ДРУШТВО

Ко је и због чега установио прослављање 1. маја „празника рада“?


Извор: Православна породица

Колико год неки неправославни догађај, празник или слично, био замаскиран и уоквирен у овоземаљски сладуњави, „хуманистички“, или какав други оквир, у његовој суштини је само једно – вијековна борба зла против добра, борба за људске душе између ђаволског адског накота и Небеских Сила.

Божијом вољом Православна Црква је устројила прослављање Светитеља и празновање празника у току године који су усклађени са потребом људских душа за спасењем у Царству Небеском, међутим, слуге ада и ђавола труде се да уз помоћ својих поданика међу људима, цијелом свијету, а посебно Православним народима, наметну празновање неких неправославних „празника“, чије је право значење скривено од ширих народних маса, а чији је прави карактер веома добро познат креаторима тих „празника“ и церемонија приликом самог празновања.

Такав један „празник“ је и „1. мај – празник рада“! Четврта Божија заповјест каже: „Сјећај се дана одмора да га светкујеш; шест дана ради и сврши све своје послове, а седми дан је одмор Господу Богу твојему“. Из ове заповјести произилази да у току године имамо 52 недјеље за које нам је сам Господ Бог заповједио да не радимо, да одмарамо, и да тај дан посветимо Господу Богу! Зар то не значи да нам је Господ Бог на крају сваке седмице установио празник – одмор од рада? Због чега нам онда треба још неки тамо „празник рада“?

И ко је и због чега установио да тај „празник рада“ буде баш 1. маја?

Адам Вајсхаупт је рођен 1. маја 1748. године у јеврејској породици која је почетком 17. вијека покрштена од стране римокатолика у њемачком граду Инголштат. Био је римокатолички „свећеник“ и језуита који је одлучио да по сваку цијену постане познат те је признао Луцифера за свог господара и почео да се бави вјештичарењем и сатанизмом.

Запањио се када је сазнао да је дан његовог рођења везан за древно паганско вјеровање и обичај празновања паганског празника Белтан у част природе и плодности, којег су пагани празновали 30. априла, и сатанистичког празника Валпургијске ноћи, која је празнована у ноћи између 30. априла и 1. маја. Тада је одлучио да на свој 28. рођендан, 1. маја 1776. године, оснује тајно сатанистичко братство Илуминати (просветљени) или Перфекционисти. Циљ тог братства био је и остао да једном свјетском револуцијом сруши досадашњи начин живота, поредак и моралне норме, те изазове стварање Новог свјетског поретка!

Колико су Илуминати успјели у својим циљевима, довољно је погледати симбол америчке империје – амерички долар. Пун је јудео-масонских симбола као што су недовршена пирамида са свевидећим оком, а у дну пирамиде римским бројевима написана година 1776. На траци испод пирамиде на латинском језику пише „NOVUS ORDO SECLORUM“ што у преведеном смислу значи „нови свјетски поредак“, итд… Тако је Адам Вајсхаупт са Илуминатима одлучио да цијелом свијету наметне организовани „дочек 1. маја“ и празновање сатанистичког празника „Валпургијске ноћи“, чијим би се празновањем цијели свијет поклонио Луциферу! Недостајала им је још само маска којом би сакрили право значење тог „празника“, те га тако под неком прихватљивијом маском наметнули цијелом човјечанству!

Илуминати су, користећи свој велики утицај у Америци, подстакли и организовали демонстрације радника у Чикагу и сукоб радника са полицијом. Све то су темпирали за 1. мај 1886. године! Користећи утицај Карла Маркса, који је био члан тајног друштва „Лига праведних“ (један од огранака Илумината), који је он имао на раднички покрет, Илуминати су успјели да наметну да се 1. мај празнује као „празник свих радника“. 1889. године у Паризу је одржан Први конгрес комунистичке Друге интернационале. На том конгресу нису били присутни само комунисти, него и масони, разни спиритисти и друге сумњиве личности из Европе и свијета. Окултизам и спиритизам су били дубоко укоријењени у комунизму. Како су све конце вукли Илуминати и други масони, на конгресу у Паризу су ријешили да установе да се сваке године празнује прољећни празник рада, и да буде (за широке народне масе) у спомен Чикашких радника палих у обрачуну са полицијом.

