ВЕСТИ ИЗ СВЕТА

Светислав Пушоњић: ОД БЕЧА ДО МИНХЕНА (1) – Трећа опсада Беча


Светислав Пушоњић

ПОВЕЗАНО:
*Светислав Пушоњић: ОД БЕЧА ДО МИНХЕНА (2) – САЛЦБУРГ – МИНХЕН

 

Мађарски граничар, момак од двадесет пет-шест, свима је печатирао и вратио пасоше осим мени и Лени. Од возача је тражио наша путна осигурања, а ми одговорисмо да их немамо. Граничар напусти кабину, приђе улазу у комби и загледа се у нас двоје, сивим зеницама испод кратко подшишане жуте косе, хладним изразом стражара на капији Европске Уније. На лошем српском питао нас је куда идемо и колико остајемо. У Беч, одговорих, десетак дана.

– Покажите новац!

Вадим новчаник и бројим евре пред њим, осећајући се глупо и посрамљено пред путницима, као да смо мигранти или чергари, а не исто што и они. Сума ваљда беше довољна да те избави третмана подљудске категорије, па граничар најзад клима главом возачу и даје дозволу за полазак.

Месецима уназад надирале су све веће избегличке колоне из Сирије, Авганистана, Либије, Сомалије и других земаља којима је НАТО уводио “демократију“. Сада су хрлили Западној Европи у загрљај да би по сваку цену зазузели место за њеном богатом трпезом и ћапили своје парче животне среће, очигледно подстакнути од некога ко им је разгорео машту причама о рогу изобиља у земљама залазећег сунца. Зар би се читави народи тек тако дизали на крајње ризичан и неизвестан подухват, пешке преко Турске, Бугарске, Грчке, Србије? Једну колону видели смо неколико километара пред мађарском границом, стотинак метара од ауто-пута. Тамнопути мушкарци у двадесетим и тридесетим и убрађене жене са децом у наручју. Габуљали су џадом кроз стрњишта, туђи и нестварни, попут црног млаза који је надирао из неке друштвено-политичке напрслине. Мађарска се, међутим, опасавала бодљикавом жицом (у ту сврху беше и граничарева предострожност), али су људски млазеви ипак налазили пукотине и незаустављиво грабили ка европским метрополама.

Комби беше удобан, климатизован, са затамњеним стаклима, брз као комета. Нечујно је рулао по асфалту вијугавог ауто-пута, зарањајући међу једноличне пејзаже мађарског дела Паноније, којима не успевам да се препустим јер се између мене и њих испречила копрена увреде. Извртање новчаника пред свима некако је поразно! Као да осећа терет нелагоде на нама, Американац на суседном седишту заподева разговор да би нас орасположио, иако до тог тренутка нисмо проговорили ни реч. Одлаже Бокачове Љубавне исповести госпође Фијамете и запиткује нас одакле смо, шта радимо, куда идемо. Одговарамо му на лошем енглеском, од њега сазнајући да је из Сијетла и да га у Будимпешти чека супруга, Мађарица. У Србији је провео неколико дана да би се видео са пријатељима, запосленим у неком америчком представништву у Београду.

– Зар сте се смели запутити у тако “дивљу, варварску и злочиначку земљу“? – скрпих некако на енглеском, трудећи се да тон моје ироније не звучи сувише заједљиво.

Схвативши да алудирам на америчку пропагандну машинерију, осмехнуо се и одговорио како “одавно не прати политичаре и медије“, додавши да је “Србија лепа земља“ из које је понео “веома пријатне утиске“.

Осим њега, у Будимпешти је изашло још двоје путника. Након паузе од пола сата пут продужисмо нас двоје и један старији брачни пар. Београђани настањени у Бечу, где су живели више од тридесет година. Тихи и уљудни, с особеним држањем људи који дуго времена живе у туђој средини. Стари господин беше доктор економских наука, радио је у бечком институту и држао ванредна предавања на тамошњем економском факултету. Хвалили су Беч као изузетно леп град, па иако су се трудили да у томе не буду претенциозни видело да су веома поносни што су његови житељи.

Дуж ауто-пута већ сатима промиче равница зарасла у шикару. Њиве и воћњаци угушени жбуњем и дрвећем, међу којима се ту и тамо помаљаху старе трошне куће, вероватно још из аустроугарског периода, на шта је упућивао њихов туробни кметски изглед. Лена се наглас ишчуђава толикој запуштености. Српске оранице које смо прошли пар часова раније беху брижљиво обрађене, култивисане, са пшеничним пучинама до самог хоризонта и бесконачним редовима сунцокрета и шећерне репе. Mађарска равница је, насупрот томе, одисала нечим глувим и опорим. Са Леном докучујем да ли зато што су Мађари лењи људи или је у питању нешто друго. Нису ли мађарске шикаре симболички наговештај стварне судбине толиких хрлитеља ка Европској унији? Зар очигледна пољопривредна надмоћ Србије треба тек тако да се трампи за нешто “боље“ и “савршеније“ попут овог?

Чувши наше домунђавање стари господин објасни да је то зато што у Европској унији постоје пољопривредне квоте, односно земље-чланице смеју да производе житарица, воћа и поврћа не колико могу и хоће, већ колико им одреди централа из Брисела – наводно због равнотеже на заједничком тржишту. Заправо, да не би штетовале немачке или француске житнице, мађарске су морале да се братски солидаришу, тако што ће се одрећи приноса и добровољно зарастати у коров. Рекох да је то збиља тежак апсурд који додатно потврђује промашеност читавог концепта Европске Уније, али наш сапутник није мислио тако, сматрајући да су “квоте“ неминовност сваке заједнице, на које се мора пристати због других погодности.

Комби је постојано брујао над асфалтом, повећавајући брзину. Једнолична равница поче се таласати надомак Аустрије, постепено прелазећи у брдовите окрајке алпског комплекса. Мађарске натписе дуж пута ускоро заменише натписи на немачком. Једино смо по томе знали да смо на тлу Аустрије, пошто граничних пунктова и обележја не беше. Њихово одсуство међу двема државама, иако за путника пријатно и удобно, у исти мах је остављало чудан и нелагодан утисак. Као да улазиш у кућу без врата и прозора, чија је интима брутално изложена бесомучном терору спољашњости. У тренутку схватих колика је предност Србије што још увек има граничаре. У свету у коме су убрзано атрофирали и лични и национални идентитети и свако се мешао са сваким, граница беше каква-таква брана пред обезличавајућим стихијама и потврда каквог-таквог интегритета и достојанства. Заправо, велика привилегија коју је требало чувати по сваку цену.

Осећам узбуђење пред улазак у туђе и непознате крајеве. Осваја ме дах прошлости, мистика древног германског империјализма, кроз дух промичу сени аустроугарских царева и царица, војсковођа, освајача. На самим почецима Аустрије дочекују нас огромне ветрењаче – преко сто педесет метара високи челични стубови са џиновским елисама које се окрећу на ветру, господарећи над пожњевеним пшеничним пољима са уроланим балама сламе (неупоредиво лепшим и уређенијим него у Мађарској). Густо начичкане међу ораницама, ветрењаче су деловале некако претеће и злокобно, као род дивова који је излазио из недокучивих скровишта и запутио се да сатре људски род.

– Грозне су! – рече Лена. –Уливају ми неку језу. Као да су живе.

Оне су заиста изгледале строго и охоло, као дивови-чувари на капији Запада, распоређени у правилним формацијама да би репрезентовали надмоћ германског духа. Комби се искључио са аутопута смањујући брзину и уводећи нас међу прве градске квартове. Пред нама се отварао Беч, митска престоница једне од најмоћнијих западних империја – царска Вијена. Дуго смо кривудали из улице у улицу док нисмо нашли студентски дом у улици Кенионгасе ( Kenyongasse ), у седмом бецирку. Тамо смо имали собу, коју нам је изнајмио Милош Росић, студент из Бањалуке. Српски студенти у Бечу издавали су собе преко лета, по ценама дупло и тродупло јефтинијим од хотелских. Некако смо се нашли преко интернета и договорили о детаљима разменивши неколико мејлова.

Пред улазом у дом чекао нас је Сале, висок наочит момак бистрог погледа, виспрен и уљудан. Милош је отпутовао код својих у Бањалуку, па је замолио другара да нам се нађе. Сале беше са Вождовца и у Бечу је студирао економију. Издржавао се разношењем новина, пет дана у недељи, четири сата по дану, за осам евра по сату. Показао нам је собу и предао кључеве, а затим нас је повео до најближе метро-станице ( такозваног У-бана ) где смо са аутомата узели недељне карте, важеће за све превозе ( метро, аутобус, трамвај ). Успут нам је показао продавнице, а затим нам је из своје собе донео мапу града на којој је хемијском означио најважније локације и објекте. У себи сам захваљивао Богу што нас је упутио на тако ваљаног и способног момка, био је права благодат за оног ко се нађе у страној средини а не разуме ни најосновније.

