ВЕСТИ ИЗ СВЕТА

Светислав Пушоњић: ОД БЕЧА ДО МИНХЕНА (2) – САЛЦБУРГ – МИНХЕН


 

Салцбург-на мосту преко реке Салцах

ПОВЕЗАНО:
*Светислав Пушоњић: ОД БЕЧА ДО МИНХЕНА (1) – Трећа опсада Беча

Још током боравка у Бечу постојала је идеја да на дан-два отпутујемо до Салцбурга, али се то из разних разлога није дало извести, па је морало да сачека следећу годину. Лена је мислила да ћу до тада одустати, али ја сам остао упоран, и сам се чудећи себи. Ваљда је постојала жеља да се задре у унутрашњост Аустрије, сматрао сам да се дух неке земље не може упознати само у њеној престоници, због шарениша и грандиозности она чак може навести и на погрешне утиске. Зар не би у тешкој заблуди био онај ко би суд о Србији и Србима доносио само на основу Београда и Београђана, а не би видео рецимо и Врбово и Пријепоље, или било које друго село и варош? У Салцбург ме гонила колико радозналост толико и осећање да је нешто у вези са Аустријом и германлуком у целини остало некако недоречено.

Тако смо се тог прохладног јулског јутра 2016, под ситном кишом са тмастог и руњавог неба, укрцали у аутобус Наис турса који је пристигао из Александровца и покупио нас код Сава-центра, заједно са групом гастоса који су накратко боравили у завичајима. Возач Ивица, омањи живахан јужњак, беше власник неколико аутобуса који су недељом и четвртком саобраћали на линији Александровац – Салцбург, куда су оперисали и аутобуси Ниш експреса, Пејића из Новог Пазара и других превозника. По Салцбургу и околини беше пуно наших радника, махом са југа и истока Србије, па се возачима исплатило да одређеним данима обезбеђују редован превоз.

Гастарбајтери су се махом познавали са ранијих путовања, па су нас као нове фаце испитивачки загледали. Лица им беху тамна и спечена, под дугогодишњим наслагама хроничног умора. Неки су хркали отворених усана, са малим јастучићима под главама, неки припијали пиво ( које се могло купити код возача ), разбашкарени на седиштима, у папучама, кломпама или босих ногу на изувеним ципелама. Неки су разговарали гласно и без нелагоде, као да су у својој соби, са свим преливима живописних јужњачких дијалеката. Из тих се разговора могло доста сазнати о мукама гастарбајтерског живота, односно да си са хиљаду петсто евра месечног прихода једва на нули ( и то ако не трошиш цигаре или другу врсту луксуза ), да си у плусу тек ако радите и ти и жена, јер ако нисте велике трошаџије једна плата може да се одвоји на страну итд. Упркос таквим околностима тврди печалбарски сој није губио ведрину и дух, па су све време пљуштале шале и поспрдице, док је са звучника непрестано трештао турбо-фолк, од кога се после неколико сати вожње глава надула као кошница.

На граници стојимо око два сата. Контрола беше појачана како због миграната који су ове године наваљивали у још већим масама него прошле, тако и због терористичких напада, учесталих нарочито по Француској. Новембра претходне године убијено је сто тридесет људи у седам координираних напада по Паризу, а само три дана раније неки Тунижанин је усмртио осамдесетчетворо људи у Ници, загнавши се камионом на масу шетача по којима је пуцао из аутомата све док га полиција није ликвидирала.

Пред нама се отезао низ заустављених аутобуса, међу њима и два шиптарска са Косова. Путници су користили прилику да се олакшају у клозету на ничијој земљи између српских и мађарских пунктова, где се за коришћење тражио један евро или сто динара. Дан беше тмуран и сив, а киша је сипила без престанка. Шофери су пушили и разговарали у кругу, ускачући у аутобусе да их помере када колона крене. Најзад и наше возило дође на ред. Граничари прегледаше гепеке батеријским лампама, затим нас изведоше у неку просторију где су нас једно по једно загледали, понекога и претресали. Аутобус се већ паркирао са оне стране границе, у Европској Унији, али смо опет чекали јер се пред њим испречио џип остављен од неког дебелокошца кога није бригало што омета пролаз. Петнаест минута је трајала трубњава и негодовање путника док се није појавио возач и најзад помакао мезимца.

– Јеси ли га оставио ту да пасе! – чуло се отпозади.

Као годину дана раније промицали смо истим неуредним мађарским пољима, поред истих ветрењача на улазу у Аустрију – мрзовољних титана који су нас гледали попреко и с неповерењем. Аутопут је обилазио око Беча и настављао средином Аустрије, кроз прелепе брдско-планинске пределе, са ливадама избријаним и зеленим као на голф-теренима, међу јасно оивиченим шумарцима. Под њима су се гнездила љупка сеоца и вароши, идилична и умивена као да су нацртана. Лепоти се ваљда у зубе не гледа, нарочито кад је тако раскошна и живописна, па ипак ми се чинило да се овде чак и природна лепота одвијала по неком плану, унутар поретка у коме све мора имати сврху и функционалност. Не само човек, него ни дрво ни брдо не смеју штрчати ван замисли и концепта. Била је то сувише укроћена лепота, лепота парка, којој је недостајала окрепљујућа дивљина и њено недокучиво тајанство. Можда би се оно и испољавало када га не би давио систем који се не усклађује са битијем, већ му се намеће механички да би га на сваки начин подредио себи.

Аутобус скреће са ауто-пута пратећи путоказе на којима пише Хаг (Haag), али место се само именом поклапало са озлоглашеним губилиштем српских главешина, а заправо се радило о малој вароши у којој Ивица остави неколико путника. Затим се вратио на ауто-пут мимоилазећи фабричке погоне у предграђу Линца, још неколико пута се заустављајући да би оставио путнике у местима Ларкирхе, Велс и још неким. Иако се облаци нису мицали са неба, а ситна киша падала сваки час, ипак беше чудно што по аустријским варошима не беше живе душе. Тек понеко возило или понеки џогер у патикама и кабаници, који се рекреирао у инат приликама. Нигде обесне дечурлије по ћошковима, кадре да изнађе забаву и по сунцу и по киши, или локалних зјака пред продавницама који уз боцу пива бистре домаће и светске прилике. Све је деловало сабласно пусто, као да се живот овде за свагда конзервирао и окаменио. Подишла ме нека језа од тога, позната још из Беча, али сада још изразитија.

Месечево језеро у околини Салцбурга

Путовали смо брзо и постојано, ауто-путем који је сатима вијугао међу уређеним планинским крајолицима, сетно блиставим под завесама ситних капи. Након дуге вожње брда се одједном размакоше и пред нама се отвори прекрасан поглед на Месечево језеро (Mondsee), наткриљено оштрим стеновитим гребеном на средини планинског масива, у чијем се приобалном подножју низаху насеља са торњевима малих цркава. Од једног путника сазнасмо да у ближој и даљој околини Салцбурга постоји четрнаест таквих језера, са једнако живописном околином.

Најзад се указаше и прва градска насеља и око девет увече, после четрнаест сати труцкања уз рефрене Митра Мирића и Индире Радић, аутобус се зауставља на неком завученом платоу надомак центра. Гастарбајтере  већ чекују ближњи, који прихватају кабасте пртљаге и носе их до аутомобила. Крај блиставог џипа беж-боје стоји човек од неких педесет година, средњег раста, пријатног и интелигентног лика, кратко подшишане косе прошаране седим праменовима. Зоран Мармаковић, наш домаћин, са којим се тада и упознајемо. Пуким случајем видео је мој оглас којим сам тражио повољан смештај, послат српским удружењима у Салцбургу, док је ажурирао сајт тамошње православне цркве. Јавио ми се мејлом и тако смо се договорили. Баш су тих дана он и жена намеравали да издају собу на спрату, па смо им дошли као поручени. Зоран нас је кратко провозао по граду, овлаш нам показујући најзначајнија одредишта, а затим пође ка насељу Таксам, где је живео са породицом, десетак километара од центра. Успут сазнајемо да ради као вероучитељ у чак  петнаест основних и средњих школа по Салцбургу и околини. У свакој је држао час или два, па је аутомобилом журио из једне у другу, некад и по педесет километара међу школама.

– То мора бити веома напорно! – рекох.

Одмахнуо је главом, рекавши да му одавно не представља проблем. Родом из Јагодине, у Салцбург је дошао са двадесет и кусур, код мајке која је ту већ годинама радила и нашла му посао на одржавању у једној аустријској фирми. Потом је завршио високе школе у Бечу и постао вероучитељ.

Таксам беше лепо и тихо насеље са малим типским зградама жућкастих фасада. Зоранова се налазила недалеко од евангелистичке цркве, коју нам он показа као оријентир за наредне дане. На улазу нас дочекује висока плава жена срдачног лика и девојчица кратко подшишане косе, од неких четрнаест-петнаест година. Зоранова супруга Весна и ћерка Милица. Након поздрављања и упознавања уводе нас у дневни боравак, за сто на коме већ беше постављена обилна вечера. Почетна нелагода брзо сплашњава јер су Зоран и Весна врло природни и отворени. Нуткају нас храном, колачима, после попијене лименке Ципфера Зоран ми отвара нову. И све је некако чудно и пријатно у исти мах, у том далеком и непознатом крају, код људи с којима тек што смо се упознали.

Њихов стан имао је три нивоа, са лепо уређеним и комотним просторијама, терасом у приземљу и повеликим двориштем. По свему се видело да живе добростојећим животом западне средње класе. У дворишту се налазио пластични тобоган и друге занимације за децу. Весна је у Јагодини радила као васпитачица, па је у Салцбургу након положених лиценци регистровала неку врсту малог приватног обданишта. Родитељи су јој доводили малишане којима је била “дневна мама“, како се то овде звало, тренутно их је имала осморо.

Наша соба налазила се у поткровљу. Невелика, али беспрекорно чиста и сређена. На кревету су нас чекали чисти пешкири и на сваком по чоколадна Моцарт-кугла, чувена салцбуршка посластица. Још једна љубазност пажљивих домаћина. Прозор је отварао поглед на низове истоветних малих зграда, свака са по четири стана попут Зорановог и Весниног. Ни на једном се није мицала завеса нити су се назирале било какве сенке, као да у њима нико и не живи. Читав крај беше окован челичном аустријском тишином, нарушаваном само хуком авиона који су слетали на оближњи аеродром.

Ујутру нас буде дечији гласови. Родитељи су у Веснин вртић доводили своје малишане пре поласка на посао. Силазимо низ кружно степениште и затичемо их у дневној соби за малим сточићима како решавају неку игру с коцкама којом их је Весна забавила. Радознало нас гледају крупним очима четворогодишњака, питајући се ко су придошлице  и чему се од њих могу надати. За једним сточићем заједно седи двоје близанаца, плави као сунце, сазнајемо да се зову Лука и Леа.

– Hallo! – машу ручицама, док нас Весна води до дрвеног стола у дворишту, на коме је већ поставила обилан доручак. Уз кајгану и кобасице, још по неколико намаза, сирева, напитака. Наглас се чудимо толикој издашности, а она нехајно одмахује руком и кроз осмех говори да јој уз обавезе око штићеника то не представља ама баш никакав проблем. Њена лежерност и отвореност превладава сваки формализам, и ми смо се већ осећали комотно у туђем дому, иако тек од синоћ у њему. На довратку се појавио Аустријанчић Лука, који је искористио тренутак Веснине непажње да би напустио своје место и посматрао госте. Направио сам тобож љутиту гримасу и заузео позу као да ћу да га појурим, а он цикну и утрча у собу, да би се вратио након неколико секунди, чикајући ме враголастим осмехом да поновим исто. Игра је трајала неколико минута док га Весна није приметила и позвала. Али имали смо још једног радозналог посетиоца – малог здепастог мопса који дотрча из неке просторије да нас оњуши и осмотри. Звао се Пако и зурио је у нас не мичући се. Нисам баш љубитељ кућних љубимаца, па му зловољно махнух руком да нас остави не очекујући да ће то и учинити, но он се моментално тргну с места и отрча у кућу као метак лупкајући својим кратким ногама по травњаку. Нисмо очекивали тако осетљиву реакцију од једног пса, па нам би нелагодно ако Весна по нечему примети да смо га оцвелили. Поготово што кроз отворена врата дневног боравка видесмо да га је узела у наручје и дуго гладила по затиљку, тепајући му неке нежности.

