АКТУЕЛНО

Џевад Галијашевић: СПЕЦИЈАЛНЕ ОПЕРАЦИЈЕ, ПРОПАГАНДА и ТЕРОРИЗАМ као мустра за РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ


Већ мјесецима, интензивно се воде специјалне операције усмјерене из Вашингтона, Лондона и Сарајева усмјерене на рушење институција Републике Српске и носилаца најважнијих државних овлаштења и одговорности: Предсједника, Народне скупштине, Владе, Министарства унутрашњих послова, Агенције СРНА, Радио-телевизије… а сви они који учествују у томе увјеравају грађане да су то ипак само „теорије завјере“.

фото: АНФОР

Видљива су, свакако, настојања и акције радикалне исламистичке чаршијске клике у Сарајеву, подржане Инцком, лојалним потомком идеологије Трећег Рајха, отуђеним пипком неконтролисане моћи ОХР-а, чија је мајка успјешно побјегла преко Блајбурга са осталим нацистима, да коначно оптуже Републику Српску за све лоше што Босна и Херцеговина данас представља. Циљеви су идентични: рушење институција и државотворног капацитета Републике Српске у измишљеним безбједносним дестабилизацијама које чине ”независни аналитичари” из Српске, новинари, професори и декани па невладине организације из друге државе (”Србска Част”) али и „наоружавање“ полиције и ко зна шта још.

И ево их и данас, са домаћим издајницима на истом терену дестабилизације са новим поводима, на трговима, у истој препознатљивој матрици коју су својевремено утемељили разни Отпори, Цанваси, Срђе Поповићи, Наташе Кандићи, Чеде Јовановићи и слични.

У Србији је то углавном јасно: Србија је бомбардована да би Косово било НАТО база – да би га отели од Србије, а не због унутрашњих политичких процеса и диктатуре Слободана Милошевића, како је српску јавност убјеђивао активиста и оснивач Отпора Срђа Поповић, кога су британске тајне службе наградиле избором за ректора универзитета Сент Ендруз у Шкотској. Поповић, који је основао и невладину организацију Цанвас (Центар за примењену ненасилну акцију и стратегију), био је кандидат за ректора захваљујући улози у свргавању Милошевића и личном аналитичком предлошку за рушење западу непослушних режима, написаног као књига „Мустра за револуцију“ и добио је више гласова од бившег лидера Шкотске либералдемократске партије Вилијама Ренија. Иначе, Универзитет Сент Ендруз у истоименом граду основан је 1413. године и најстарији је у Шкотској, а трећи најстарији у земљама енглеског говорног подручја у свијету.

Бондстил и НАТО, дроге и тероризам, Харадинај и Тачи, зорно свједоче да ту ипак нису само теорије завјере већ да је неко домаћи, из Србије, учествовао у разбијању своје земље за ситну накнаду.

Сва та прича из „југословенских деведесетих“ врло је вјешто глобализована и успјешно примјењена 17. децембра 2010. године када се студент Мухамед Буазизи запалио након што му је полиција одузела тезгу, што је представљало почетак побуне против режима у Тунису и означило почетак Арапског прољећа а предсједник државе Зејнел Абидин бин Али схватио да не може спријечити побуну радикалних исламиста подржаних са запада, те је 14. јануара 2011. године побјегао из земље након што је готово хиљаду људи убијено у уличним нередима. Наставило се у Египту, Либији и кулминирало у Сирији, док је НАТО у континуитету уз помоћ терориста убијао по Авганистану, Ираку… Та „Мустра за револуцију“ убила је на Блиском истоку три милиона људи за осам година, да би након тога бацила на кољена и разорила Украјину.

Прича се повремено враћала и у Тунис када је опет врло слична смрт већ 2015. године, тј. пет година касније, довела у питање успјех прве револуције у земљи. Риза Јахјави, који се налазио на листи особа примљених на посао у покрајини Касрин, открио да је макнут са листе кандидата. Млади 28-годишњи Јахјави, које се попео на стуб за струју у знак протеста, умро је од удара високог напона. Ова смрт изазвала је нови талас протеста који се за кратко вријеме проширио на 16 покрајина и довео до још осам стотина мртвих. Након проширења протеста и сукоба у Тунису је уведен полицијски час.