Наредних пар сати смо се распремали и нешто појели, а затим смо прошетали по крају. Седми округ ( такозвани бецирк ) звао се Нојбау ( Neubau ) и беше веома леп, отмен и чист. Од центра удаљен двадесетак минута хода. Улице мирне и тихе, као да у њима и нема других житеља сем понеког пролазника. Спустили смо се низ Кенионгасе до Мариахилферштрасе ( Mariahilferstrasse ), пратећи путању коју нам је Сале означио на мапи. Успут мимоиђосмо грандиозну катедралу, саграђену у готском стилу, са пуно шиљастих врхова међу којима је доминирао издужен и оштар у средини. На табли крај капије писало је Lazaristenkirche. Тамносмеђих зидова, као од вековима таложене чађи, изгледала је попут замка грофа Дракуле. Тешко беше замислити да се у грађевини тако одбојне и језовите спољашњости могла проповедати реч Христова, душу огрејати нека светла и света мисао. Лени рекох како није чудо што се атеизам зачео на Западу, поред свега другог на то је морао утицати и мрачни безрадосни дух католичких и протестантских храмова.

Дворац Шенбрун

Мариахилферштрасе беше веома широка, дуга и поплочана улица, са низовима продавница, бутика и дућана из којих су допирале тешке ароме азијских кухиња. Једним крајем спуштала се до Ринга, строгог центра Беча, док се другим пружала до тринаестог бецирка, завршавајући се у околини чувеног дворца Шенбрун. Промицале су масе шетача, махом тамнопутих мушкараца поред којих су ходале њихове жене, неке замотане до самих очију, гурајући пред собом колица са бебама. Број афро-азијата, чије су се физиономије преливале у разним нијансама чоколаде, изгледао је невероватан. Као да нисмо у чувеној европској престоници, већ у средишту неког калифата из Хиљаду и једне ноћи. Наилазиле су и групе белаца, али међу њима најмање беше самих Аустријанаца. Аустријску младеж препознавао си по грозним тетоважама, дречаво шатираним чироканама, панкерским керефекама и другим ружним екстраваганцијама. Бледи, мекушни и мршуњави, без ичега свежег и једрог у стасу, ставу, погледу. Зар су то ти Аријевци којима се узносио Хитлер? Просечна Српкиња из Србије беше недостижни узор лепоте за било коју Аустријанку. Просечан Србин оличење стаситости и марканције спрам најнаочитијег Аустријанца.

Град је већ на први поглед остављао утисак величајности, уређености, лепоте, али сам у дну дијафрагме осећао неки притисак, заптивеност, готово мучнину. Атмосферу је оптерећивало нешто напорно и загушљиво. Не само силовита дућанска испарења, већ и некакав чудан киселкасти воњ, који нас је пратио откако смо напустили собу. Лена потврди да и она осећа исто. Нисмо ипак журили са закључцима, нагла промена средине увек изазива грозничаве утиске.

Већ се спуштао мрак, те пођосмо натраг, али нашу улицу некако изгубисмо из оријентације, не успевајући да је пронађемо ни уз помоћ мапе.

– Entschuldigen Sie, bitte… – ослових омањег здепастог пролазника који је наилазио у сусрет – Können Sie mir sagen der Weg zu Kenyongasse?[1]

Човек нас загледа испитивачки.

– Woher kommen Sie?[2]

– Aus Serbia.[3]

– Знао сам по нагласaк. – проговори одједном на српском. – Тако и ја прићао кад сам тек дошо.

– Значи, наши смо. – обрадовах се.

– Па, не баш… – процеди он у нелагоди. –  Ја с Косова…

Све боље од бољег. Први Бечлија кога ослових, па Шипос! Возач комбија нам је успут говорио да их у Аустрији има тушта и тма. Шта је ту је, ја му објасних одакле смо дошли, а он рече да се морамо вратити назад, па скренути иза другог десног угла.

Тако се завршио први дан. У соби сам отворио лименку Салцбуршког пива, које сам у продавници купио по Салетовој препоруци, а Лена оде до заједничке кухиње на спрату да нешто испржи. Вечерали смо ћутке, а затим резимирали утиске до касно у ноћ.

***

У купатилу су стајале четири корпе: за хартију, најлон, пластику, лим. Домска спремачица која је дошла да их испразни беше Српкиња, у Беч пристигла десет година раније. У оближњој Билиној продавници, где смо ишли по намирнице, продавачице све до једне беху Српкиње. Чим сам се спетљао са немачким, једна је схватила одакле смо и проговорила на српском. Нишлијка, у Бечу настањена дванаест година, ведра и причљива попут свих јужњака.

Сале нам касније рече да у Бечу живи преко двеста хиљада Срба, да смо после Турака вероватно најбројнија емиграција, али да српски ипак није уврштен као опција на аутоматима за карте и остало, док турски, па чак и такозвани “хрватски“ јесу. Но српски се заиста могао чути свуда: на улици, по баштама, у метроу. Да изађемо на Штефанплацу у првом бецирку, помогло нам је двоје студената којима смо се обратили чувши их да причају на српском.

По изласку из метро-станице обретосмо се пред великом катедралом Светог Стефана, у самом срцу Ринга, где се крстио и венчао Моцарт. Саграђена такође у готском стилу, налик на ону у нашем суседству, представљала је једну од највећих бечких знаменитости. Застали смо да је осмотримо, али како нисмо били превише заинтересовани да улазимо у њу продужисмо даље.

У Рингу су се налазиле и друге велике знаменитости, па су поплочане платое без саобраћаја притискале велике колоне туриста, међу њима и неизбежни Јапанци са фотоапаратима, непревазиђени посвећеници шкљоцања. Разлетали су се на све стране, усликавали свако ћоше, возили фијакером, а онда на позив водича журили у аутобус који их је паркиран чекао на рубу округа. Водио сам Лену у смеровима супротним од туристичких најезди, како нас не би гутала њихова напетост и френетичност.

Albertina, Gustav Klimt, Two Studies of Hands

Ходали смо без журбе, мимоилазећи Хофбург-палату, зграду Бургтеатра, Бечку државну оперу. Двоумили смо се шта да обиђемо, па се одлучисмо за музеј Албертина, где беше изложено мноштво сликарских оригинала: Дирерове Руке које моле, радови Клод Монеа и других француских импресиониста, Микеланђелове скице, Пикасова Жена са зеленим шеширом и Мртва природа са гитаром. У издвојеној просторији низала су се дела савремених аустријских сликара. Превише недокучива, херметична, попут већине сличних. Лена се засмеја кад рекох да су нека моја траскања у петом основне имала више смисла и значења. Ја сам за њих, међутим, добијао заслуженог кеца, а ови су гарант згрнули омање брдо евра. Наишли смо и на радове експресиониста, Густава Климта и Оскара Кокошке, Аустријанца чешког порекла. Презиме не баш јуначко, али слике су ми се допадале. Градски призори ужагрених боја одавали су неку напетост и узрујаност, која је имала везе са стварношћу. Иза разливених изобличених призора назирао се свет померен у својим темељима, дубоко начетих унутрашњих структура.

Дан је постајао све лепши и сунчанији, појачавајући блиставу лепоту Беча. С њим као да се окаменила стара Европа у свом најраскошнијем издању. Свако ћоше одисало је прохујалим временом, недостајале су само древне Бечлије у перикама и реденготима. Знаменитости беше превише, требали су месеци да се обиђу, не сматраху га узалуд за “град-музеј“. Свака грађевина одисала је некадашњом империјалном величајношћу, моћ Хабсбурговаца беше далеко већа него што се из историјских уџбеника могло наслутити. Као у средиштима свих историјских империја, вековима су се овде сливала и таложила сва могућа богатства – у новцу, роби, уметнинама – градила хумус на коме су у златно доба монархије цветали музика, сликарство, плес, архитектура. А све је опстајало снагом и трудом балканских, чешких, словачких кметова, које је германска воља за моћ потчинила себи и упрегла у кола своје државне идеје. Вишенационална Хабсбуршка монархија, потоња Аустроугарска, – дрска, декадентна, охола, надмоћна, – постала је праузор Евроуније, Сједињених америчких држава, па и Новог светског поретка у целини.

Али баш оно чему је сама постала узор, долазило је главе чак и њеном остатку у виду модерне Аустрије. Где се некада шепурило германско племство и грађанство, наступале су грозне тамнопуте масе, надирући као пошаст из најзабитијих кутова Азије и Африке. Друга или трећа генерација печалбара, рођена и одрасла у Аустрији, додатно се увећавала новим мигрантским таласима, а сами Аустријанци као да беху у другом плану – тихи, неприметни, готово ишчезли.

– Појешће их као термити. – рече Лена. – Ово је пропаст Запада на делу, чист Шпенглер.

Нисмо ни приметили када смо се нашли пред двориштем Ратхауса, градског парламента, где се одржавао некакав музички фестивал. Са монтираног подијума одјекивале су клавијатуре, трубе, саксофони. Пробисмо се кроз гужву до монтажних кућица са кобасицама, али и тамо готово да не беше других продаваца сем азијата.

– Азиз! – подвикну старији човек, газда.

Млади коврџави Арапин дотрча да нас услужи. Исекао је два пара дебрецина, забо у њих дрвца засечена у облик мале двозубе виљушке, додао по земичку и пружио нам их на картонским подметачима. Ни издашно ни јефтино, на београдским ћошковима јело се и укусније и обилније за дупло мање паре, али шта је ту је. Отпешачили смо до парка Бурггартен и сместили се на клупу под дрветом, посматрајући људе опружене по беспрекорно подшишаним травњацима међу којима су вијугале стазе без једног јединог папирића и пикавца. По малом језерцету пловиле су бројне патке, а на бетону крај воде седеле су две девојке окружене камерама и филмском екипом. Заузети храном нисмо обраћали пажњу, али када се у једном тренутку загледасмо боље, схватили смо да се девојке грле и љубе. Ту, пред свима, са паткама и језером у позадини!? Око њих је кружила камера напрежући се да све пажљиво забележи. Гледаоцима је ваљало приказати лезбејство у идиличном декору, представити га као нешто романтично и пожељно.