Јутро је блистало раскошном јулском светлошћу, без спарине и влаге од које се у ово доба у Београду није могло дисати. Тиранија летњег сунца овде беше ублажена сеновитим поднебљем Средње Европе. У нама је расло добро расположење које је крепило вољом и надолазећом снагом. До центра Салцбурга повезао нас је Зоран, пошто је и сам имао неког посла у граду. Док смо мимоилазили стамбене блокове суседних насеља причао нам је о животу у Аустрији, који по његовом казивању ни у материјалном смислу није као некада, јер је постајао све бременитији наметима и дажбинама, непостојећим пре уласка у Европску Унију. Порези су се плаћали на свакојаке бесмислице, рецимо и на друго занимање, чега раније није било, као ни многих других правно-бирократских новитета. Иако је Аустрија и даље важила за једну од најстабилнијих западних земаља, сматрао је да ће оквири које намеће Европска Унија, упркос неким привидним погодностима, уништити такозвану средњу класу, које за десетак година неће ни бити. Постојаће екстремно богате елите и масе понижених које ће опстајати само уз надљудски рад. Сложио се са мном да до привредне и друге моћи, којој се толики диве и у Србији, западне земље нису дошле као чланице Европске Уније, већ пре тога, као националне државе. И да је та моћ почела да се круни у оној мери у којој су се подредиле централи у Бриселу, онако како је и Србија од земље у успону са почетка XX века изгубила себе кроз “братство и јединство“ са Хрватима, Словенцима, Шипосима у неколико Југославија.

Зоран нас остави на левој обали реке Салцах, на делу где се налазио Стари град (Alt Stadt), која је “град соли“ (Salz – burg) раздвајала на две неједнаке половине. Салцбург се простирао великом равном котлином у подножју алпских планина чији су почеци заклањали хоризонт. У сред равнице, као да су се откинули од Алпа и докотрљали у град, издизала су се брда Фестунгсберг, притиснуто великом и раскошном тврђавом Фестунг Хоенсалцбург, и неупоредиво веће Капуциненберг на супротној обали, обрасло густом шумом претвореном у шеталиште. Повелик град, отприлике као Нови Сад, са лепо распоређеним старим и новим здањима, без бруталне грандиозности метрополе, урамљен сеновитим планинским обронцима, деловао је веома пријатно на дух. Као да си приспео у неко скрајнуто бајковито подручје из старих векова, после дугог ломатања преко гора и стрмени.

Пробазали смо улицама и сокацима Старог града, прошавши кроз Гетраидегасе (Getreidegasse), главну градску улицу, не ширу од четири-пет метара, стиснуту међу старинским малим зградама са уским прозорима и балконима. Улица се обема странама низала у бутике, парфимерије, продавнице слаткиша, све до једне у знаку Моцарта, чија се родна кућа налазила баш ту. На њеном крају излазило се на Моцарт-плац, којим су топтали коњи упрегнути у фијакере, са кочијашима у перикама спремним да туристима пруже старовремски угођај. Одатле се десним крајем ступало на широк простор испред огромне барокне катедрале, високе преко седамдесет метара, за коју је Моцарт ваљда написао немало својих дела, док је радио као дворски музичар за салцбуршког принца-надбискупа.

Поглед са тврђаве Фестунг Хоенсалцбург

Над целим тим крајем моћно се издизала тврђава Фестунг Хоенсалцбург. До ње се могло за кратко време попети стакленом жичаром, али ми ипак пођосмо асфалтираном кривудавом стазом, која нас је до врха Фестунгсберга прилично изморила. Дуга двестапедесет метара и широка око стопедесет, тврђава је представљала једну од највећих и највиђенијих у Средњој Европи, а као седиште католичких прелата била је једно од важнијих упоришта римокатоличког утицаја. Садржавала је музејске просторије, краљевске апартмане, собу за инквизиторско испитивање, а саграђена је у XI веку, у време када германске земље беху обједињене у такозвано Свето римско царство и када су обласни надбискупи у исти мах били и владари, врло опаки и немилостиви. Памтила је прегањања католика и протестаната, када је у време сељачких устанака од 1520-1526 пружала уточиште омраженим надбискупима из разних крајева, којима је становништво њихових покрајина, подстакнуто Лутеровом побуном, желело да се наплати за векове тлачења и иживљавања. Била је и једно од најтврђих упоришта потоње католичке противреформације, чији најенергичнији поборник беше Волф Дитрих фон Рајтенау, надбискуп из XVI века, доносилац указа по коме сви грађани некатолици морају напустити Салцбург. Иначе, салцбуршка бискупија беше једна од утицајнијих кроз векове, с обзиром да је пружила пипке и на Балкан, где је према писању Владимира Ћоровића имала кључну улогу у покрштавању Словенаца, које је од VIII века ставила под своју јурисдикцију. Још од тог времена смо у некадашњој “југословенској браћи“ добили продужену руку Германа, која од тада до данас није престала да рови по Балкану и притиска, комада и преиначује српски етнос.

Са платоа на тврђави пружао се изванредан поглед, с једне стране на градску панораму кроз коју је кривудао Салцах, а са друге на хоризонт стеновитих алпских врхова, наднесених над мала рурална насеља у низини, окружена блиставозеленим пољима и густо начичканим крошњама. Сишли смо са тврђаве и поново прошли кроз квартове Старог града. Прешли смо један од многих мостова и сместили се на супротној обали реке, на клупи под дрветом. Салцах је текао мирно и једнолико, у типично аустријском духу, јер је и природа попримала карактер народа који је насељава. Подсећао је на пријепољски Лим, не само специфичном нијансом зелене, већ и сеновитом атмосфером која је долазила од околних брда.

Стазом промичу шетачи, а међу њима и разни ексцентрични типови каквих не беше мало и у Београду, али ипак не у таквој мери као у модерним западним градовима. Момак обријане главе са дебелом киком која је полазила са темена и падала до половине леђа, затим буцмаста девојка са змијски исцртаним очима и густим низовима алки по ушима, око носа, очију, косе до пола ошишане на кеца а од пола израсле до рамена у разбарушеним, дречаво офарбаним праменовима. Најчуднији међу свима беше Арапин са црним турбаном, црним оделом и неколико метара дугим огртачем који се вукао по бетону, што и за мештане беше превише те су се окретали и смијуљили за њим. Изолована и од Бога удаљена стварност цивилизације људима је стварала илузију да могу бити шта год замисле: шогуни, вештице, султани. Био је то несвесни порив да се издвојиш из механизма и покажеш колико си жив и оригиналан, али како се у свести модерног човека оригиналност поистовећивала са бизарношћу, то се и тежња за њом претварала у кловновско-карневалски инструментаријум.

На суседној клупи седео је стари црнац у изношеном оделу и свирао хармонику. Из травнатог појаса крај реке одједном се помолила глава змије, која је завијугала преко бетонске стазе право њему у сусрет. Црнац је прекинуо са свирком, узео дрвени штап и кратким ударцима потерао змију у травњак. По спремности с којом је то извео видело се да је са њом стари знанац. Вратио се на клупу, узео хармонику, али чим је засвирао змија се опет помолила и пошла му у сусрет привучена мелодијом. Црнац је поново узео штап, отерао змију и док се смештао на клупу погледао је ка нама слегнувши раменима, као да је желео рећи: “Ето са чим ја морам да се носим“. Спустили смо ситниш у његову кутију и пошли даље.

До Таксама смо се вратили пешке, по пријатном летњем сумраку који се лагано спуштао на стамбене блокове. Весна је управо завршавала са спремањем пице за вечеру, те нас је позвала да им се придружимо. Сматрали смо то прекомерном љубазношћу коју нисмо могли прихватити, али она о томе није хтела ни да чује, већ нас је одмах посадила за сто у дворишту. Остадосмо дуго у разговору с њом, Зораном и Милицом након вечере. Ноћ је била тиха и топла, без других звукова сем наших гласова. Када сам изразио чуђење због тога, Весна рече да су Аустријанци толико дискретни и сталожени да се и из дневне собе може чути кад спусте чашу на сто, ако седе са друштвом на тераси суседне зграде. Њима су куцали на врата када им је у посети била једна живахна рођака, за српске прилике не нарочито гласна, али за аустријске веома. Зоран је поштовао Аустријанце због фер-понашања и одговорности према раду, али се грозио њихове кардиналне особине да иду испод сваког људског достојанства ако је ма шта бесплатно, не би ли га приграбили у што већим количинама.

– Сећам се банкета у школи, колега Аустријанац је журио на воз који је кретао за пола сата, али се он ипак насилио да за то време поједе неколико сендвича и пар пилећих батака, ризикујући да закасни само зато што је џабе.

Што се Срба у Салцбургу тиче имали су своја удружења, фолклорна друштва, цркву, у градској библиотеци је чак постојао одељак за српске књиге. Међутим, ако си се презивао на “ић“ и био тврдо решен да останеш у изворном идентитету, на послу ниси могао догурати нарочито високо. Весна рече како је више пута конкурисала на боља радна места из њене струке, али да није могла проћи избор иако је имала одличне референце и најпотпуније квалификације међу свим кандидатима. Из тих разлога су многи Срби одустајали и мењали презимена, углавном да би напредовали у каријери. Брачни пар који доводи дете у Веснин вртић презивао се Ранисављевић, а од недавно Ранис. Други њихов познаник променио је презиме Јанковић у Салцбургер, а на попису се изјаснио као Аустријанац.

– Систем никога не приморава на то, – рече Весна – али је тако устројен да и сам после неког времена увидиш како је тако најбоље за све.

***

Колико год да је неко велик и генијалан и заслуживао највиши друштвени ранг, ако се од његовог имена гради претерано велики култ, тиме се на неки начин скрнави и банализује и његов лик и његово дело. Поготово када тај култ, уза све друго, постане и комерцијалан, какав је Салцбург правио од имена свог најзнаменитијег житеља.

Моцартово родно обитавалиште у Гетраидегасе налазило се на трећем спрату жуте петоспратнице и беше претворено у музеј. У неколико соба низали су се породични портрети, у застакљеним пултовима оригинални нотни записи, беше ту и Моцартова дечија виолина и друга заоставштина. Уредна једноставност дома одисала је посебном врстом пријатности, могао се наслутити душевно испуњен живот који је музичка породица водила међу овим зидовима. Кухиња ниског плафона чувала је живописно посуђе из раног XVIII века, са малим котлом изнад озиданог шпорета на дрва. Ту се дакле крчкала чорба над којом су сите кућних обавеза гунђале мајка или служавка, док су двоје талентованих клинаца, Волфганг и његова старија сестра Нанерл, разигравали виолину и клавир у некој од просторија, под будним надзором оца Леополда, дворског виолинисте и диригента, који је од своје деце захтевао упорност и дисциплину.

Иако је још у најранијој младости остварио завидне композицијске успехе, Моцарт се ипак није могао скрасити у родном граду, понајвише зато што га је надбискуп Колоредо, код кога је за мале паре радио као дворски музичар, третирао као служинче, што његов немиран и неукротив дух није могао поднети, те се трбухом за крухом отиснуо у Беч, упркос противљењу свога оца који га је дуго убеђивао да се врати у Салцбург и помири са бившим послодавцем. Али своје право и потпуно уточиште није нашао ни у престоници, јер опере, симфоније и сонате које су га тамо прославиле, у исти мах су му донеле и завист најистакнутијег дворског музичара, Италијана Салијерија, због које ће настати позната, такорећи архетипска прича о истинском ствараоцу и ствараоцу-бирократи, о музичком Каину који је поседнут демонском злобом уништио бољег и даровитијег. Мада непотврђена и непроверена, заснована углавном на предањима и неким Моцартовим писмима, управо ће та прича инспирисати Пушкина за поетску трагедију Моцарт и Салијери, Николаја Римског Корсакова за истоимену оперу, а Милоша Формана за филм Амадеус.

Но сва та драматика Моцартовог живота беше сведена на сувенир-обележја која је од његовог имена правио модерни Салцбург, те су се и у музејској продавници, поред чувених чоколадних кугли,  нудиле и шнале, укоснице, оловке, нотеси са Моцартовим ликом, чак нам је и са једне дечије мајице махао насмејани јунак из цртаћа узвикујући Хелоу Моцарт. Родни град из кога је Моцарт фактички морао да збрише да би се остварио као уметник, данас је на најбаналније начине зарађивао на њему, док је он често једва састављао крај са крајем. Можда се и у томе огледала некаква трагедија генија.

Из Моцартове родне куће отпешачили смо до дворца Мирабел, на супротној обали Салцаха, кога је 1606. године саградио већ поменути надбискуп Волф Дитрих фон Рајтенау, најистакнутији салцбуршки тиранин, за своју љубавницу са којом је имао петнаесторо деце. Фонтана величине омањег језера, обиље разнобојног цвећа, мноштво скулптура – све у духу ренесансне и барокне псеудоантике којом је Запад био прекомерно опседнут.

