ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА

Kомнен Коља Сератлић: СРБИ, СРЕЋНА НАМ ГОДИШЊИЦА НДХ


Комнен Коља Сератлић

20.4.2018.

Траг у времен уз из црног шешира

*Аутор је дугогодишњи дипломата, члан УНС-а

Када се у Србији нису дешавале свакодневне несреће или неки „историјски“ догађаји, постојао сам забринут. Уз несреће и „историјске“ догађаје, сваком човеку који је близу памети најтеже падају глупости и испирање мозга двадесетечетири сата (једна је девојчица питала мајку: „да ли онај чико живи у екрану телевизора“).

Више од 40 година (то сам наглашавао у многим текстовима) чекао сам да се на неки догађај, посебно на недопустив догађај, осврне неко боље плаћено српско перо. Понекад сам чекао и по месец дана. Сада се јављам након 10 дана.

Срби, срећна нам годишњица Ендехазије

Година 1942., славонско село, породица Мрмак. Причао ми је један од тројице Мрмака: „Били смо мали, али довољно велики да смо запамтили да су нам усташе у дворишту куће заклали оца и мајку. Гледали смо скривени (нису нас открили) тај ужас, који је оставио велике последице на нашу психу“.

На територији НДХ и не само НДХ, усташке звери су такве и свирепије (бацали су бебе увис и дочекивали на бојонетима у присуству мајки) баханалије починили над хиљадама и хиљадама Срба, српске деце, немоћних, старица и старих људи. По природи страшљвци и кукавице (храбри су само у чопору), посебно су били велики хероји у бханалијама над дјецом и женама. О њиховим злочинима не може се написати ништа ново, написани су томови књига, постоји у Европи и свету огромна архивска грађа (текстови, слике, снимци).

Када се говори и пише о највећем монструму у Другом светском рату – Ендехазији (чак су се Хитлер и Есесовци згражавали над усташким баханалијама), онда није потребно да се оглашавамо као велики аналитичари, мудраци. Довољно је једноставним речима износити чињенице. Дакле, аналитичара је у Србији као плеве, али нема чињеничара („Нека чињенице говоре“).

Многи, посебно наивни Срби, су мислили да је нестанком НДХ, нетстала и усташија. Она никада није нестала. У називу је реч „држава“ и била је држава. Када је била држава (покрети у Другом светском рату су били нешто сасвим друго) онда је требало потписати споразум са том државом, односно требало је извршити тзв. смиривање тог монструма, као што је извршено смиривање Немачке, Јапана и Италије, са свим последицама (судити зликовцима, а не да им се омогући бекство пацовским каналима, уништити усташке институције, затријети у корену све припаднике усташије, одузети све што су опљачкали од Срба, Јевреја и др. народа, одузети велики део обале, посебно недозволити да усташоидна Хрватска постане равноправна република у саставу ФНРЈ). То је требало да захтевају и поштени Хрвати, који су се стидели тог монструма. Показало се, нажалост, да се већина Хрвата поносила том фашистичком државом.

Јавно и правно (био сам тада присутан у Загребу, где су се налазили представници домаћих и страних масмедија), Ендехазију је обновио Фрањо Туђман у дворани „Лисински“ (присутан је био свеколики усташки сачувани фолклор – заставе, униформе, ознаке, одликовања) на оснивању ХДЗ-а: „НДХ је била израз повјесних тежњи хрватског народа…“ , док ће у „Бријунској наредби“ за операцију „Олуја“ наредити: „Србе треба снажно ударити да практично нестану“. Та Туђманова наредба била је геноцидна и они су извршили трећи геноцид над српским народом.