–  Фуј! – плану Лена, те пођосмо даље чим довршисмо кобасице.

Момци и девојке на травњацима развлачили су се једни крај других попут кишних глисти. Мушкарци и жене по клупама разговарали су нечујно и равно, заправо су више мрморили него причали. Ниоткуд чути смех, повик, ма какав знак живости. Чинило се да чак и изразитија гестикулација привлачи пажњу и изазива чуђење. Живот у Бечу као да се утишао и умирио до непостојања.

– Имаш ли утисак неке спарушености ових људи? – упита одједном Лена.

– На шта тачно мислиш?

– Овде је све дотерано у лепоту и склад, омогућено ти је да радиш и зарађујеш, али у исти мах ти је онемогућно да постојиш на неки истински начин. Јесу овде људи и учтиви и културни, али некако исцеђени и поништени, скоро па неживи.

– Као да им је изветрила и крв и душа.

– Да, то је утисак који ме прати још из комбија, од оног старијег пара. Још у њима сам осетила ту неку самлевеност. И у очима сам им назрела дубок очај.

– Каквог очаја може бити међу успешним људима из развијеног света? – направих се зачуђен.

– Очај душа пресованих силним удобностима, заробљених на хиљаде невидљивих начина. Човек може постати страшно очајан ако се окружи изобиљем и изгуби непосредан додир са животом. Систем је овде рекао: све смо ти обезбедили и ти немаш о чему да мислиш и бринеш. Ради, уживај, проводи се, згрћи новац, али да ниједном мишљу, осећањем или поступком ниси нарушио поредак.

Spittelberg In Vienna, фото: Dreamstime

Предвече смо опет шетали по нашем бецирку, прошавши кроз Шпителберг, један од његових елитнијих делова, налик београдској Скадарлији. Куће у специфично аустријском, бидермајер стилу, жућкастих и светлих фасада, међу којима су се гнездили уски калдрмисани сокаци са малим ресторанима и галеријама. Читав крај зрачио је духом времена које се сматрало за златно доба бечког грађанства, а трајало је током читавог XIX века, све до почетка Првог светског рата 1914. године. Беше то доба о коме је и Бечлија Штефан Цвајг писао са носталгијом, као о времену свеопштег благостања и берићета у Аустроугарској. Доба у коме је либералистички занос био потпун, а одушевљење науком и техником готово једнодушно, што је на прелазу XIX у XX век, дакле баш у време Цвајгове младости, достигло кулминацију. У роману Јучерашњи свет он је писао овако: “На раније епохе, са њиховим ратовима, гладима и револтима, гледало се са висине и са презрењем, као на време када је човечанство још било, ето, малолетно и недовољно просвећено. Сада је, међутим, само питање деценија па да се коначно надвладају и последњи остаци зла и насиља, и та вера у непрекидни неодољиви “прогрес“ одиста је имала за онај временски период снагу једне религије; већ се у тај “прогрес“ веровало више но у Свето писмо, и његово јеванђеље изгледаше да је необориво доказано свакодневним новим чудима науке и технике.“

Али и несрећни Цвајг, иако убеђени прогресиста и пацифиста, доживео је слом идеала након што је уследио Први светски рат, а пар деценија касније и Други, због чега је напослетку и дигао руку на себе. Паралелно са оним што је њега довело до слома низале су се комунистичке револуције и чистке, гулази, голи отоци, а по окончању Другог светског рата вишедеценијски Хладни рат Истока и Запада, амерички интервенционизми, НАТО-бомбардовања и други подухвати организованог глобалног терора којим је управљала хијерархија тајних друштава. А све зато да би се спровела општа уравниловка и једном за свагда успоставио “свет без проблема“. Уза сво знање, културу и “чуда технике“ френетични и фуриозни XX век надмашио је “непросвећене“ епохе не само количином крви и лешева, него и количином лажи, лицемерја, манипулације, као и тоталношћу свеукупног отпадништва од исконских темеља живота и постојања. Можда се нешто од тога на индиректан начин одражавало и на сликама Оскара Кокошке.

Спустили смо се до Музеумквартира, где су под вечерњим светлима блистале зграде велике музејске четврти. На широком простору међу њима шетала је бечка младеж. Сели смо на бетон пред којим беху укопане велике групне лежаљке у облику издубљених пластичних направа. По њима су се, двоје наспрам двоје, смештали момци и девојке, припијајући пиво из лименки у полулежећем положају. Неугодан беше поглед на то лежање, зрачило је отужном млитавошћу, у изразу аустријске младежи огледало се нешто тромо, блазирано, старачко. Када сам изнео Лени тај утисак она рече:

– Изгледа да се у прецветалим цивилизацијама и млади рађају као стари. Они што су лежали у парку, ови овде, оне лезбејке пред камерама – све је то декаденција и старост. С тим што и старост може бити лепа, а од ове се ружнија замислити не може.

– Да, а у свежим нацијама, каква је до недавно била српска, и стари као да су млади. У неком старцу или старици из српског села, имало је више свежине и духа него у овима пред нама. Ернст Јингер је рекао: “Да би остарио, мораш до краја бити млад“. Та му је мисао вероватно дошла у памет гледајући призоре попут овог.

– Нека су мигрантски таласи и организовани, нека иза њих стоји Сорош и масонерија, али они су потпуно адекватни стању у коме се налази Запад.

Замислих се над њеним речима.

– Можда је с тим у вези и онај киселкасти воњ који нас прати од почетка. Мени изгледа као воњ неке натрулости, воњ цивилизације која се распада, задах метузалема на ивици смрти.

Statue Of Musician Franz Joseph Haydn In Front Of The Baroque Church Of Mariahilf

Пошли смо уз Маријахилферштрасе, провлачећи се кроз помешане људске расе. Овековечен у камену, погледом нас је пратио Јозеф Хајдн, један од чувене тројке бечких класичара. Стајао је на постољу пред црквом Маријахилф и занесено гледао поврх људства, романтичним погледом из неке давно сахрањене прошлости. Где је некада шетао он смишљајући своје фуге и кантате, низале су се баште крцате мноштвом, које је збијало главе пред смарт-телефонима прикаченим на селфи-штапиће. Готово да не беше човека и жене без те новотарије.

Под надстрешницом улаза једне затворене радње спавало је двоје Аустријанаца, буцмаста плава девојка и њен плавокоси момак. Загрљени под ћебетом, потпуно нехајни спрам околине. Пред њима је стајала кутија пуна ситног гвозденог новца који су им остављали пролазници. Питали смо се јесу ли заиста бескућници или некакви ексцентрици презриви према цивилизацијском комфору, коме су желели да се отргну и подсмехну. По штампи се наилазило на чланке о деци имућних родитеља на Западу, међу којима је постао тренд да тумарају од града до града живећи од данас до сутра и спавају по напуштеним приградским баракама или вагонима. Не од сиротиње но од бијеса, што би рекао јунак из филма Живка Николића. Но ако су заиста бескућници, откуд они у земљи за чијим је благостањем чезнуо сав балкански и светски пролетеријат?

Са плочника су се одбијале траке уличног светла, а над измаглицом неонских треперења башкарила се лепа и тиха ноћ. У ваздуху су се мешале неразговетне слутње, милионски снови и чежње, духови прошлости. Паде ми на памет да је и Фројд био Бечлија, те ми донекле постаде јасно зашто се баш у Бечу јавио порив за психолошким бунарењима по несвесном и ирационалном у човеку. Накупљао се овде од давнина некакав мрачан душевни талог – иза декорисаних бечких зидина, у тмастој спољашњости језовитих храмова слутило се штошта бизарног и заумног. Вековима је то избијало и кроз силовита градска испарења, да би своје теоријско уобличење најзад нашло у психоанализи. Да ли би Фројд икада открио дупло дно у човеку да се родио и одрастао међу српским горштацима, људима из једног комада? Да ли је дупло дно заиста иманентно човеку или се јављало као болест високоцивилизованог друштва, резултат расцепа и растакања личности услед губљења коренских веза са стварношћу?

***

Дневни лист Österreich (Аустрија), који смо добили бесплатно у продавници, писао је о румунском кријумчару у чијем је комбију откривено четрдесет двоје миграната. Набијени у шест и по квадрата, возили су се пуних осам сати, без хране и воде, на тридесет степени, док их полиција није зауставила негде у Доњој Аустрији. Чланак се завршавао закључком да такав случај није појединачан и да се у земљу пребацује стотине миграната дневно, уз помоћ бескрупулозних кријумчара који их превозе у нељудским условима. О бескрупулозности Европске Уније, која је себе опасавала бодљикавом жицом, а на Србију вршила притисак да широм отвори границе афро-азијским најездама, није писало ништа. Но упркос жицама и полицијским контролама, мигрантски таласи беху прејака стихија која се постојано наливала у западноевропске градове.

