АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА

Радисав Ристић: (Не)милосрдни анђео – Злочиначки НАТО експеримент у коме су Срби били у улози заморчића



Пише: Радисав Ристић, 5.5.2018.

*Аутор је пуковник у пензији,
бивши начелник Службе за информисање у ОС СФРЈ

 (Не)милосрдни анђео

 Од 24. марта до 10. јуна 1999. године, дакле пуних 78 дана, деветнаест земаља НАТО алијансе мучки је кидисало на српску земљу и њене житеље. Газећи Повељу Уједињених нација, игноришући Савет безбедности и међународно право, безобзирно и бестидно су теписима касетних бомби и вођених ракета засипали српске засеоке, села и градове. Поред материјалне штете нанете Србији, која према неким проценама износи близу сто милијарди долара, многи српски грађани, укључујући и велики број деце, пали су као жртве агресије цинично назване „Милосрдни анђео“. Према званичним подацима, од укупног броја убијених цивила током НАТО агресије, око 30% се односи на децу. Међу том, дечјом, популацијом било је чак и нешто више од 40% рањених.

Због небриге и неодговорности претходне и актуелне власти у Србији, нажалост не постоје потпуни подаци о броју и узрасту жртава: одојчади, претшколске и школске деце. То потврђује и пример породице Тошовић из Мердара о чему аутору ових редова, у писму упућеном из Куршумлије, пише заставник  прве  класе у пензији Гордан Михајловић, који, поред осталог, наводи:

„ … На телевизији и другим медијима најчешће се помињу градови који су бомбардовани током ничим изазване агресије. Куршумлија се готово нигде не помиње, мада је била међу првима на удару. Овде су пале и прве жртве: дванаесторо мртвих и велики број рањених. То је много за нашу малу средину. Знам, страдали су и други, али боли нас што се заборављају многе жртве, међу којима су једанестомесечна беба Бојана Тошовић и њен отац Божин из Мердара, села на административној граници са Косовом и Метохијом. У тренутку док је Божин своју јединицу држао у наручју, долетео је „Милосрдни анђео“ и лишио их живота. НАТО је прекинуо игру мале Бојане са првом лутком, али и многих других незнаних девојчица и дечака широм Србије…“.

Марија Тошовић (37) из Мердара код Куршумлије, којој је у ноћи између 10. и 11. априла 1999. НАТО убио једанаестомесечну ћерку Бојану и мужа Божину (29). Марија је тада била у седмом месецу трудноће и иако је била тешко повређена успела је да одржи трудноћу и 17. јуна роди ћерку Анђелку (Извор: Курир 11.04.2015, 16 година после НАТО агресије)

Међутим, и поред свега, постојећи валидни подаци указују на нечувена страдања Срба на крају века у коме су били изложени разним погромима. А ти погроми су недвосмислено били уперени не само против ове генерације, већ и против долазећих генерација Срба. Како је, иначе, могуће на другачији начин објаснити употребу забрањенх касетних бомби и, посебно, пројектила са осиромашеним уранијумом. Томе ваља додати и еколошку катастрофу, изазвану бомбардовањем нафтних постројења и хемијских фабрика, што је, како сматрају многи домаћи и светски стручњаци, практично имало ефекте хемијског рата којим су недопустиво кршени сви међународни прописи и конвенције.

Употребом ракозваних „меких бомби“ на високонапонским водовима, Србија је остављана без струје и  воде, а бомбардовањем електричних трансформатора изазивано је цурење пиралена – отровног канцерогена који, поред осталог, изазива и генетске промене. Те неоспорне чињенице потврдили су  бројни домаћи и страни научници. Непосредно по завршеку агресије, из научних институција се чуло да ће последице осећати не само људи у Србији, већ и у већем делу Европе, с обзиром да „отрови не познају границе“. Посебно је указивано да су језгра разне муниције и пројектила, бачених на Србију, израђена од радиоактивног отпада уранијума U-238 који поседује висок степен радиоактивности и токсичности.

Указујући на обим угрожености људи и природне средине, врсни непристрасни светски стручњаци писали су после агресије, а пишу и данас, да је Србија била „поприште хемијског и нискодозираног нуклеарног рата“. Простор Србије је, дакле, био мета једног замашног, али истовремено и злочиначког експеримента у коме су Срби били у улози заморчића.

