Видео

ФПН: Трибина „Одбрана КосМета 1998-2018.“ – гости Горан Јевтовић и Бранислав Тапушковић (видео)


Трибина Одбрана КосМета 1998-2018. је одржана на Факултету политичких наука, у организацији Српског политичког форума. Гости трибине били су пуковник у пензији Горан Јевтовић и адвокат Бранислав Тапушковић. 

Адвокат Бранислав Тапушковић је прво рекао да мора да направи паралелу између права и политике.
Наиме, у предмету Слободана Милошевића пред Хашким судом, увео је као доказ 2003.године један документ, па су га после тога уклонили као пријатеља суда из предмета. Он је прочитао студентима тај документ. То је интервју који је објављен 1993.године, у коме је један француски новинар разговара са директором ПР фирме (агенције) „Рудер и Фин“ Џејмсом Хартом, објављен у Паризу, а да би „даље његово излагање разумели“.

Харф каже: Годину и по дана смо радили за Републику Хрватску, БиХ, исто тако и за опозицију на Косову. За то време смо постигли доста успеха, који су дали изузетан допринос нашем међународном угледу. Намеравамо да извучемо корист из ове ситуације и развијемо пословни однос са овим земљама, дакле са Републиком Хрватском, БиХ и Косовом. (1993.године) Брзина је од суштинске важности јер треба усадити у свест јавног мњења аргументе који нам иду у прилог. Важно је оно што се прво појави у јавности. Оповргавања немају ефекта. 
Новинар Мерлино: Који су ваши методи?
Харф: Основна средства су адресар, компјутер и факс. На списку се налазе неколико стотина имена разних новинара, политичара, академика, и представника хуманитарних организација. Компјутер претреса овај списак следећи одређене параметре, и прецизно одреди циљеве. Компјутер је повезан са факсом, тако за неколико минута можемо да проследимо информације особама за које сматрамо да ће реаговати на позитиван начин. То је врх Хрватске, БиХ и Косова, односно у оно време илегале. Наш посао је у томе да будемо сигурни да ће одређени аргументи који нама иду у прилог бити први који ће се појавити. 
Мерлино: Колика је учесталост ваших интервенција?
Харф: Квантитет није битан. Треба реаговати у правом моменту уз помоћ праве особе. У периоду између јуна и септембра 1993.године, организовали смо тридесет сусрета са најважнијим новинским агенцијама, као и сусрете између службених представника муслимана са Алом Гором, Лоренсом Иглбергером, па онда десеторицом утицајних сенатора попут Џорџа Мичела, Роберта Дола, итд. Послали смо и тринаест екслузивних информативних извештаја, 37 факс пошиљки са најновијим вестима, седамдесет службених писама, и издали осам службених саопштења. Обавили смо двадесет телефонских разговора са Кабинетом Беле куће, исто тако са сенаторима, и бар стотинак са новинарима, издавачима, коментаторима и осталим утицајним особама из медијског света. 
Мерлино: Резултат којим се посебно поносите?
Харф: То што смо успели да придобијемо јеврејско јавно мњење. Проблематика је била деликатна, јер нам околности нису ишле на руку. Хрватски председник Туђман није имао много такта. У својој књизи Беспућа повјесне збиљности, (не знам да ли је од вас неко то прочитао) текст у коме су доведена у питања реалистичност погубљења 750.000 Срба и  25.000 Јевреја 1941. и 1944.године, и у коме се описују мучења Јевреја у Јасеновцу. На основу онога што је написао могуће га је оптужити за антисемитизам. Позната је Туђманова изјава из периода ратних сукоба – на срећу моја супруга није ни Српкиња ни Јеврејка. Ни у Босни ситуација није била ништа боља. Председник Изетбеговић је у својој књизи Исламска декларација снажно заступао стварање исламске фундаменталистичке државе. Осим тога, историје Хрватске и Босне обележене су јаким и суровим антисемитизмом. У Хрватским концентрационим логорима живот је изгубило (и сад ту се наводи све ово што сам већ прочитао). Почетком јула 1992.године Њујорк дејли њуз објавио је чланак о српским концентрационим логорима. Одмах смо искористили ову прилику, насамарили смо тако три велике јеврејске заједнице. (и, сад наводи имена тих јеврејских заједница). У августу смо им сугерисали да објаве оглас у Њујорк тајмсу и организују демонстрације пред Уједињеним нацијама. Био је то пун погодак. Када су се јеврејске организације сврстале уз Босанце и Хрвате, ми смо истог тренутка могли пред јавношћу поредити Србе са нацистима, нико није схватио шта се дешава у Југославији. Највећи број Американаца је мислио да је Босна део неке афричке земље. Али ми смо, једним јединим потезом успели да сугеришемо причу о добрима који се боре против рђавих и од тог момента ствар је функционисала сама по себи. Било је ту онда етничко чишћење које су они развијали, концентрациони логори… 
Мерлино: Али ви нисте имали доказа за то о чему сте причали. Имали сте заправо само тај чланак у Њуз дејлију.
Харф: Није наш посао да проверавамо информације. Ми немамо могућност за то. Наш задатак је да убрзамо ширење информација које нам иду у прилог, да остваримо циљеве који су прецизно одабрани. Ми нисмо тврдили да логори смрти у Босни заиста постоје. Ми смо само искористили оно што је Њуз дејли говорио о томе.