Саборна црква Светога Саве, Беч, Аустрија

После доручка смо се запутили ка Саборној цркви Светог Саве, једној од три српске цркве у Бечу, која се налазила у бецирку Ландштрасе (Landstrasse). Небо је тог јутра освануло тмурно и сипила је нестална киша. Спустили смо се у метро-станицу Бурггасе, па смо се линијом U-6 (Зибенхиртен) превезли до станице Легненсфелдгасе. Ту смо ухватили метро на линији U-4 (Хејлингенштат) и изашли на станици Карлсплац. Недалеко одатле налазила се Карлскирхе, црква светог Карла Боромејског, посвећена миланском кардиналу из XVI века, заштитнику оболелих од куге. Раскошно барокно здање са великом куполом и двама високим ступовима код улаза, које је подигао цар Карло VI након епидемије куге 1713. године, као захвалност Богу за спас народа. Тако беше у време док се Беч још Богу молио. Ко ли ће га спасити од актуелне мигрантске куге када се Богу одавно не моли, као ни читава Европа?

Одатле смо допешачили до Споменика Црвене Армије ( Denkmal der Roten Armee ), на Тргу Шварценберг, подигнутим у славу 17 000 совјетских војника, палих у борби за ослобођење Беча од нациста, априла 1945. године. На великом полукружном славолуку писало је на руском: Вечная слава героям Красной армии павшим в боях с немецко-фашистким захватчиками за свободу и независимость народов Европы[4]. Реликвија из времена по завршетку Другог светског рата, када је разорени Беч подељен на четири окупационе зоне: америчку, британску, француску и совјетску, што је трајало до 1955. године. Времена у коме је Хари Лајм у филму Трећи човек инсценирао сопствену смрт и сахрану да би тобожњим непостојањем стекао премоћ над овоземаљским силама, кријући се по пролазима бечке канализације из којих је руководио својим бескрупулозним акцијама. И тиме као да је наговестио епоху с којом ће суноврат свега људског и исконског ући у своју најинтензивнију фазу, започету окончањем Другог светског рата. Епоху глобалне уравниловке у којој ће силе мрака и закулисе добијати све очигледнији утицај на историјске токове, па је и актуелна “мигрантска криза“ такође била њено масло.

Пошли смо левим краком, али пљусак који се појачао примора нас да се склонимо под стреху зграде наспрам пољске католичке цркве. У њеном дворишту налазио се бронзани кип Јована Павла Другог, у природној величини. Киша је ромињала по бетону, а ми смо посматрали осмехнути лик првог словенског папе, који је држао Исусово распеће и ширио руке позивајући нас у братски загрљај. Хвала папо, али ја се држим свога православног Риста, што би рекао Пилипенда! А и није изветрило сећање на почетке деведесетих када си управо ти подржао отцепљење Хрватске у комунистичким авнојевским границама, донетим на чисту штету Срба, иако си наводно био заклети противник комунизма. И иако си током живота слављен као миротворац и слободар који је “победио комунизам“ и “ослободио“ земље Варшавског пакта, заправо си био глобалистички пион и западни савезник у Хладном рату, кључно доприносећи још горем поробљавању народа. Као што си током читавих деведесетих доприносио српској несрећи подржавајући санкције, бомбардовања и све што је Запад предузимао против нас.

Лени рекох:

– Тамо споменик комунистима, ослободиоцима од нацизма, овде споменик папи-глобалисти, ослободиоцу од комунизма. И сами нацисти вероватно су наступали као “ослободиоци“ од нечега. Епоха све самих “ослобођења“, а након сваког људи све луђи, а живот све грђи.

Чим је киша уминула пошли смо првом левом улицом и после краћег тумарања по неким завученим сокацима најзад пронађосмо Веитгасе ( Veithgasse ), у којој се налазила црква Светог Саве. Ниси могао поћи ниједним бечким правцем а да не мимоиђеш обиље слојевито наслаганих реликвија и знаменитости, па је сусрет са нечим својим, у неком скрајнутом кутку, био нарочито пријатан.

Сам храм налазио се у приземљу мале зграде, а на вишим спратовима беху просторије епархијског двора. Унутра затекосмо само продавца свећа, кога упитасмо за свештенике. Он нас упути на оца Крстана Кнежевића, у бочној просторији. Угледасмо високог човека у мантији, дугуљастог отменог лика, дуге седе браде. Љубазно нас је примио пошто смо се представили и понудио да седнемо, дозвавши црквену послужитељку да донесе чај. Ја му предадох избор ретких књига које сам донео на поклон црквеној библиотеци, он се захвали, па поведосмо разговор о Србима у Бечу. На сва наша питања одговарао је доста скептично, чинило се и помало неповерљиво. Рекао је да је број Срба овде заиста велик, али да је то једино што се на ширем плану може истаћи као позитивно. Све друго отприлике је као и у Србији: врло мали проценат искрено верујућих, свађе, гложења и подметања, лења и неамбициозна омладина која ни на једном пољу живота не показује готово ништа, нити успева да одмакне даље од нивоа који су достигли родитељи. Мада број српских удружења беше приличан, отац Крстан рече да свега два или три раде озбиљно и на корист, док остала или млате празну сламу, или се баве мешетарењем или су испостава државне безбедности. Похвалио је удружења Просвјета и Карађорђе, па пошто смо и њима желели да оставимо књиге на поклон, телефоном је позвао извесног Луку да дође и повеже нас са њиховим управама.

Тај Лука се појавио десетак минута касније, а отац Крстан нас поздрави и остави насамо са њим. Био је то човек педесетих година, средњег раста и ведрог погледа из кога је избијала нека измученост. Помало неповезан говор уз неуротичне гестове одавао је душу притиснуту неописиво тешким бригама. То се и потврдило када је испричао да у Бечу живи четрдесет година и да је власник некада успешне грађевинске фирме која је отишла у банкрот и коју не може да угаси док држави не исплати милион евра, нагомиланих по ко зна каквим основама, што се није дало разумети из његовог плаховитог и збрканог причања. Све нам је то износио у даху, као блиским и поверљивим особама, иако нас види први пут у животу. А чинио је то јер беше скрхан, па је тражио олакшања у могућности да се некоме исповеди. Осетих сажаљење према човеку који је деловао енергично и простодушно, а који се у неком тренутку саплео, изгубио корак са брзим пословним матицама и слупао о неумољиве параграфе у суровом капиталистичком свету.

Лука рече како у овај храм долази још од својих првих бечких дана, негде седамдесетих, када су шпијуни Титове Удбе стајали на оближњем ћошку и будно мотрили ко посећује цркву. У тренутку разумедох уздржаност оца Крстана, његова неповерљивост вероватно беше заоставштина још из тог периода. Чим је завршио своју причу, Лазар дохвати телефон и окрену све бројеве које је имао. Нажалост, није успео да добије никог, пошто су буквално сви отпутовали на одмор у Србију.

– Чим дође лето сјуриш се доле брзином светлости. – нацери се са горком иронијом. – То ти је једино што проживиш, пошто овде целе године радиш као магарац.

Извинио се што није био од помоћи, оставивши нам телефоне да их покушамо добити сами. Срдачно се руковасмо, а он нас на растанку замоли да му се обавезно јавимо.

Дворац Belvedere, фото: Putnik

Недалеко одатле налазио се дворац Белведере, резиденција принца Еугена Савојског, чувеног аустријског војсковође који је зауставио турски продор у Европу. Раскошно барокно здање окружено парком са правоугаоним јаркозеленим травњацима и жбунастим дрвцима подрезаним у пирамидални облик. Све доведено до геометријског савршенства, са типично германском љубављу према симетрији и правилности. Баш у  том дворцу су Драгиша Цветковић и Александар Цинцар-Марковић потписали протокол о приступању Краљевине Југославије Тројном пакту сила Осовине, марта 1941, неколико недеља пред Хитлерову инвазију на Београд и Србију.

Сетих се Друге књиге Сеоба Црњанског, која почиње побуном Срба због наредби бечког двора да се раштркане српске куће ушоре и нумеришу, а дотадашњи разбарушени живот укоцка према царским декретима. Германски дух није трпео животну спонтаност и све је морао да има на попису и прегледу. Српски се ужасавао геометрије, сматрајући је за насиље и понижење, такорећи синоним за смрт. Тако опречни духови били су предодређени на сукоб, те није случајно што су све германске инвазије започињале фокусом на Србе, како 1914. и 1941. тако и почетком деведесетих ( Хрвати, муслимани и Шиптари су у тим догађајима били само продужена рука Германа ). И нису се ту сукобљавала само два народа и две политике, већ два животна принципа, од којих је један жудео за апсолутним господарењем, а други чинио натчовечанске напоре да томе одоли и остане у слободи и сопству.

Сетих се и поглавља у Сеобама које се звало Нико не зна Јоана Текелију, о српском официру који је ноћу, оријентишући се по звездама, провукао војску Еугена Савојског кроз тешко проходан мочварни предео, омогућивши Аустријанцима да изненађене Турке потуку до ногу, у бици код Сенте 1697. године. Због тог чудесног, бајковитог и надреалног подвига бечки двор је Текелију наградио племићком титулом и великим земљишним поседима, а оно “по звездама“ Црњански је посебно наглашавао у роману, као важну одредницу српског националног карактера. Јер, неко живи по правилима, а неко по звездама.