Ипак, упркос полицијским мјерама, већ у децембру 2016. године у Тунису је убијен инжињер Мохамед Зоуари, испред своје куће док је улазио у аутомобил.

У њега је испаљено шест метака. Оно што је сакривено од јавности у БиХ је прича о томе како су четири мјесеца прије злочина у Тунис ушла два држављана БиХ и унајмили аутомобиле и апартмане у близини мјеста гдје је живио Зоуари.

Тунишког инжињера је израелска тајна служба МОСАД дуго надзирала због, како се тврдило, његових тијесних веза са палестинским Хамасом, неколико дана прије него што је ликвидиран вратио се са пута у Либан и Турску. Атентат на њега очито је био дуго и пажљиво припреман (према неким тврдњама чак годину и пол!), а у њега је на различите начине било укључено више особа. Босанскохерцеговачки држављани Алем Чамџић (46) који је ухапшен у Хрватској, и Елвир Шарац (39), по свему судећи, били су непосредни извршиоци убиства о чему свједоче надзорне камере са мјеста злочина, као и свједоци који су их видјели. Чамџић је у то вријеме радио за МПРИ, Америчку паравојну структуру која је координирала изгоном Срба из Хрватске у операцији Олуја и годинама проводила разне видове обуке и опремања муслиманско-хрватске војске кроз специфичну и договорену операцију „Опреми и обучи“. И данас је ова паравојна организација присутна у канцеларијама Министарства одбране БиХ под именом „Egbility“ иако о томе не постоји никакав уговор у оквиру заједничких институција о томе. Два пиштоља, нађена на лицу мјеста, кориштена током ликвидације Мохамеда Зоуарија личила су и марком, калибром и произвођачем на пиштоље којима је убијен Оливер Ивановић.

Људима у БиХ име Алем Чамџић не „звучи познато“, међутим, када му се дода његов (ратни) надимак – Чамац, онда се многим које су рат провели у Сарајеву одмах „упале лампице“. Сарајевски режисер Пјер Жалица је 1992. године снимио о ратном путу Алема Чамџића документарни филм назван „Чамац“, који се једно вријеме могао погледати и на Јутјубу, међутим након вијести о хапшењу Чамџића у Хрватској, тај филм више није доступан; нема га. У Жалициној филмографији не помиње се да је он аутор тог документарца снимљеног у продукцији сарајевске филмске куће САГА.

Иначе, лидери Хамаса су одмах након овог злочина за њега оптужили Израел, чији је министар одбране Авигдор Лиеберман цинично одговорио да „ако је неко убијен у Тунису, сигурно није ријеч о мировњаку, нити о кандидату за Нобелову награду“.

Зашто о томе не пишу медији у Сарајеву ни у Републици Српској? Имају важнија посла!?

Јер би се открило да је режим Алије Изетбеговића, користећи странку, полицију и војску, створио армију бескрупулозних убица и фанатика који су итекако увјежбани да убијају и муслимане а да за то као на Маркалама,Тузланској капији, Улици Васе Мискина… као у случају напада на Ријасет Исламске заједнице и убијање породица војних команданата… и слично, буду оптужени „зли Срби“ и „зли Хрвати“.

Велики муслимани породице Изетбеговић ратујући за америчке, енглеске и француске интересе сада су нам показали да су спремни убијати муслимане и у корист Израела, баш онако како то Ал каида у Идлибу и на Голану ради убијајући невини сиријски народ.

Тек: спаљивање невиних грађана у Одеси, свакодневно гранатирање Донбаса у Украјини, убијање њемачких туриста на плажи у Тунису и свакодневни терористички напади свједоче да Срђа Поповић није написао „мустру за револуцију“ већ „мустру за рушење и дестабилизацију“, мустру за уништење држава, за бјесомучно и масовно убијање.

Ко у нападима на министра и директора полиције, или начелника Управе за организовани криминал, поступајућег или главног бањалучког тужиоца или градоначелника главног града Републике не види ову мустру за уништење земље, нека се окрене око себе.