Мерлино: Да ли сте свесни да сте тиме преузели на себе велику одговорност?
Харф: Ми смо професионалци. Имали смо задатак и ми смо га остварили. Не плаћају нас да будемо морални.

 

„Е, то је цела прича о свему овоме што се догађа свакога дана на свим меридијанима, ја мислим да ви сви о свему томе врло много знате. Србија, Југославија, ови простори, су у том погледу били експеримент, апсолутно преседан о коме се до данашњега дана поступа. Најбољи пример је за то Рачак. Заправо, Рачак је нешто што је тај метод који је коришћен на овај начин како то Харф објашњава. Рачак је био догађај који је рашчишћен и поништен већ у случају који је вођен против Слободана Милошевића. Нема потребе да будем ту сад скроман, у великом смислу сам био учесник раскринкавања те играрије која се зове Рачак.
Има низ докумената којима смо се такође бавили на том суђењу, али постојала је једна анализа, једна сугестија Републиканског сенатског комитета од 12.августа 1998.године (седам месеци пре него што ћемо бити бомбардовани 24.марта следеће 1999.године) у којој се истиче: Планирање НАТО интервенције предвођене САД су у пуном јеку. Једини елемент који недостаје је медијски адекватан догађај који ће омогућити да се интервенција политички прода. Е, то вам је Рачак. И то је тај однос између чињеница и права, право би требало да се поштује у односу на чињенице у било чему, на било шта о чему се расправља и онда све оне прописе, било да су домаћег карактера било да су међународног карактера примењујете на чињенице које су неспорно утврђене. Али, кад ви једну чињеницу измислите и онда је пласирате као нешто што се стварно догодило, онда се збива оно што се нама догодило, оно што се догађа ових дана тамо где се догађа, оно што се догодило у Ираку, Сирији и да не спомињем… “
Код Милутиновића, у предмету у Хагу, и генерала, Рачка више није било а они су били оптужени за Рачак, али се Рачак распао док је трајао процес против Слободана Милошевића… Јасна је била монтажа тог „места злочина“, тридесет људи је лежало на једном месту и иако су тврдили да су погинули од рафалне паљбе испод њихових тела није пронађена ни кап крви, као ни на њиховој одећи, а по положају у коме су (јасно се види на фотографијама) сви су на исти начин спуштени у тај канал. „Они су страдали у борбеним дејствима у околини па су онда за потребе политике донесени на то место и то је био разлог због чега је покренуто бомбардовање. У оваквој ситуацији сад бих могао још три случаја да вам наведем, све су то биле монтаже. Први је догађај 30.маја 1991.године када је граната у улици Васе Мискина у Сарајеву погодила центар Сарајева, где је страдало 30-40 људи од једне гранате. За тај догађај нико никад није био оптужен. Сутрадан због тога Савет безбедности је одлучио – уведене су санкције Србији, сутрадан. Нису се усудили одмах, сутрадан. Ја сам био у три процеса пред Хашким трибуналом, ни у једном тај случај није егзистирао нити је неко оптужен, што је било јасно као дан да је од првог момента било обиље доказа да је то била монтажа. Сто метара даље, 5.фебруара 1994.године опет једна бомба тих димензија, која не може да убије више од пет-шест људи тамо где падне, једна бомба убила четрдесет. И на крају, ова која је била апсолутно продукт и произвела прво бомбардовање у историји од стране НАТО, без одобрења СБ УН, 28.августа 1995.године, једна бомба на истом месту онда кад затреба. У раскринкавању тог догађаја сам учествовао, постоје хиљаде документата да се то није догодило.“

