АКТУЕЛНО

Љубинка Боба Недић: А шта је све било пре Цециног уласка у градиво


Иако спорна БИГЗ-ова радна свеска за пети разред постоји већ четири године, из неког разлога се тек ове недеље на друштвеним мрежама, а онда и у медијима, појавила 23. страна, на којој је задатак о петом падежу. Вокатив је требало подвући у стиховима познатих песника и стиховима песама тзв. популарне музике. Ови потоњи су обухватили стихове песама које изводе YU група, Рибља Чорба, Бајага и Инструктори и Светлана Ражнатовић. Истина, нигде не пише ни ко су аутори стихова, ни ко су извођачи. Аутор радне свеске, познати лингвиста Владо Ђукановић, гостујући у неколико телевизијских емисија појаснио је да се стихови нису ту нашли грешком, већ да му је намера била да се ђацима покаже да језик не живи само у књижевности већ и у свакодневном говору и животу, што ваљда укључује и слушање Цеце у петом основне.

Јавност се, по обичају, оштро поделила на противнике и заговорнике ове идеје. Како је тема протеклих дана више него довољно експлоатисана, препричавање аргумената је у овом тренутку излишно. Издваја се одлука министра Шарчевића да спорни стихови морају бити избачени. Како замишља да се то уради, то ваљда само он зна. Можда да се коректором замажу стихови у целом тиражу, пошто тешко да ће издавач бити луд и повући цео тираж, нарочито с обзиром на то да је радну свеску, такву каква је, већ одобрио ЗУОВ, коме је то посао. Наравно да нико неће бити кажњен, јер лична одговорност у српској просвети постоји само када се наставницима узимају лиценце по кратком поступку.

Издвојила бих и покушај дела јавности да питање Цециних стихова у радној свесци за петаке сведе на питање музичког укуса. Тачно је да ми, одрасли, можемо да слушамо шта нам уху и срцу (а ваљда и памети) прија. Међутим, како се укус гради и негује, овде се очигледно заборавља на улогу школе у изградњи музичког и читалачког укуса. Ако већ не можемо да утичемо на то шта се слуша и чита (ако се уопште и чита) по кућама, на оно што се налази у школском градиву можемо. Да смо нормалнија држава, могли бисмо да утичемо и на оно што се слуша на екскурзијама, матурским вечерима, па чак и у градском превозу.

13. јануар 2007. године, на платоу испред Народне скупштине:
Милан Јелић (председник Републике Српске), Предраг Бубало, Милорад Додик (премијер Републике Српске), Санда Рашковић-Ивић, Велимир Илић, Војислав Коштуница, Матија Бећковић

Осим музичког укуса, навођење дела песме коју изводи Светлана Ражнатовић има још једну тежину коју не смемо да заборавимо. Она није тек популарна певачица. Цеца је парадигма онога што нам се у протеклим деценијама дешавало. Цеца је правоснажно осуђени криминалац. Вишемилионске новчане малверзације су у њеном случају кажњене повратком дела украдених пара и седењем код куће. Тако то бива када ти тадашњи министар полиције долази кући на славу. Њено дружење са припадницима криминалних кланова познато је јавности. Познато је и да је удовица међународног криминалца. И немогуће је да све то није познато чувеном лингвисти Ђукановићу, а нејасно је зашто му то нимало није сметало. Можда због Коштунице на Цецином концерту својевремено? Да ли је то дало легитимитет? По мишљењу неких очигледно јесте.

КАКО СМО ДОШЛИ ДОВДЕ

Сећам се како сам једног дана 2002. године отишла у вртић по дете. Кроз читав објекат је трештала песма “Дрска жено плава” (опа! вокатив!), коју изводи Цецин друг и муж водитељке која је пре неки дан баш у прилогу о радној свесци поносно изјавила да наравно да Цецину песму зна напамет. Мој родитељски напор да ми дете у кући слуша квалитетну музику, примерену узрасту, поништио је вртић лично. Иначе, предшколско образовање је први корак у образовном процесу, и под ингеренцијом је Министарства просвете. То је било пре 16 година. Ништа се не дешава преко ноћи.

Још у то време било је девојчица које су и у вртић долазиле намазаних ноктију, јер то је тако слатко.

Данас у сваком одељењу имам ученице са изливеним ноктима такве дужине, да их фасцинирано гледам и питам се како уопште држе оловку на часу. Да, питаћете зар школа не може да забрани да се тако долази на наставу. Наравно да може. Може да забрани и хеланке, голе пупкове, тешку шминку. Све школе имају донете правилнике о понашању, облачењу, како ученика, тако и наставника. Забрињавајуће мали број школа то спроводи. Зашто? Не знам.

Шта чекамо?
Можда ово:

Шта се слуша на тзв. диско вечерима на рекреативној настави? Говоримо о узрасту од првог до четвртог разреда основне школе. По мојим сазнањима, најчешће оно што деца желе, а деца желе оно што је популарно. Где је ту улога учитеља да усмери тај музички укус? Исто важи и за екскурзије на којима се у аутобусима слуша најпримитивнија музика, скаредних текстова, азербејџанског мелоса.

