има само голу амбасаду у Београду, односно да немају ни једно друго институционално упориште да би могли више да нам помогну (није дат дипломатски имунитет еколошкој бази у Нишу, није постигнут никакав специјални споразум о пријатељству, стратешкој сарадњи и сл.), што би посебно у кризној ситуацији била подлога-образложење према трећим земљама да нам Руси озбиљније помогну: рецимо да чак и захтев званичне власти из Београда не би био довољан да се пошаљу и симболичне снаге или чак посматрачи на север КиМ без неког додатно већ наведеног институционалног споразума са званичном Србијом, што Вучић укупно избегава. Са тиме се у емисији одмах сложио Шешељ, и утиска сам и проф. Јевтић да је то суштина проблема у нашим односима и било каквом повезивању са Русијом и помоћи одатле, што је нарочито код дела гледалаца који подржава режим и код читалаце Информера оголило суштиниу проблема и суштину власти какву имамо. Са друге стране, са САД и НАТО Вучићев режим има (наследио је од ранијих режима, или је и доградио) читав систем споразума, укључујући и СОФА и ИПАП споразум, канцеларију НАТО у Београду, Партенрство за мир и др, што дајр могућност САД и да уђе на територију наше земље у одређеним околностима и свакако да се меша у унутрашње послове земље, што се већ увелико чини и стога се наша земља налази у полуколонијалном статусу.

У 2:12:30 надовезујем се, заједно са проф. Јефтићем, да власт у Србији предаје Косово, дакле прецизирао сам ту његове закључке да то чини „државно руководство, а не народ Србије“.

У 2:21:30, дакле на самом крају Марић нам додељује флаше са вином, производње из Прокупља за коју наводи да има готово миленијумску традицију производње још од Немањића, на шта ја изјављујем „да ако власт настави са тзв. унутрашњим дијалогом о Косову остаћемо и без Прокупља“.

У 2:19:30 указујем на неразумност изградње ауто-пута са Драчем, уместо да се доврши ауто-пут са Републиком Српском кроз Посавину, или са Црном Гором кроз западну Србију.

У 2:01:30 др Душан Јањић каже да не може више да одговори на сва питања које добија од Марића, на шта ја додајем да их има око 250 које је Јањић добио, на шта Јањић додаје да последње своје питање није најбоље чуо, јер их Марић њему поставља у рафалима, на шта ја додајем да ни ја нисам чуо своје питање већ више од сат.

У 2:03 проф. Јефтић ковори о великој опасности исламског притиска на Европу и Балкан, на шта ја додајем да зато Вучић прави куле на Сави са арапским капиталом итд. итд.

Сам Јањић наводи да власт у Београду не жели Косово у саставу Србије јер наводно не зна шта да ради са толиким Албанцима, на шта ја додајем да је то предаја државне територије од стране власти и да ту важну улогу има „деда гробар“ односно америчка страна, како сам је раније у емисији назвао (ЦИА). Шешељ у 42. минуту емисије наводи да би било какво омогућавање од стране власти уласка тзв. Косова у ОУН, макар и као посматрача, не само представљало коначну предају и севера покрајине, већ и почетак распарчавања остатка Србије.

Дакле уз сво застрањивање у емисији, њену контролисаност, скретање тема, традиционални шовинизам и претеривање Шешеља сада конкретно у медијски исфорсираном инциденту према Хрватима да би се скренуле кључне теме (у чему нисам учествовао сем покушаја историјске анализе јер никад нисам био и нећу бити шовиниста већ само патриота) у овом мом гостовању послате су јасне поруке мњењу а овде сам подвукао и по једну изјаву осталих учесника које макар индиректно окривљују власт по важним питањима.

Мало је познато јавности да је у емисију позван и најављен (најава учесника Ћирилице од 23 априла) и Прокић Ненад ранији ЛДП-овац, који је и дошао пред почетак емисије, али је отишао (побегао) уочи њеног самог почетка када је видео састав учесника.