– Збиља задивљујућа скромност једног црквеног великодостојника. – рече Лена.

Направили смо круг по раскошним вртовима, познатим и по томе што је у њима сниман мјузикл Моје песме, моји снови, заснован на истинитој причи о музичкој породици Фон Трап. Дозвах у сећање нежне призоре из филма, са Џули Ендрјуз у улози дадиље Марије како јурца са децом међу овим бујним цвећем и високим живим оградама, учећи их певању, слози, другарству. Под сенком долазећег светског рата који ће разорити тај идилични свет и породицу Фон Трап нагнати у бег далеко ван граница рођене земље.

Одатле смо се вратили до Моцарт-плаца и сместили у башти лепог и комотног ресторана поред Салцбуршког музеја (SalcburgMuseum). Лош немачки опет је разлог да неко препозна одакле смо и проговари на српском, овај пут конобар који је дошао да нас услужи, повисок мршав момак од неких двадесет пет година, муслиман из Бихаћа. Срдачан и спонтан, с нехајним мангупским држањем, карактеристичним и за особље по српским кафанама, због чега се одједном осећамо као да смо на домаћем тлу. Препоручује нам гулаш-супу, испоставиће се заиста одличну, а на моје питање да ли има нешто налик на наше домаће салате, рецимо шопску, клима главом потврдно и убрзо доноси зделу пуну зелениша. То, међутим, везе није имало са шопском салатом, радило се о некој веганској измотанцији – мешавини зелене салате и празилука са чоколадним преливом. С неверицом погледах у Лену.

– Поврће и чоколада, коме је такво нешто могло пасти на памет?!

Она се насмеја и рече:

– Што би рекла моја покојна баба, онима који су “сити свега па намишљају“.

Схватамо да нам је конобар подвалио, јер оно што нам је донео није постојало у понуди салата на менију, већ специјалитета од поврћа, притом не баш јефтиних. Бацих поглед по суседним столовима и видех углавном јела веганског типа, која међу домаћим становништвом очигледно беху на цени. Тако ми и треба кад хоћу шопску салату у сред Салцбурга, што је конобар искористио на начин типичан за балканског шпицлова. Деловао је ипак симпатично и доброћудно, па нисмо хтели да му пребацујемо.

До краја дана смо шетали по шумама Капуциненберга, са кога се пружао изванредан поглед на град и удаљену околину, а увече су нас Мармаковићи чекали са роштиљем. За два дана су путовали на одмор у Грчку, па су желели да се ослободе преосталих залиха хране. Сто у дворишту пун је јела и пића. Поново остајемо до касно, не успевајући да се отргнемо заносном треперењу топле ноћи, међу тихим зградама и жмиркавим уличним светлима. Пиће загрева дух, разговор постаје све опуштенији. Поред смеха и веселости на површину излазе и потиснуте туге, скриване породичне тајне. Весна прича о оцу и брату, свештеницима, о њиховим међусобним конфликтима, о брату који је очајан и пуст јер не може да нађе себе, који је због тога скинуо мантију и пошао путем медитација и друге источњачке езотерије. Жали га због тога, јер је веома интелигентан и суптилан, али иако дуго и често разговарају не успева да му помогне. Док говори о томе у угловима очију цакле јој се сузе. Ипак не дозвољава емоцијама да је савладају, те разговор пребацује на њене и Зоранове планове да прибаве довољно новца како би купили мали хотел на некој од грчких обала, где већ имају велики стан на два нивоа у коме сваке године проводе лето. Жеља им је да се под старе дане тамо заувек преселе и баве хотелијерством.

– За сада је то само сан. – смеје се Весна. – Али чак и ако се не испуни, бар си маштао и веровао у нешто, имало је шта да те држи. И у издавање ове собе смо се упустили не само да би појачали приход, него и да би се вежбали у угоститељству.

– Будете ли према свим гостима овако издашни, тешко да ће вам се то исплатити. – рекох. – Ако желите да будете успешни, морате се више држати швапске логике.

Насмејаше се и насуше нова пића. Нисам имао утисак да смо у туђини, све се одвијало савршено спонтано и лако, ван простора и времена, у овој малој оази изворне домаћинске Србије која се угнездила у древној германској вароши подно Алпа. Каква срећа и благослов, каква необична милост тамо где јој се нико не би надао! Буде се сећања на нешто давно и пресахло, доживљено само током дечијих распуста у Врбову, док су у животу још били деда Милун и баба Стана, када ми је дане детињства обасјавала њихова широка горштачка душа, спремна да угоди било ком случајном госту или намернику, да га искрено и од срца послужи најбољом храном и саслуша са највећим поштовањем. У времену и средини сасвим неподесним тај древни домаћински архетип је у Зорану и Весни нашао свој пуни израз.

Браунау

Лена се противила мојој идеји да посетимо Браунау, родно место Адолфа Хитлера, које се налазило шездесет километара северно од Салцбурга, у покрајини Горња Аустрија. Мрштила се од нелагоде на сам помен да се тамо иде, сматрала је да се тиме навлачи нека лоша енергија. Поготово што су и карте за превоз биле неуобичајено скупе, тражило се тридесет, четрдесет, па чак и седамдесет евра по особи, у једном правцу, за тако кратку раздаљину. И притом се у Браунау стизало у најбољем случају за два, а уобичајено за три или четири сата. Толико времена за шездесет километара?! У свему се осећала рука система који је место намерно чинио неприступачним, из страха да се посета Хитлеровој родној кући не омасови и не прерасте у својеврсни култ. Зоран рече како се међу аустријским политичарима већ дуго воде полемике око тога шта чинити са кућом и да су све учесталији захтеви за њеним рушењем, на чему је нарочито инсистирао министар унутрашњих послова Волфганг Соботка. Али мени је све то још више распаљивало инат, па сам упорно разматрао најповољније могућности да се тамо ипак оде.

– Ако се обилази Неронова палата, станишта демонских Борџија, зашто избегавати и Хитлерову родну кућу? – рекох Лени. – По чему се он разликује од толиких историјских злотвора, па и оних који су га победили, Совјета и Англо-Американаца?! Ових других пре свега, који деценијама уназад раде исто што и он, само на далеко подмуклији и разорнији начин. Хитлер јесте чинио што је чинио, али чак ни он није зрачио уранијумом као НАТО, није имао ММФ да задужује, пљачка и уцењује толике народе, није имао Сороша и ЛГБТ да натура геј-параде и истополне бракове, није уништавао биосферу кемтрејлом и ГМО, није имао ХАРП-антене да изазива урагане, поплаве, земљотресе, несносне зиме и врућине, није имао Новартисове вакцине да новорођенчади скраћује век, није доносио законе о одузимању деце и имовине, нити CNN и BBC да посведневно лаже, изврће и све побројано назива борбом за “демократију и “људска права“!

Она је слегала раменима и гледала ме у недоумици.

– Не знам, – одговори – али мени се тамо не иде. Осећам се некако лоше у вези са тим.

У дворишту су се видела деца из Весниног вртића, забављена у групама по двоје-троје. Аустријанчић Лука је прилазио свакој групи и кварио им игру. Као сунце плава главица кретала се у свим правцима не успевајући да се забави ма чим, осим да задиркује друге. Један малиша се расплака када га је повукао за рамена и оборио на земљу. Весна дотрча да га умири, а затим одведе Луку са собом.

– Немогућ је. – рече нам у пролазу. – Стално узнемирава остале.

Већ бејасмо готови да одустанемо од одласка у Браунау, због превисоких цена превоза, када нам приђе Зоран и понуди се да нас он повезе колима. Весна га је замолила, хтела је да нам угоди, а и он рече да за толике године колико живи у Аустрији никада није био у Браунау. У слободно време се бавио уметничком фотографијом, учествовао је по изложбама и освајао награде, па је сматрао да ће и тамо наћи штошта занимљивог.

Пут у Браунау, који је Зорану показивао његов GPS, малим делом је залазио у немачку територију, мостом преко реке Салах, леве притоке Салцаха. На мосту се стационирала немачка патрола која је заустављала сумњива возила због могућег кријумчарења миграната. На аустријско тло вратили смо се након десетак минута вожње, мостом преко Салцаха, на чијој се левој обали налазио немачки град Ловен, а на десној аустријски Оберндорф. Асфалт је даље вијугао лепим брдовитим пределима, са црногоричном шумом, блиставозеленим ливадама и скоцканим селима. И тек што ме лепота призора навела на помисао колико је Ленина нелагода била безразложна, на екрану мог мобилног одједном нестаде слике, у тренутку када сам бацио поглед да видим колико је сати. Нити ми је испао, нити сам га ма чим ударио, али се у дну екрана појавила мала пукотина из које се ширила тамна маса. Узалуд сам чвакао дугме за паљење и гашење, испробавао све комбинације на тастатури, био је мртав и неупотребљив.

Крај Браунауа текла је река Ин, која је извирала негде у швајцарским Алпима, а у њу се уливао Салцах као десна притока. Ин се помињао у Сеобама Црњанског, као место где се са својим одредом заглавио Вук Исакович, баш у тренутку када је његова жена Дафина испуштала душу. Овде су се српски граничари у служби аустријске царевине тукли са Французима, за рачун бечког двора који их је у рат слао не третирајући их другачије осим као топовско месо. Градић се налазио уз саму границу са Немачком, коју је на том месту представљала управо река, па је пун назив места био Браунау на Ину. Лепа, мирна и чиста варош од неких седамнаест хиљада становника, са старинским зградама, калдрмисаним платоима и уским пролазима, међу којима су се уздизали торњеви барокних цркава. Знакови модернитета беху сасвим неупадљиви, град као да се окаменио у духу ранијих епоха, иако су се приземљем збијених троспратних зграда низали кафићи, бутици, парфимерије, банковне филијале.

Камена плоча пред Хитлеровом родном кућом са натписом: “За мир, слободу и демократију без фашизма, упозоравају нас милиони убијених“

Хитлерова родна кућа налазила се у улици Салцбургер Форштат, на броју петнаест. Типично аустријска, у бидермајер-стилу, са лучним прозорима и фасадом боје кајсије чије приземље читавом дужином беше нечим опрљено, као да је из утробе здања пробила на површину некаква грозна мемла. Упркос једноставној отмености грађевине избијало је из ње нешто мрко и невесело, што је заиста изазивало нерасположење. Та се туробна нијанса осећала и у читавој вароши, изгледало је да су и небо и ваздух њоме обојени. На каменој плочи пред кућом је писало: “За мир, слободу и демократију без фашизма, упозоравају нас милиони убијених“.

– Да, – рекох – али шта чинити кад “мир, слобода и демократија“ постану друго име за фашизам, тим грђи и подмуклији што наступа под тако јаком етикетом.

Бацих поглед низ улицу, покушавајући да замислим Хитлерову мајку како шета овим тротаром држећи синчића за руку и застајући да поразговара са комшијама који су тепали малиши и мазили га по коси. Је ли ико тада могао слутити да ће балавац кога задиркују постати светски освајач и злотвор, који ће расећи век на пола и узроковати тектонска померања у историји?

Предложих Лени да стане испред куће како бих је фотографисао, али она одлучно одби. Затражио сам да онда она услика мене, али када је покушала да шкљоцне апарат није реаговао. Испоставило се да су батерије потпуно празне, што беше невероватно, јер су отпаковане тек претходног дана. Она ме погледа с киселим изразом:

– Малопре мобилни, сад фотоапарат. То ипак јесу неки знаци.

За то време Зоран је фотографисао свуда по околини, па и Хитлерову кућу из разних углова, професионалним апаратом са великим окуларом. Када се понудио да ме услика пред њом одмахнуо сам главом, јер је сад и мене подузела зебња да кућа можда јесте уклета и да не ваља провоцирати зле духове. Попили смо пиће у оближњем тајландском кафићу, па смо кренули назад. И тада се десила још једна необичност. Тек што смо одмакли од града Зоранов GPS, који му је стајао крај мењача и показивао најкраћи правац, одједном побрљави и отказа.

– Ово ми се никада до сада није десило. – рече он.