За дан празновања су одређени 1. и 2. мај! Дакле, Илуминати, масонски ред који је у служби Луцифера, и који су основани 1. маја 1776. године, одредили су да цијели свијет треба да слави 1. мај под маском „хуманизма и заштите права радника“! Врло брзо су све владе свијета (а у свим владама главну ријеч воде масони) прихватиле овај „празник“ и увеле у својим државама празновање „1. маја – празника рада“. Тиме су Илуминати успјели у својој намјери да се сви народи свијета поклоне Луциферу празнујући „1. мај“, а мислећи да га празнују у сврху обиљежавања борбе Чикашких радника за своја права.

Шта су „Белтан“ и „Валпургијска ноћ“?

„Белтан“ је древни пагански сатанистички празник у част природе и плодности, којег су пагани обиљежавали 30. априла. Том приликом су палили ватре, играли и плесали око стуба око којег су везивали траке разних боја, а који симболизује мушки полни орган. У тим ритуалним играма помињали су и древна демонска божанства Ваала, Зеленог човјека, Пана, Зеленог Јураја итд… Када би пали у транс обузети демонима, оргијали су до зоре.

“Белтан фестивал ватре“ где се оживљава празновање Белтана и Валпургијске ноћи (уочи 1. маја), одржава се сваке године у Единбургу (стара Келтска престоница)

У продужетку „Белтан“-а пагани су настављали да празнују „Валпургијску ноћ“. Древни европски пагани су вјеровали да се у ноћи са 30. априла на 1. мај сва нечиста сила свијета скупља у Њемачкој, на гори Брокен, те да се демони скупљају на својеврсној смотри како би се у стројевом кораку поклонили сатани! Овај пагански сатанистички празник је описао и Гете у свом дјелу „Фауст“. 

Иначе, „Валпургијска ноћ“ је један од најважнијих сатанистичких празника и редовно подразумјева ритуал приношења људских жртава Луциферу! Сатаниста Антон Ла Веј је у „Валпургијској ноћи“ основао  сатанистичку цркву. Он је сматрао „Валпургијску ноћ“ најдемонскијим празником, када вјештице и демони оргијама „славе“ долазак прољећа.

На жалост, комунизам је и нашем Православном Србском народу подметнуо празновање ових сатанистичких празника под маском „празника рада – 1. маја“. Празновање „1. маја“ се толико усадило у свијест народа да огромна већина Православних Срба, чак и цијеле породице, 1. маја одлазе у природу, пале ватре, роштиљају и празнују „празник рада“, углавном не знајући скривено значење овог „празника“! Празновањем „првомајских празника“ Православни Срби се одричу Господа Исуса Христа и поклањају се сатани!

ДОДАТАК: ОКУЛТНА ПОЗАДИНА КОМУНИЗМА

Француска револуција, као и револуције које су наводно спонтано плануле у Европи 1848. су дуго припремане од стране људи који су називани Просветитељи, а иза којих стоје тајни езотеријски култови, пре свега Илуминати (основани 1. маја 1776) и масони.   У току 18. века, идеје о разуму као извору способности да самостално знамо шта је истинито, постају шире прихваћене. То се сервира масама и подстиче побуна против ауторитета. Низ француских филозофа (Волтер, Русо, Дидро, Даламбер, Ламетри, Холбах, Кондијак, Монтескје, Хелвецијус…) се не задовољава тиме да те идеје постоје у књигама, већ желе да извуку из њих што више последица и учине их шире познатим и друштвено релевантним. Тако се јавља покрет који је добио име Просветитељство. Просветитељи су видели да се наука брзо развија и да ће, уколико јој ништа не буде стајало на путу, ускоро уследити нова и нова сазнања о природи. Препрека том развитку могу бити само религија и то искључиво хришћанска и традиција. За просветитеље је главни грех био не бити отворена духа за нова сазнања, што би рекли, бити ускогруд и нетолерантан. У преводу, држати се својих моралних начела… или библијских.