Дакле, да закључим – слажем се потпуно са Драгашем и свим другим критичарима у том правцу да је сама емисија Ћирилица (добрим делом за разлику од ранијих година, у њој учествујем од 2011. године и ово је седми пут) постала изузетно некоректна последњих година најблаже речено према учесницима из редова патриотске опозиције и противника режима и атлантиста и да је сасвим исправно размишљати да се у њој уопште не учествује. Међутим, како су други сви важни медији у Србији блокирани за представнике патриотске опозиције, у овом конкретном случају и у овако нерегуларним условима успео сам да се снађем и оправдам своје одазивање за учешће у емисији јер сам у постојећим околностима и, по мом утиску и колико је то било могуће у постојећим околностима, на један углавном културан начин успео да саопштим (посебно оном делу јавног мњења које не иде на интернет и интернет телевизије где још једино практично могу да се појаве противници режима и опозиција атлантистима) неке врло важне ствари које и те како погађају режим управо по стратешким питањима: односу према Русији, питању Косова и Метохије, питању медијских слобода и др.

Као метафора данашње поробљене Србије и њеног становништва, посебно место заузимају статисти, особе које за десет до највише петнаест евра дневнице седе у амфитеатру студија, што подразумева да се лепо обуку, слушају препоруке свог управника и аплаудирају и на други начин показују неку реакцију, искључиво када им се то каже. То иде дотле да уочи почетка емисије, или у паузи, добијају сугестије и опомене за своје држање, које мора бити униформно и по упутствима. Дакле, ти људи чак немају право на своје мишљење о учесницима емисије, идејама и ставовима који су у емисији изнети, тако да су многи коментатори запазили да публика делује тупо, често незаинтересовано за стварни ток емисије (коментатори наравно углавном запажају лепе девојке и жене међу њима, али их чуди емотивна одсутност од стварних догађања у емисији). Ретко ко би долазио овде за тако мала средства и под таквим условима, и углавном се ради о људима без посла, или без доброг плаћеног посла. Изузетак су страначки активисти СНС, и понекад СРС, који ту долазе по задатку, нарочито када је неко од њихових страначких главешина у емисији, „да се око аплаудирања и реакције публике у студију, деси све како треба“. Ти људи, дакле (ван ових страначких активиста) представљају персонификацију данашње Србије. Социјално притиснути без своје кривице, у борби за егзистенцију, нашли су се у ТВ емисији заједно са водитељем, помоћним особљем около и старлетама, који, попут већине гостију, припадају сасвим другом свету, окупационом систему, квазиелити која тај систем подржава из својих најнижих мотива, или га у најбољем случају ни на који начин не омета. Највеће понижење је управо то наручено аплаудирање на знак човека који их надзире, што сам могао видети пре емисије, да су окупљени у затвореном покривеном делу дворишта где примају упутства о свом даљем држању. Након емисије они на истом месту примају дневницу, а онда у правом стампеду јуришају на последње аутобусе у ситним сатима да би стигли кући. Симболично, госте који излазе из зграде Хепи ТВ чекају углавном тамни џипови, или шофери у сваком случају макар њихов возни приватни парк док ови људи трче на станицу градског саобраћаја која је тик уз телевизију. Међутим, ма колико били емотивно и духовно немотивисани за догађања у емисији у којој углавном наступају НАТО аналитичари, страначки функционери, тајкуни, медијски експониране личности и припадници квазиелите различитих профила, приметио сам током својих гостовања, укључујући посебно ово последње, да су се ипак пренули када сам критиковао режим, или када сам говорио о тешком стању у земљи, уништењу економије због наметнутог неолибералног модела, демографском краху, дакле када су чули нешто битно друкчије од онога што овде обично могу пратити. Отуда и тај спонтани аплауз у 1:17, када сам у полушали рекао да би посредник између Харадинаја и Јањића, (а то се односило и на Харадинајево гостовање код Марића), можда могао бити и ЦИА кординатор свих тих активности тајне везе режима и Харадинаја, што је по науци о несвесном довело до спонтаног аплауза тих људи. А и после, када су добили сигнал да ми не аплаудирају више ни за шта, многи од њих су осмесима пратили моја добацивања и покушаје упадања у реч фаворизованим гостима, који су просечно добијали питање у свајкој минути (професор Јефтић је као и ја био готово искључен из емисије, сва питања је добијао највише др Душан Јањић, а Шешељ је био у програму када је хтео).