Ипак је памтио путању којом смо дошли, па смо брзо стигли у Салцбург. На домаку града мимоиђосмо Казино Салцбург, бивши  дворац који је у давна времена припадао неком властелину, а током рата био Хитлерова резиденција. Зоран нас остави на том месту, те направисмо круг по великом парку око дворца, са дугим дрворедима и жбуновима орезаним у купасте и лоптасте облике, као и на другим сличним местима. Иза њега су се простирали узани појасеви шумарака под чијим су крошњама светлуцали валови мале реке, неколико метара широке. Сместили смо се на обали и посматрали њен брзи, али савршено нечујни ток, зачуђени одсуством жубора или ма каквог звука. Вода је деловала савршено укроћено, као и сва велелепна природа око нас, чија нас је сеновита тишина толико омамила да тамо остадосмо до саме вечери, пресабирајући утиске.

Све је морао да истражи и дефинише немачки дух, у све да се умеша, свим загосподари – природом, духом, економијом, политиком. И мали Лука је насртао на вршњаке, није могао да им се придружи као раван у игри, већ је морао да им намеће себе и свој ритам. Је ли и у њему тако малом и слабашном радило неко предачко наслеђе?

Није Хитлер био случајна појава међу Немцима и Аустријанцима. Имао је он своје упориште у духовном и генетском склопу германског човека, бројне претече у низовима царева-освајача, крсташких вођа, инквизитора, папа и надбискупа, као и настављаче у данашњим евро-америчким политичким, финансијским и војним елитама. Стога се велико лицемерје модерног света крило у томе што се појам апсолутног зла поистовећивао искључиво са Хитлеровим именом, и то само зато да би све што му је стајало напротив и што се од њега тобож разликује постало синоним са апсолутно добро. Зло савременог света, оличено у наддржавним и наднационалним институцијама (НАТО, ЕУ, УН, ММФ)  којима су господариле илегалне елите, покривало је себе и своје опачине том грубо упрошћеном поларизацијом.

Необична противречност крила се и у чињеници да Моцарт и Хитлер беху земљаци, рођени у два суседна града. Један слављен као највећи међу генијима, други куђен као највећи међу злотворима. Један симбол надахнућа и стваралаштва, други смрти и разарања. И једног и другог изнедрило је ово мирно и питомо поднебље, међу овим изобилним природним лепотама.

Таква је ваљда душа германства, истрајна и офанзивна и у добру и у злу. Колико си јој се морао дивити, још више се од ње чувати и зазирати.

***

Можда би се у Салцбургу задржали још који дан да наши домаћини нису зацртали пут у Грчку, баш тог петка 22. јула 2016, одмах пошто Весна одради своје време у вртићу. Док смо довршавали наш последњи доручак у њиховом дворишту, у вртић пристигоше двоје млађих Аустријанаца који доведоше своје близанце. Лука се толико расплакао да га је Весна једва смирила, а потом нам објасни да су му родитељи у компликованом односу, нити се разводе нити су у браку, а он се увек расплаче када га доведу заједно.

Нас је чекао пут у Минхен, за шта нам је Весна претходних дана обезбедила аутобуске карте по најповољнијим ценама које су се могле пронаћи на интернету. Такође нам је резервисала и повољан смештај, не сувише удаљен од центра, нашавши приватног станодавца преко неког сајта. Толико се показала ефикасном и предусретљивом да јој се нисмо могли назахваљивати, а она је нехајно одмахивала руком као да није учинила ништа нарочито.

Боравили смо код њих пет дана, а имали смо осећај као да смо провели неко дуго време. Толико је све било испуњено и садржајно. Након најсрдачнијих поздрављања са Весном и Милицом, Зоран нас је колима одвезао на станицу и помогао да нађемо перон на коме се паркирао аутобус за Минхен. Нисмо се осећали угодно када нас је оставио, јер једно је када боравиш код људи на које можеш да се ослониш у било ком тренутку, а друго када си остављен самоме себи, не знајући где и код кога идеш. Са лошим знањем језика и крајње површним представама о средини у коју долазиш.

Зелено возило Фликс буса носило нас је кроз брдовите баварске пределе, са малим насељима и фармама, по чијим су се ливадама башкарила велика крда стоке. Сложили смо се да Запад јесте заслуживао поштовање због савршене инфраструктуре, очигледне и у беспрекорним ауто-путевима по којима су возила клизила меко и глатко, као да немају контакт са тлом. Такође нам је изгледало да немачки предели нису деловали толико укоцкано попут оних на путу до Салцбурга, као да све беше за добру нијансу опуштеније него у Аустрији. Уредне ливаде, али не сумануто избријане до последње травке, и не тако оштро разграничене од шумских појасева – било је и разбарушених травнатих грмова, неокресаних жбунова, чворноватог дрвећа, неког штрчања које је измицало лењиру и геометрији. Германског обожавања коцкастих и ивичастих облика изгледа да више беше у Аустријанцима него у самим Немцима. Прави и најтипичнији Немци заправо беху Аустријанци.

На велику аутобуску станицу Минхен ЦОГ (München ZOG) приспели смо након два сата лаке и угодне вожње. Смештај се налазио километар даље, у једној од дугих вишеспратница наспрам многобројних изукрштаних шина за возове. Позвонили смо на интерфон Ерика Рехера и у ходнику се за минут појавио коштуњав Немац од тридесет и кусур година, уског шпицастог лица са упалим образима, плаве косе и светлуцавих плавих очију. Био је го до појаса, у патикама и фармеркама. Понашао се љубазно, али попут нехајног тинејџера који према придошлицама нема нарочитих обавеза. Стан од неких четрдесет квадрата, са две велике собе, кухињом и малим двориштем окруженим живом оградом, налазио се у приземљу и беше сав у хаосу. Гомила прљавог суђа у кухињи, разбацане џиџа-биџе у ходнику, међу њима пивска гајба са неколико преосталих боца. У соби намењеној нама сачекало нас је још горе – кревет са зарозаним чаршафом и згужваним јорганом, разбацаним одевним предметима по ћошковима, гомилом папира, предмета и коришћених чаша на столу. Ерик се извинио на нереду, рекавши да му је претходног дана у посети био пријатељ, па није имао времена да је распреми. Радио је у IT-сектору у некој фирми и на брзака је изашао с посла да би дочекао нас. Држао се прилично феминизирано, а о оном пријатељу изразио се некако превише присно, што је у нама потакло извесне сумње. Поготово када смо на једној од навлака за јорган, након што нас је оставио у соби и вратио се на посао, угледали велику слику две апстраховане, али потпуно истоветне људске прилике како се држе за руке.

– Ово неки пешован. – погледах згранут у Лену.

– И ја бих рекла.

Спластих се на столицу одједном уморан и пуст. Какав бруталан контраст свему што нас је дочекало у Салцбургу! Тамо савршено гостопримство у готово идиличном амбијенту, овде свињац и по свему судећи пешованска јазбина. Док сам снужден седео за столом, Лена се дала на посао. Њен изражен женски смисао за практично није попуштао малодушности и за мање од једног сата собу је довела у ред. Ставила је нову постељину коју је Ерик оставио да се суши на жици у дворишту, стару избацила у ходник, распремила и побрисала сто, навукла једну од навлака на јорган (не ону са сликом). Соба сину, али је у њој лебдело нешто тешко и суморно што је притискало душу несносним теретом. Замолио сам је да одмах изађемо у град и да се не враћамо до касне вечери, да тако чинимо сваки дан како би у стану боравили што краће и са Ериком се сретали што ређе.

Изашли смо у дугу и широку улицу Бајерн (Bayern strasse) и пошли правцем ка центру, који нам показаше успутни пролазници. Након десетак минута пешачења наиђосмо на ресторан Бавариа, једноставног и пријатног изгледа, са грбом Минхена над улазом – два усправљена лава који држе велику круну. Пажњу нам привуче натпис Cevapcici mit Shafskäse und Pommes[1] истакнут на једној од повећих табли око улаза. Били смо јако гладни, те закорачисмо унутра. Нисмо се преварили у очекивању да ће међу особљем бити сународника, када смо се сместили за сто у ћошку приђе нам старија оронула жена, веома уморног и мрзовољног лика. Одмах је схватила одакле смо и проговорила на српском. Услужила нас је брзо и приљежно, али из читавог њеног држања избијало је незадовољство и нервоза. Када смо завршили са храном, понудисмо је да седне и поразговара са нама. Прихватила је, пошто гостију не беше много.

Ресторан “Бавариа“ у Минхену

Звала се Коса и у Минхен је дошла са мужем, напустивши родно Ваљево још давних седамдесетих. Муж је радио као домар у некој установи, син студирао економију. Дуго се вајкала како син не може да оконча “виртшафт“ јер не успева да нађе семестар праксе у било којој фирми, што су сви студенти по закону били обавезни. Веома је тешко, готово немогуће наћи фирму која би га запослила шест месеци, без чега се факултет није могао завршити. Била је јако брижна због тога и рече како јој живот у Немачкој пада све теже, поготово што ништа није као пре откако се ушло у Европску Унију. Муж напорно ради и не осећа се добро јер сваки дан удише честице стаклене вуне на радном месту, обоје чезну да се врате на имање у околини Ваљева, али се напрежу због сина који никако да заврши факс због те препреке са праксом. Изричито је нагласила како Србија нипошто не треба да уђе у Европску Унију јер ће доспети у још гори положај од онога у коме је сада. Поготово што Европу тек чека хаос о коме и не слути.

– Сви мисле како је Немачка најсигурнија у Европи, али запамтите шта вам кажем: ово што исламисти раде по Француској ускоро ће почети и у Немачкој! То им је свима казна за Крајину, Босну и Косово!

Било је око пола четири када смо напустили ресторан и продужили даље ка центру, зарањајући у грозно комешање раса, нација, вера и свих облика бизарности, карактеристичан за све западне метрополе. У Салцбургу све то беше знатно подношљивије, али овде нагло оживеше мучни утисци познати из Беча. Масе тамнопутих, тежак облак испарења из небројених турских и азијских дућана који је притискао читав град, запањујуће много просјака дуж обе стране тротоара, по метро-станицама и пролазима, секташи који су по најпрометнијим местима нудили своје брошуре. Са Карлс-плаца, једног од средишњих минхенских тргова, допирало је неко необично певање праћено живахним преплитањем трубе, клавијатуре и удараљки. Угледали смо монтирану бину под наранџастом плахтом окруженом великим звучницима по ћошковима, око које се окупило неколико стотина посматрача. Мислили смо да се ради о неком уличном џез-концерту, али када смо се примакли угледасмо велики натпис Hare Krishna Tempel над главама извођача. Они су седели прекрштених ногу на бини, у дугим наранџастим хаљинама и певали са заносом своме идолу. Крај бине се налазио повелик штанд са књигама, а један младић у дугој одежди и сандалама држао је неколико наслова и нудио их публици.

И кад помислиш да је сав тај кошмарни хаос, ту агонију крчкања у лонцу за претапање душа у јединствену безобличну масу, неко славио као “мултикултурализам“, “отворено друштво“, “слободан свет“!? Модерни градови постали су чудовишни сливници којим су светске масе отицале у неповрат и небиће. Та придављена милионска несрећа заваравала  се медијском шминком, економским мамцима, политичким успаванкама, као и психијатријским ординацијама на сваких стотинак метара, али хоће ли се то моћи чинити унедоглед или ће једном ипак пући као жучна кеса? И у злогуком вајкању конобарице Косе назирала се нека потмула стихија која је надолазила као лава и слутила великом злу.

Центар Минхена – Мариен плац

Најзад избисмо на Мариен плац (Marien platz – Маријин трг), строги центар Минхена, посвећен Девици Марији чији се споменик у злату издизао на високом стубу испред Нове градске већнице – широког здања загасите боје са мноштвом готских шиљака. Иако је грађевина изгледала веома старински, заправо је била довршена тек почетком XX века, верним поштовањем обрасца готске архитектуре. Недалеко од ње налазила се Стара градска већница из XV века, рушена па реновирана, где је Гебелс 1938. године одржао говор који се сматрао уводом у Кристалну ноћ. На супротном крају трга налазила се Катедрала Наше Госпе (Frauenkirche), са високим торњевима и зеленим куполама. У стара времена овде беше средиште градског живота у коме су се одигравали сви значајнији догађаји, па и јавна вешања на смрт осуђених. Читав простор, којим су промицале велике масе људи, представљао је острвце старог Минхена, древне баварске престонице, давно ишчезле под слојевима индустријске, модерне и космополитске метрополе, после Франкфурта на Мајни највеће гастарбајтерске Меке.

Такво острвце беше и Одеон плац, до кога нас доведе улица Резиденц (Residenz strasse), где се у том тренутку одржавао летњи фестивал пива, мини-варијанта чувеног октобарског. Међу пивским штандовима наткриљеним белим плахтама око споменика баварском цару Максимилијану, стајали су мушкарци и жене свих узраста са криглама, а могли су се видети и момци у традиционалној баварској ношњи – кратким панталонама са трегерима (ледерхозама), доколеницама и шеширима. Лени рекох како ништа смешније нисам видео. Спрам елегантних и живописних српских ношњи баварска је изгледала као за забављаче под циркуским шатрама.

