АКТУЕЛНО

Мишо Вујовић: Томбола 4.5.1980.


Многи га памте по штафети, слету на стадиону ЈНА, гламурозним путовањима у мисијама мира, томпусу, пудлицама и Ал Капоне стилу, социјалној политици, миру, радним акцијама, задовољној радничкој класи… Они старији по Голом отоку и црвеном терору, ликвидацијама и чисткама…

Ја и мој кум Гаро по томболи коју смо те ноћи 4. маја 1980. године играли у кафани Малог стадиона.
Недеља вече сала крцата. Дим штипа за очи, чује се Сићов промукли глас. Четрдесет два, пет, седамнаест …
“Гађа нас жестоко”, узбуђено ће Гаро.
У ћошку са транзистора се чује глас Марка Марковића. На Пољуду играју Хајдук и Звезда.

Фали нам један број- тридесет девет. Сићо вади тридесет седам. Гаро псује. У следећем тренутку глас са транзистора саопштава да је званични спикер на стадиону рекао да је у 15:05 часова у КБЦ Љубљана преминуо друг Тито.

Настаје тајац. Из бубња у провидну цев искаче број тридесет девет. У сали мук. Чује се само глас Марка Марковића.
“Играчи иду према центру. Браћа Вујовић леже на трави, и јецају“, дрхтавим гласом преноси Марковић.


Гаро прекида тишину.
“ Вади Сићо…!”
Људи, погнутих глава напуштају салу. Неки јецају.
“Шта вади оца ти мангупског”, скачу пензионери са суседног стола.

Настаје галама, одушак гнева. Псује нас кроз плач један с’ качкетом на пола главе, огрнут жућкастим капутом.
Придружују се остали. Настаје метеж. На нашој страни је Милета Килони и још неколико градских фаца.
Успевамо у задњи час да се евакуишемо без батина.
Уиграна екипа на томболи навикла да закида сваку рунду, сада је имала цео добитак.

Идемо снуждени поред градске капеле.
“Мого је мало касније да умре”, каже Гаро.
“Умро је у три и пет, али су тек сад јавили“, додајем више себи у браду. 

Људи као сенке промичу ужурбано.
На корзоу нема живе душе, сви су се разбежали.
Град скоро мртав.
Пред зградом читаво друштво.
Причамо како нас је “зајебо” Тито за максималан добитак на томболи. Неко предлаже да томболаше сачекамо и отмемо им паре. Радан је расположен да нам помогне да проблем решимо у духу традиције – шакама. Бивши фудбалер Сутјеске из суседне зграде упозорава нас да се уозбиљимо. И да се ни случајно не играмо главом. Старији је и зна шта је ванредно стање у земљи. То је исто к’о да је рат. Комшија Мароје је већ у дубокој жалости, балсамован од алкохола. Клима главом, нагињући се напред. Ратко га придржава да поново не пољуби главом степенице.

Мајке провирују са тераса, прозивка почиње као да је полицијски час.
Из зграде 12 пендрека ужурбано излазе припадници народне милиције.

Титова смрт је највише погодила оне које је он створио. У Црној Гори нико није смео да дише. Колективно се удисало и издисало. У ритму жалости, плитко. То јединство је могао да поремети само нечији самртнички ропац. И то је било опроштено, јер се покојнику није могло судити. Али је му је сахрана била сиромашнија. У тих неколико дана пред капелом није било лелекача и тужбалица. Чак ни тај традиционални опроштај од покојника није смео да поремети мир уснулом председнику, троструком народном хероју, врховном команданту…

Босна се са Македонијом солидарисала, преузимајући на себе једну количину бола од малене, земљотресом разорене, а његовом смрћу, дотучене братске републике. Словенце и Хрвате је баш болела она ствар, а Србијанци су се и смешкали и плакали. Пола-пола, као и данас. Што је рек’о Душан Ковачевић: “Да дође куга у Србију, било би пола-пола”.

Антоније Ђурић, заточеник комунистичких казамата, аутор капиталних историјских књига, међу којима су „Солунци говоре“, „Жене Солунци“, „Напред у отаџбину“, „Црвена куга“, у време Брозове смрти новинар Експрес Политике, долази на комеморацију у згради Политике. Смирено седа у први ред. Почиње одавање поште вољеном председнику. Присутни устају. Сви до једног. Антоније седи. Гуркају га, шапућу: “Устани, Антоније”.

“Ја том зликовцу и крвнику српског народа ни мртав нећу устати!”, гласно ће Антоније.

У Црној Гори би вероватно био стрељан или линчован на лицу места.

Свеукупно гледано, Броз је био наш изданак – српски. Црногорци, Ликоте, Херцеговци, западна Босна, српска Далмација… све спремно да гине за Титу, а он нам ували… Све је Србима остало у аманет. Од Куће цвећа, одговорности и робије у Хагу, запрашивања осиромашеним уранијумом и освешћивања бомбама до дугова и осиљених другова и њихових синова…

Зебња да ће се нешто лоше догодити након Титове смрти обистинила се деценију касније крвавим распадом Југославије…

Мишо Вујовић

ИЗВОР: ФБ Мишо Вујовић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s