Са оваквим „борцима за правду“, Британци и политичко Сарајево данас могу да ликују.

Паравојне формације, паралелни џемати, вехабије и Аскери, баш као и претјерано наоружавање и злоупотребе у намјенској индустрији за потребе будућег рата, више нису предмет медијских извјештаја ни критика. Рушење Републике Српске засјенило је све.

А терористи, бивши муџахедини и вехабије, повратници са сиријског и ирачког ратишта; а политичка убиства за која Бакира отворено оптужује Сефер Халиловић, која је помињао и Фахрудин Радончић; скривање ратних злочина за које га је оптужио бивши потпредсједник СДА и Потпредсједник Федерације Мирсад Кебо; а фалсификати чињеница о Сребреници на које указују Ибран Мустафић и Хакија Мехољић; терористичке акције у ул. Васе Мискина, на Маркалама, убијање Тузланске дјеце на капији; затим, ракетирање Ријасета Исламске заједнице, снајперско дјеловање и убијање грађана Сарајева; убиства властитих команданата: Нурифа Ризвановића, Мушана Топаловића Цаце, Јусуфа Јуке Празине, покушај убиства Исмета Бајрамовића Ћеле и убиство Рамиза Делалића Ћеле; па корупција и криминал за који Бакира оптужују дојучерашњи сарадници, крађа хуманитарне помоћи и пљачка донација преко агенције ТWRА – то ваљда није проблем и о томе се не говори. Ништа од тога не би било тешко и неријешиво да не постоје снаге које руше земљу изнутра, са позиције политичке моћи, која је већа од њихове памети и њиховог морала. Само зато Бакир Изетбеговић није највећи проблем БиХ, изградње њених институција, поштивања уставних права, обавеза и наравно „Европског пута“.

Политичка биографија сина Алије Изетбеговића, пуна корупције, организованог криминала, политичких убистава и ратних злочина, била би закључена да се многи полтрони и издајници нису са њим ухватили у исто коло те као слуге, помажу реализацију те политике.

Они су данас најважнија подршка Бакиру и том вјерском тероризму-екстремизму који другог и другачијег посматра као нешто што треба „учинити безопасним”, а то се може постићи или његовим потчињавањем или уништењем па и претварањем „Њих“ у „Нас“.

У Сарајеву се, иначе, не задовољавају његовањем своје културе, традиције, идеологије већ желе да потпуно потчине, униште, елиминишу другог и другачијег а као кулминација екстремистичког понашања јавља се упорно и агресивно представљање свог идентитета као недјељивог, колективног и заједничког.

У суштини, тај чаршијски, десничарски, религиозни тероризам своје индивидуалне слабости надокнађује управо ослањањем на заједничке институције у Сарајеву.

Њихов основни концепт дјеловања (и Ал Каиде и ДАЕШ-а-ИСИЛ-а) није се промијенио од Авганистана, само се „боснизирао“, балканизирао и европеизирао.

И данас се састоји, примарно, у отварању бројних хуманитарних, добротворних, образовних, финанцијских и других организација, медијских кућа и сл. које служе као инструменти за прикупљање финансијских средстава, вјерску индоктринацију, инфилтрацију у исламску популацију, стицање популарности међу исламском омладином, образовање кадрова, регрутацију терориста, њихову обуку, кријумчарење оружја и «увоз» терориста. Начин дјеловања споменутих организација у земљама у којима су основане зависи од процјене: је ли и колико муслиманска популација подложна утицају или угрожена.

Ове организације у оним земљама у којима нема оружаних конфликата ислама и неке друге религије, служе за прикупљање финансијске и сваке друге помоћи која се потом дистрибуира тамо гдје је, према процјенама хијерархијског врха Ал-каиде, користан. На оним подручјима на којима је, по њиховом мишљењу, ислам угрожен, ове организације служе за инфилтрацију и као покриће терористима помоћу којега је могуће успоставити канал за убацивање терориста, оружја, новца и успоставу обавјештајно-оперативне мреже. Образовне организације служе за образовање вјерског и сваког другог кадра који је потребан организацији. Путем њих се такођер отварају разни канали за продор екстремног ислама, за убацивање терориста и свега другог потребног за организацију те извођење терористичких и других субверзивних активности.