Дигресија: и када се сваки нормалн човек понадао да ће после стварања њихове им Велике лијепе и плаве једном занавек нестати усташко фолклорисање, да ће престати да величају усташтво, да убијају и протјерују Србе, поново су нас преварили  – највећи кривци су српски руководећи комунисти онога времена који су једини сматрали „да није битно ко је које нације“, Хрвате су назвали „западна браћа“, а та „западна браћа“ би нас увек преварила, насанкала, а онда би нам се смејала иза леђа. Својевремено сам писао да ће бити потребно најмање 50 година да се истријеби семе усташтва, а сада тврдим да ће бити потребно најмање 500 година.

Кроз историју, у многим данс сувереним земљама (на ранијим територијама) дешавали су се велики погроми. На дан када су ти погроми извршени или на дан када су стваране зликовачке државе, људи су ћутали, патили, кајали се, односно окајавали грехе својих предака, полагали цвеће на хумкама, пустили покоју сузу (само један пример: Французи се и данас стиде Вартоломејске ноћи , крвавог париског пира који се догодио давне 1572. годидне уочи празника св. Вартоломеја, када је извршен покољ хугенота, да не спомињем наша стратишта, којих се Хрвати не стиде, напротив).

Следећи догађај ме је натерао да пишем овај текст: „Председник Србије Александар Вучић отворио је данас (10. травња, прим ККС) 21. Међународни сајам привреде у Мостару, на којем Србија учествује као земља партнер под слоганом „Будућност нас спаја”… Отварању присуствују члан Председништва БиХ из реда хрватског народа Драган Човић, премијер Бугарске Бојко Борисов, премијер Хрватске Андреј Пленковић, председник Републике Српске Милорад Додик… а из Србије, земље партнера Сајма, присутни су и министри за трговину и пољопривреду, Расим Љајић и Бранислав Недимовић и председник Привредне коморе Србије Марко Чадеж“.

Уверен сам да Председник, у свом владајућем заносу и слогану „Будућност нас спаја“, није ни знао, односно није водио рачуна који је датум. Међутим, где су сарадници, саветници, где је био чувени министар војни, српски Че Гевара, да ли је министар спољних послова певао у некој биртији, (шта кажете, Расим? Расим је знао и уживао), а шта би са великим магом Додиком, зар и он није имао некога да га посаветује да се на дан оснивања монструма НДХ не иде на славља.

Срби, да ли сте сагласни, . Један чланкописац, даакако српски, написа ових дана: „Мало датума у српској историји су тако тешки као што је 10. април 1941.године, дан када је успостављена Независна Држава Хрватска. Ето, тај аналитик назва успостављање НДХ српским историјским датумом.

Председник се стално позива на народ, а сада нека се извини том народу, нека јавно изјави да није смео на тај дан да отвори сајам са Хрватима у Мостару и да са њима испија шампањац и рујно херцеговачко вино. Иако је Мостар поприлично удаљен од Фрушке горе и мога кућерка у коме проводим последње дане живота, у ушима ми одзвања куцање кристалним чашама (иако се кристалним чашама не куца, прим. ККС) и узвици „живјели“, „живели“, „Бог стари“, „Бог и Хрвати“, идт.

Срби, срећна нам годишњеица оснивања Нзависне Државе Хрватске.

У антрфилеу:

Причао ми је један српски дипломата догађај из Аргентине, Буенос Аиреса. Негде у преподневним сатима, секретарица (Аргентинка) саопшти: „Сењор ембахадор, позвао вас је заменик министра Петрела да сутра дођете у 10 сати. СРЈ је била под санкцијама, а на деловима бивше Југославије беснио је крвави верски и етнички рат. Имаo је на располагању скоро 24 сата да размишља и евентуално одгонетне зашто га зове заменик министра, скоро целу ноћ је размишљао. Сутрадан у 9 и 30 сео је у службени аутомобил, шофер Хуан је све време нешто причао. На улазу у Министрство, што је уобичајено, дочекали су га и службеним лифтом одвели на трећи спрат, где се налази веклики хол са фотељама и ниским столовима. У једној фотељи угледао је усташког стожерника из Дубровника Ројницу, који је кренуо да се са њим поздрави. Амбасадор је замолио пратиоце да га зауставе. Истог момента кроз главу му је прошла Ендехазија, дан оснивања, „сјевнула је лампица“, шапутао је у себи – данас је 10 травањ.

