АКТУЕЛНО

Живадин Јовановић: Косово и Метохија – за власт највећи проблем „погрешна свест“ и вредносни систем сопствене нације


Говори се да замрзнути конфликт није добар по интересе Србије, али се ћути да би преговорима по досадашњем шаблону Србија могла више да изгуби него да добије. Ћути се да би, судећи по досадашњем току и резултатима преговора, због дубоке системске кризе и подела унутар ЕУ, могло доћи до тога да Србија неповратно испоручи све што се од ње захтева а да не добије ништа.

Живадин Јовановић, фото Марко Тодоровић

На страну, чињеница да је и сама помосао на трговину по обрасцу – Косово Метохија за чланство у ЕУ – знак дубоког пада свести о значају очувања националног идентитета, достојанства, државног интереса и самопоштовања. То што, поред тзв. политичке, чак и делови српске интелектуалне елите, «образовановштине», па чак и поједине националне институције, третирају Косово и Метохију као «тег о врату» којег Србија мора што пре да се ослободи да би, наводно, брже кренула у свестрани економско-социјални напредак, није ништа друго, него прихватање порука мондијалиста да територијални принцип губи значај, да ће и тако и Србија и Косово бити унутар «европске заједнице», да су перспективе «бољег живота» испред свих других вредности, да је Србији природно место у евро-атлантским интеграцијама, да је политика «седења на две столице» неодржива и слично.

Шта год се десило – од убиства Оливера Иванивћа и јавног линчовања Марка Ђурића до изјава приштинских вођа о «источном Косову», о Косову до Ниша, o платформи за „међусобно признавање“, или о пушкама са Кошара – Београд понавља рефрен – да дијалог и окриље ЕУ немају алтернативу, да се све наставља као да се, у међувремену, ништа не дешава, нити мења. Тактика? Уверење? Мудрост? Одговорност? Искуство? Предвидивост? Снага? Добитна комбинација?  Савет пријатеља или «пријатеља»?

Поставља се питање – да ли је је било какав рационални договор са пресвученим лидерима тирористичке ОВК уопште могућ, чак и независно од тога да ли су на потерницама, или нису и да ли имају подршку својих покровитеља из НАТО и ЕУ или немају? А зна се и да јесу на потерницама и да имају подршку «изузетних» пријатеља.

О реалностима се говори селективно као да се она састоји само од неких дугова, обавеза и ограничења, као да је Србија држава без корена, историје, универзалних права, без чланства у МО, без пријатеља и да зависи искључиво од милости појединих чланица ЕУ и НАТО! О праву и принципима се ћути као да су и то предности «друге стране» коју не ваља подсећати где јој леже аргументи.

Ћути се о апсолутној доминацији геополитичких прилаза и интереса водећих земаља Запада у решавању косовско-метохијског проблема. Не види се ни покушај оцењивања утицаја нових трендова у Европи и глобалним односима на међународни положај и преговарачку позицију Србије. Шта више, приметан је отпор, чудна одбојност према потреби да се преговарачка тактика и политика прилагођавају измењеним реалностима. Утисак је да смо даноноћно у млину истих неоколонијалних механизама за дробљење, испирање мозга и покоравање без воље да било шта променимо, осим да верно следимо «охрабривања» дежурних комесара која су «у најбољем интересу будућности Србије».

Ћути се о истини да је за кључне земље Запада којима је Србија бриселским форматом практично препустила  решавање питања статуса Косова и Метохије, прихватљиво само оно решење које је у функцији њихове конфронтације са Русијом и Кином.То је супротно виталним интересима Србије. Досадашња искуства потврђују да бриселски оквир преговора искључује принципе легалности, равнотеже, правде и одрживости што спречава Србију да заштити своје легитимне интересе и права, посебно она на основу резолуције СБ УН 1244.