Дакле не доводи се у питање да би емисија попут Ћирилице могла постојати и у демократски организованом друштву суверене државе, где плурализам несметано функционише (што све није случај са данашњом Србијом), под условом да су остали медији, нарочито државне телевизије и оне са националном фреквенцијом колико толико слободни и где постоје емисије за озбиљне теме дебатног типа, или макар само колико толико слободне за мишљење гостију различитог спектра политичког и друштвеног одређења, што на жалост свакако није случај са данашњом (па у целини у нешто мањој мери и са читавом постоктобарском) Србијом.

То све заједно Ћирилицу чини хитом и врло гледаном емисијом, која, уз све мане и предности, у медијској сфери представља печат једног времена, блокираних медија и суштинског одсуства демократије једне земље суженог суверенитета на ивици протектората, која је економски плански руинирана континуираном применом неолибералног модела, која је у демографском суноврату, у којој се подстиче патологија и скарадност (по старој доброј енглеско-америчкој пословици „добар Индијанац је мртав Индијанац“ примењене на Србе последњих пар деценија, са системом „куване жабе“) и у којој се плански и систематски убија рационална мисао и посебно алтернатива постојећем погубном стању, где су сви интелектуалци и стручњаци сумњиви, сем оних који су плаћени од глобалиста и Сороша (онда су „реформатори“) и где је све патриотско а српско недемократско и „екстремно десно“, а свака солидарност и социјална алтернатива неокомунистичка, историјски превазиђена и „екстремно лева“.

У тој постоктобарској класификацији, водитељи спинованих емисија на „европским екранима Србије“ су „екстремно у центру“, а Александар Вучић би био „изражени и успешни реформатор и демократа“ до последње англо-америчке, односно антисрпске директиве која се испуњава. То што је земља економски руинирана, то што нас сваке године умре за 40 000 више него што се роди (нас етничких Срба за 50 000) и још толико побегне у иностранство, највише младих и образованих, то што се земља на сваки начин уништава погрешним економско-совијалним и државним мерама наметнутим од ненаклоњених светских центара моћи чије налоге квазиелита извршава и територија смањује, а Српство у реализацији тих планова слама, то те људе, припаднике политичке и медијске као и наметнуте друштвене квазиелите не интересује, то је посебна врста људи, специјално одабрана и класификована. Важно је да се у медијима о томе ништа не зна, и зато данас ми у Србији имамо „као да систем“ у медијима, и „стварно стање жалосно“ у стварности. Да ли ће Срби ипак из свега овога, и између редова, извући правовремене поруке и избећи судбину Индијанаца и „куване жабе“ која им је намењена, а да је то могуће доказује то што смо и поред свега сачували познавање ћирилице, упркос томе што се свакодневно, већ дуже време а нарочито последњих година, преко медија фаворизује само латиница.

Драган Петровић,
слободан грађанин у мекоокупираној Србији

4 replies »

  1. Занимљиво је да ни „патриота“ Петровић ни „шовиниста“ Шешељ нису нити једном ријечју коментарисали причу Д. Јањића о РСК. Наиме , Јањић (стара „U“ДБА-шка битанга) је причао о томе како је неких осам дана прије „Олује“ ишао у посјету свом пријатељу , старој партизанчини , Сими Дубајићу. У тој причи је изнио довољно да га сваки КРАЈИШНИК , „патриота“ и „шовиниста“ испљује (ако не и нешта озбиљније уради). Како је сам рекао , на територију РСК ушао је из правца Бибиња (велико усташко упориште од 1941. до данас) што би значило из НДХ. Рекао је и да му је Дубајић „храбро“ рекао да ће „поново дочекати усташе“. Из ове тврдње се види да је Јањић био упознат са припремама за „Олују“ па је тако , поред његовог шуровања са Харадинајем , једини закључак да је исти ИЗДАЈНИК свјетског калибра.

    Свиђа ми се

  2. Колико пута треба да гостује у Ћирилици да би престао да гостује?
    Подсећа на људе који излазе на изборе и не прелазе цензус?

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s