Новорусија

Владимир Коларић: Живот и смрт у Луганску – са пута за Славјаносербију


Ако не попушта она (Славјано)Србија тамо, зашто би ова овде, јер још нису направљени потези без повратка, попут ступања у НАТО и Европску унију. Док постоји макар и мали дашак слободе о отворених могућности треба радити на освешћивању и на јединству

***

Српска застава у Луганску – нови живот Славјаносербијe

Пише: Владимир Коларић
27.4.2018. Стање ствари

У Луганску гроб до гроба и рудник до рудника. Када се крећете такозваним путем живота, који је једини повезивао овај (тада током 2014. опкољени) град са Русијом и омогућавао његово преживљавање, то је оно што видите. Рудници су још ту али готово да не раде, а гробова и споменика је много. И све један поред другог – Други светски рат и овај текући. Исти непријатељ, исте жртве, исти разлози.

Рат још траје: већ на путу за Луганск прошли смо поред места где је три дана пре пала граната. Линија фронта је на свега 13 километара од центра Луганска, а пролази директно, а где ми другo него кроз Славјаносебију, односно Славјаносербски рејон. Ту су се Срби населили у 18. веку као граничари, утекли пред агресивним намерама аустријских власти за прихватањем уније, и ту је опет граница, где скоро сваке вечери полети по која граната, снајпери мотре, а на поља идете на сопствени ризик, јер су минирана.

Пут од границе са Русијом (која је и те како приметна – контроле су озбиљне и строге, редови дугачки, са обе стране) и даље носи трагове борби, али је у једној мери саниран. На том путу су и почеле борбе са бандеровцима, које су најпре прихватили добровољци из Русије, а онда одмах и локално становништво, када је схватило размере сукоба и праве намере непријатеља. Пријатељица која је дуго живела у Србији, на основу српског искуства упозоравала их је шта их чека, али нису могли да поверују да је то могуће код њих, не сад, после свих размера страдања у Другом светском рату. Али бандеровски фашизам и антируски идентитетски инжењеринг, као што су се ускоро уверили, није спавао све то време. Као ни идентичне стратегије западних агресора како да овај крај употребе за наношење завршног ударца Русији. Ако би линија одбране овде била пробијена, отишао би и Кавказ и приступ Црном мору, и била би отворена капија ка целој дубини територије.

Црква светог архиђакона Стефана у Славјаносербску, коју су подигли Срби

Историја и стратегије се понављају. Новорусија је поприште најтежих битки, а када је повлачење неопходно, крај се препушта окупацији а ефективе повлаче ка Ростову и Дону, да би се онда извршио контранапад и повратило окупирано. Зато овај крај заправо никада није под окупацијом био дуго, и никад мирно. Још једна константа је и Славјаносербија, најизложенији крај Новорусије који увек први прихвата борбу и најодлучније чува границу.

На том путу живота су села потпуно уништена од стране непријатељских пројектила, при чему су најчешће гађане болнице и школе као и све што би имало везе са културом – музеји, споменици, домови културе. Наравно, и домови мирних грађана. И дан данас мете напада готово никад нису војни положаји и инфраструктура. У овој фази сукоба нижег интензитета лакше ћете добити метак ако пецате, играте се са децом или идете на посао, него ако сте у униформи и под оружјем.

Али оно што је најзначајније – грађани и власти Луганске народне републике су тога и те како свесни. Не опуштају се на војном плану – границе су контролисане, на снази је полицијски час од 11 увече до 4 ујутру, али знају колико је важна култура, и ако је толико важна непријатељу мора бити важна и нама. Луганск је пун дивних, стручно вођених и одлично опремљених музеја, сви су обновљени и сви раде. Раде и два позоришта, и оно луткарско, као и циркус, чија је зграда била потпуно уништена, али је напорима грађана обновљена и изгледа као да ништа није било.

Раде такође и универзитети, од којих је Лугански национални универзитет Тарас Шевченко био домаћин конференције на којој смо учествовали, а док смо у другом, Универзитету Владимира Даља, били срдачно дочекани са великом надом за будућу сарадњу.

У Луганску сам управо и био поводом конференције „Историјске везе Русије и Србије“, на којој сам, одржавши прво пленарно излагање, учествовао заједно са професором Зораном Милошевићем и пуковником Љубинком Ђурковићем. У организацији конференције је, поред Универзитета Тарас Шевченко, учествовало Министарство спољних послова и Министарство просвете Луганске народне републике, као и удружење Славјаносербија из Београда, на чијем челу је Олга Милунович. На конференцији је у поздравном обраћању, сусретима са студентима, разговорима са представницима институција и са медијима, учествовао и председник Удружења руско-српско-црногорског пријатељства Љубомир Радиновић из Вороњежа. Поред нас из Србије, учествовао је већи број научника, стручњака и студената из Луганске и Доњецке народне републике, Руске федерације и Србије, а наша посета је подразумевала и учешће у ТВ емисији, разговоре са новинарима, сусрет са студентима, посету музејима, и за нас најважније – посету Славјаносербску.