Ја крају је Тапушковић нагласио да је чињеница оно што треба да буде битно кад год се о нечему одлучује. Шта год да је у питању, од развода брака па до, ево оваквих светских катаклизми.
„Али, кад се чињенице злоупотребе и кад чињенице добију своје место а у питању је судбина целога народа, па и цивилизације, онда се са чињеницама игра, овако како се до дана-данашњег игра.“
Објаснио је какве се методе користе у оним ситуацијама када политика треба да оствари одређени резултат упркос међународним прописима, који су јасни. „Али, међународни прописи који се извргавају руглу на основу чињеница које су измишљене доводе до катастрофа које се сваког дана догађају широм света“.
На крају је поручио студентима, као будућим политичарима, да никада себи не дозволе да због политичких потреба уђу у било какву ситуацију – да се чињенице злоупотребљавају.

***

Пуковник у пензији Горан Јевтовић је прво поздравио студенте и саветовао их да треба стално да уче не би ли некад у будућем времену, када то буде било потребно знањем побеђивали.

„Ево дошли смо до ситуације да ову земљу ће, или спасити знање или ће нас незнање и немар, наравно, одвести у једном правцу који не може бити пожељан, односно са собом носи последице…“

Пуковник Јевтовић је објаснио да је стицајем околности осамдесетих, све до почетка деведесетих службовао на територији Босне и Херцеговине. С обзиром на то да је тада почео да ради у Војној контраобавештајној служби, чувеном КОС-у (или војној УДБИ, како се то популарно звало у народу), био је на извору свих тих догађања која су поменута, а онда је по потреби службе пребачен на Космет деведесете године. На Косову и Метохији је био до краја рата, а каријеру је привео крају у Кабинету начелника Генералштаба, на врло високој дужности одмах пред пети октобар…  Значи, био је на местима где се „одвијало нешто битно за државу“ баш у том тренутку. Они који су читали о Народној резолуцији, читали о намери да се спашава што се спасити може, приметили су да се бави међународним ратним правом, односно да га та област посебно интересује. Војни команданти, посебно они на високим положајима, то треба да се зна, међународно право су морали знати готово напамет, а то је један изузетно велики корпус прописа, правила, процедура, поред Повеље УН ту су бројне Конвенције… Пуковник Јевтовић је био у тиму одбране наших генерала у Хагу, у обједињеном процесу Милутиновић и остали, а тим одбране је почео са радом много пре почетка суђења.