Говори се да је ЕУ највећи инвеститор, највећи донатор и највећи трговински партнер Србије. Иако се изричито и прецизно не каже који је смисао повезивања тих оцена са преговорима са Приштином, остаје недоречена порука јавности да нас та доброчинства обавезују  да прихватимо и непринципијелне захтеве који задиру у суверенитет, територијални интегритет и уставни поредак Србије.  А то су: легализација насилног стварања нове државе на делу српске државне територије; чланство Косова у ОУН и све друге МО; исцртавање нових међународних граница; ново дробљење  српске нације; легализација етничког чишћења 250.000 Срба и других неалбанаца; утирање пута стварању «Велике Албаније».

Ћути се да су чланице ЕУ, посебно оне најбогатије, највећи добитници тзв. демократизације, транзиције и приватизације у Србији. Ћути се да су само банке из земаља чланица ЕУ, ликвидацијом српских банака, преузимањем српског финансијског тржишта и заменом марке у евро исисале из српске привреде и од српских грађана више десетина милијарди евра. Још нико није израчунао колико су привреде тих земаља профитирале током приватизације коју је власт окарактерисала као пљачкашку.

«Најгласније» се ћути да су чланице НАТО и ЕУ током злочиначке агресије НАТО 1999. године изазвале директну материјалну штету Србији од преко 100 милијарди америчких долара. Ако је  властима Србије, и поред јасне правне обавезе тих земаља да надокнаде ратну штету, из било којег разлога непријатно да покрену иницијативу да се и то питање уврсти у дневни ред приступних, или било којих других проговора, онда елементарни осећај за меру, национално достојанство и самопоштовање  налаже, бар, умереност уместо нападног обасипања представника тих земаља и њихових организација незаслуженим комплиментима за доброчинства.

Говори се о потреби праведног решења којим би свака «страна» нешто добила, односно, изгубила. Не каже се који је то минимум испод којег Србија неће, нити може ићи. Како се та «флексибилност» Србије одражава на позицију «друге стране» и њених ментора говоре, не само, свакодневна истицања свакојаких захтева већ и дрске јавне претње које, на разне начине подржавају и представници ЕУ, САД, Немачке и други. Ћути се да је Србија до сада тзв. брислеским преговорима само испоручивала своја права и интересе а ништа конкретно није добила. Отуда питање да ли данас уопште постоје услови за уравнотежени и праведни компромис који би водио одрживом миру и стабилности?

Штагод говорили, представници појединих земаља Запада и њихових интеграција својим непрекидним уценама према Србији и отвореном подршком оних који имају територијалне или друге претензије према Србији, показују да за њих Србија никада неће бити толико мала, слаба и понижена да би одустали да је даље комадају, слабе и понижавају.

Говори се да је Србија све јача и све поштованија, а ћути се о томе да никада није била толико понижавана, обмањивана и уцењивана као данас. Недавно режирано иживљавање над представником Владе Србије Марком Ђурићем и над десетинама представника српског народа у Косовској Митровици, показују истински однос  релеватних фактора према Србији.

Говори се да је са НАТО-м закључен споразум да неће дозволити да било чија (војна) чизма крочи на Север Покрајине док КФОР, чију главнину чине трупе НАТО,  обезбеђује да «РОСУ» баш на том делу Покрајине вишекратно демонстрира снагу, наоружање и опрему добијену од НАТО. Има ли досадашњи однос ЕУ и НАТО према резолуцији СБ УН 1244, Бриселском споразуму о принципима и споразуму са НАТО-м о Северу Покрајине значаја за предвиђање њиховог односа према евентуалним новим правним документима који би се потписали, или је такво питање сувишно?

Са високих државних нивоа се говори о тзв. статусној неутралности ЕУ и Еулекса иако је свакоме живом видљиво да се ради о еклатантном лицемерју јер ЕУ и Еулекс на Косову и Метохији плански изграђују нову чланицу НАТО пакта и УН, исцртавају нове границе, консолидују етничко чишћење и потискивање српског народа на север.