Недалеко одатле налазио се Енглески врт (Englischer garten), још један вештачки рај огромне површине, са потоцима, слаповима, језерцима, лабудовима и паткама, али све далеко грандиозније него на другим сличним местима, попут рецимо Швајцарског врта у Бечу. Говорило се  да је већи чак и од Централног парка у Њујорку. Неко време смо посматрали сурфере у припијеним костимима који су се такмичили ко ће се дуже одржати на дасци, на месту где је притока реке Изар правила широк бучан слап. Водена матица беше веома јака па су већином падали после секунду-две, али некима је полазило за руком да се одрже и по пола минута.

У Базару једног песника Ханс Кристијан Андерсен је 1841. овако писао о Минхену: “Све ми овде изгледа као противречност, католицизам и протестантизам, грчка уметност и баварско пиво. Јединство овде нисам пронашао; као да свака лепа појединост потиче из свог сопственог дома, и да је накалемљена на стари Минхен…“.[2] Шта би тек рекао данас, двеста година касније, да му је видети сав овај шарениш.

Почела је да сипи киша, па смо се вратили до Одеон плаца, намерени да се спустимо у метро и одвеземо до палате Нимфенберг, кад тргом изненада одјекну врисак сирена. Кола минхенске полиције избише са свих страна, мимоилазећи се у вртоглавој јурњави по граду. Било их је на десетине, а за њима се ускоро појавише и комбији интервентне разлетевши се наоколо. Из једних испаде одред специјалне полиције са аутоматима, у светлозеленим униформама, који потера зачуђену и узнемирену масу са Одеон плаца. Нешто су довикивали на немачком што нисмо успели да разумемо, али пођосмо са осталима ка околним улицама, не успевајући из њихових разговора да разаберемо шта се догодило. Киша је постајала јача, па смо се збили са једном групом под широком тендом неког локала у широкој Лудвиговој улици ( Ludwig strasse ). Небом загрмеше хеликоптери, водови интервентне распоређивали су се по ћошковима, док су улицама непрестано завијале полицијске сирене. Читав град се нашао под опсадом, а саобраћај беше заустављен. Ступисмо у разговор са једним старијим немачким паром који нам објасни да је у Олимпијацентру дошло до пуцњаве. Маскирани терориста је извадио аутоматску пушку и отворио рафал по посетиоцима. Не зна се колико их је убио.

Бежање са Одеон-плаца у Минхену након вести о пуцњави у Олимпијацентру

Лену ухвати паника, са стрепњом се освртала око себе плашећи се новог рафала који би однекуд могао запраштати и по нама. Молила ме је да одмах пођемо до смештаја, али то не беше лако јер је киша наваљивала све јаче, метро беше блокиран, а са неразговетне мапе се није могао прокљувити најкраћи пут. Место на коме смо се налазили гранало се у много праваца од којих никако нисмо могли погодити наш. Док сам се упињао да га одгонетнем група пијаних Немаца у ледерхозама весело је галамила куцајући се криглама које су понели са Одеон-плаца. Ситуација их је забављала и онако пијани нису ни помишљали на могућност новог напада.

Спуштао се сумрак, Лена више није могла да контролише своју напетост, те закорачисмо у насумично одабраном правцу. Ситна упорна киша добовала је по плочницима, омотавајући град тмурном копреном коју су улична светла и фарови полицијских возила бојили изукрштаним жутим нијансама. Хеликоптери су браздали небо потмулом грмљавином елиса, а ми смо грабили тротоаром што смо брже могли, мимоилазећи ресторане и пабове са разрогаченим очима гостију који су се збили уз стакло посматрајући шта бива напољу (касније ће се испоставити да су ту остали до јутра, јер је тако наредила полиција). Мимоилазимо и групе тамнопутих помишљајући да би се и међу њима могао наћи неки пуцач-исламиста. Али кад год избијемо на неки градски трг полицијска патрола нас враћа назад, те се још дуго вртимо улицама тражећи уз помоћ мапе начин да је заобиђемо. У томе нам пролазе сати. Већ се зашло у ноћ, а ми смо још тумарали улицама непознатог града. Надреалан призор, као у сред ратног филма. У исти мах размишљам колико је невероватно да први пут крочиш на тло неке стране земље и истог дана улетиш у овакав кошмар, под још постојећом опасношћу да оставиш кости на њему. Ако су терористички напади Божија казна западним народима за све што су чинили у ближој и даљој прошлости, зар да због туђих историјских грехова пострадамо нас двоје Срба, из народа кога су исти ови Немци бомбардовали уранијумом 1999, а у прошлости стрељали сто за једног, нападали, убијали и гонили кад год су могли!? Каква би то била иронија и неправда!

Двоумимо се да ли да уђемо у неки ресторан као што су чинили и други и тамо останемо док се ситуација не смири или да се ипак пробијемо до смештаја. Обилазећи полицијске блокаде малим бочним улицама некако се пробијамо до Бајерн штрасе, а одатле у Макс-Фридлендер Боген где се налазио наш стан. Било је близу поноћи када смо откључали улазна врата и ушли  у предсобље. Светла беху погашена, те у нашу собу уђосмо по мрклом мраку. Распремили смо се и легли, док је град још тутњао од полицијских сирена и хеликоптерске грмљавине.

– Сети се шта је данас у ресторану говорила конобарица Коса, – проговори Лена пре него смо заспали – да ће ускоро почети да се пуца и у Немачкој. Можеш ли веровати да се догодило свега неколико сати после тих речи?

Као вран гавран из српског десетерца слетела је Коса на једну од грана западне цивилизације предсказујући јој скори крај.

***

Какав дан! Почео је са доручком код Мармаковића у Салцбургу, а завршио се терористичким нападом у Минхену, сиренама, хеликоптерима, полицијским патролама и вишесатним пробијањем до стана по киши. Са свим оним између (путовање аутобусом, смештање код неког бизарног лика, разговор са Косом, обилазак града).

– Мали Лука је плакао од раног јутра… – рече Лена тим поводом – тачно је нечему слутио.

Субота 23. јула осванула је мирна и сунчана. Код Ерика су се доселиле две младе Американке, које су се сместиле у суседној соби. Ерик се са њима моментално зближио па су заједно спремали доручак, а потом дуго звецкали виљушкама за сточићем у малом дворишту. Питали смо се где ли је он спавао ако је издао обе собе? Негде у комшилуку, у аутомобилу, можда у малом дворишту?! Наша зачуђеност беше тим већа што сам га у глуво доба ноћи, док сам по мраку тумарао до тоалета, затекао како стоји у кухињи и гледа некуд кроз прозор, у фармеркама, го до појаса. Напољу су још тутњале сирене и хеликоптери, пратио је шта се дешава. Није ме приметио у тами, па сам брзо обавио што сам морао и шмугнуо назад како не бисмо започињали неки дијалог. Поготово због сумњи које смо имали од почетка, не би ваљало да ме неко са таквим склоностима затекне разгаћеног у ходнику.

У читавој Бајерн-штрасе не беше једне једине трафике или самопослуге. Испоставиће се да је мање-више тако у читавом граду. Минхнери су се снабдевали по великим мега-маркетима, где су одлазили колима и пунили гепеке за више дана. Током седмице радиш као животиња и немаш ни времена ни рачуна да купујеш једнократно, тако што ћеш слетети из стана и снабдети се у најближем дућану. Мада се и Београд томе уподобљавао, у њему још увек није мањкало трафика и дућана, на сваком ћошку, пред сваком аутобуском станицом. Бријач, лименка, кафа – шта год ти затреба све ти је при руци. Лена се сложила да то ни у Србији вероватно неће дуго трајати, пошто је глобална привреда централизовала све па и куповину, чистећи  је од свега малог, интимног и комшијског.

Овде такође не беше ни чесми на отвореном, где би се могао напити воде. Сетисмо се да је тако било и у Бечу, а тако је вероватно у свим западним градовима. Ако те морила жеђ морао си сести у неки паб или ресторан, или пешачити до најближег мега-маркета да купиш воду. Како нам се одједном дивним учинио Београд – чесме на сваком кораку, у сваком парку, малом или великом, чак и у сред Кнез Михаилове, са шест испуста из којих бију обилни млазеви. Овде се осећала пакост система који је цементирао свакодневицу до сваке ситнице, ничему не дозвољавајући да постоји тек тако. Чесма са бесплатном водом – сувише је то велика милост према обичном човеку да би му је приуштио ускогруди и срачунати западни дух.

Зграда Максимилианеума у Минхену

Једну додуше нађосмо у парку Хофгартен, после дужег пешачења по спарини, мада не беше јасно да ли се радило о правој чесми или о малој фонтани. Воде смо се у сваком случају напили, те продужисмо неком улицом, а затим мостом преко реке Изар до широке зграде Максимилианеума – седишта баварског парламента. Одатле сплетом улица дођосмо до Розенхајм-штрасе где се некада налазила огромна пивница у којој је 1923. године Хитлер позвао окупљене на државни удар, познат као Пивски пуч, који је разбијен на Одеон плацу и завршио се Хитлеровим хапшењем. Сада се на месту пивнице налазило велико здање хотела “Палас“. Ухватили смо метро на станици Ostbahnhof  и изашли надомак Енглеског врта, где седосмо на клупу да прочитамо текст из минхенских Вечерњих новина (Münchner Abendzeitung), које смо узели успут из велике стаклене кутије поред метро-станице.

Дешифрујући реч по реч разумели смо да је терористички напад извео “Немац иранског порекла“ који је извадио аутомат из ранца и отворио рафал по посетиоцима Олимпијацентра, убивши девет, а ранивши двадесет и једну особу. Пуцњаву је започео испред Мекдоналдсовог ресторана, а наставио у највећем минхенском тржном центру, након чега је себи пуцао у главу. Беше то заправо други терористички напад у Немачкој, а први се догодио свега неколико дана раније, док смо били код Мармаковића, када је 17-огодишњи Авганистанац секиром напао путнике воза, након чега га је немачка полиција устрелила. У новинама се изражавала сумња у “исламистичку позадину злочина“, те се сугерисало да се ради о појединачном чину “ментално поремећеног човека“. Медији су очигледно умањивали значај догађаја како би се предупредило нарастање гнева против афро-азијата и по сваку цену очувало “братство и јединство“ свих немачких “народа и народности“. У ту сврху је служило и оно “Немац иранског порекла“ (значи Немац, а не Иранац), као и поклич са насловне стране Град у страху, али се Минхнери држе заједно, што се вероватно односило не само на Немце, него на све тобож “нормалне људе“ било које расе и религије. Слично се говорило и Србима када су почињали инциденти са Хрватима, Муслиманима и Шиптарима, док се њима у исти мах давало зелено светло да пуцају, прогоне и отимају колико год могу. И то од истих ових Немаца, који су сада и сами морали да науче како је то када те убијају на рођеном прагу, а од тебе се тражи да их волиш и поштујеш као “суграђане“ или чак “браћу“.

Београдска улица у Минхену

Пресекли смо Енглески врт косом стазом по средини мимоилазећи језера и травњаке по којима су посетиоци играли бадминтон или бацали фризби. Улица Franz-Joseph Strasse довела нас је до Швабинга, елитнијег градског подручја са старинским зградама и лепо уређеним квартовима. Наишли смо и на Београдску улицу (Belgradstrasse), широку и чисту, која је добила име по историјском догађају из 1688. године када је цар Максимилијан потукао Турке надомак Београда и отео град из њихових руку, што је баварској династији Вителсбах значајно подигло ранг у Светом римском царству и учинило је опасном конкуренцијом Хабсбурзима. Минхенски Хрвати су почетком деведесетих тражили да се назив улице промени у “Загребачка“, али су их градске власти одбиле. Иначе се у граду наилазило на комичне типове у коцкастим мајицама, се нечим неприкривено изазивачким у ставу, ваљда да би показали колико су поносни на своју “лијепу“ и “неовисну“. У улици Бајерн је постојала чак и радња Cro shop са хрватским производима.

Поново смо се спустили у метро и изашли код Главне железничке станице. На супротној страни улице Бајерн чула се дрека. Пијани црнац се гегао тротоаром и урлао на пролазнике:

– I’m fucking your families… I’m fucking every man on the street!!!

