Горан Лучић Ђурица

Слепа девојчица Матрона постала је велико духовно свјетло руског народа и цијелог Православља


Пише: Горан Лучић, Ђурица

Највеће чуђење и жалост доживио сам као дијете. Волио сам своје село и исконску природу у њему; животиње су очима причале са мном. Грлио сам их искрено и дубоко пријатељски. Оне су то осјећале. Мачак ме је пратио у школу, јарићи ме дочекивали из школе, трчали ми у сусрет, а кокошке се умиљавале око ногу.

Управо су кокошке биле моја највећа тајна и туга. И данас наш народ, као најтежи философски чвор, означава дилему, да ли је прво кокош излегла јаје или јаје њу.

Заиста, јаје је васељена у љусци, а човјек је држи у шаци попут Господа. Јаје је најљепши и најтачнији симбол побједе живота и добра.

С прољећа сам био сав предан кокошима. Њихов инстинкт за рађањем звао их је да полажу јаја и да се над њима труде у великој жртви.

Није толико страшно носити и чекати дијете девет мјесеци, али стражити над јајима, скоро па непомично 21 дан, прави је подвиг. То нас учи ово красно Божије створење. Кокош је чудесна манифестација живота, она хода, а има крила; има крила, а не може да се вине у небо. Нешто попут анђела заробљеног у земаљски прах.

Правио сам им гнијезда, бирао најбоља јаја за полагање (јаја не смију бити крупна, а ни ситна; кора не превише тврда, а све да би се лако и здраво излегло пиле), пратио сам њихово дневно стање, хранио их и појио. Миловао и храбрио, причао им да издрже, да ће постати мајке.

А када би стигао далеки 21. дан, у мрклој ноћи, док још сунце не би ни кренуло са истока, трчао сам гнијезду и дочекивао што је Господ оживио! Било је ту прекрасних пилића, жутих, бијелих, црних, шарних… мале свилене лоптице су се котрљале под мајчиним крилом и одмах је вољеле. А кокошка, тај оклеветани симбол несловесности, постајала би добра мајка која храни, љуби и пјева својој дјеци. Из јајета цијела љубав!

Господе, Господе како си силан и прелијеп!

Радости, мојој радости гдје је било краја; по цио дан бих пјевао као у сватовима, у школи бих био потпуно одсутан и чекао звоно да што прије трчим кући. Ма шта трчим, поскакујем!

Већ сам био у 6. или 7. разреду. Било је прољеће, све у цвату и бујању. Почели су излазити из јаја. Лијепи, мили, живи… ништа није говорило да то неће бити здраво, ново јато.

А онда ме је поломио бол, страх заробио цијело биће, а сузе се заледиле у оку.

Двоје се излегло без очију. Окице су им биле срасле и није било зјеница. Плакао сам и кукао, тако да ме је цијело село чуло. Јадиковао и тужио над њима. Од бола сам заћутао, а жалост ме је натјерала да одрастем у ноћи.

Света Матрона Московска родила се 22. новембра 1881. године, у селу надомак Куликовог поља, у Русији.

Иначе Куликово поље је руско Косово поље (кулик је име за птицу кос), а на том пољу Руси су изгинули исто као и Срби, у страшној бици са муслиманско-монголским поробљивачем.

Мала Матрона се родила са сраслим очима и без зјеница, капци су били неодвојиви од дупљи. Очи судбински затворене.

Дјевојчица ће постати велико духовно свјетло руског народа и цијелог Православља, а њен свети вид и данас нам показује пут спасења.

Када сам у мају прошле године био у Москви посјетио сам манастир у коме се чува Матронино тијело и два пута сам му се поклонио.

 

Иначе, то је право чудо да успијете два пута стићи до њеног кивота, јер су редови огромни, а вјерни народ пристиже са свих страна и доноси јој најљепше букете цвијећа. Тај дан је био кишан и мање је људи било у посјети.

Руски народ, како само он то умије уредити у својој бескрајној даровитости за љепоту, светима (а посебно Матрони Московској) дарује најљепше цвијеће. Симбол духовне љепоте и преображаја. Хиљаде жена, дјевојака, младића, ђака, монаха, епископа, просјака, носе ружу, букет, корпу цвијећа.

Ђаконисе које брину о реду у манастиру то цвијеће сабирају и њиме украшавају кивот и цијели храм; тако га предају у духовне руке Свете Матроне. Пошто цвијећа има много, оно се онда сабира са икона и дијели народу као благослов.

Када цјелива кивот ходочасник добије један цвијет. Тај цвијет чува и носи пред кућну икону. Прах од цвијета се чува, као симбол земаљске пролазности и чуда Божијих стварања у праху.

Тада сам добио од Свете Матроне једну ружу и један каранфил. Такав мирис никада нисам осјетио; најљепши дах свјежине, чистоте и добра.

Радостан и утјешен сјетио сам се мојих пилића. Таман колика је била ружина и каранфилова цваст у мојој шаци, толики су били и они.

Света Матрона ме је утјешила.
Господ мучеништво претвара у најмириснији цвијет.

А мука се спушта на људе, некад и кроз патњу вољених животиња, да би се у човјеку излегла вјера и жеља за оздрављењем од гријеха и безвјерја.

__________________

* Блажена Матрона Московска упокојила се у Господу на данашњи дан, 2. маја 1952. године.
На основу извјештаја комисије 2. маја 1999. године свечано је обављено проглашење Матроне Димитријевне Никонове за нову подвижницу Руске цркве као Свете Блажене Матроне Московске.

2 replies »

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s