Говори се да је Косово давно изгубљено, да су раније владе све испоручиле, да садашња власт једино «покушава да спасе што се спасти може», да Устав није одбрана. С друге стране, говори се да нам је потребна храброст, да нас чекају «болне одлуке», да су друге земље, посебно, Немачка, потребнији Србији него Србија тим земљама и слично.

Ако су неке друге, раније власти, све изгубиле, или испоручиле откуда данас та невиђена комбинација притисака, лажи, лицемерја, уцена и понижавања, на једној, и обасипање понудама донација, инвестиција и комплимената садашњој власти, на другој, страни? На делу је комбинација завртања руку и «дипломатија шармирања»!

Коме је намењена и који је смисао тврдње да су Немачка и друге земље потребније Србији него Србија њима? Откуда потреба за таквим поређењима, шта се њима постиже? Значи ли то да Србија уместо равноправности, узајамности, реципроцитета и независности добровољно прихвата и обзнањује принцип субординације? Из којих других разлога би немачки инвеститори инвестирали у Србији ако не због својих интереса, профита и високих субвенција из буџета Србије?!

У изјавама представника Србије много је контрадикторности, крајности расположења од одушевљења до разочарења. У тим условима постаје нејасно чак и значење појединих појмова који се користе у политичком животу. Да ли се, на пример, храброст испољава у одбрани од незаконитих, непринципијелних и уцењиваћких захтева, или у њиховом прихватању на штету Србије?

Потцењивање става државног врха Француске да је приоритет реформисање (читај: опстанак) а не проширивање ЕУ, замајавање тумачењима о могућности паралелног одвијања реформи и проширења ЕУ, близу је позиву на забијање главе у песак. У светлости тренда растућих подела и неизвесног исхода дуготрајних реформи ЕУ, приче о проширењу «на западни Балкан» служе прикривању огољене истине да је проширење све даље и све неизвесније. Реално је предвидети да ће се те приче наставити јер би формалнa одлука (признање) да се пријем нових чланица обуставља, или одлаже на неодређено време (sine die), пољуљала кредибилитет свих оних који су чланство у ЕУ прогласили «за пут без алтернативе». Зна се да би то могло продубити нестабилност, вратити се као бумеранг ЕУ и још више отежати реформе.

Ћути се да ЕУ најгрубље злоупотребљава тежњу Србије за чланством, да би је увукла у исцртавање нових граница, илегално стварање нове државе на делу своје државне територије, нову деобу српског а уједињавање албанског народа, амнестирање НАТО од одговорности за злочин агресије и смањивање подела унутар саме ЕУ. Постизање геополитичког циља ЕУ и НАТО да Србија потпише «свеобухватни правно обавезујући документ» и да тиме призна Косово претворило би илегално једнострано отцепљење у легално, споразумно.  Тог часа отпао би, или би био битно ослабљен, аргумент да се отцепљење Косова третира као опасан преседан, јер би се сматрало да се Србија са тим сагласила.  Тиме би се отвориле реалне шансе да ЕУ одстрани разлог озбиљне унутрашње поделе која се испречила као блок у функционисању ЕУ (због тога што 5 њених чланица не признаје независност Косова).

Говори се да је циљ преговора постизање историјског помирења између српског и албанског народа, а с друге стране, се исправно констатује да ми уствари не преговарамо са Албанцима већ са САД, Великом Британијом и Немачком. Ћути се да су такви преговори и циљ „историјског помирења“ међусобно супротстављени. Велики не решавају већ управљају кризама. То поготову важи у условима растуће глобалне конфронтације какви су данас.

О „свеобухватном, правно обавезујућем документу“ јавно се тврди да је реч о „празном белом папиру“ чија је будућа садржина непозната. Ћути се како је уопште могуће да се унапред прихватити обавезе државе да ће потписати докуменат чија садржина није позната никоме, па ни онима  за које се предпоставља да би били потписници у име Србије?