Облаци се размакоше иза поднева, време се нагло пролепша и постаде веома топло. Улицом Принцa Еугенa попели смо се до Швајцарског врта, огромног прекрасног парка са потоцима, језерима и скулптурама. У пријатном хладовитом кутку налазио се ресторан У малој Штајерској ( Zur kleine Steiermark ). Сместили смо се за једним од столова на отвореном, поручивши супу, бечку шницлу са кромпирима и неизбежну сахер-торту, кулинарско обележје Беча. Живахан старији конобар са наочарима дебелих стакала био је врло услужан и љубазан. Није му сметао мој муцави немачки нити је једним гестом показао да то уопште примећује, на чему сам му био захвалан. Када сам га упитао да ми препоручи најбоље пиво у понуди, моментално је показао на Госер.

– Das ist wirklich gesund![5] –рече одсечно и помало шеретски, направивши колут прстима у знак потврде. Деловао је виспрено и поуздано, као прави човек домаћег поднебља, видело се да је од старе аустријске феле. Пиво се заиста испоставило одличним, а и место беше веома пријатно. Скрајнуто, тихо, идилично, као из неке Шилерове баладе. За разлику од већине башти и ресторана по граду, овде не беше ниједног тамнопутог. За суседним столом седеле су две старије госпође које су тихо и дискретно разговарале на немачком, а и за другим столовима седели су људи који су деловали као оригинално бечко грађанство. Изворни Аустријанци као да су живели у малим оазама по склонитим местима, повлачећи се пред све бројнијим дошљацима.

Danube Island (Donauinsel), фото: Great Runs

Уторак преподне провели смо базајући Дунавским обалама, којих беше неколико, обзиром да се Дунав рачвао око вештачки направљеног дугуљастог острва (Donauinsel), па је и трећим, мртвим краком, обилазио око полуострвског проширења (Donaustadt), на коме су ницала џиновска модерна здања пословног центра UNO-City, окружена раскошним парковима. Мостом смо допешачили до жбуновите обале Дунавског острва, веома налик на крњачанску у Београду, мада за разлику од ње беше уређена и испресецана асфалтираним стазама. По густишима су седели клошари, занимајући се својим дроњама и дрангулијама. У бечкој угланцаној тихости деловали су као знак живота, нешто скоро домаће.

Вратили смо се другим мостом и ушли у Пратер, највећи бечки парк са великим шумским појасевима и широким стазама. У једној шикари угледасмо срну како брсти. Није се помакла када смо јој се приближили, упитомљена попут голубова на Калемегдану. У развијеним цивилизацијама и животињама атрофирају инстинкти, удобност као да и њима одузима нагон самоодржања. Када би ову срну неко вратио у нетакнуту дивљину – дакле стварност – она вероватно не би опстала ни неколико сати, јер јој можда не би пало на памет да бежи пред крволочним зверињем. За тако нешто била би сувише неспособна и трома. Што је развијенија цивилизација је од стварности удаљенија, у њеним изолованим условима жива бића стичу лажно уверење о животу. Можда је и њен научни прогрес био мотивисан најдубљим страхом од Бога и природе, од којих је морала да се ограђује усавршавањем комфор-играчака, како би по сваку цену однеговала и заштитила своју стварност.

На мапи тражимо улицу Разумофскигасе ( Razumofskigasse ), у којој се налазио споменик Вуку Караџићу, али Пратер је сувише простран и у њему се није лако оријентисати. Заустављамо младог Аустријанца и питамо га за најкраћи пут до тамо.

– Keine Ahnung![6] – слеже раменима и одлази.

Млађи пар коме смо се потом обратили није нас ни удостојио пажње, мимоишавши нас као да смо ваздух. Ословили смо и старијег човека, за кога се испоставља да је Србин. Радо је прихватио разговор, рекавши нам како је у Беч дошао још као момак и у њему живи педесет година.

– Цео живот сам  овде радио да бих направио стан и кућу у Београду, а деца сада тамо неће ни да иду, осим који дан преко лета. Онолики квадрати зврје празни и испада да сам их стицао залуд. Лакше би ми било да их немам, само џабе плаћам инфостан и порез.

Српски је говорио доста лоше за некога ко је рођен и одрастао у Србији. Искидано, нервозно, гутајући слогове. Питао сам се да ли након толико деценија у туђини почиње да атрофира чак и матерњи језик. А са матерњим језиком део духа и личности. Када смо се поздравили с њим Лена понови свој утисак о потиснутој депресиви која избија из очију бечких Срба.

– Ваљда је душа своја и цела само када живи по сопственим, самоствореним обрасцима. – надовезах се. – Саображавајући се туђим човек изобличава свој оригинални лик, а депресија се јавља као последица тог насиља над собом, вероватно не једина.

Следили смо правац који нам је човек показао и након пола сата пешачења најзад уђосмо у Разумофскигасе. Беше то уска забачена улица, разровашена грађевинским радовима. Провукли смо се испод кранова, мимоилазећи раднике на скелама, док нисмо доспели у проширен део међу неколико старинских аустријских зграда жућкастих фасада. Споменик Вуку Караџићу налазио се пред улазом број 22, где беше стан у коме је најдуже боравио током живота у Бечу. Постављен на метар и по високом стубу, обрастао жбуњем, запуштен, готово неуочљив.

Разгледали смо читав кутак. Обузе ме чудно меланхолично осећање при помисли како је Вук баш одавде, из овог скромног забаченог ћошета кретао у своје походе на бечке институције и друга места од значаја, у жељи да афирмише аутентичну српску културу, презрену и од самих српских снобова и интелигената, који су јој се ругали као “говедарској“. Могао сам га замислити како штулеца плочницима хладне германске престонице, притиснут бригама, сиромаштвом, боловима за помрлом децом. Безброј пута понижен, исмејан, оклеветан, с презиром одбациван како од аустријских чиновника и велможа, тако и бахатих дебелокожаца у управи кнеза Милоша, па и од њега самог. Са хрпом папира марљиво исписиваних јуначким песмама, у којима се налазила душа његовог народа. Душа у коју је веровао упркос свему што су и он и народ трпели, и коју је по сваку цену желео да удене међу корице, спасе од заборава и представи Европи. Требала је натчовечанска снага да се све то постигне и издржи. Да се побележи, приреди, штампа и промовише, у условима тешког сиромаштва и великих личних и националних страдања.

Велики човек је био Вук, један од највећих икада, не само међу Србима.

Са супротног краја улице допирала је реска шкрипа кранова, а ја сам у себи мислио: Ходај Вуче и никада се не заустављај. Ма колико Беч занемаривао успомену на тебе, заувек је обележен твојим сенима. Кораци твоје штуле одјекиваће са његових плочника до саме вечности.

***

Дворац Шенбрун, са огромним парком и зоолошким вртом Тиргартен, најстаријим на свету, налазио се у тринаестом бецирку (Hietzing), познатом и као Царски округ. Ако се читав Беч сагледа као велелепна архитектонска симфонија, она је на овом месту доживљавала своје бурно финале. Парк несагледне површине са травнатим квадратима и полукруговима по којима вијугају разнобојни везови под конац засађеног цвећа; са античким скулптурама у средиштима огромних фонтана, већим од олимпијског базена; са ниским и високим живим оградама беспрекорно орезаним и укоцканим, и исто таквим дрворедима чије су крошње једном страном склишене тако да формирају правилне живе зидове дуж пошљунчаних стаза; са големим ружичњацима дебелих вијугавих стабала која сведоче о њиховој ко зна коликој старости.

Разгледајући све то подилазила ме је блага језа пред духом који је имао толико фанатичне воље да природну бујност доведе под тако строге геометријске калупе, и њима саобрази све до последње травке, цвета и каменчића. Ни дрвећу се није дозвољавало да макар крошњама живи по своме, већ су се и оне морале довести у црту и подредити нормама германске естетике. Помислих како душу Запада заправо чини душа германства и да се Запад неће смирити док буквално свако, и најзабаченије ћоше планете, не доведе у исти овакав поредак. И будаласто евроунијатско законодавство, којим се и краставцу прописивало колико сме да израсте, по карактеру је заправо било германско. То је исти дух с којим почиње Друга књига Сеоба, чиме нам је Црњански још тада наговестио да се са Западом неминовно мора сукобити свако ко не буде желео или могао да се том духу потчини.

Дворац Шенбрун, фото: ЖЕНА

У средишту читавог комплекса налазило се грандиозно барокно здање самог дворца, са неколико стотина соба, од којих свака величине једнособног стана. Ишли смо из једне у другу разгледајући скупоцени намештај, резбарије, царске портрете Марије Терезије, Франца Јозефа, царице Сиси и других. Видели смо и луксузни царски клозет, до кога је и сам Франц Јозеф морао пешке, попут цара у српској пословици. Помислих на силесију батлера, собарица, кувара, коњушара, баштована на чијим плећима је почивало сво то лудило раскоши. Како ли је изгледао тренутак када је овде, међу најизабранијом аустријском властелом, пукла вест о убиству Франца Фердинанда у Сарајеву, 28. јуна 1914? Мада се тврди да су многи дворани прижељкивали његову смрт, јер их је с једне стране Фердинанд иритирао својим карактером и поступцима, док им је у исти мах требао повод да нападну Србију, ипак је морало шокантно деловати то да је наследнику круне, будућем цару Аустроугарске, стао на пут неки балкански горштак, Србин. Био је то тежак ударац за достојанство вековних господара, који су сигурно осетили јарост пред дрскошћу чина, али и несвесни страх пред фаталношћу догађаја, јер је подвиг великог Гаврила, анђела освете из највиталнијег и најратоборнијег међу покореним народима Аустроугарске, одјекнуо као небеско звоно, знамење њиховог скорог историјског краја. Силовитост и суровост с којом се Аустроугарска након тога обрушила на Србију представљала је очајнички трзај потрошеног империјалног духа који је чинио последње напоре да себи продужи век, несвесно осећајући да живи своје последње дане и да је немоћан пред набујалим и свежим духом народа који је жудео да раскине и турске и аустроугарске  окове и интегрише свој животни простор. А што су дело покојне Аустроугарске продужиле и друге западне силе, све до Америке и НАТО-пакта, резултат је истог тог осећања. Још од фуриозних победа на Церу, Колубари и Солунском фронту Србија је дефинитивно постала “лош пример“, те се по речима једног америчког званичника морала “избрисати као вирус“.