„Ми смо, нажалост, како у бившим југословенским републикама, тако посебно на Косову и Метохији, прошли кроз тај, да га назовем аранжман тих манипулација, и једног субверзивног, провокативног деловања, видели сте чиме је то све резултирало. Али, једну ствар је битно истаћи, увек је имајте у виду – нажалост наша политика, наш државни апарат бежи од тога, бежи по задацима, а то је – међународно-правно, како онај мирнодопски сет, пре свега међународно право оружаних сукоба, стоји. У појединим моментима, од 1945.године када је усвојена Повеља УН, то међународно право је челично као најтврђа арматура (да тако кажем народским језиком) и питање је само да ли се примењује, односно колико се не примењује у једноме периоду. Али, обрни-окрени, сви учесници оружаних сукоба, или неких других сукоба, у једном моменту морају доћи за сто. Други пример вам је Дејтонски мировни уговор, споразум. Почело се са Брионским договорима, па једним Венсовим планом, па другим, па Венс-Овеновим планом, па се појављује лорд Карингтон… све су то били изасланици Генералног секретара УН.
Дакле, не смемо никада доћи у ситуацију, поготову ви као студенти, као садашња и будућа елита овога народа, да кажемо – међународни поредак је мртав, он се не поштује, ко то више ферма, дајте маните се тога и тако даље. Јер је то, видите и сами, дневно у оптицају. Зато што онда више нема ничег, онда сте готови, поготову ако сте мали. Дакле, међународни правни поредак штити државе, у УН смо сви равноправни чланови. У члану 2.Повеље УН лепо стоји – да се формира организација где све чланице имају стварну суверену једнакост. Потпуно смо равноправни са свим великим силама, с тим што поједине велике силе сталне су чланице Савета безбедности УН имају, ако тумачимо онако како треба Повељу, само већу одговорност  и обавезе у оквиру тог најважнијег органа, али немају екслузивитет да имају већа права у односу на друге. Ово намерно сада истичем, јер је битна за наш пример Косова и Метохије, и немојте подлегати тој врсти дефетизма. Јер, ако уђемо у то, нажалост као друштво смо ушли, да смо мали, наш председник свакодневно то апострофира. Он тражи решење Косова и Метохије на тзв.балансу великих, да ли ће Русија да се дигне, а САД падну или не, то је апсурд. То је имитација међународног поретка, он тако не функционише. Погледајте шта председник САД ради преко твитера, али управо међународна Повеља УН, две трећине третира питање – шта ако се нека земља отргне међународној контроли, које ћемо мере као организација УН предузимати. Дакле, нико није рекао – рат је забрањен, јесте по дефиницији, али нико не може унапред да га гарантује да ће рат зауставити. Зато је већина Повеље, али и свих могућих пратећих конвенција конципирано тако да третирају неку хипотетичку будућност – а шта ако буде? Поента је у следећем – Нико у задњих сто година ниједан међународни правни докуменат, а особито документ из области међународног права оружаних сукоба, није ставио ван снаге. Такви документи су челични, немогуће их је оборити, то су правила игре… Тако и Запад функционише, ако га принудите, ако инсистирате на поштовању правила игре,  која је да буде већи парадокс сам постављао кроз векове, он ће то и поштовати. Ако ви вучете ручне и ако се склањате – нема од тог посла ништа. Наравно, они се иначе понашају као мафијаши у тој светској арени по принципу – ако ми не пружаш отпор у тој мери ћу те смождити. То је било јасно на случају велике Југославије, та држава је иначе направљена као конфедерација, ми смо сами направили дисолуцију те државе, а наравно Запад је играо важну улогу јер је све то потпириво. И у једном моменту смо у великој Југославији имали однос 4 према 2, плус две покрајине. И нашли су једно формално-правно прибежиште, а то је – чекајте, а шта ви Срби хоћете, четири републике хоће да иду а вас две желите да останете… И тај проблем се мора тако посматрати, како су извели ту превару и шта су нам све радили. Израз који је смишљен почетком деведесетих, на нашем примеру, управо на случају Маркала број 1,  су и тестирали. Назвали су га јавна дипломатија. Када смо путем наших обавештајних кругова дошли до тих њихових папира, била је енигма шта је то јавна дипломатија, знамо сви шта је дипломатија. Поента је у томе да није реч о никаквој дипломатији него се ради о субверзивним операцијама које они тако називају. А то значи следеће: изазови кризу, брзо реагуј, и наравно припреми посланике медија који ће бити на лицу места да прикажу на свој начин и пласирај у јавност. Та коб нас је пратила све време, а посебно, видели сте на случају Косова и Метохије. Иначе, та стратегија јавне дипломатије се сада јавно и примењује. Тада је била тајна, уграђена је у америчко правило копнене војске ФМ100-5 које је Пентагон усвојио 1993.године, пре тога је важило чувено правило  ФЦ100-20 које је само придодато копненој војсци, али се преко принципа тог правила изводе субверзивне операције по свету, почели су 1996. озбиљно да изводе, и све тако до Косова и Метохије.
Што се тиче Косова и Метохије доле смо имали стогодишњи проблем, не ми са њима него они са нама, зато што су желели у коначници Велику Албанију, они то зову природном Албанијом. Током велике Југославије су дошли на корак до тога. Чувено устројство према уставима из 1963., уставним амандманима 1971., па 1974.године уставом… Када су практично добили мини-државу која има устав, има свој суд, своје кривично законодавство, све кровне законе, и паралисали Републику Србију. Наравно, Србија је успела сећамо се како да се са тим избори, а при том да то буде легално и легитимно, кренуо је отпор тих екстремних Албанаца, али је стање реда, рада и дисциплине (што би се војнички рекло), успостављено 1989. и током деведесетих година. Најбољи доказ да смо успоставили ред је управо атак Запада на Косово и Метохију, односно подршка тим терористима.
Изведена је вишедимензионална операција која се састојала у ових последњих десетак година, али и пре тога, од више операција: психолошко-пропагандно ратовање, субверзивно ратовање, касније 1998.године довођење снага у околне земље. То је чињено преко оног чувеног Партнерства за мир – НАТО програма, говорим о Албанији, БиХ, Македонији, Бугарској, Румунији, затим убрзано учлањење Бугарске и Румуније у тај процес приближавање НАТО. Када су створени ти услови, када су Албанију пре тога разорили, сећате се побуне 1997.године, десетине милиона комада метака, милиони тона експлозива, минско-експлозивних средстава, затим стотине хиљада пушака, пиштоља…  је био ресурс преко кога су оне снаге које су већ годинама пре тога школовали, обучавали, могли да опремају.
Још 1991.године, ми који смо радили у тој контраобавештајној служби, имали смо одличне продоре у Албанији,  као и у осталим западним земљама, успели смо да лишимо слободе прву групу која је обучавана за рат… „