Углавном се ћути о томе да је резолуција Савета безбедности УН 1244, основни, свеобухватни правни докуменат највећег значаја, да обавезује све чланице УН, укључујући чланице ЕУ и НАТО, да има трајну вредност, да се не може укинути, заменити или обеснажити осим по истој процедури по којом је и усвојен, али да није извршена ни у једном делу који се тиче права Србије и српског народа. Остаје нејасно ко и шта спречава, или одвраћа Србију од захтева за поштовање и извршење неизвршених обавеза по овом документу? Шта Србија добија ћутањем о тој резолуцији, шта је у њој лоше по Србију а евентуално добро за Приштину?

Говори се да су раније власти учиниле кардиналне грешке, најпре, тиме што су се на погрешан начин обратиле за саветодавно мишљење Међународном суду правде, а потом тиме што су тзв. „заједничким предлогом“ (Србија, ЕУ) Резолуције Генералној скупштини УН омогућиле премештање преговора у Брисел, уз „добре услуге“ ЕУ, што је тачно. Ћути се, међутим, да ни мишљење Међународног суда правде ни Резолуција Генералне скупштине УН о услугама ЕУ, немају обавезујући, већ саветодавни карактер и да не спречавају Србију да исправи грешке. Грешке претходних власти су за сваку осуду, али оне тешко могу бити оправдање за такве или веће грешке данас или у будућности.

Поготову се ћути, да саветодавна мишљења и саветодавне одлуке било којег тела или органа УН ни на који начин не задиру у овлашћења Савета безбедности  нити у правну снагу резолуције СБ УН 1244. 

Дуго се говори  да је Косово изгубљено, да власт „само спашава што се спасти може“, говори се о тешкој преговарачкој позицији, о реалностима на терену, о грешкама у историји, о илузијама, заблудама и митовима, о несхватању правих вредности и интереса. Јавност се непрекидно бомбардује катастрофичним прогнозама уколико се не промени свест нације, обезвређују се историја, Устав, националне особине народа. Уместо трајних културних, моралних, духовних, историјских и принципијелних мерила, нуде се искључиво економистички, трговачки, диловски, селективни прилази и критеријуми. Као да се рачуна са њиховом пријемчивошћу код осиромашеног и прозападном пропагандом пометеног становништва.

Запрепашћује одсуство напора да се проналазе, истичу и користе било који аргументи и чињенице које иду у прилог јачања преговарачке позиције Србије. Као да су за власт највећи проблем погрешна свест и вредносни систем сопствене нације а не анти-српска геополитика западних центара моћи. Поготову се не виде напори да се истражују и налазе нови, мање познати аргументи за ојачавање преговарачке позиције земље. Та једнострана усмереност на истицање  свега што отежава преговарачку позицију Србије, а тотално запостављање аргумената у прилог, Србије профилише се као појава без преседана у новијој светској историји међународних односа. 

Делови српске елите већ су «умрежени» у западни либерални мултинационални корпоративни систем везујући своје привилегије и будућност за интересе таквог неоколонијалног система без обзира на цену коју плаћају држава и нација губитком самосталности, идентитета, па чак и територија. Делови друштва који се називају елита остварују значајне материјалне привилегије учествовањем у пројекатима издашно финансираним из извора ЕУ и НАТО, у активностима тзв. цивилног сектора (НВО), разних група за задатке (task force), форума, центара, конвената, асоцијација. Логично је што, онда, у свом јавном деловању, укључујући и учешће у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији, следе и подржавају очекивања и интересе центара моћи који их финансирају. Њихово тумачење националних и државних интереса, њихови јавни ставови који се, мање или више отворено, своде на то да Србија треба да призна Косово и Метохију као независну државу, последица је њиховог интереса да сачувају своје привилегије. Њихова је улога да убеђују јавност да «бољи живот» зависи од прихватања «болних» прагматичних одлука власти.