На универзитету Тарас Шевченко

Први Славјаносербск, као центар Славјаносербије, био је заправо Луганск, да би онда тако био назван мањи град ближе граници. Ако у Луганск мало ко иде, због рата, нерешеног правног статуса ни од ког, па ни од Русије, званично признате државе, у Славјаносербск иде само онај ко мора, чак и међу Луганчанима, а о осталима да не говоримо.

Пут који води до овог места је у основи прва линија фронта, са обе његове стране су ровови, бандеровски истина даље, па можете само да видите луганске војнике, на пунктовима и рововима. Имали смо само кратке сусрете са њима, увек срдачне. То није чудо, јер смо путовали у пратњи министра спољних послова, што овде, у ратним условима, додуше и не значи тако много – све је подређено безбедности, и у то мора да се уклопи и министар, колико и свако други.

Поред тог разрованог пута је спаљено дрвеће, минирана поља, остаци кафића на који је на почетку сукоба пала граната побивши све госте и запослене. Осећа се мирис барута, а санација било чега је заправо немогућа због опасности од снајпера. Од уласка у Славјаносербски рејон, где пут улази у зону максималне опасности, забрањено је фотографисање, и свуда су споменици – погинулим новинарима, жртвама Другог светског рата и овог сад. На споменике смо полагали цвеће, а посета Музеју Славјаносербије у Славјаносербску и цркве Светог архиђакона Стефана, коју су саградили Срби, уверила нас је да Срби оде нису допринели само као војници-граничари, него ствараоци комплетног друштвеног и културног живота овог краја, што се осећа све до данас.
Рекао сам – рудници и гробови. Овај крај је најзначајнији извор угља у Русији и један од најважнијих у свету, пун индустријских гиганата који су запошљавали стотине хиљада људи и опскрбљивали цео свет – само фабрика локомотива је запремала 60 посто светске производње. А сада, после 2014. године скоро да ништа од тога не ради.

Када говоримо о геноциду не говоримо зато само о ископаним очима, растргнутим удовима, јамама, паљењима још живих, гомилама тела које данима стоје јер нико не може да их сахрани због паљбе а мртвачнице су препуне, већ говоримо и о огромном броју оних који су остали без посла, а спречени су чак и да обрађују земљу у овој житници која може да прехрани целу Русију и још да претекне. Ова природна богатства, индустријска инфраструктура и погранична позиција и објашњавају праве разлоге страдања овог народа.

А народ – шта рећи? Посла нема, плате су ретко веће од око 100 евра, а цене су као код нас, само што су рачуни и порези мањи. Држава се труди да нико не гладује, овде је све чисто и нема просјака, обновљено је што се обновити могло, али скоро сви само преживљавају и чекају шта ће им донети следећи дан. Не толико у економском смислу јер знају да нико неће бити препуштен томе да умре од глади, па чак ни да заиста гладује, колико у смислу стално претећег рата, а успомене на најстрашније тренутке из недавне прошлости су још живе.

Ана, на пример, способна и препаметна, на нашу шалу како није чудо да је завршила криминалистику и тренира борилачке спортове јер изгледа прилично оштро и опасно, каже како раније није била таква – живот је учинио своје. Или стамени млади професор, шампион у каратеу, за кога је фотографисање стрес јер га подсећа на стајање пред пушчаним цевима и који толико дубоко затрепери када говори о својим ћеркицама да вам се плаче. Размере ужаса још јаче видите у тим стаменим људима који вам говоре да је могуће бити човек и у најтежим временима. Или студенткиња која ми је прочитала своју песму и која је рекла да је поезију почела да пише када је почео рат, а сад не пише она, него њена душа.

Учесници конференције

Кад сте овде, осетите праву природу оног зла које сте и сами осетили, и схватите да то зло потиче из истог центра и да почива на истим претпоставкама и колико је важно знати историју, гледати на свет прочишћеним погледом и одмеравати га јасним умом, да морамо да освестимо своју ситуацију и да не живимо у илузијама које воде само нашем (само)уништењу, све позивајући се на разум, прагматичност и „реалност“. Непријатељ убија, али непријатељ и пре, и у току, и након убијања, зачарава. Мирис барута, али и стваралачки полет страдалника, који су упркос свему не дају, чувајући не само своје животе, него и своју културу и образовање – и то на највишем нивоу – помаже вам да се освестите и да поверујете да је победа могућа и да је слобода могућа. И да је неопходна, јер без ње неће бити ни нас.

А зато је потребно не само саосећање, повремене посете или реторика уз повремено тапшање о рамену, него и рад на повезивању, сарадњи и јединству.

Укратко, ако не попушта она (Славјано)Србија тамо, зашто би ова овде, јер још нису направљени потези без повратка, попут ступања у НАТО и Европску унију. Док постоји макар и мали дашак слободе о отворених могућности треба радити и на освешћивању и на јединству. Није претерано – уопште није претерано – рећи да непријатељ дрхти већ из саме помисли на то. Па добро, нека дрхти.

Све је на нама. Живимо у временима одлуке.

Фотографије: Владимир Коларић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s