Језик

Предраг Јакшић: Не постоји „заједнички јужнословенски језик”. Mилиони су убијени јер су им разлике биле битне


Пише: Предраг Јакшић
29. април 2018. КМ Новине

Ставити фотографију, која приказује једну од најстрашнијих епизода у историји модерног човечанства, у сврху идеолошко-квазиуметничке промоције, још је један доказ зла које прети пре свега из области културе.

Не постоји „заједнички јужнословенски језик” – постоје различити, међусобно мање или више слични језици јужнословенских народа који имају своје име, порекло, развој, као што и свако од нас има своје име, као што мајке које су нас родиле имају своје име, као што сваки град у којем живимо има своје име, као што порекло свега има своје име, као што наша веровања имају своје име, као што сваки убијени у било ком злочину има своје име и своју посебност, као што све на свету има своје име, па тако и језик. Неко ће рећи и пре свега језик.

Људи са ове фотографије, и милиони других, убијани су због свих тих разлика од стране људи који су желели да све сведу на „једно” и „заједничко”, да све ставе под „једно” и под „заједничко”, и да те разлике униште јер нису „једно” и „заједничко“ (конкретан критеријум – шта је то што треба да буде „пресудно заједничко”, није кључан).

А многима од убијених су баш те разлике биле све што им је било битно и потребно у животу и што је чинило смисао њиховог постојања и чега нису ни за шта на свету желели да се одрекну јер је управо то њихов свет.

Онда се појаве бића која би, злоупотребом пробуђених емоција, погледом на ову потресну фотографију у суштини релативизовали најстрашније догађаје из Другог светског рата, не би ли п(р)огурали идеолошку, ненаучну, дилетантску и антилингвистичку платформу, кроз тобоже „књижевни” и „уметнички” конкурс који негује „културу сећања”.

Истинска култура сећања се сећа свих разлика. Те разлике и чине културу сећања и те разлике имају своје име. Истинска кулутра сећања не измишља појмове, називе и порекла, јер оно што је сада измишљено не припада сећању, већ ономе што сећање брише и поништава.

Својевремено, када је Османска империја заузела средњевековну Србију, освајачи су оставили „избор” поробљеном живљу. Остаће живи ако се одрекну или језика или вере. Једно могу да „задрже”. У зависности да ли смо верујући људи или атеисти, можемо дати различите одговоре, но трагедија таквог избора за поробљене је очигледна.

Са становишта освајача, што се овоземаљског света тиче, ситуација је увек победничка. Па, ко хоће нека учествује на конкурсу о култури сећања, али на „језику” који културу сећања поништава.


Текст Предрага Јакшића је реаговање на конкурс за књижевни рад чији део преносимо:

„Уредништво Књижевних вертикала позива књижевне ствараоце, прозаисте и песнике из региона и расејања који имају шта ново, другачије, инвентивније и квалитетније да понуде читаоцима, да пошаљу своје необјављиване радове, песме и приче посвећене култури сећања и сећању на жртве холокауста, геноцида, ратних злочина и злочина почињених у време рата.

Радови могу бити на азбучном или абецедном писму, важно је да су у сваком случају на свима разумљивом наречју или дијалекту заједничког јужнословенског језика, без обзира у којој земљи живе или чије држављанство имају, ком се богу моле или каква им је боја коже”.


Извор: КМ Новине  

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s