АКТУЕЛНО

Слободан Антонић: Битка око узора


Производња колонијалне свести, колонијалних узора, заправо је много опаснија од оног двостиха из фолк певуљка. Од тог никоме неће фалити длака с главе, али од наметања колонијалног узора…

Проф. др Слободан Антонић

У почетку ми је била чудна сва та галама због „Цециних стихова“ у радној свесци за српски.

Театрално презирање фолк музике као забаве нижих слојева („сељака”) и иначе карактерише другосрбијанске снобове из круга Двојке (овде). Aли, то је одлика и наших паланачких скоројевића, обожавалаца колонијалног белог господара (стога и јесу „кандидати за асимилацију”).

„Гледај ти то“, помислих читајући Данас (овдеовдеовде) и Б92 (овдеовде). „У овој земљи нема других проблема, па ни на симболичкој равни, него баш то. Не смета што застава ЕУ – колонијалне структуре која је запосела Балкан и Источну Европу – стоји иза леђа наших званичника приликом пријема странаца, напоредо с државном заставом. Не смета, дакле, наше истицање заставе државне уније које уопште нисмо члан, нити ћемо, вероватно, икада бити. Али баш много смета пар фолк стихова употребљених као пример за вокатив?“

Међутим, убрзо сам схватио да се не буне само снобови и „кандидати за асимилацију”. Побунило се и доста нормалног света. Људи су доживели „то са Цецом” као неку врсту удара на културу, као опасност од срозавања темељних вредности.

Од школе се, наиме, очекује да ствара узоре. Ми желимо да нови нараштаји буду бољи од нас. Зато и хоћемо да узори наше деце буду „прави”.

Радна свеска српског језика издавачке куће „Бигз“ за пети разред (Извор: Твитер/Ало)

Неважно је што је, у овом случају, реч тек о примеру за вокатив. Неважно је и то што већина у Србији слуша ту врсту музике. Наш свет очигледно не жели да тако нешто деци у школама буде било какав вид узора.

Овакав став је за похвалу и показатељ је извесног здравог разума нашег народа. Узори јесу важни. Још је важније ако смо свесни да се налазимо усред битке за узоре. Можда је то и кључна тачка културног рата који се води на разним пољима – од књижевности, до музике.

Већ сам у овој рубрици (овде) помињао новог члана жирија НИН-ове награде који нас је подучио да ћирилица није део нашег идентитета. Ми бисмо као Срби, сматра он, остали „без пола мозга” ако бисмо се лишили не азбуке, већ опуса величина какви су „Крлежа, Kонстантиновић, Бора Ћосић, Дамир Kаракаш, Семездин Мехмединовић” и други (овде).

Ето листе узора. Своју листу има и Томислав Марковић, „књижевник” и звезда Бетона и Е-новина. „Доста је било опсесије границама, тлом и крвљу”, почиње своју препоруку узора овај писац-активиста (овде). „Није битно у коликој, већ у каквој ћемо земљи живети”. (Важи ли то и за Американце и Британце? Или је пак то заповест само за Србе и Русе?).

„Срби су потонули у параноју и теорије завере”, вели даље Марковић за народ коме он, очигледно, не жели да припада. „Ментално су заратили с читавим светом. Српски народ је разорио СФРЈ и започео низ ратова. Истина о тим ратовима треба да уђе у школске уџбенике”.

„Неопходна је изградња споменика у центру Београда жртвама геноцида у Сребреници”, поручује овај евро-уметник. „Морамо из темеља да променимо вредносну оријентацију. Kосово није ни колевка српства, ни срце Србије, ни најскупља српска реч. Она је суседна држава.”

Још нам Томислав препоручује:

„Наши учитељи неће бити самозвани очеви нације, већ људи попут Димитрија Туцовића, Kоче Поповића, Марка Никезића. Боље би било читати издајнике, на пример, Радомира Kонстантиновића, Бору Ћосића, Слободана Благојевића или Богдана Богдановића. Једини лек лежи у делима издајника.”

И ово је својеврстан списак узора. Нико се на њему не налази случајно. На пример, Богдан Богдановић. Зашто баш он да нам буде „учитељ”? „Богдан је велики архитекта”, одговорио би на ово питање Марковић. „Он је борац против српског национализма.”