Пружао је руку као да држи пиштољ према онима који су га мимоилазили и викао “Бам… бам… бам…“, алудирајући на терористички напад од претходног дана, њиме очигледно окуражен. Није ми ни самом било јасно зашто сам имао жарку жељу да прилетим и одвалим га по лабрњи, иако ме се као Србина нису тицале провокације упућене Немцима. Можда и зато што су му се они бојажљиво склањали са пута и продужавали тротоаром, суфише уфињени да би му узвратили онако како је заслуживао. Чудно беше гледати самозване Аријевце, потомке “господарске расе“, мањим од маковог зрна пред разулареним црнцем, у својој рођеној земљи. Тек када је застао пред гостима у једној башти настављајући са својим “бам… бам…“ у њихове главе, излетео је конобар и покушао да га уљудно опомене, али га црнац грубо одгурну тако да овај замало паде. Смирио га је његов тамнопути друг који га ухвати под пазух и одвуче са собом.

У ресторану Бавариа поново затекосмо Косу. Када смо завршили са ручком опет је поседела са нама.

– Ви се показасте као пророк. – рече Лена. – Ми се још чудимо брзини с којом се догодило што сте јуче рекли.

– Ко да је тешко Немцима бити пророк. – одговори Коса без трунке ликовања. – Не можеш другима чинити зло и живети као да ти се то никад неће вратити. Мени је жао невиног народа, али ако си кућу подигао на туђој крви и несрећи онда проклетство пада на целу кућу и сву чељад у њој.

Њен суморни лик ни за тренутак се није мењао. Сваку њену реч пратиле су нервозне гримасе иза којих се наслућивао снажан унутрашњи грч. А у том грчу нешто тешко и злокобно у вези са целокупним постојањем. У душу ове жене као да се заувек утисла нека фатална спознаја из чијег мрачног понора није могла одвојити поглед.

Пре него смо се вратили у стан поседели смо на клупи у паралелној улици, под дрворедом са густим крошњама. Пажњу нам привукоше неартикулисани крици који су се приближавали. Супротном страном улице жустро је ходао млади Арапин рашчупане коврџаве косе који је бесно ударао ногом у паркиране аутомобиле, кршио и чупао ретровизоре, шутирао улазе по зградама. Био је пијан или дрогиран и очигледно веома еуфоричан због догађаја од јуче. И он и онај црнац сматрали су да је сада дошло њихово и да је куцнуо час да се Немцима стави до знања ко је главни у кући.

Већ је пао мрак када смо ушли у стан. У ходнику се потом сударих са једном од Американки која је излазила из купатила, без ичега на себи осим гаћица. Климнух јој у знак поздрава, а она отпоздрави без нелагоде, клатећи позамашним грудима. Друга је спремала шпагете са Ериком у кухињи и све троје су потом дуго звецкали виљушкама за столом у дворишту. Разговарали су и смејали се као да се знају одвајкада, закључили смо да је Ерик вероватно спавао са њима у соби. Две хипичке и геј, као у некој комуни.

Загледао сам књиге на полицама у нашој соби. Манова Смрт у Венецији још више је учврстила сумње у вези са Ериком. Бејах ипак изненађен кад угледах неколико књига оца Серафима Роуза, још више кад смотрих стакленку са светом водом из неког руског манастира. Откуд све то код оваквог типа?! На супротном зиду висили су повелики бели хамери са кинеским идеограмима исписаним плавим фломастером. Чудна хетерогеност у интересовањима међу којима се, што би рекао Андерсен, није могло наћи јединство. Били смо прилично уморни, па нисмо ни имали воље да око тога разбијамо главу.

***

Град Дахау налазио се петнаестак километара североисточно од Минхена и до њега се стизало приградском железницом, такозваним ес-баном (S-Bahn). Нисмо се сналазили на станичном аутомату за карте, али нико од ужурбаних пролазника није имао вољу да нас упућује. Помогао нам је млади плавокоси Пољак, ведар и безазлен, студент на пропутовању кроз Немачку. Ко ће ако не брат из словенског племена, од такозваних “Срба из поља“ како су неки у Србији звали Пољаке. Возили смо се двадесетак минута кроз минхенска предграђа и неке зарасле пределе, изашавши на осмој станици. Ту негде је требало чекати аутобус 726 који је возио директно до некадашњег нацистичког логора, али ми ипак пођосмо пешке, да бисмо осмотрили и омирисали место.

Дахау је баварски градић од неких четрдесет хиљада становника, са уским калдрмисаним улицама и низовима двоспратних и троспратних кућа. Миран, чист и уређен, као и Браунау, али под истом сенком нечега тамног и опорог. Није то било никакво предубеђење због свега што се знало о логору, већ нешто готово опипљиво у атмосфери,  карактеристично изгледа за сва масовна стратишта и друга уклета места. Дуго пешачимо кривудајући из улице у улицу, успут мимоилазећи индијски, грчки, турски ресторан, зачуђени тако шареном понудом у невеликом и непопуларном месту.

Логор Дахау

Најзад угледасмо широк простор логора опасан бодљикавом жицом причвршћеном на ниским бетонским стубовима, са четвртастим стражарским осматрачницама на сваких стотинак метара. Унутар жице, с обеју страна пошљунчаних стаза, низали су се дуги бели павиљони где су некада боравили логораши. Многи беху порушени у савезничком бомбардовању, те су се очувале само дуге правоугаоне основе темеља. Тешко је замислити туробније место, чисто и уредно као двориште неке амбуланте, што је само појачавало његову хладну језовитост. Још тежи утисци притискоше дух са уласком у павиљоне, из којих је избијао задах нељудских мука и ужасних смрти, утуљени лелек десетина и стотина хиљада мученика који се занавек утиснуо у ове ђавоље зидине. Од марта 1933. године када је основан до 1945. године када је разорен, кроз логор је прошло око двеста хиљада заробљеника, довођених по разним критеријумима, од идеолошких и политичких до верских и националних. Био је први такве врсте послуживши као узор за десетине потоњих, којима је руководио Хајнрих Химлер, у млађим годинама страствени агроном, потом командант СС-а и шеф Гестапоа, а напослетку водећи Хитлеров садиста.

Ходали смо из просторије у просторију разгледајући редове широких двоспратних лежајева, тамне мемљиве просторије ишаране мрким нијансама густе штроке, црно-беле фотографије са призорима измучених логораша, толико мршавих да им се истицала буквално свака кост. Лена је пажљиво загледала сваку, очију раширених од страве. Питао сам се у којој од просторија беше заточен владика Николај и шта је преживљавао у души док је исписивао белешке по ролни тоалет-папира, касније окупљене у књигу Српском народу кроз тамнички прозор. Наиђосмо и на крематоријуме за спаљивање, слике лешева наслаганих у дугим гомилама, као и слике брда костију након спаљивања. Потом и на слике осакаћених и изљуђених мученика на којима су немачки научници вршили монструозне експерименте. Задржавши се пред једном која је приказивала унакажено тело човека подвргнутог таквим опитима, присетих се једне од најчуднијих прича о нечијем страдању и покајању, коју сам неколико година раније чуо од једне старије жене на Сајму књига у Београду.

Причала је та жена о свом оцу који је одрастао пре рата и био заклети атеиста, ваљда и активан члан Комунистичке партије који није крио колико се грози цркве и верујућих људи и који се у својој младалачкој обести и идеолошкој залуђености радо спрдао са светињама. У време када је Трећи рајх окупирао Србију 1941, још је студирао на неком београдском факултету, и баш негде тих дана када је окупација ступала на снагу враћао се аутобусом из Београда у родни Крагујевац. Био је толико фанатичан у свом атеизму да је на стражњицу залепио лик Исуса Христа и тако се појавио пред саблажњеним путницима на станици. Али њега то није постидело, управо га је инспирисала баш њихова пренераженост и без трунке нелагоде је ушао са свима у аутобус.

Међутим, негде на половини пута, аутобус је зауставила немачка патрола, извела путнике напоље и одабрала десетак млађих људи, међу њима и њеног оца. Потрпали су их у камион и одвезли у логор у Немачкој, вероватно баш овај, где га је снашла страшна судбина, јер су међу свим логорашима баш њега и неколицину одабрали за научне експерименте које су нацисти вршили на телима живих људи. Причао је њен отац по завршетку рата да се не дају описати муке које је тамо прошао. Прикључивали су га на електроде, сецирали наживо да би тестирали издржљивост људског тела, подвргавали низу чудовишних опита које је жена тада подробно описивала, али ја тих детаља више нисам могао да се сетим. Логораши су већином умирали од неиздрживих мука, али њен отац је ипак остао жив, иако са трајним последицама, а кући се по заврштеку рата вратио као сенка од човека, са не више од четрдесет кила. Сам је говорио да га је спасио Бог коме се молио тамо у логору и у кога је изненада поверовао услед непојамне агоније, јасно схвативши да га је све снашло због страшног светогрђа које је починио. Временом се како-тако опоравио и засновао породицу, коју је подигао у духу искрене побожности, без обзира што то беше врло непопуларно, а и не безопасно у комунистичком поретку који је тек добијао на замаху. Све је ово жена испричала тихо и бојажљиво, са неком болном гримасом, као да се тежак судбински печат њеног оца заувек утиснуо у њен лик и тако постао ходајућа опомена свим антирелигиозним “прогресивцима“, који у свом охолом безумљу не схватају какво зло призивају себи, ближњима и народу.

Ступисмо и у просторију са великим паноима где су подаци о логорашима разврстани по народностима. Поред Јевреја као већинских међу жртвама, свој пано је имала готово свака европска нација – Французи, Италијани, Немци, Чеси, Пољаци, Мађари, Холанђани… Једино српске и руске жртве беху подведене под “југословенске“ и “совјетске“. Читали смо податке са југословенског паноа, одштампане на немачком и енглеском изнад црно-белих фотографија. Писало је како је у логор доведен приличан број “Словенаца, Хрвата, Срба и других народа Југославије“. Значи Срби тек на трећем месту, иако их у логору беше неупоредиво више у односу на шаку Словенаца и Хрвата. И иако су Љубљана и Загреб дочекали Хитлерове тенкове са цвећем и били његови најактивнији сарадници на Балкану, у време када су Београд и други српски градови сравњивани са земљом, а Срби масовно стрељани и одвођени у логоре. Још бестиднија кривотворина сугерисана је фотографијама шесторице истакнутијих “југословенских“ логораша – тројице Словенаца, једног Хрвата, једног Јеврејина и једног јединог Србина, патријарха Гаврила Дожића, који је смештен на само дно паноа. О Владици Николају ни помена, а за патријарха Дожића посебно је наглашено да је, о ужаса, био “националиста и монархиста“ и да је наводно “одржавао везе са српским фашистима“ (шта год то значило). Није се појашњавало зашто је Хитлер бомбардовао само Србију ако је у њој било толиких “фашиста“ и како је патријарх Дожић доспео у немачки логор ако је био тако добар са њима. Међу сликама се истицала и једна са југословенским комунистима-логорашима који држе Титову слику. И на паноима других нација комунисти-логораши имали су истакнутија места и афирмативнија објашњења, чиме се ваљда сугерисало да је за човека који постане логораш пожељно да буде комуниста, а ако није комуниста (као владика Николај Велимировић), онда је најбоље уопште га не помињати, без обзира на све што је истрпео.

На излазу из павиљона застасмо пред паноом са хронологијом дешавања у вези са логором. На једном од виднијих места беше истакнуто како су се међу првим жртвама налазили “мигранти, хомосексуалци, Јеховини сведоци“. Ајде ови други и трећи, али чак и да је било неких “миграната“ у оно доба, израз је звучао сувише актуелно, те се иза њега наслућивала нова идеолошка пројекција. Ваљало је у први план, као жртве наци-фашизма, истаћи управо оне категорије (мигранти, хомосексуалци, секташи) којима је планетарна олигархија желела обезбедити повлашћен статус, чија се морална и правна легитимност не доводи у питање самим тим што нису биле Хитлеру по вољи. Исти статус морао се обезбедити Словенцима и Хрватима у односу на Србе, без обзира на стварне историјске и друге чињенице. Иначе, ако си имао било шта против миграната, хомосексуалаца, секташа, Словенаца, Хрвата, ако их ниси третирао као “угрожене“, могло је значити само да си “фашиста“. Тако је и неолиберализам наметао свој црно-бели свет, те упркос идеолошким разликама с наци-фашизмом, делили су исти тирански и тоталитарни однос према истини, души и достојанству.