Просветитељи су сматрали да би напредак људских знања био много бржи ако би се људски род ослободио уверења да на природу и људе утиче виша сила, т.ј. Бог, и да Божија воља, а не природни закон и воља људи, одређује људски живот до најситнијих детаља. Ако је тачно да се Бог не меша у људски живот, као што је мислио Спиноза или да је знање о његовим намерама немогуће, онда је позивање на Божију вољу само параван за интересе самозваних божијих представника на земљи. Људи ће много мање бити подложни манипулацији која учвршћује њихове предрасуде и непријатељства, ако се потруде да упознају природу и себе као део природе, тумачећи је увек из ње саме, преко закона који делују у њој. Због те потребе за научним знањем о природи, Дидро и Даламбер покрећу обиман пројекат Енциклопедије, која ће бити зборник дотадашњих научних и филозофских знања. Енциклопедија је изашла у 35 томова у периоду од 1751. до 1780-те године и на њој је радила већина филозофа просветитељства, па се због тога зову и Енциклопедисти. Пратећи нарочито идеје Џона Лока, просветитељи су одбацивали метафизику. Многи од њих су довели у питање и апсолутну разлику између душе и тела која је била у основи дотадашње метафизике. Ламетри пише књигу “Човек машина”, а Холбах дело „Систем природе“ у коме се труди да организацијом материје објасни све човекове особине, па и мишљење. Тако се формирају прва материјалистичка учења у новом веку, која целокупну природу виде као поприште механичких кретања.

У етици и политици, просветитељи су се снажно супростављали било каквом облику правне неједнакости међу људима, а залагали су се за слободу мишљења и штампе, верску толеранцију, и уопште оно што су сматрали да је “разумно”, и што су сами знали да није могуће, али су такође знали и то да је то пут ка диктатури, јер масе врло лако наседају на пароле о братству и једнакости, којих никада у историји није било. Облик власти се по њима може оправдати само пред судом људи којима се влада, односно они треба да својом вољом пристану на то, просудивши разумно о поступцима власти и друштвеном уређењу. Тако је друштво, уместо трајних и непроменљивих основа у традицији и вери, засновано на променљивој сагласности људи, а људима је лако манипулисати. На тај начин је постављена основа за Француску револуцију, која је била велики преокрет у историји Европе, планирани преокрет.

Револуција је показала да идеје просветитеља у стварности доводе управо до нетолеранције, диктатуре и великих жртава, што су показале и све наредне револуције, са којима се по обиму жртава и убијања може поредити само куга у Европи у 14. веку. Идеје просветитељства спроведене у револуцијама су довеле до пада општег морала, разарања породице, легализацију сваког изопачења, од абортуса, до хомосексуалних бракова. Најгоре је што су те револуције довеле на власт људе којима је једини морал био њихов стомак а једини бог – власт. У свим револуцијама, нерадници, олош и разбојници су се докопали власти. Док су се и просветитељи, и француски и комунистички револуционари китили паролама о једнакости и братству, под тим паролама су извршени најгори злочини, протеривања, истребљивања, неколико чистих геноцида, уништавања културе неколико народа, масовна пресељења, разарања привреда. О малтретирању обичног народа, растуреним породицама, неправдама, злостављањима, пљачкама, силовањима, пребијањима, хапшењима, убиствима, монтираним суђењима, израбљивањима… нема места да говоримо. Идеје које су биле привлачне масама су се претвориле у своју супротност. Нико не тврди да су монархије биле савршене, али се знало коме је где место. Сецикеса и лопов је био у шуми, или скривен од јавности, а у комунизму је сецикеса на власти, краде, лаже, муља и батина. И опет прича о једнакости и братству. У транзицији је на насловној страници таблоида и сви му се диве…

У Немачкој Адам Вајсхаупт (1748 – 1830), језуита, професор канонског права на Универзитету у Ингшстату оснива 1. маја 1776. ред “Друштво баварских илумината” чије је друго име “Велики темпларски мајстори”, или Спартаковци. Сама реч Илуминати значи “Просветљени”. За њега историчари и зналци масонерије и сатанизма кажу да се “чудовишни Адам Вајсхаупт може сматрати за једног од највећих злочинаца с најпакленијим умом за који зна историја људске расе..”… човек који као и сви окултисти највећег степена користи сатанизам у политичке сврхе.

