Интервју

Интервју са снајперистом Дејаном Берићем: Наши борци једва чекају да Украјинци испуне своје претње


Српски снајпериста Дејан Берић поново је на фронту у Донбасу. Иако се још увек није опоравио од последица рањавања, ескалација сукоба на линији фронта захтевала је да се у акцију врати брже него што су доктори то желели. У интервјуу за Правду он говори о стању на фронту, украјинским претњама, расположењу народа Донбаса и документарном филму о њему „Снајперски рат“, који осваја награде на фестивалима у САД.

Дејан Берић (Фото: Фејсбук)

 – Поново сте били рањени, како се то десило и да ли сте се опоравили?

– Рањавање се десило мојом грешком. Ја нисам класични снајпериста који седи на једном месту и чека сатима. То је у данашње време немогуће. Ниједна камуфлажа не помаже од модерних система топловизора који виде топлоту са друге стране.

Деветог марта у реону села Водјаное, батаљон Азов је уз помоћ једног прецизног поготка изгубио најбољег снајперисту. И тада су у наш реjон послали много снајпериста. После добро одрађених задатака требали смо да одемо. Групу сам послао назад, а остали смо пратилац и ја. У једном тренутку због артиљерије морао сам да бежим. Када сам прескакао из рова у ров погодио ме је метак, искоса у панцир. Даљина између позиција је око шест стотина метара. Од удара ме вратио назад, значи да је био или 12.7 или 338 калибра. Обичан 7.62 са те даљине и не осетиш када удари јер су панцири шесте класе и још имају четири слоја заштите. Међутим, од удара ми је отекла слезина, леви бубрег и желудац су се добро стресли и десили су се још неки мањи проблеми. Све у свему, како је могло бити, добро је. Да је ударац био директан, или би пробио или тако ударио да би све органе одвалио. Имао сам прилике да гледам како борци умиру од унутрашњег крварења а не може им се помоћи.

– Да ли сте опет на фронту?

– Због тренутне ситуације морао сам да прекинем лечење. Њихови снајперисти су се активирали и на граничним прелазима почели су да пуцају по цивилима. Гађају углавном у раме тако да не убију али стварају панику међу цивилима. Ранили су три жене и једног мушкарца.

– Доњецк је свакодневно изложен артиљеријским нападима, да ли се ситуација погоршала у односу на пре неколико месеци?

– Артиљерија се изузетно активирала задње три недеље. Деведесет посто циљева су им цивилни објекти. Посебно реон Горловке, насеље Зајцево и Докучајевск. Током једног дана је погинуло двоје цивила, прекјуче још двоје и један је рањен. Много је уништених кућа. Сагласно Минским договорима, наша артиљерија је одговарала ретко, међутим, последњу недељу одговори су жестоки и веома прецизни. Што се тиче нашег снајперског дела, скоро је у Украјини био амерички сенатор Роберт Портман, који се после повратка у Америку јавно жалио на огромне губитке украјинске армије од наших снајпера.

– Из Украјине стално стижу претеће поруке, најаве офанзиве, Порошенко прети нападом. Каква је атмосфера у Доњецку, да ли постоји страх код народа или војске?

– Они прете већ три годиме, а наши борци једва чекају да испуне своје претње. Народ се боји, али такође би хтели да све почне како би се пре завршило. Оваква ситуација, ни рат ни мир, је свима досадила. Сада су углавном сви обезбеђени храном и лековима, тако да је народу лакше. Мада увек има помоћи која стиже углавном из Русије наменски онима најугроженијима. Моје мишљење је, а сматрам га меродавним јер сам нон стоп у контакту с цивилним становништвом, да је страх одавно отишао из Донбаса.

– О вама је снимљен документарни филм „Снајперски рат“ који је добио награду публике на фестивалу у Аризони. Приказан је на још неколико фестивала у САД. Да ли тај документарац може променити слику Американаца о браниоцима Донбаса?

– На Западу људи верују својим медијима. За њих сам ја лош човек јер у филму говорим о томе да је Америка терористичка држава, НАТО терористичка организација. Могу да објасним зашто тако мислим. Мада после фестивала многи људи су ауторки Oљи Шехтер захваљивали што им је дала могућност да виде и чују и нашу страну. На томе јој се захвалио и официр америчке армије који је обучавао украјинске  војнике и дошао је да погледа филм.

За мене лично, важно је да је на Запад, како тако, стигла и наша истина. За њих је највећи шок био када су видели Параду победе у Доњецку. Када су видели колика је подршка од народа нама и колико мрзе украјинску власт и армију.

– Да ли ће публика у Србији моћи да види филм?

– Ауторка филма Oљи Шехтер желела је да филм буде приказан и у Србији, али ниједан од домаћих фестивала није желео да прикаже филм. Филм се приказује у Америци, али не може и у Србији. Међутим, интересовање публике из Србије је огромно, каже да добија велики број порука људи који желе да га погледају. Она је спремна да дође у Србију ако се нађе неко ко може да организује пут и пројекције.

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.