Застајали смо пред огромним сликарским платнима која су покривала читаве зидове. На њима беху призори из народне свакодневице: орачи, рибари, сеоски домаћини који гоне дрва на магарету.

– Видиш, и властелу је интригирао реалан, живи живот. – рече Лена. – Како су од таквог живота били отуђени, потребу за њим задовољавали су преко слика.

Дворац смо напустили пробијајући се кроз велике масе посетилаца – слику и прилику мулти-култи шарениша. Да су знали аустријски императори како ће њиховим раскошним одајама шпартати не само потомци њихових кметова, него и Јапанци, Кинези, белосветска арапија.

Српски ресторан “Сокаче“ у Бечу

Лутали смо по околини тражећи подесно место за ручак. Новац се увелико потрошио, па смо избегавали претенциозна места, тражећи неко скромније. Већ исцрпљени и нервозни забасасмо у улицу Зексхаузерштрасе (Sechshauzserstrasse), недалеко од Шенбруна, изненадивши се када на самом ћошку угледасмо ресторан са великом таблом над улазом, на којој је писало Сокаче. На латиници, али ипак на српском. Још пријатније изненађење чекало нас је унутра. На сред ресторана стајале су велике посуде са роштиљским месом, ђувечом, пребранцем, салатама, орасницама и баклавама, и од свега си могао да натрпаш у велики тањир колико хоћеш и можеш, за седам и по евра, што за бечке прилике беше више него повољно. Како спасоносно у туђој и непознатој средини, и још после толиког пешачења по јулској спарини!

Ресторан беше пријатан, у стилу многобројних бечких пабова, са столовима унутра и напољу. За њима су седели углавном српски гастоси, али било је и нешто Турака, чак и Аустријанаца. Власник родом из Пожаревца храну је допремао из Србије. Тако нам је објаснио конобар Горан Дабетић, с којим смо се одмах спријатељили. Био је родом из Берана, одакле је 1992. отишао у Босну на ратиште. Последњих десет година живео је у Београду, а у Беч је пре шест месеци дошао са супругом.

После обилног јела опуштали смо се у овој оази на коју смо милошћу божијом набасали. Са звучника је допирала песма Зорице Брунцлик:

Целог живота жалим за тобом
Једина љубави,
Знам да ћеш једном кад касно буде,
Жалити за мном и ти…

Након толико бечке историје, славе и раскоши, стихови су деловали као мелем, нешто обично и људско из свакодневног живота. Довршили смо пића, поздравили се са Гораном и пошли.

фото: GoTravelaz

Оно што за Београд представља Авала, то је за Бечлије брдо Каленберг. Део уређене природе изнад Бечке шуме (Wienerwald) који је служио као шеталиште и одмориште. Брдо високо око петсто метара, на Авалу налик и по томе што се на њему налазио огроман пријемник (аустријске телевизије ORF). Метро линијом U-4 возили смо се до последње станице (Heiligenstadt), затим смо се попели до брда Гринцинг, а одатле аутобусом дуго кривудали серпентинама ка врху Каленберга. Посетилаца беше много, нарочито азијата, од којих се ниси могао скрајнути нигде.

Са Каленберга се пружао величанствен поглед на град и околину. Као на длану су се видели зелени брежуљци под виноградима, дунавски рукавци око дугачког острва и многа значајна места која смо обилазили пре тога. Покушавао сам да се уживим у тренутак када је баш са овог места пољски краљ Јан Собјески, за време Друге опсаде Беча 1683. године, издао заповест војсци да се крене према турским чадорима, око којих су читаве ноћи пламсале ватре и извијали се језовити стихови исламских молитава. Међу здруженим трупама Пољака, Аустријанаца и Немаца налазио се и млади Еуген Савојски, коме је та битка представљала неку врсту иницијације за потоње војне подухвате којима ће коначно зауставити продор Османлија у Европу. Земља на којој смо стајали памтила је поигравање коњских копита под оклопницима, узнемиреним и устрепталим пред неизвесношћу предстојеће битке. Могао сам осетити силни ратнички занос с којим су се трупе Собјеског сјуривале међу турске крвнике, који су недељама пре тога терорисали и пљачкали Бечлије, одводећи им децу и девојке у робље. Турци су били потучени до ногу, а њихов вођа Кара Мустафа паша, иако је успео да се спасе пред силовитим налетом католичких савезника са словенским краљем на челу, није успео да измакне гневу султана Мехмеда IV, који га је обесио у Београду, сматрајући га кривим за до тада највећи турски пораз.

Но, врхунска иронија крила се у томе што су Каленбергом – некадашњим упориштем пољско-германске победе – данас шетали бројни азијати исламске вере. Оно што нису могле ни Османлије војним налетима, омогућила је тек глобалистичка идолатрија својим мултикултурализмом и другим  “европским вредностима“. Трећа опсада Беча беше у току, али овај пут без Собјеског и Савојског који би јој учинили крај.

С видиковца смо се спустили низ шумску стазу, неко време шетали брдом, а затим пошли на аутобус. Из аутобуса смо пожурили да стигнемо метро на почетној станици, сместивши се на седиштима у самом углу. Преко пута је седео млади плавокоси скинс, у маскирним панталонама и мајици са неком нацистичком орнаментиком. Био је голобрад, није имао више од седамнаест-осамнаест, гледао је мргодно путнике који су улазили не кријући презир према тамнопутима. На једној станици уђе Арапкиња са троје деце, а његово лице згрчи се у гримасу одбојности. Ипак је склонио свој ранац, пропустивши децу да се разместе на седишту довољно широком за четворо, али ниједног тренутка не мењајући израз. У његовим очима огледала се дубинска увређеност младог човека коме су одузели и унаказили отаџбину, понизили народ, а самим тим и његово лично достојанство. Било ми га је скоро жао, јер се у његовом претенциозном ставу и одевању осећала заправо немоћ угроженог идентитета да сачува себе и одоли сувише јаким силама деструкције, те је из крајњег очаја посезао за идеологијом једнако бесмисленом као и све чему се супротстављала.

БЕЧ – парк у пролеће,
фото: Runners

Вече смо провели у парку недалеко од нашег смештаја, изнад метро-станице Бурггасе. По клупама су седели црнци, Турци, на једној чак и група Индуса међу којима се истицао један са плавим турбаном. Група турске деце играла је фудбал на малом терену. Иако Нојбау беше један од елитнијих бечких округа, у парку не беше једног јединог Аустријанца.

Сетих се пријатеља који је након година проведених на раду у Немачкој, убеђено тврдио да Немци чврсто држе све полуге власти и да су они апсолутни господари земље, упркос великом броју досељеника. Тада сам му веровао, али сада сам помишљао како је он на ствари гледао сувише механички. Мени се чинило да земљом не влада народ чији представници седе по институцијама, већ народ чија деца шутирају лопту по теренима.

Под дрветом широке крошње, недалеко од нас, сместила се група свеже пристиглих миграната. Мушкарци, жене и деца седели су у великом кругу и узимали храну са разастрте покривке. Спуштао се мрак, а они се нису мицали, решени вероватно да ту и преноће. Да ли су се и они пребацили комбијем уз помоћ српских или румунских кријумчара, о којима је писала аустријска штампа?

Мрак постаде потпун. Иначе тихи Беч сада утону у савршен, готово неприродан спокој. Деца су давно ишчезла са терена, а по клупама не беше готово никога. Назирале су се само црне силуете под дрветом. Из њиховог круга одједном се извио глас младића који је запевао отегнутим, грленим звуком. Најпре тихо и пригушено, а затим све гласније и слободније. Ноћну тишину расецале су речи арапског или сиријског, а песма је звучала као лелек над општом тугом света – помереног, смућеног и изгубљеног у брзим матицама модернитета. Нас двоје смо ћутали, притиснути болним јечањем тугованке, која се разливала низ глуву бечку ноћ. Иако речи нисмо разумевали, њихову фаталну тежину смо осећали, затечени као у сред неког надземаљског чина, недокучивог сашаптавања неба и земље које није ваљало реметити сувишним покретима и звуцима. Онај момак у метроу и овај што је певао под дрветом сутра ће се можда тући штанглама на неком углу, а обојица ће учвршћивати владавину неких трећих људи, из мрачних канализација историје и политике. Невидљивих, тобож непостојећих, који су и једног и другог оставили без отаџбине, слободе и смисла, да би себи прибавили неограничену власт над свима без разлике. Борећи се тобож за сва могућа права свих могућих разлика.