И данас, мада је од агресије протекло нешто вше од једанаест година, у свету не престају указивања на еколошку и хуманитарну катастрофу коју је „Милосрдни анђео“ подарио Србији. Ти „дарови“ се мере количином од преко 30.000 тона експлозива, колико је бачено на земљу Србију.

Алексинац , 6.4. 1999.

У рушилачком походу на Србију, НАТО није бирао жртве. Страдањима и физичком уништењу били су изложени углавном цивили, а међу њима и знатан број новорођенчади, жена, стараца, породиља… Дејствовали су по избегличким колонама, аутобусима, железничким путничким возовима, болницама, пијацама, мостовима и стамбеним зградама. Многи од наведених злочиначких подухвата су врло добро познати јавности. Немогуће је заборавити малу Милицу из Батајнице, жртве на мосту код Варварина, у Алексинцу, на нишкој пијаци, у путничком возу недалеко од Грделице…

Етничко чишћење

Вековима су Срби прогањани са Космета – најсветијег дела своје земље. Од Маричке и Косовске битке у XIV веку, до обнављања Пећке патријаршије и опсаде Беча у XVI веку, притиснути турском силом оличеном у ликвидацији и исламизацији хришћана, Срби су били принуђени да напуштају своја огњишта. Историји врло добро познате турске зулуме над српском рајом и узимање „данка у крви“ превазишао је НАТО пет векова након турског периода. НАТО терор над Србима еволуирао од турског набијања на колац тако што је затирање Срба „осавременио“ убојитијим средствима. Наиме, за разлику од наших предака палих од турска руке, после „Милосрдног анђела“ тела убијених Срба било је немогуће идентификовати.

12.04. 1999. Најмање 9 људи је убијено, а 16 рањено када су авиони НАТО погодили међународни путнички воз на релацији Београд-Солун у Грделичкој клисури. Пројектили су испаљени око 12:00 и „преполовили“ су воз, уништивши два вагона и оштетивши још два.

Никада Срби, од турских освајања и Велике сеобе под Арсенијем Чарнојевићем, нису у толиком броју напуштали Космет као после НАТО агресије, односно доласка УНМИК-а,  КФОР-а и Еулекса, након чега је Космет  готово потпуно очишћен од неалбанског становништва. Са Косова и Метохије је после агресије протерано око 250.000 неалбанаца, међу којима око 230.000 Срба.

Према званичним подацима Координационог центра за Космет, јужну српску покрајину напустило је око 190.000 Срба који су уточиште нашли у осталим деловима Србије. Реч је о званично евидентираном броју, мада је очигледно да многи нису обухваћени евиденцијом Координационог центра, док се један број населио у суседне и друге земље. У многим градовима и селима у којима је живео велики број Срба, данас се, као некада, не чује српски језик. До доласка КФОР-а, на пример, у Приштини је живело више од 20.000 људи српске националности, у Призрену око 10.000, Пећи исто толико, Гњилану 8.000, Урошевцу 5.300, Косову Пољу 6.000… Данас у многима од наведеним места Срба нема, а у некима се могу пребројати на прстима једне руке.

Прогони Срба од албанских есктремиста, уз благослов албанских власти и међународних снага, настављају се до данашњих дана. Према званичним подацима Министарства унутрашњих послова Србије, албански терористи су до августа 2003. године, извели 6.535 напада у којима је било убијено 1.201 лице, рањено 1.328, а отето 1.146. Многи од наведених напада догађали су се у близини КФОР-а и полиције УНМИК-а, при чему су починиоци најчешће остајали непознати. Такав је случај са врло добро познатим убиствима деце у Гораждевцу, која су се купала у реци Бистрици крај родног села, жетелаца који су убирали летину и другим злоделима чињеним над све малобројнијим српским становништвом. Није, наравно, заборављен ни мартовски прогон Срба 2004. године. У нападима на Србе 17. и 18. марта те године, поред близу 1.000 што рањених што убијених Срба, порушено је и попаљено око 800 српских кућа, 35 цркава и манастира, а неколико хиљада српског живља прогнано је са својих вековних огњишта.

Нажалост, још увек је неутврђен број погинулих и протераних Срба, попаљених домова и свакодневног силеџијског понашања косметских Албанаца над српским живљем после проглашења независности фантомске државе Косово. С правом се, стога, може закључити да се, несмањеном жестином, време погрома над Србима наставља и у двадесетпрвом веку.

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s