Богдан Богдановић (Извор: Википедија)

Ово друго није нетачно, а прво – како се узме. Зависи од тога кога све сматрате архитектом. Богдан Богдановић је, наиме, у својој каријери пројектовао тек једну зграду (овде). Заправо, он је био дворски меморијал мајстор Ј. Б. Тита.

Сва Богдановићева споменичка дела настала су у другој половини Титове владавине (1960‒1980). Тито га је, како Богдановић и сам сведочи, лично изабрао за некромајстора (овде). Основни разлог за то био је Богдановићев меморијални стил. Богдановићеве „некрополе”, наиме, као неутралне и апстрактне, одлично су се уклапале у Титову политику подизања споменика на стратиштима Срба без имена злочинаца и жртава.

Рецимо Гаравице, где су усташе поклале преко 12.000 Срба из Бихаћа и околине. „Спомен подручје је обиљежено скулптурама Богдана Богдановића које не показују ко су биле жртве, вријеме кад су страдале, број жртава ни ко су били џелати” (овде). И данас у Википедији на енглеском, у одредници о Богдановићу, за споменик у Гаравицама стоји: „dedicated to the 12,000 civil Nazi victims” (овде; на споменику на Маркалама, наравно, стоји: „Na ovom su mjestu srpski zločinci 5. 2. 1994. ubili 67 građana Sarajeva”; а на споменику у Тузли пише: „Na ovom mjestu 25. maja 1995. godine srpski fašistički agresor je granatom prekinuo 71 mladi život“; овде и овде).

Јасеновачки „камени цвет”, како пише хрватска Википедија, „karakterizira Bogdanovićevu želju – оn ne želi da se narodi prepiru i svađaju, nego da nakon užasa koji su se ovdje dogodili zavlada pomirenje i prestanak nasljeđivanja mržnje s koljena na koljeno” (овде). Зато је Богдановићев споменик на месту „највећег злочиначког пројекта у историји“, кога су извршили „најкрволочнија људска бића у целокупној историји човечанства“ (овде, стр. 99) неутралан и апстрактан. И савршено се уклапа у ревизионистичку музејску поставку данашњих хрватских власти о Јасеновцу (овде и овде).

„Он је наш”, рекао је Броз за Богдановића (овде), не само због његове политички коректне естетике, него и због Богдановићевог педигреа „младог борца НОР-а”. Богдановић је, како сведочи Пеђа Ристић (овде), сам испричао како је прошао „испит код професора Дерока: демонстративно је поставио свој пиштољ на цртаћи сто. Друже Богдановићу, положили сте, одговорио му је Дероко”.

Споменичка дела Богдана Богдановића (Извор: Викпедија)

Наравно да тај мезимац титоистичких власти није могао да разуме прави карактер „српског рата Атлантске империје (1991‒1999)”. Томислав Марковић задаје нам да читамо Богдановића као обавезну литературу. Добро, да видимо нека његова размишљања.

„Авнојске границе република су биле јако добро направљене” (овде).

„Да је било паметног човека овде (у Србији – сви додаци у заградама су моји) само се требало држати онога што су нам рекли из света” (овде).

„Балкански ратови (1912‒1913) били су погрешни и ужасни” (овде).

„Аустрија која ратује са Србијом (1914‒1918) и која је тежак непријатељ, али у истом тренутку треба да знате да је та Аустрија и демократска земља” (овде).

„Историја је већ данас једна превазиђена категорија у свету” (овде).

„Београд је (1993) препун људи који су дошли из разних западних делова земље (СФРЈ), препун је људи у маскирним униформама, пун је јунака, хероја ратишта. А међу њима је сваки други злотвор, убица” (овде).

„Ми данас живимо као последњи народ на свету. Плашим се да је српска психа јако угрожена. Ви те људе (Србе) више не можете да посматрате као нормалне” (исто).

„По мени, овде је реч не о колективној одговорности (Срба) већ о колективној кривици коју ће и наши праунучићи носити као тешко бреме” (овде).

„Ови људи који опседају Сарајево сви морају бити кажњени, а целом народу се мора да утуви кривица” (овде).

„И сетио сам се свог пријатеља Марка Ристића, који је за време окупације 1941. године сваком све бележио, јер рат је и свако се покаже у правом издању. Моја Kсенија (жена) и ја смо читаве тестове за идентификацију мишљења направили” (овде).