***

С обзиром да се налазила свега шездесет километара источно од Беча, одлучили смо да један дан посветимо словачкој престоници која се у аустроугарском периоду називала Пожун. Сале нам објасни да аутобуси за Братиславу полазе негде испред Хауптбанхофа, главне железничке станице, али смо се тамо врзмали око пола сата узалуд тражећи место. Успут смо мимоишли путничку агенцију Kosova reise, а пред Хауптбанхофом забасасмо међу неколико аутобуса за Косово пуних Шиптара. Обузе ме хладноћа при погледу на њихове одбојне физиономије, нека скоро атавистичка зебња, те се брзо удаљисмо одатле као од кужног места.

До стајалишта за Братиславу одвела нас је једна живахна Словакиња коју ословисмо успут, те заједно са њом уђосмо у црвени аутобус словачког превозника. Наша нова познаница се изљубила са шофером, поздравила са многим путницима које је очигледно знала од раније, а током вожње није мировала ни тренутка. У неколико наврата нам је прилазила да запиткује одакле смо, кога имамо у Бечу и зашто смо дошли. Права словенска жена, сувише радознала и непосредна, такорећи Српкиња. Мада беше напорна, некако је била и симпатична, сушти контраст бечкој мирноћи и отуђености. У исти мах ме чудило колико српски и словачки имају сличних, чак истоветних речи. Свако је причао на свом матерњем и разумели смо се без већих проблема.

У Братиславу стигосмо након сат и по вожње. Станични службеник упутио нас је на градски аутобус број 70 који је возио у средиште словачке престонице. Последња станица налазила се испод моста у близини строгог центра, одакле смо допешачили на калдрмисани плато који се гранао у лепе старинске улице, вероватно још из аустроугарског доба. На сваком ћошку налазили су се мањи и већи ресторани, кафићи, пицерије. Понуда у том смислу беше врло издашна, а цене далеко повољније од бечких. У ресторану Најнила Лена поручи малу, ја велику пицу. Мала пица, међутим, овде беше што на другим местима велика, а велику конобарица донесе на огромном дрвеном подметачу који је заузео три четвртине стола. Гости око нас су се подсмехивали, она се очигледно наручивала за већи број људи. Појео сам једва пола, наситивши се толико да ми се слошило. Другу половину замотасмо у салвете и спаковасмо у кесу што нам је служило као храна до краја дана.

Падоше нам у очи сплетови кемтрејл-млазница по небу, толико густи да је плава боја неба сасвим ишчезавала у беличастој. Трећи људи нису давали поштеде никоме, журили су да што пре реализују своје мрачне снове – да измућкају вере, расе и народе, потрују кога треба и колико треба, да пониште све органско и самоникло и замене га клонираним и модификованим.

Настависмо обилазак, све више се удаљавајући од центра. Зграде соцреалистичке архитектуре из не тако давног комунистичког периода мешале су се са модерним здањима од стакла и челика са којих су сијали називи планетарних фирми. Испод западне капиталистичке навлаке чланице Европске Уније, пробијало је нешто од старе источноевропске депресиве, некадашње чланице Варшавског пакта. Обе идеолошке традиције, уз ону из хабзбуршког периода, овде су се помешале на необичан начин. Словачкој изгледа беше суђено да довека буде део нечијих империја, пактова и унија, као и мање-више читавом католичком словенству.

По улицама прилично отпадака, што је веома подсећало на Београд. Народ је међутим био лепши и свежији него у Бечу, а посебно је пријало потпуно одсуство тамнопутих. Мимоилазили смо младе Словакиње, пуначке и једре, далеко лепше од Аустријанки. Све у мињацима и лакој гардероби, што је такође подсећало на Београд. Помислих како се у нападном истицању телесних атрибута назирала чудна инфериорност словенске расе, као да се на тај начин желео надоместити тобожњи “заостатак“ за цивилизацијом која се и даље доживљавала као супериорна, упркос њеној старости и декаденцији. Увек ми се гадило када у интервјуу са неким угледним странцем телевизијски водитељи груну са оним недостојним и подводачким: “Слажете ли се да су наше девојке веома лепе“. Можда и због дугог робовања швапским господарима, тај облик инфериорности је међу Словацима деловао још израженије.

Попели смо се степеницама до познатог дворца у Братислави (Bratislavsky hrad), који се издизао над Дунавом, на узвисини од око стотинак метара. Здање из X века, паљено па реконструисано, које је у најдавнија времена представљало једно од средишта Велике Моравске – најмоћније средњовековне словенске кнежевине, а имало је велики значај и у доба Хабзбуршких владара, нарочито Марије Терезије.

Bratislavský hrad. Hrady a Zámky, фото: UbytujemSa

Пред капијом дворца стајао је споменик неком словенском владару на коњу. Изненадих се када прочитах да се ради о Сватоплуку, чијег сам се имена присећао из лекција старословенског, из уџбеника Светозара Николића. Сватоплук беше синовац моравског кнеза Растислава, који је као савезник германских великаша свргао стрица са престола и тиме задао смртну рану читавом словенству, чији ће се западни део од тада подређивати доминацији немачко-латинског духа. Јер Растислав не беше само владар, него и визионар који је знао да се словенство неће одупрети арогантном и насртљивом германству ако не буде развијало културу на сопственом писму и сопственом књижевном језику, због чега је и упутио молбу византијском цару Михајлу да му у ту сврху пошаље довољно учене мисионаре. Тако је почела чувена прича о солунској браћи, Ћирилу и Методију, који су приспели у Велику Моравску и започели мисију од далекосежног значаја за све словенске народе – прве који су почели да пишу и читају сопственим писмом и језиком, у време када су други то чинили искључиво на латинском или грчком. Стога није чудо што су германски великаши и латинско свештенство одмах надигли дреку против солунске браће, настојећи да их заувек онемогуће и протерају. И ништа им у томе није помагало, док нису нашли савезника у властољубивом Сватоплуку, претечи свих потоњих западњака међу Србима, Русима и другим Словенима, који је уз помоћ Немаца свргао Растислава и заузео престо. А недуго потом, након Методијеве смрти, Сватоплук је широм отворио врата латинском прозелитизму омогућивши му да уништи школу и у Моравској успостави трајну духовну доминацију. Професор Светозар Николић о томе је писао: “После Методијеве смрти у Моравској су настали тешки дани за словенско богослужење и словенску писменост: папа Стефан V не потврђује Методијевог ученика Горазда за наследника, већ на место моравско-панонског архиепископа именује немачког бискупа Вихинга, најљућег Методијевог непријатеља; уз то још папа забрањује словенско богослужење. Вихинг и немачка партија, уз сагласност Сватоплукову, сада се немилосрдно и безобзирно разрачунавају са ученицима Ћирила и Методија: затварају их у тамнице, дивљачки злостављају, протерују из земље, а неке чак продају као робље.“[7]

Сватоплук се, истина, показао као способан владар и војсковођа, у његово време Велика Моравска је достигла врхунац моћи, заузимајући тада читаву Средњу и добар део Западне Европе ( јужним крајем допирала је до Сремске Митровице ), али као таква није дуго трајала, угасивши се недуго после његове смрти. Јер Сватоплук није разумео идеју свог далековидог стрица Растислава – да се ниједна држава, ма како моћна и пространа, не може одржати за дуго време ако нема власност на пољу духа, односно вере, језика, писма, књижевности. Зато су Чеси, Словаци, Пољаци данас католици, пишу латиницом и имају статус другоразредних народа, иако се аутентична словенска култура зачела баш на њиховим просторима. А да је било другачије не би Словени кроз историју бивали тако беспомоћни пред охолим германским насртљивцима, што јесу чак и данас, у време њиховог потпуног генетског и духовног опадања. Но, сви великани словенства имали су своју прозападну опозицију, која их је ометала да доврше дело од далекосежног историјског значаја, па је такву добио и несрећни Растислав, и то у рођеном синовцу.

Док смо разгледали споменик, крај нас застаде средовечна жена кратко подшишане смеђе косе, која нам се обрати на српском. Чула је наш разговор па се заинтересовала одакле смо, а када је сазнала да смо из Србије веома се обрадовала. Испричала нам је укратко о себи. Почетком деведесетих, за време рата, избегла је из села Раче код Власенице, у Босни. У Србију је прешла код Раче, а сада је живела у насељу Рача у Братислави, које нам показа са бедема, уперивши прстом преко Дунава ка великом простору начичканом белим солитерима новије градње.

– Где год пошла, мени је суђена нека Рача.  – осмехну се.

У Словачку је трбухом за крухом дошао муж, па је касније прешла и она са децом. Презриво је одмахнула на Сватоплуков споменик, рекавши да је ту постављен тек од пре три године, без икаквог разлога и смисла. Презриво се изразила и о Словацима, није их сувише поштовала, понајвише зато што су, како сама рече, “јако поносни на своје чланство у Европској Унији“. Из њеног коштуњавог лика и оштрог погледа избијао је виспрени дух босанских Срба који се грозио сваке податности. Али је у исти мах била врло срдачна, па је направила круг са нама око тврђаве, показујући нам градске знаменитости које су се одатле виделе као на длану. Међу њима и готску катедралу светог Мартина где су се крунисали германски цареви Максимилијан, Леополд I, Јозеф I и Марија Терезија.