Говори се о значају тзв. Првог бриселског споразума о принципима за нормализацију и посебно о његовим одредбама о ЗСО. Чак се тај споразум пореди и са Дејтонско-париским споразумом што је, благо речено, претеривање (Једино?). Сада када је постало јасно да је Србија 2013. навучена да потпише нешто што што се, после пет година, показало као превара, наставља се убеђивање јавности да треба потписати нови „свеобухватни правно обавезујући документ“!

Говори се да морамо сачувати наш народ на Косову и Метохији. У реду, свакако. Остављајући, за тренутак, на страну питање да ли смо прихватили да српски народ на Косову и Метохији буде талац самовоље приштинске врхушке (односно, њихових покровитеља) па народ можемо штитити једино бескрајним узмицањем и испуњавањем свих жеља те врхушке – поставља се по ко зна који пут питање – зашто се тако дуго ћути о праву 250.000 прогнаних Срба и других не-Албанаца на слободан, безбедан и достојанствен повратак у њихове домове и на њихова имања у Покрајини? Коме је и зашто непријатно да инсистира да се и о том прворазредном суштинском интересу Србије и српске нације преговара? Повремено се, ту и тамо, може чути полугласно «објашњење» да је то питање покретано, али да „друга страна“ не прихвата да о томе разговара. Какав је то аргумент, колико и чега све треба да се одричемо да бисмо чували епитет флексибилних, толерантних, одговорних, мудрих, храбрих, предвидивих Европејаца?!… Да ли то значи да је Србија дужна да преговара само о ономе што је интерес „друге стране“? Каква је то будућност у име које Србија треба да се сагласи и са етничким чишћењем већег дела свог народа са Косова и Метохије? Са ким и у име којих то „заједничких вредности“ Србија преговара уколико ту обавезу према српском народу не желе да изврше ни ЕУ, ни САД, ни Немачка, ни Француска, ни Италија, ни Еулекс, ни УНМИК, ни КФОР, ни НАТО, ни ОЕБС?… Надам се, да се неће наћи неко ко би потегао тако уверљиве „аргументе“ као што су – питање је колико је њих заинтересованих за повратак, питање је ограничених финансијских средстава и томе слично.

Говори се да је Србији најважнији циљ преговора под окриљем ЕУ – мир, стабилност и развој. Ћути се да мир после агресије НАТО 1999 против Србије (СРЈ) није постигнут преговорима са ЕУ, већ преговорима у којима су учествовали: СРЈ, САД, Русија, ЕУ, Г-8 и пет сталних чланица Савета безбедности УН. Услови, претпоставке мира потврђени су резолуцијом СБ УН 1244. Ћути се да основу мира чине Споразум Милошевић, Ахтисари, Черномирдин, од 3. јуна, Војно-технички споразум, од 9. јуна и резолуција СБ 1244, од 10. јуна 1999. Ћути се да једино та међусобно интегрисана документа представљају основу одрживог мира, стабилности и развоја, не само у региону већ и у Европи и да не постоје нити у будуће могу постојати мултилатерални, билатерални, или било који други документи, који би по правној или политичкој снази и одрживости били изнад резолуције СБ 1244, као што не постоје ни начини да се Србија, добровољно или под притисцима, одрекне од резолуције Савета безбедности УН.

Ћути се да je гурање у страну, игнорисање или одрицање од резолуције СБ УН 1244 равно одрицању од мира и стабилности у Европи. Запад хоће решење за Косово и Метохију које је у искључиво у функцији њихових припрема за конфронтацију са Русијом. И неће ни једно друго. Зато Србија треба што пре да постави захтев за потпуно спровођење резолуције СБ УН 1244. јер је једино то може довести до легитимног, правног и праведног решења у интересу мира, стабилности и одрживог развоја.

Живадин Јовановић

ИЗВОР: АНФОР

————

1.5.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.