На конгресу овог сатанског реда у Франкфурту 1776. одређени су карактер и циљеви рада, а они су: “бацити народе у беду, тиранију, хаос и свет довести до параклизма анархије, посредством монструозне организације црне интернационале сатаниста”. Након оснивања овог реда почину по Европи да се шире идеје које скроз избацују Бога: просветитељство, хуманизам, као и наука о еволуцији. Основни циљ Илумината је да се уништи религија, посебно хришћанска, као и породица као стуб друштва. Ратови и револуције које настају после оснивања реда су усмерени против традиције, религије, друштва се претумбавају, монархије падају а масе људи постају зависне од система.

Вајсхауптов портпарол и маг реда Ђузепе Балсамо, звани гроф Каљостро је “свакако највећи чаробњак епохе просветитељства, маг у древном смислу те речи, и могло би се рећи последњи чаробњак”, бавио се некромантијом, а ђаволи су му се приказивали у ликовима умрлих. На вечерима које су, у његову част, у својим дворовима организовали европски владари и племићи, па и кардинал Роан, демони су му се јављали у ликовима идеолога и вођа француске буржоаске револуције: Волтера, Дидроа, Монтескјеа, Робеспјера и Дантона.

Наравно, у Библији је Бог изричито забранио општење са мртвима, не зато што је Бог хировит него што је ова дисциплина опасна, а и мртви се неће јавити него искључиво демони, јер мртви не могу да се јаве. Уопште свака магијска и окултна дисциплина је општење са демонима. Била то јога, гатање, врачање, погађање помоћу костију, карата, шољице, призивање духова, “бела” магија, “црна” магија, бављење “биоенергијом”, мађионичарство, па и наизглед безазлене дисциплине као астрологија, трансцендентална медитација или јога. Питате се откуд толико литературе о тим дисциплинама, филмова на тему оностраног, спиритизма, зашто у баш сваким новинама хороскоп а ни у једним библијски стих за данашњи дан. Неко ко има медије то врло добро ради, гурајући нам у руке то и говорећи како нема Бога. Глумци, спортисти, певачи и уопште идоли младих више и не крију да се баве окултизмом. А масе их копирају…

Гроф Каљостро, водећи масон 18. века, био је и водећи сатаниста тога доба. Вајсхауптови и Калиострови идеолошки другови били су кнез Метерних, Мирабо, Месмер, песник Гете, вајмарски војвода Карл – Август и други. Схвативши да је циљ илумината господарење светским богатствима, успостављање светске владе и светске религије без Христа, њима се одмах после оснивачког конгреса у Вилхемсбаду придружила елита тадашњег европског и светског банкарства и масонерије: Мајер Амшел Ротсилд, Штерн, Стајер, Вертмајер и Шустер. У 20. веку овом реду приступиће колоси америчког банкарско – индустријског комплекса: Рокфелери, Мекнамара бивши министар одбране САД, Томас Ватсон председник мултинационалне компаније ИБМ, Честер Боулус саветник председника САД, Елеонора Рузвелт из Теософског друштва, Џемс А. Линен председник “Тајм”-а, Рој Велински премијер Родезије, Мигуел Фуентес председник Гватемале, Фреад Џордан председник спиритуалистичке интернационале, … као и други до Кери Грант…. Овом сатанистичко – масонском тајном реду припадали су и сви превратници, анархисти и револуционари у временима која су следила иза његовог оснивања. Поред идеолога и вођа француске буржоаске револуције ту су и “великани” комунистичких револуција: Лењин, Троцки, Зиновјев, Камењев, а највероватније и Јосип Броз Тито, чији надимак још и данас нико не може са сигурношћу да протумачи…

Творац научног социјализма Карл Маркс (1818-1883) је у студентским данима у Лондону припадао тајној секти сатаниста, култу демона Шилох. Под утицајем тих идеја написао је неколико песама и мало познату драму “Оуланем”у којој описује уништење света – “уништити да не остане никаквог трага”. Његова поема “Играч” читана је на поцетку ритуала сатанистичког реда.