Угађамо деци сви заједно, јер ако не угодимо, следеће године ће се пријавити мањи број ђака? Е па, све сам ближе таквом закључку.

Пре годину-две чула сам за свађу две средњошколке. Увреде које су једна другој изрекле су све од реда биле у насловима таблоида, као цитати из свађа учесница ријалитија. Језик, беше, не живи само у књижевности, него и у свакодневном животу? Тачно је. Живи и на телевизијама са националном фреквенцијом, што је само разлог више да школско градиво буде тег на другом тасу. Тај свакодневни говор вришти са сваког киоска, искаче у рекламама на интернету, друштво нас просто запљускује примитивизмом, а онда се чувени лингвиста скандализује над реакцијом јавности и стварно не види у чему је проблем.

Да бих до краја била коректна, морам да споменем и још једну болну чињеницу, која је и те како важна.
Од просветних радника често чујем да су елита овог друштва, а има их и који мисле да смо интелектуалци самим тим што имамо факултетске дипломе. Е па, хајде да будемо фер и да се пребројимо – колико просветних радника на свим прославама, наставничким и оним које имамо с ђацима, френетично пева уз све песме Цеце, Секе и њима сличне? Ај, поштено. Не уз Цунета, на пример, него баш уз турбо-фолк. Да није можда и то ствар музичког укуса, онако бенигно, ето, као што више волим кајсије од јагода, или плаву од зелене? Унапред захваљујем на одговорима типа – а ти Баха слушаш код куће, на свадбама се веселиш уз Паваротија. Захваљујем и на одговорима типа – то што су у твоје време били популарни Рамонси или Стоунси је твој проблем (бабо!); пусти децу да слушају шта желе.

Знам све те ваше аргументе. Не, не слушам Баха код куће. Не, не веселим се уз Паваротија по свадбама. Тачније, обично се и не веселим по свадбама, него их истрпим када не могу да их избегнем. И матурске вечери проводим седећи, евентуално одиграм једно коло. И волим и нашу народну музику, ону са плоча, док се знало шта и ко може да снима. И да, слушала сам и Рамонсе, и Стоунсе, и СОАД, ЕКВ, Гоблине, Бјесове, и панк, рок, понекад метал, и џез, али и класичну музику. Најређе поп, никада турбо-фолк.

Поштујем право на избор, право на музички укус, али не и право да они који тај укус треба да стварају и развијају код ђака, тако олако бране своје право на неукус.

Не можемо баш од свега да перемо руке.
Мислим, можемо, али их нећемо опрати.

И на крају, да не заборавимо и овај “детаљ”:

ИЗВОР: КлотФркет

 

5.5.2018. за СРБски ФБРепотер приредила Биљана Диковић

 

3 replies »

  1. Да цитирам Кустурицу. „и ко ми каже – ти, чијој тетки смрди из уста??!“

    Тако и овај текст: у реду је Бајага, у реду је Рибља чорба, е баш Цеца не сме да се цитира, јер је Боже мој осуђивана. А осуђивана је да би јој отели Обилић и оно што је Аркан навукао. Отели су јој исти такви као Аркан, те се то све заједно не дотиче нас који никад никоме нећемо нешто отети, а свакако се још мање дотиче вокатива.

    По чему су Бајага и Чорба светли примери за децу, и зашто је то културнија музика од народњака – рад бих био да сазнам?

    Иза целе приче стоји нетрпељивост према пок.Аркану, уз подразумевани став да ни остали родољуби нису бољи, до тога последично да је и Р.Српска да не понављам каква творевина.

    Свиђа ми се

  2. I bez teksta „ovaj ‘detalj'“ dovoljan. Ali:
    o n i perfektno obavljaju posao i ne postoji vise d r u g a strana (zivih bica) koja bi to promjenila; tu i tamo ovakav usamljeni, jadoviti protest koji, vremenom, samim sobom biva istrosen, ponisten; sve ima svoju granicu koja je nekim krajem, nestajanjem. Kada se d u h o v n o s t jednog naroda svede na nivo najkriminalnije zbiljnosti i ta zbiljnost postane n o r m a l n o s t, narod vise nije u nedtajanju, no ne postoji. Ma sta se o njemu mislilo, ali tamo smo gdje (nas) vidje, tacno prije sto godina, K.
    Manhajm: g e n e r a l n a ideologija- socijalni kolektiv, nikako n a r o d, tijesto za svacije-nicije ruke…
    I ovo moje je samo neki vid iscasenog protesta u t r a j a j u c o j normalnosti
    k a o generalnoj ideologiji… ONI su perfektno obavili zadatak: normalnost jest CECA, dakle k r a j, ili, sukladno generalnoj ideologiji, zivot kao a p s o l u t n a LAZ.

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s