Спуштао се сумрак, али су се у даљини, на брдовитом аустријском хоризонту, јасно виделе злокобне ветрењаче – дивизион џиновских стубова и елиса, које су се окретале попут великих грабежљивих удова, као да оличавају неугасиву историјску жудњу ка словенском пространству. Није Сватоплуков споменик подигнут без разлога и смисла, како рече наша нова познаница, већ да би се и самим Словацима назначио историјски смер који треба да следе – смер самопотирања и подређивања онима који вредност и врлину не признају никоме осим себи, те се не могу смирити док у име реда, рада и свеопштег берићета не укоцкају човечанство у геометријски савршен поредак, као травке, каменчиће и биљке у вртовима својих царских палата.

***

Бечки градски музеј (Wien Museum) налазио се на Карлсплацу, одмах поред цркве Карла Боромејског (Karlskirche). Некако смо сазнали да је улаз бесплатан сваке прве недеље у месецу, а недеља 02.08.2015. беше управо та. До тамо смо отишли истим линијама метроа као и шест дана раније, по ситној киши која је падала са дужим и краћим прекидима.

Посетилаца не беше мало. На неколико спратова низаху се оружја и оклопи из разних периода Хабзбуршке историје. По зидовима су висиле пожутеле мапе, слике старог Беча, међу њима и једна повелика која је приказивала опсаду од стране Турака. Тај део музеја био је највреднији, док просторије посвећене новијој историји беху манифестација најбаналнијег идеолошког инструментализма.

Читав други спрат био је резервисан за период од 1900. до 1930. године. Одлично, помислих, овде мора бити и Срба. Очекивао сам слике и новинске чланке о атентату на Фердинанда, о Гаврилу Принципу, припремама за рат на Србију. Ништа од тога, период Првог светског рата беше мртво хладно прескочен. Приђох момку из особља и упитах:

– Wo befindet sich der Raum auf dem Erste Weltkrieg?[8]

– An erste stock, ich glaube…[9] – одговори несигурно.

Но на првом спрату не беше ни помена о Првом светском рату. Јер када би га било, рекох Лени, онда би се морало рећи много тога о српском страдању и херојству, а Аустријанцима се то очигледно није хтело. Како поменути напад на Краљевину Србију, вешања и стрељања по Мачви, српске победе на Церу и Колубари, пробој Солунског фронта, крај Аустроугарске?

Али зато читаво приземље беше посвећено антисемитизму и холокаусту. Ако се већ морало причати о нечијем страдању, онда само о јеврејском, о било чијем другом, нарочито српском, ни у лудилу. Из угла огромне карте Трећег рајха надмоћно се кезио лик Симона Визентала, као победиоца над нацистичком немани. Беше у томе приличног неукуса, нечега скоро кичерског. Је ли било замисливо да се на исти начин представи карта Аустроугарске из чијег би се угла тријумфално смешио лик Живојина Мишића (што би такође представљало неукус)? И непомен беше један од начина борбе против Срба, поред санкција, уранијумских бомби и даноноћне пропаганде. Додуше, на суседном зиду налазио се видео-бим где се вртела сцена из играног филма о Првом светском рату, која је приказивала аустроугарске војнике и иследнике како малтретирају народ. По свему судећи из старе југословенске продукције, пошто у једном тренутку промаче лик Бате Живојиновића како на тезги сече рибу. Нисам се могао сетити о ком филму је реч, али у сред толиког музејског лицемерја живописни Батин лик деловао је некако охрабрујуће.

Врхунац безобразлука представљале су слике кијевског Мајдана, са објашњењима на немачком да се ради о “побуни против корупције и руске хегемоније“, иако се радило о режираној представи, осмишљеној и финансираној од западних суперструктура, ради даљег стезања обруча око Русије. Од једног значајног градског музеја очекивало се више научног и историјског поштења, не приземна демагогија и бљутава политичка коректност. Озлојеђен тако ниском тенденциозношћу, рекох Лени да смо довољно видели и да је време да кренемо.

Уметничко-историјски музеј у Бечу, фото: Nova ekonomija

Последњи дан провели смо у узалудном настојању да доспемо до неких српских удружења. Окретао сам телефоне које нам је оставио Лука, али никога нисам могао добити. Нашли смо ипак седиште друштва Карађорђе, у једанаестом бецирку. Крај ни по чему занимљив, са обичним стамбеним блоковима попут толиких у Београду. Друштво се налазило на последњем спрату омање зграде где су се обављали опсежни грађевински радови. Провукосмо се између столова и столица збијених по ћошковима, празних и полупуних канти, народних ношњи прекривених најлоном, угледавши тек у најдаљој просторији човека у белом молерском комбинезону. Он нам рече да нико из управе није ту, јер су сви отпутовали на одморе. Био је Србин, грађевинац који је годинама радио у Бечу. Мало смо постојали и попричали са њим, оставивши му избор књига да их преда било коме из управе када се појави.

Вратили смо се истим путем до Мариахилферштрасе где смо неко време разгледали радње. Из чисте радозналости уђосмо и у Талиа бух (Thalia Buch), огромну књижару на два нивоа, не бисмо ли нашли неку аутентично аустријску литературу, вредну пажње. Али унутра не беше ничега сем глобалистичког шарениша. Књижара беше пандан српској Лагуни и Вулкану, са преобиљем “бестселера“ и “хитова“ у корицама јарких боја. Љубићи, кримићи, епске фантастике, популарне психологије, езотеријска учења прилагођена укусу малограђанштине, мноштво извиканих имена и наслова. И на пољу писане речи спроводила се светска уравниловка, дречаво обојена да би створила привид разноврсности и обиља.

Пошли смо даље уз улицу мимоишавши млађег човека, дуге плаве косе и браде, који је седео крај зида и пред собом држао повећи картон са крупно исписаним “Suche reiche Freundin“ (“Тражим богату девојку“). Пристојно одевен, пристојног изгледа. Пролазници су се освртали и смијуљили се. Каква ли је њега невоља натерала да се одлучи на тако бизаран корак? Сиромаштво? Зар га може бити у Аустрији? Очај, разочарење? Зар и тога може бити у земљи чији се стандард сматрао међу највишима у Европи? Толики би се одрекли и вере и нације да имају његово држављанство, а он ето тражи “богату девојку“, и не знајући колико би му Срба рекло да је већ срећан и да не тражи хлеба преко погаче.

Нешто даље мимоиђосмо и два момка који су се држали за руке. И то смо морали да видимо, баш последњег дана. Нико се томе није зачудио сем нас двоје. Док смо се освртали у неверици, по погледима пролазника схватисмо да овде веће чудо представља управо наше освртање од онога пред нама. Недуго потом угледасмо и мушкарца на розе штиклама, у краткој розе хаљини и плавој перици. Дух се узмутио и отровао од таквих призора, улицом мину сумпорни задах апокалипсе. То је онај киселкасти воњ са почетка, испарења убуђалог европског духа који се дегенерисао на много начина. Као што сам већ рекао, само је овде могла да поникне Фројдова наука о дуплом дну у човековом бићу.

Беч, фото: Piano Travel

Предвече смо шетали по обали Дунавског острва. Пролазили смо поред препуних башти и ресторана, нанизаних дуж обале, одакле су допирали помешани мириси грчке, турске, египатске кухиње. Реком су мирно пловиле патке и лабудови. Спустили смо се степеништем до воде, зачуђени колико је бистра, пошто су се у њој јасно виделе мале рибе. Пар лабудова доплови и загледа се у нас. Били су питоми попут срне у Пратеру, чак су нам са испружених дланова узели комаде кекса које нисмо стигли да поједемо.

Полако се прикрадао сумрак, а са њим пријатан и чежњив спокој. На левој страни још су се виделе куполе неког дворца, на десној су се назирали тамни обриси брда на хоризонту, међу којима се истицао Каленберг. Његов репетитор сијао је све јаче што је тама била гушћа. И све постаде лепо у бајковитом сумраку, обавијеном тајанством бивших епоха. Као и сваки град и крај, и Беч је имао своје ране и болове, тајне и недоумице, своје чежње и снове. Путник може бити неко коме ће се град открити и исповедити искреније него самим својим житељима, као што и човек исприча неком случајном сапутнику оно о чему не може ни најрођенијима.

Са моста је допирала грмљавина метроа, дворцем су ходале сени старих великаша, Дунав се љуљушкао у ритму Штраусове музичке поеме, а на обали је седело двоје Срба којима је Беч намигивао титрајима светла са Каленберга, тамо где су се у давно време збијале трупе Јана Собјеског. Упркос свим неспоразумима, и личним и историјским, тиме као да нам је стављао до знања да смо се донекле ипак разумели. И ми њега и он нас.

Светислав Пушоњић

 

ПОВЕЗАНО:
*Светислав Пушоњић: ОД БЕЧА ДО МИНХЕНА (2) – САЛЦБУРГ – МИНХЕН

 

—————

[1] Извините, молим вас… можете ли ми показати пут до улице Кенионгасе?

[2] Одакле сте?

[3] Из Србије.

[4] Вечна слава херојима Црвене армије палим у борбама са немачко-фашистичким окупаторима за слободу и независност народа Европе

[5] То је заиста здраво!

[6] Немам појма!

[7] Светозар Николић, Старословенски језик, Београд, Требник, 1994

[8] Где се налази просторија о Првом светском рату?

[9] На првом спрату, мислим…

——————

10.5.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.