На вратима кабинета дочекао га је субсекретарио Петрела. Наспрам српског дипломате, сели су Петрела, затим начелник Департмана за Источну Европу и шеф Кабинета. С обзиром на санкције, Петрела је упитао под којим условима и како функционише ДКП. Дипломата је подсетио да су банке блокиране, да не може да исплаћује плате и да је отпустио неке службенике и дипломате. Затим је искористио прилику да пренесе незадовољство Владе СРЈ што Аргентина продаје оружје Хрватској. Петрела је побледео, погледао је у сараднике, очито није знао да председник Менем продаје оружје Хрватима. Устао је, узео један папир (ноту), устао је и дипломата, Петрела је рекао: “Желим да вам у име Владе Аргентине уручим ноту да је Аргентина данас признала државу Хрватску“. Дипломата није прихватио ноту, сео је и рекао да је на данашњи дан основана монструозна творевина – фашистичка држава НДХ, затим неколико реченица да су Хрвати у тој НДХ извршили геноцид на Србима, навео логоре смрти, итд. Захвалио се на пријему и устао. Петрела га је замолио да сачека. Отишо је – испоставиће се код министра. Када се вратио рекао је: „Министар и ја се дубоко извињавамо“. Српски дипломата је подсетио да ноту сутрадан, или неки други дан пошаљу куриром.

Када је пролазио кроз хол, службеник је увео Ројницу, коме су предали ноту да су признали независност Републике Хрватске.

То што ради Председник Србије, када је у питању Хрватска (и не само Хрватска) је недопустиво. У време његове посете Хрватској спаљиване су српске заставе, лично су га малтретирали, али није напустио посету, попут председника сабора Хрватске. Хрвати чувају своје достојанство, а српски Председник урушава достојанство овога народа.

Овај Председников излет у Мостар, осим спољнополитичког недопустивог и непромишљеног поступка, са великим последицама, спада и у домен дипломатије (дипломатски састав), која је урушена, која је на најнижем нивоу у историји српског народа. Свилановић је истерао из МСП-а, заједно са Монтгомеријем, 247 професионалних дипломата. Макар њих стотинак је било у рангу најбољих светских и европских дипломата. Драшковић није истеривао, али је зато примио у МСП незналице, људе без знања страних језика, родбину и слао у ДКП, Јеремић је и истеривао и примао, чак је Хревата послао за амбсадора унесрећене Србије у ОУН, где се водила и води битка за Космет, Мркић је остао познат по примању у дипломатску службу голуждравих девојчица и небулозних изјава, Дачић је докрајчио и дипломатију и спољну политику. У иностраству држе своје кадрове по 10 и више година, несрећнике који ништа не раде, примају велике плате у девизама. О тучама у ДКП-еима, нема смисла писати, све је већ написано. Само моја маленкост од 2000. до данас објавила је више од 50 текстова о спољној политици и дипломатији.

На крају сваког текста, дакако и овога, каонстатовано је: српски народ од 1945. године нема ни своју спољну политику ни дипломатију (дипломате).

2 replies »

  1. Укратко је казано све што је потребно да се види управо садржај задње реченице.Послије 1945 Србија је потпуно развлашчена и препуштена страном и њеном олошу да јој кичму ломи до краја и уништава све што једну државу чини државом.Данас је стање још горе, јер је народ свјестан(информисан је) шта се све дешава и какве гадости нам приређује некаква ко бајаги власт.Умјесто дипломатије ми имамо диплање из смрдљиве мјешине,такво да незнамо шта ћемо прије да зачепимо уши или да тражимо марамицу и кесу за повраћање.

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s