„Морамо једном повући ручну и рећи – ало Господо, Устав, закон! У реду, слабији смо, разоружани смо, убијени смо у појам после петог октобра, али можемо бар једну ствар – Резолуција 1244 СБУН, констатујемо стање окупације – јер имате окупационе снаге на делу територије (они су од мировне мисије постепено прерасли већински окупационе снаге), јел то чињеница – чињеница је! Променимо члан 306 Кривичног закона Србије, јер окупација је фактичко стање. Међународно право је познаје тако…“

Ово је речено у првих четрдесетак минута трибине. 

ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО СНИМАК ЦЕЛЕ ТРИБИНЕ…  

ИЗВОР: Народна Резолуција

*ПРОЧИТАЈ и ПОТПИШИ: НАРОДНА РЕЗОЛУЦИЈА о заштити територијалног интегритета и уставног поретка Републике Србије

*НАРОДНА РЕЗОЛУЦИЈА – Због чега се не предавати и како даље водити борбу

*БЕЗ УСТРУЧАВАЊА – Горан Јевтовић: Александар Вучић је очигледно решио да гази Устав Србије! (видео)

*ИНТЕРВЈУ: Горан Јевтовић – Ако Вучић потпише издају Косова, учињена је трајна штета! (видео)

*Апел и Народна резолуција

————-

27.4.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s