У суштини, већина ових и сличних организација су тек покриће за неконвенционално дјеловања и низ координисаних акција политичког, економског, психолошко-пропагандног, оружаног, обавјештајног и субверзивног карактера које се подузимају против противника ради остваривања психолошких, економских, социјалних и политичких циљева. На овом плану, у, шеми функционисања овакве структуре, РАТ – СТАЛАН И БЕСКОМПРОМИСАН, не престаје никада.

Друштво разорено ратом без јасног концепта, културног обрасца и идентитета практично и не води бригу о својим људима. Сви су они мета и могућа жртва комбинације својих личних увјерења и наметнутих идеја о великој побједи у овом животу и Божијој награди за сваку жртву. Још у основној школи млади муслимани на Балкану одлазе у мектебе (основне вјерске школе) и пролазе подуке. Ислам је једини идентитет који се гради од породице, до вјерских и школских, па и других институција у земљи. Дјеца која упознају мржњу према другом и другачијем, због протеклог рата или свих других ратова, врло брзо на веб порталима и друштвеним мрежама успостављају контакте и виртуелна пријатељства, која их усмјеравају на ”пажњу према Палестинским патњама“, према страдању муслимана у цијелом свијету – они им сугеришу да се забрину над судбином Авганистана, Пакистана, Либије, Ирака и Сирије. Временом сви муслимански проблеми на планети почињу заузимати важно мјесто у мислима и осјећањима балканских муслимана. Социјална криза и неимаштина у много чему олакшавају мисионарско дјеловање плаћених вјероучитеља, затрованих идејама џихада, Шеријатске државе и свјетског халифата. Са таквим увјерењем, и у таквим социјалним приликама врло лако се одлучују да се жртвују тој идеји – којој, на крају крајева, искрено припадају. И читав живот тако! Ето ту је Босна и Херцеговина данас и ми са њом, таквом каква је.

Геополитички интереси, обавјештајне операције великих сила, фанатизам и социјална бесперспективност су у коријену свега и нема ту, баш, никаквих теорија завјере.

Џевад Галијашевић

фото: ФСК

ИЗВОР: АНФОР

———–

11.5.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

2 replies »

  1. Ко види он види.Ко зна он зна. Осим похвале и среће над чињеницом да имамо и овакве добре познаваоце наше данашње а и будуће стварности нема се шта још написати.Добри роде добро те снашло.Живио нам!

    Свиђа ми се

  2. Gospodine Galijasevicu, nosioci vlasti nisu javni servis ili RTRS, agencija SRNA, institucije nisu licnosti kao sto su Marko Marković, to jeste predsjednik RS, medjutim taj isti predsjednik mora da bude, osim politicara i diplomata, da bude predsjednik svih, a ne da samo on prednjaci u prici napad na institucije i slicno. On je mora, za mene licno, jer neko, ko je po vama institucija, nosilac vlasti u RS, RTRS ili Srna svaka vijest koju objave pocinje „predsjednik republike srpske“. To davi narod da budem iskren, i predstvlja psihicki teror i terorizam.
    Sa druge strane, napadaju se institucije RS, ja se mogu sloziti sa tim, ali…one se napadaju zbog preuzimanja vlasti sa jedne, dok sa druge strane te iste vlasti se ne brane, niti se znaju braniti niti bilo sta preduzimaju da se brane ili rade svoj posao. Sami znate da u MUP-u RS postoji ta organiziciona grupa radnika koja se bavi terorizmom, kojim terorizmom da ja avs pitam, sve sa cime barataju su podaci iz sudskih presuda, interneta, fotografija mamlaza kojima je popijen mozak, presipanja iz supljeg u prazno, u tim istim jednicama sirom RS rade mamini i tatini sinovi da vam kazem, provjerite slobodno. Kad pisete i institucijama RS ne mjesajte Srbiju, otporase koji tamo rade, tacija i kosovske kriminalce, prvo kriminalce gospodine Galijasevicu, vi zamutite pricu, petljate, dajte ijdnu akciju koja je teroristica da je prijecena a bila je prijetnja po RS, jednu makar molim vas.

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.