– Дахау је место непојамног страдања, – рекох Лени – као и сва мучилишта у било ком времену и поднебљу, и онај ко му приступа са искреним пијететом не би смео да се игра чињеницама, већ држи вечних људских принципа у њиховом изношењу и тумачењу. Манипулативним односом према стварним чињеницама, кроз њихово прећуткивање, делимично обелодањивање или тенденциозно интерпретирање, чини се грех како према посетиоцима које заводиш и обмањујеш, још више према логорашима, ма које националности или идеје, јер их на тај начин поново убијаш.

Последњи зрак сунца утрнуо је иза густих и мрачних облака када смо изашли из логорског круга. На помолу беше невреме и журили смо ка оближњој аутобуској станици. До последњег стајалишта возили смо се двадесетак минута и тек што изађосмо из препуног аутобуса с неба се одједном сручи страховит пљусак који нас примора да се задржимо под металном надстрешницом. Није било шансе да претрчимо стотинак метара до перона за Минхен, пљусак се непрестано појачавао и у једном тренутку је изгледало да се с небеса сјурују читави водопади. Надстрешница нас више није штитила и за мање од минут били смо мокри до голе коже. Нас око двадесетак прибисмо се једни уз друге, као бродоломници на остатку скршеног пловила, а вода је тукла по нама као да нас неко прска из црева под најјачим притиском. И никако да стане, преобилни млазеви сложише се у застрашујући хук који је буквално гранатирао земљу и у души изазивао страву. Изгледало је да су се сви мученици Дахауа подигли из гробова са грозним урликом од кога је толико задрхтала васиона да су попуцале небеске уставе и водене стихије незадрживо потекле на заблудели људски род. По металу надстрешнице задобоваше ледене кугле као хрпе ситног камења, ускоро их осетисмо по леђима, врату, потиљку.

– Киснуо сам много пута, али овако никада! – викнух Лени на уво.

– Ни ја!

– Катастрофа! – огласи се нека жена из гомиле. – Не сећам се оваквог невремена откако живим овде!

Погледасмо је у неверици. Дахау, логор, библијска олуја, људи збијени под надстрешницом, па још Српкиња међу њима. У свему беше нечега надвременског и фаталног.

Небо се најзад смилова, грȁд престаде, ускоро и киша, те пођосмо до ес-бана, мокри као да смо управо изашли из реке. Одећа беше тешка од воде, слепљена уз тело, обућа надувена од влаге пиштала је при сваком кораку. До перона је водио краћи тунел, а пред њим се испречила широка и дубока локва која се није могла заобићи. Прођосмо кроз њу по води до колена, јер ионако беше свеједно. Не куписмо ни карту за ес-бан, уђосмо онако натопљени и слуђени, не марећи ни за контролу ако наиђе, а ни за путнике који су нас посматрали као чудо. Возили смо се гледајући равнодушно кроз прозор, док се вода непрестано цедила са нас, правећи мале локве крај ногу.

У стану срећом није било ни Ерика ни Американки. Пресвлачили смо се и у исти мах вадили  преостале новчанице, па их ређали на столу да се осуше, јер је влага пробила и кроз новчаник. Једну од педесет евра надреални пљусак ми је избио из џепа, те је нађох слепљену уз стомак док сам скидао мајицу. Нисам ни био свестан лакоће с којом сам је могао изгубити, што би било кобно сада када их није остало превише. Када смо се најзад осушили и прибрали изашли смо у мало двориште и сместили се поред живе ограде. Небо над Минхеном се расцветавало пуштајући блиставе мачеве светлости који су разгонили тмушу. Са оближњих пруга допирали су звукови одлазећих и долазећих возова.

***

Међу многим Фликс бусовим аутобусима паркираним на Минхен ЦОГ бар неколико је пролазило кроз Нирнберг. Да пронађемо онај који је нама требао помогао нам је Циганин из Србије, омален и дежмекаст возач, са светлозеленом шоферском навлаком. Чуо је наш разговор и проговорио на српском, погледао карте и потврдио да је наш аутобус управо онај којим управља он. Сем боје коже и карактеристичне физиономије на њему не беше ничега циганског, држао се озбиљно и услужно, по свим правилима немачке радне етике и шоферског еснафа. Пошто је довршио цигару чекајући да се сви укрцамо, сместио се за воланом и покренуо аутобус, затим нас је на немачком и енглеском поздравио преко микрофона и пожелео угодно путовање.

Нирнберг – центар

Возили смо се око два сата кроз брежуљкасте заравни са листопадном и црногоричном шумом, поврх села опасаних брижљиво обделаним њивама и кукурузиштима, као и великим ливадским површинама на којима је пасло или пландовало десетине говеди. Нирнберг, други по величини град Баварске са око пола милиона становника, налазио се сто седамдесет километара северно од Минхена, али пут готово да нисмо осетили, по савршено углачаном асфалту аутобус је клизио меко и нечујно, као да лебди.

Није нам дуго требало до центра града, након десетак минута пешачења по силаску из аутобуса обретосмо се на широком калдрмисаном простору којим је доминирала велика готска црква Фрауенкирхе (Frauenkirche). У Звонару богородичине цркве Виктор Иго је рекао да се у читавој Европи задржало свега неколико потпуно и хомогено готских вароши – Париз, шпанска Виторија и Нирнберг. Наспрам обиља хетерогености с којима смо се суочавали претходних дана Нирнберг је одиста зрачио нечим целовитим и хомогеним, древни германски дух овде се осећао јаче и аутентичније од било ког града кроз који смо до тада прошли. Иако су слојеви потоњих епоха сасвим сигурно изменили лице града какво памти Иго, све је овде одисало аутентичном немачком старином. Чак су и житељи деловали изразитије, као да су се у њима потпуније очували дух и гени правих, предмодерних Немаца. Када смо их припиткивали за ову или ону локацију осећало се у њиховом тону нешто живље и присније од уобичајене хладне љубазности, били су искрено заинтересовани да објасне и помогну, неке је чак занимало ко смо и одакле смо. Изгледало је да у Нирнбергу нема ни сувише тамнопутих, град је деловао попут ретке хриди на сред глобалистичког океана која је одолевала мешању и безличењу. Сав гранитно мрк и постојан, са јаким опругама на јаким темељима, или као што би рекао Андерсен: “Нирнберг личи на оне старце у којима је младост још увек жива, којима су мисли довољно покретљиве да се могу везати за идеје младости“.[3]

Неко време шетали смо поред реке Пегниц, загасите и непрозирне као да је у себе упила сву таму древне готике. Текла је збијена међу нанизаним кућама, испод лукова малих старинских мостова од тесаног камена. Затим окренусмо на супротну страну, у правцу старе градске тврђаве задржавши се поред куће Албрехта Дирера, најпознатијег сликара немачке ренесансе и најзнаменитије личности Нирнберга. Направили смо круг по тврђави и осмотрили град са њених бедема, спустивши се до ресторана у њеном подножју да би пробали чувене нирнбершке кобасице. Келнерица нам је донела тањире са по пет танких дугуљастих кобасица уз подварак од слатког купуса. Нису биле лоше, али ни по чему изузетне да би се толико хвалиле.

Река Пегниц у Нирнбергу

Аутобус за Минхен полазио је тек предвече, па смо имали сасвим довољно времена да обиђемо и Меморијал Нирнбершког процеса (Memorium Nürnberger Prozesse), иако се налазио подаље од центра. Заустављали смо пролазнике да нам покажу правац, затим смо се шверцовали неколико станица метроом, па смо опет запиткивали пролазнике све док се некако не обретосмо пред зградом Палате правде, у којој се судило нацистичким вођама од 1945. до 1949. након чега је њено источно крило претворено у Меморијал.

Испред улаза у Меморијал Нирнбершког процеса

Ходали смо из просторије у просторију загледајући фотографије осуђених нацистичких вођа, са исписаним биографијама и побројаним злоделима. Херман Геринг, Карл Дениц, Рудолф Хес, Ерих Редер, Јоаким фон Рибентроп, Вилхелм Кајтел, Балдур фон Ширах, Ернст Калтенбрунер, Фриц Саукел и други. Неки осуђени на дугогодишње робије, неки на смрт вешањем. Геринг се отровао цијанидом пре него су стигли да га обесе. Човек који је у младости био један од летачких асова из Првог светског рата, потом Хитлеров рајхсмаршал и заповедник Луфтвафеа, живот је завршио као ратни злочинац и нирнбершки осуђеник. Међу црно-белим фотографијама уморених нациста, налазила се и његова након тровања, у лежећем положају, са тврдим укоченим погледом у метафизичку празнину до које га је довела идеологија.

Наишли смо и на оригиналну судницу, до изнад половине опточену резбареним дрветом, са великим Исусовим распећем над столицама за судије. Два метра наспрам ње налазио се дрвени пулт са столицом широког наслона на коју су довођени побројани осуђеници. Са стране по пет столица тужитеља и одбране. За једном је седео млади радник обезбеђења занимајући се својим смарт-телефоном, очигледно равнодушан спрам значаја места које му је поверено на чување. Живо оличење истине да нехај свакодневице надилази свако историјско збивање, ма како бурно и драматично, протичући преко истакнутих личности и догађаја као вода поврх камења, једним те истим ритмом кроз деценије, векове и миленијуме.

Нирнбершка судница

Просторија је личила на глуво предворје између овог и оног света, у њој се слутило нешто од језовитог даха средњовековне Инквизиције. Стратишта попут Дахауа и сличних нису могла остати некажњена, па ипак су суднице страшна места, чак и ако с разлогом постоје и ако се у њима врши дело правде. Страшан је начин на који се ту сустиче овоземаљско и вечно, начин на који се неумољиви законски параграфи наслањају на мистичне дубине трансценденције, овде оличене Распећем. Нека су у Нирнбергу сви кажњени по заслузи, ипак је постојало некакво лицемерје у вези са овим судом, чија се селективна правда најочигледније разоткривала баш на примеру Срба. Зашто се у овој судници нису нашле усташке вође на челу са Павелићем, иако су са нацистима били колаборанти који су их по монструозности вишеструко претекли? Зашто се Јасеновац и даље прећуткује или помиње нерадо и узгред, као и стотине хиљада српских цивила чије је страдање превазишло сва позната у Другом светском рату? Шта је значила изјава Џорџа Мурза Кебота, послератног америчког амбасадора у Београду, који је јуна 1947. изјавио: “Изгледа да је дошло до споразума између Ватикана и Аргентине… који штити не само сараднике окупатора већ и починиоце страховитих злочина у Југославији. Иако ми се ово гади, јасно ми је да морамо да заштитимо наше агенте… У дослуху са Ватиканом и Аргентином, ми злочинцима пружамо азил у Аргентини.“[4] Зашто је читав Запад, крај толике ревности да пресуди нацистима, био тако попустљив према њиховим најревноснијим сарадницима који су масакрирали близу милион Срба? Зашто њихова иначе строга правда увек постаје глува и нема када треба да изађе у сусрет Србима?

Слике из Меморијала Нирнбершког процеса

Сва ова питања и сумње о којима сам успут разговарао са Леном, наишла су на своју бруталну потврду у наредној просторији којом се завршавала музејска поставка о Нирнбершком процесу, а која је бестидношћу кривотворина надмашила и оне из логора Дахау. Поред слике Слободана Милошевића у Хашкој судници низале су се слике “опседнутог Сарајева“ и тобожњих “жртава сребреничког масакра“ са објашњењима о “српским злочинима“ и другим општим местима антисрпске пропаганде. Међу њима се налазила и слика са неког протеста у Немачкој испод које је писало: “Демонстрације у знак сећања на жртве Сребренице. Масакр, који су 1995. починили Срби над око 8.000 Бошњака, суд УН-а је класификовао као геноцид“. Уз њих су стављене и слике неког масакра у Руанди, па се асоцијативном сугестијом Србија-Африка посматрачима вероватно сугерисало да се ради заправо о истом или сличном менталитету. Тек тада приметих да је читава музејска поставка насловљена Од Нирнберга до Хага, чиме је Слободан Милошевић изједначен са Хитлером, а Срби са нацистима. Дакле народ који је у Другом светском рату дао четвртину становништва, одвођен у све могуће нацистичке логоре, једини у Европи стрељан “сто за једног“ у Крагујевцу, Краљеву, Бањици, Јајинцима, клан и черечен од хрватских и муслиманских усташа у Јасеновцу, Босни, Херцеговини, Славонији, Срему, који се почетком деведесетих борио да му се не би поновила 1941, такав народ је изједначен са нацистима, док су најверније нацистичке слуге ( Хрвати, муслимани, Шиптари ) проглашени њиховим жртвама?! И сада је ту паклену и монструозну инверзију требало прихватити као “историјску истину“, подупрту чак и ауторитетом Нирнбершког суда?!