„Kада гледам на ТВ те младиће – браниоце слободе (муслимане) – како изгледају, кад их упоредим са овим мрачним мамурним, полупијаним убицама (из РС) види се да су то два света, тако да, убеђен сам, победа је на вашој страни. Добићете рат, нема друге” (овде).

„Мој отац Милан Богдановић, писац, критичар, примио је ислам не као веру, него као културу. Добио је име Мефаил Богдановић” (овде).

„Ја као Србин мислим да је овог пута добро за српски народ да дефинитивно изгуби овај рат, тек након тога да се поврати свести, али, прво да добије добре батине” (овде).

„И то о небеској Србији је чиста небулоза, примитивна варварска теологија коју причају црквени великодостојници, говоре о неким светим оцима и причају приче којих није било ни у 15. веку. Чиста некрофилија” (овде).

„Моји утисци када сам посљедњи пут био у Београду (2002) и прошетао до чаршије према Саборној цркви били су стравични! Том приликом сам видео толике мантије да ме спопао ужас. Никада у Србији то тако није било. О српској цркви мислим све најгоре” (овде)

„Слободан Милошевић је лопов, што се види и, наравно, убица, то се исто види. Милошевић је једна веома крвава будала” (овде).

„О Kоштуници имам веома лоше мишљење. Он је један лудак, испражњен, преполовљен човек” (овде).

„Режим у циљу тих лагарија користи и оно чудовиште, оног идиота Kустурицу” (овде).

„Српску емиграцију представљају барабе, верски или политички фанатици ужасно анахрони, нема велике памети у српској емиграцији” (овде).

„Дивни људи као што је Латинка Перовић, Соња Бисерко и људи из Београдског круга. Kажем им, требало би да се вратим, а њихов одговор (2002) на то је – Никако!” (овде)

Тако можемо да ређамо до сутра. И шта да научимо од Богдановића? Да су Срби криви за све? Да је Кустурица „чудовиште” и „идиот”, а Латинка и Бисерко „дивни људи”? Да треба правити „тестове за идентификацију мишљења”, па после као Марко Ристић, по списку (јер, како рече Ристић, „правда укључује освету!”; овде)?

Таман је све то толико истинито и праведно колико је и предлагач овог узорника Томислав Марковић „уметник”. Да бисмо схватили вредност предлагача, ево одломка из сочиненија својственог овом „уметнику” (овде):

”[…] У почетку беше јебање
И јебање беше у Бога
И Бог беше јебање
Све је кроз јебање постало
И без јебања ништа није постало
[…] Преко јебачког прејемства
Kроз свето предање јебања
Kоје се преноси с колена на колена
С курца на курац
Са Богом Јебачем Саваотом
Заједничаримо кроз седам светих тајни јебања
[…] Ако говорим људским и анђеоским језицима
А не јебем
Онда сам као метал који звечи
Или вибратор који бруји”…

И тако даље, све у истом стилу, глупо и скаредно, приличније зидовима јавног нужника, но литератури. Међутим не, Марковић је за књижевног критичара Пешчаника „ангажовани песник”, прави ауторитет за „проблеме писања поезије након рата, у транзицији, у друштву оптерећеном порицањем свих врста” (овде).

Томислав Марковић

Тако се круг затвара. „Књижевни критичари”, „уметници” и „узори” један другог препоручују, све у настојању да нам промене свест, па да, како нас учи Богдан Богдановић, лепо „слушамо све што нам се из света каже”.

Та производња колонијалне свести, колонијалних узора, заправо је много опаснија од оног двостиха из фолк певуљка. Од тог никоме неће фалити длака с главе, али од наметања колонијалног узора…

Ево дела дијалога из Богдановићевог интервјуа датог Слободној Далмацији 30. 6. 1993. године (овде):

Новинар: „Sanjate li još uvijek dan kad će se bombardirati Beograd, što ste još davno poželjeli?”

Богдановић: „Znam mnogo Beograđana koji slično iz očaja kazuju: ᾿Daj, ako se već mora, neka nas bombardiraju, pa da rat privedemo kraju!᾿”

Шест месеци доцније Богдан Богдановић напустио је Београд и из Беча пратио бомбардовање Србије 1999. године. Рат је заиста приведен крају.

Србија је, пошто је по прижељкивању нашег меморијал-мајстора „прво добила добре батине”, постала колонија.

А Богдан Богдановић постао је узор.

 

Слободан Антонић

ИЗВОР: Стање ствари

—————-

8.5.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.