Током студија Маркс је напредовао у својим схватањима, и како каже у једној својој каснијој песми:”открио сам најдубље мисли медитирањем”. Трагови сатанистичког култа могу се запазити и у његовим каснијим радовима. Савременик и добар познавалац Марксовог дела, италијански мислилац и политичар Ђузепе Манцини ( 1805-1872) описао је Маркса као “деструктивни дух” и додао: ”Његово срце испуњено је пре мржњом него љубављу према човеку”.

Није без значаја ни околност да је Марксова ћерка Елеонора била удата за познатог активисту сатаниста, Едварда Евелинга и да су заједно извршили самоубиство. Друга његова ћерка Лаура такође је извршила самоубиство, док је њен муж, социјалиста Пол Лафарг у последњем тренутку одустао од самоубиства. Деца тих људи су помрла услед лошег поступања и изгладњивања.

Тамна страна Марксовог живота и његови породични односи вешто су прикривани а његови текстови пред штампање су чишћени од шокантних детаља. Познати француски књижевник Алберт Ками је приметио да би се, када би се сва његова дела у оригиналу објавила, пред светом појавио један нови, другачији Маркс. Иначе се радило о неморалном човеку, порочном и злом до сржи,особењаку и намћору који није волео ни своју породицу, имао дете са служавком, био нерадник.

Протестантски пастор, румунски Немац Рихард Вурмбрант је, после истраживања традиције комунистичког покрета написао књигу “Карл Маркс и сатана”, а њу је писао користећи списе комуниста, књиге које су настале у комунистичком систему. Имао је за то времена јер је само зато што је хришћанин робијао око 20 година у румунским затворима. Ти списи су пуне идеја које су водећи сатанисти својатали. У њој је бацио светло на невидљиву страну комунистичког идола и наводног оснивача идеје која је одвела у смрт преко 200 милиона људи и у прогонство бар 300 милиона, као и карактер врховних следбеника исте идеје, који су одреда били масовне убице, урбани олош, криминалци, разбојници, силоватељи и ниткови, од Лењина и Троцког, самог Маркса, па до идола младих Ернеста Че Геваре.

И Маркс и Енгелс су, открива нам Вурмбрант, у раној младости били библијски хришћани, али су се окренули против својих идеала и постали заклети непријатељи хришћанства. Маркс је претио читавом свету да ће га гурнути у понор, писао сатанистичку поезију побуне. Исказивао је жељу да се обрачуна са Творцем. Највише је мрзео Христа, као и институцију породице. У комунистичком манифесту је навео је “укидање породице, као намере комуниста…”

Енгелсу се, при сусрету са човеком који му је изменио живот, чинило да Маркса “за косу вуку ђаволи” како је говорио, али су убрзо заједно постали фанатични непријатељи Христове вере. Маркс је тврдио да су први хришћани јели децу. Идеја да је “религија опијум за народ” је управо Марксова. Заведени људи су говорили “Носим капу са три рога и ратујем против Бога”. Интересантно, ако су веровали да Бога нема, како да су толико против њега дизали песницу! Па кога нема нема га. Ипак, они су знали да га има али су стали на страну Божјег непријатеља.

Маркс је објавио класну борбу до истребљења као начело људске историје. Чувени руски анархиста Бакуњин је величао Луцифера као првог бунтовника у свемиру (Р. Еперсон “Нови светски поредак”). За Маркса се знало да је припадник тајног култа илуминатског типа, који је “обожавао” демона Шилоха, а следбеници су били познати по неуредној коси и бради. Марксов пријатељ Пјер Прудон, социјалиста је такође био припадник истог култа. Сам Прудон је називао Бога неправедним, ретроградним противником људског разума. Бога је оптужио за тиранију незнања и сиромаштва. Проклео је људе који се клањају Богу, краљевима и свештеницима. “Бог је антилибералан, нечовечан и антицивилизован” говорио је Прудон. (Ралф Еперсон “Нови светски поредак”)

Речи Пјера Прудона и Карла Маркса можемо чути и данас, од комуниста, социјалиста и од представника секуларне и либералне демократије, у којима многи виде наследнике комуниста, пресвучене комунисте. Либерални живот, назван још и “слобода”, са свим неморалностима и уништавањем породице, образовања, личног и друштвеног морала је такође творевина марксиста и просветитеља.