– Ако је Нирнбершки процес имао некакав морални и правни кредибилитет, – рекох Лени – повезивањем са Хагом изгубио га је заувек. Они који су осудили Хитлера и нацисте, оваквим подлим и манипулативним поступком разобличили су и осудили и саме себе, потврдивши да се од Хитлера заправо и не разликују и да га у много чему превазилазе.

За нама уђе група немачких студената, будућих историчара или правника, које смо мимоилазили у претходним просторијама. Нетремице су слушали средовечног риђег професора коврџаве косе и браде, који им је ревносно појашњавао изложене фотографије о “балканском Хитлеру“, “сребреничком масакру“ и Хашком процесу. Тим Маршалу, Лори Силберг и другим гадовима прерушеним у “историчаре“ и “публицисте“ ваљало је обезбедити достојне настављаче у будућности, па се подмладак морао “правилно усмерити“ и на време напунити лажима и пропагандом као несумњивим “историјским фактима“.

Неки од осуђених нацистичких вођа

Поред свих лепих утисака о Нирнбергу у Минхен смо се вратили са горким осећањима, озлојеђени космичком неправдом. Заливати ислам на Балкану после вековног терора над православнима, правити му џамахирије попут наказне “Босанске федерације“, оплакивати вековне џелате као “жртве“ измишљених “геноцида“, и све то чинити у исто време док те исламски таласи потапају као надолазећа поплава?! Зар мржња према Србима и православљу може ићи до таквих апсурда и зар није у праву стара Коса у свему што је говорила?! Је ли Запад свестан своје ругобе и погледа ли икад у себе самог, увиђа ли колико је духовно, морално и генетски пропао? А кад пропаднеш тако џаба сва економија, војна сила, култура и наука! Џаба путеви без џомби, блистава здања и под лењир укоцкани паркови! Не чини одело човека, као што ни друштвени поредак, ма како развијен и углачан, не чини народ.

*

У стану затекосмо Ерика. Ујутру смо путовали, па смо га позвали у собу да се договоримо око кључева. Он је на посао одлазио рано, ми смо имали аутобус тек у један поподне, па нам је рекао да кључ оставимо на столу, пошто су се улазна врата са спољне стране закључавала сама. Американке беху отпутовале истог јутра. Чудило је што Ерик о њима није знао буквално ништа, чак ни како се зову, а четири дана беху нераздвојни –  заједно су се хранили, седели и разговарали у дворишту, чак спавали у истој соби. У савременим друштвима све се сводило на инстант познанства и безличне односе, зујање и сударање људских атома по глувом и хладном простору модерног света.

Ерик се љубазно осмехивао и показивао интересовање за разговор, иако се он одвијао уз доста напора због нашег оскудног познавања језика. С обзиром на сумње око његових склоности нисмо били вољни да га у томе охрабрујемо, али нисмо хтели ни да будемо превише дистанцирани. Од како смо дошли у Минхен с њим такорећи нисмо ни разговарали, сем куртоазно у пролазу, па је на неки начин био ред да се то макар последње вечери колико-толико надомести. Питао нас је за утиске о Немачкој, а ми смо му одговарали како смо умели. И о добром и о лошем, па и о кривотворинама с којима смо се срели у Дахау и Нирнбергу, што га је оставило у недоумици. О Србима и Србији није знао ништа сем понечега у вези са ратовима деведесетих о чему је узгред слушао са телевизије, а из учтивости избегавао до краја да изнесе.

У разговору са њим прође нам читаво вече. Осмехивао се и шалио, али с његовог лика није силазио неки дубински сетан израз. Упитах га за свету водицу у стакленој флаши на полици за књиге, а он рече да је то поклон од руских рођака. Мајка му беше Рускиња, давно покојна, отац Немац из неког малог места на Алпима где се под старе дане вратио да живи. По рођењу беше католик, али се накнадно крстио у руској православној цркви у Минхену, у коју је понекад одлазио. Занимао се и за кинеску културу, вежбао је њихово писање и учио језик у слободно време, панои са идеограмима служили су у ту сврху. Од руског је знао тек понеку реч, углавном из двојезичне збирке Љермонтовљевих песама, на немачком и руском, коју је скинуо са полице да би нам прочитао неколико стихова на оба језика.

Причао је затим о девојци која је становала с њим до пре који месец, док није упознала другог и отишла. Нису били у вези, становали су заједно као пријатељи, али је он гајио осећања према њој и надао се да ће се из пријатељства родити нешто веће. Звучало је необично да неко проведе толико време под истим кровом са девојком коју воли и да све остане на “пријатељству“, али у нашем добу ваљда су и такве ствари могуће, нарочито на Западу где и мужевност и женственост одавно губе контуре градећи међу собом неке неодређене односе и облике. Донекле ми је лакнуло ако је то значило да ипак није дерпе, мада се ни то није могло прихватити као сасвим сигурно.

Причао је и о другим стварима везаним за добар и плаћен посао којим се бавио, Минхен, средину у којој се креће. Био је ситуиран и имао је пуно разлога да буде задовољан, и собе које је издавао доносиле су му преко године леп додатни приход, па ипак је из целе Ерикове појаве избијало нешто толико тешко и трагично што је изазивало сажаљење. Нисам се могао отети утиску суштинске усамљености људског створа у простору очишћеном од смисла и значења, у коме није било ничега сем дречавих кулиса тобожњег “напретка“ и празне слободе с којом се на било ком важном пољу није могло чинити ништа. Био је живо утеловљење беспомоћности појединца пред камијевском празнином апсурдног света у коме породичне, родбинске, пријатељске или ма које друге везе или нису постојале или су било толико крхке и необавезне да их просто беше срамота узимати за озбиљно. У тај онтолошки бездан клизио је читав свет, али се на Западу то осећало са таквом јачином да се душа стресала од језе.

– Пре неколико година открили су ми канцер. – рече најзад Ерик. – Операција је била успешна, али некако немам осећај да ћу још дуго живети.

Слегнуо је раменима тужно се осмехнувши, али не помирљиво у смислу “шта се ту може“, већ као да је у питању логичан след околности с којима се није вредело рвати. Рекох му да не ваља клонути духом и да се држи мајчине вере која је многима помогла у најтежим околностима, а док сам то говорио готово ме гушило кајање и стид што сам тако лако презрео овог несрећног човека. Извадио сам из торбе примерак једне своје књиге и дао му је на поклон.

– На српском је,  – рекох – али српски је свакако лакши од кинеског. Научићеш и њега уз руски, ако будеш имао воље.

Захвалио се, загледајући радознало књигу, затим ју је положио на сто и рекао:

– Напиши посвету до ујутру. Не мора опширно, нека буде само једна реченица.

Пожелео нам је лаку ноћ и напустио собу. Нас двоје смо се распремили и легли, али дуго нисмо заспали од тежине утисака, па смо гледали кроз велика окна у суседне зграде на којима још не беху погашена светла, ослушкујући успорено дисање града и стењање пружних спојева под вагонским точковима.

Ујутру смо имали времена да одемо до продавнице, спремимо доручак, натенане се спакујемо. Затим смо седели у малом дворишту и посматрали игру двеју шева на травњаку. Нисам знао шта да напишем као посвету, никада у томе нисам био вешт. Ни Лена ми није била од помоћи. Када је дошло време поласка нечега сам се ипак сетио. Отворио сам корицу и написао:

Много је земаља и обичаја, али је људско достојанство увек и свуда исто.

Оставили смо кључ на столу, бацили торбе на рамена и отворили улазна врата заставши на њима још који тренутак да би осмотрили јесмо ли све понели. Стан је био нем и тих, од сада обележен и данима нашег присуства. Пустио сам кваку и брава реско шкљоцну, заувек се затворивши за нас. Док смо прелазили мост Хакербруке на путу до аутобуске станице у себи смо се поздрављали са улицама и трговима који су нам били на догледу.

Збогом стара Косо, збогом Ериче, збогом мученици Дахауа, збогом народи и расе изгубљени и помешани у тужној цивилизацијској прашуми!

Нека вас Бог подржи у невољама и бди над вашим путевима!

*

Аутобус Наис турса паркирао се око пет поподне у Салцбургу и већ је каснио око сат. Полазак је стално одлаган јер су неки гастарбајтери тек пристизали, са големим торбама и пакетима, препирући се са возачима који су их пожуривали. Други су сваки час излазили да запале, трећи су се бунили што им не доносе пиво, неки отпозади су довикивали да се појача музика. У аутобусу и око њега зујало је као у кошници.

Најзад се покренусмо, уз исти круг песама као и на доласку. Пиво се код возача могло купити за евро и по, човеку наспрам нас млади возач је доносио већ треће.

– Четири и по евра укупно. – рече момак.

Човек га погледа мргодно.

– Несмо под шатор, нећу да побèгнем! Платићу све кад стигнемо!

Лесковчанин, путовао је накратко у завичај да се договори са мајсторима око куће у изградњи. У Аустрији је радио као керамичар петнаест година уназад. Пиво је наручивао сваких сат времена, до Београда их је попио бар десет.

Заустављали смо се неколико пута, због путника из околине Салцбурга. У аутобус улази крупна набијена жена, дрчна и напрасита, вукући за собом две велике надуте торбе. Грди шофере што јој нису обезбедили два седишта као што је тражила, једно за њу друго за пртљаг. Није хтела да га смести у гепек због ломљивих ствари. Диже велику галаму због тога и зариче се како више никада неће путовати Наис турсом, јер је не поштују као стару муштерију која се вози с њима скоро десет година. А ни попусте не дају као некад, и они су постали циције и лопови. Цео аутобус се смеје, али се она не смирује док најзад не преместе путника испред нас да би јој удовољили. Углављује торбе на седиште до прозора, затим се смешта и сама не престајући да богоради:

– На мене је двадесет фластера, кад ви паднем у несвес на сред пута ће да видиш зло!

– Не се секираш, Словка, ће добијеш и вештачко дисање ако треба! – одговара лежерно старији шофер за воланом, човек зачешљане црне косе, грубог лика и дебелих подлактица.

На њу су очигледно били навикнути од раније, па их ни најмање није погађала њена галама. Нешто касније за воланом се сместио млади шофер, а старији је сео на сувозачево место да би јео храну купљену у пекари. Као да пре тога није било никаквог неспоразума Словка му је пружила тањир са пилећим батацима, хлебом и колачима.

– Једи ко човек, бре, остави се тија буреци!

Шофер прихвати препун тањир и слисти све са њега, затим изу ципеле, диже ноге на држач и завали се на седишту да би одспавао, пошто га је чекала читава ноћ вожње. Са седам кора је хлеб возачки, не разликује дана од ноћи, за умор и глад не маре друмови. Разуме то Словка, обична душевна жена, пошто и сама крвавим радом намиче евро на евро. Можда се зато и кајала што се онако развикала, па је хтела да се искупи.

Пролазили смо поред Месечевог језера чија је тамнозелена површина изгледала непомично, али се она у ствари дизала и спуштала једва приметним широким валовима, под меким расплинутим облацима који су се набирали око планинског гребена, моћно уздигнутог над водом. Отуд се приближавала једна птица, жустро је махала крилима секући језеро по дијагонали да би нас сустигла у путу. У тренутку је изгледало да ће у томе успети, али возач је додавао гас, аутобус је одмицао све брже и од птице је остајало само беспомоћно лепршање над језером које је ишчезавало у млаком поподневном сунцу.

Да ли је журила да нам саопшти нешто важно, недокучено током свих ових дана? Нешто о тајнама којих још има међу германским масивима и пољанама и о којима би нам радо причала?!

Не клони духом, птицо германских крајева, што не можеш пренети све што би желела и могла. Знам као и ти да је наш свет на умору и да га пре коначне смрти чека још много испаштања. Сувише је лажи и зла у њему, сувише мимикрије и манипулације, сувише грамзиве охолости, сувише насиља над памећу и душом. Али једном кад све прође, можда ћемо се поново срести и разговарати. Неким другим и разумљивијим језиком, у неком савршенијем постојању, будемо ли га достојни.

Светислав Пушоњић

Светислав Пушоњић

ПОВЕЗАНО:
*Светислав Пушоњић: ОД БЕЧА ДО МИНХЕНА (1) – Трећа опсада Беча

——

[1] Ћевапчићи са овчијим сиром и помфритом

[2] Ханс Кристијан Андерсен, Базар једног песника, Београд, СКЗ, 2007

[3] Ханс Кристијан Андерсен, Базар једног песника, Београд, СКЗ, 2007

[4] Родни Еткинсон, Зачарани европски круг, Светови, Нови Сад, 1997

—————

10.5.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s