Много се данас говори о људским правима, али људска права не постоје, осим за маргиналне групе (геј популација) и секте (углавном сатанистичке). Ако се толико труби о људским правима, па где су она за раднике, сељаке, инвалиде и пензионере. Превара. Поштени људи су гладни, без посла, опљачкани и понижени. То је сатанизам, марксизам. Понизити поштеног и убити му морал. На другу страну корупција и криминал, превара и насиље је некажњено. Потплаћен судија, полицајац саучесник, пребија сиротињу, дели добит са мафијашем. Марксизам, сатанизам. Син комунисте, директора, мафијаш, из тренерке улази у одело, купује фирме које су грађене од пара радника, истерује раднике на улицу, његово обезбеђење их пребија, полиција их пребија. Марксизам, сатанизам. То је бизнисмен који иде у Европу и у Америку код председника на “молитвени доручак”. Права постоје на папиру, као она једнакост и братство у Француској и СССР. Поштен човек је гладан, понижен, осујећен, опљачкан, преварен… ако се побуни бију га, кажњавају, малтретирају, уцењују. То је сатанизам на делу.

Маркса је син звао “драгим ђаволом” а његова собарица из Лондона, са којом је имао и везу, сведочи о томе како је упражњавао магијске ритуале. У једном свом тексту Маркс најбољим пријатељем комуниста назива “стару кртицу Робина Гудфелоуа” а исти је у енглеском фолклору синоним за демона.

Као и Маркс, и већина комунистичких идеолога су били демонизовани и богомрсци. Флоренс је 1871 оставио запис: “Наш непријатељ је Бог. Мржња према Богу је почетак мудрости.” Лењин је изјављивао како је основа комунизма борба против религије. Злочинац Лењин је знао да постоји Бог и да је Он истина. И сам је говорио како ће “комунизам укинути вечне истине, сву религију и сву моралност.” Није крио да је циљ комунизма и рушење морала.

Цитирамо Вурмбранта, а треба рећи да се ради о човеку који је провео око 20 година у затворима због своје вере и нагледао се злочина полицијског апарата под комунистима. Совјетски и Чаушескуови затворски чувари су били гори од СС-оваца. Наследници Карла Маркса нису билиа атеисти него антитеисти. Лењин је објавио рат цркви, свештеници су убијани а цркве су рушене систематски. Комунисти су на сваки начин гледали да се наругају Богу (за кога су тврдли да не постоји). У једној цркви у Сергијевиом Посаду је био болнички комплекс, а капела је преправљена у гинеколошку амбуланту са столом за вршење абортуса. Сатанско жртвовање нерођених. Цар Николај Романов и његова породица су такође ритуално убијени, а њиховом крвљу су по зидовима исцртани сатанистички симболи. Комунисти су према свештеницима и верницима били окрутнији него према отвореним идеолошким непријатељима, и ратним заробљеницима, па су свештенике разапињали, мучили на посебан начин и разапињали на крст, па и клали. Обичне вернике су остављали да умру од глади, пуштали их да се смрзну, или нахушкавали псе на њих, док су жене и женску децу силовали. Иначе, Хитлер је идеје о логорима смрти преузео од Лењина, који их је изумео. Комунистички систем је у себи имао и елементе робовласничког, јер је свако могао бити натеран да ради џабе за урбани олош који је преузео власт…

__________________

Извори:
Богојављенски храм у Бања Луци

Откривење Јованово

3 replies »

  1. „Празник рада и села и града“.Ми смо по Херцеговини палили ватре и свако село је имало своју, јер су нас у школи учили да је то празник рада.Сад се може вудјети из овог времена ,шта значи када се са цијелим једним народом манипулише и играју ђавоље игре, једног друштва које се распало, прије него с његов идејни творац под земљом распао.Морамо се вратити себи и не смијемо губити ни секунду времена.

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s