ПРОЗА

„Прво путовање у бели свет” – награђена приповетка Милоја Стевановића


Милоје Стевановић (69) добио је прву награду за путописну причу на четвртом књижевном конкурсу „Драганова награда 2018”, са својом приповешћу „Прво путовање у бели свет”, објављеном у збирци „Спомени, дужи од живота”, (самиздат, 2017).

Глас западне Србије
30.5.2018.

Привредник из Чачка био је један од 116 аутора из Србије, БиХ, Црне Горе и Грчке чији су радови приспели пред комисију за оцењивање у којој су били Јелена Оцић, новинарка, Видак Масловарић, књижевник, Александра Јовановић, уредница портала Пензин, Беба Кука, докторка политичких наука и донатор „Драганове награде”, и Мира Сатарић, дипл. филолог, „Amity”. Кандидати су награђивани у пет категорија а Стевановић је био најбољи међу писцима мушких путописа. Радови свих награђених и похваљених аутора објављени су у штампаној публикацији „Ризница сећања” уз рецензију и поговор књижевника Миљурка Вукадиновића и Видака Масловарића, која ће да буде представљена у Београду, Крагујевцу, Новом Саду и Нишу. Ево Милојеве приповетке: 

***

Прво путовање у бели свет

 

Збило се на Покладе
1963. године Господње

Никад ми љепша Јелица планина није била но оног дана кад ме отац пово на воз, у Чачак, који сам први пут у животу виђо. Тим возом смо кренули на далек пут. Чак у Титово Ужице. И ево, то путовање траје педесет и три године, а ја до дана данашњег видим, чуем и осјећам тај призор.

Видим сузу мајке, осјећам дрктај њеног тела кад ме загрлила и врелину њене сузе кад ме пољубила. Чуем њен глас којим ме благосиља, говорећи: Нек те Бог чува, сине мој, матори. Пази се, благо мајки.
Чуем пљусак воде иза себе који мајка изручи за мном из тегетног мајлираног стоећег бокала с белим туфнама, кои је израније сакрила у башчици иза горгина, и њен сада већ плачни подрктавајући глас: Нека би Бог дао да ти иде школа ко ладна вода!
Мој брат Саво нас испрати, навише, до изнад Богданове куће. Кад бијасмо упремасе Буковца, изгрлисмо се. Угледнук му сјај у влажним очима. Кад се одозго, испод Маринковине, окреток – он још стајаше на истом месту. Манусмо један другом. Био је то поздрав с братом, с ђетињством, с родном кућом, са стадом, са другарима, са безбрижјом, са завичајом… Идући за оцом, отирак кришом сузе, страујући да се он не окрене, па да се осрамотим. Знао сам да сузе не прилчу мушкарцу. Отац нам је говоријо, од малиг ногу, да се не брукамо.
Да се не зарожемо ко каке женетине.
Но да биднемо људи.
Да биднемо соколови.
Сјутра војници.
Знате ли ви, говораше, да е ваш ђед рањен у Колубарској битки, којом је командово ђенерал Мишић?
Да биднете јунаци.
А јок мекунчине.
И неке стрине персе…
И коешта.
Кад смо изнад Маћанске стублине требали да кренемо наниже, тајо сједе на буков трупац, који је неко на влаци извукао на утрину, и вели: Сједи, Микане, благо тају – показујући ми место тик уза се. Сједок, а он ме пригрли својом снажном десницом уз коју сам се свагда осјећо најјачи на свјету.
Јачи и од златуље што јој је бастало да роговима узмане на иксана.
Јачи од Милићевића бика што буче по путу и копајући ногом баца земљу на плећке.
Јачи и од Ћурановијех пастува, кад се оно једне прилике подрјешише и у невиђеном галопу, чифтајући се, стуштише низ Бубан.
Јачи и од Манојловог овна што натрк јури д-убије.
Јачи од Даринкиног гусана што шиштећи штипа за бутку.
Јачи од Гишиног Гарија кад искези зубе и режећи кидише кроз прошће.
Јачи и од поскока што засикта из удута под Ридовима…
И кад загрми и удари гром у Гају, ако је тајо ту, нема опасности.
И кад почне да бабњи град величине кокошјег јајца, кад кроз прозор гламо како разбија ћерамиду на качари – ако је тајо ту: није то ништа: Господ дао, Господ узо! Јопет ћемо све то чеклеисати и уђерезити, уз Божју помоћ. Јел, не мож да ти бидне све потаман. Мора мено и д-ујми. Знаш како ти дође: колко узбрдица нолко и низбрдица. И кад ти је све потаман, ваља д-убациш камичак у кондуру, да те нажуљи. Да се не осилиш.

Осјећак међу ребрима неку топлину. И снагу. Али и неку струју по дну стомака. Не могу тачно да опричам тај осјећај. Ваљда ти је то оно што имадијаше обичај да рекне стрина Крстина: Забоље ме, вели, само-сама ложичица. То ти дође на прилику, ко кад у откосу нађеш зечића, па га узмеш, а он, оставши без мајке, дрктури у твојој руци. Уватила га др`ат, па се тресе, од репића до увета. Куд ћу и како ћу у тој туђини. Нико из мог села није отишо у Учитељску школу. Што ли сам наваљиво, ко суманут: Вољо бих да биднем учитељ. Шта ми је фалило да сам осто у завичају. Да биднем свој међу своима.

То мое кајање прекиде тајов глас, који испотија поче да се претаче у мое срце:

– Ет, сине, благо тају, ти сад идеш у бјели свјет. Ако Бог да, бићеш једног дана учитељ. Нико наш није био учитељ. Згодан је то посо. Овај наш сељачки живот ти је тежак. Пасји. Ринташ од јутра до сјутра. Осванеш и омркнеш. Не сушиш кошуљу поваздан. Свака ала и врана ти се товари на леђа. Те порез, те прирез, те трошарина, те кулук. Те, кобајаги, откуп, а оно није откуп но отимање од уста. Ајд, то некако и д-издржиш. Ал кад те почне потцењивати, реко би е рођен у Бечу.До јуче било гологузија, није имало пашче за шта да г-уједе. Сад оно влас. Нису џаба зборили: Дадни Циганину влас, па ће да видиш твога Бога.

Иде ти школа руке, вала Богу. Дако ме Саво послуша д-остане, д-обдржимо кућу. Да нам се не истули прочевље. Да нам се не затрни окутњица. А тебе д-ишколуемо. Па да биднете браћа, нако, за пример. Да један другог спомогнете. Да се поштуете. Да се ижените једног дана. Да вам Бог дадне ђечице. Да иг научите да се и они воле, да се поштују и да подупиру једни друге. Крв није вода. То да тувиш, благо мене. Знаш како е казано: Дрво се на дрво ослања а човек на човека. Један прут и баба мож да сломи. Ал кад се пруће свеже у дењак, не може да му науди ни Муса Кесаџија. Зато се држте у дењку. То је и Богу мило. Од нашијег стариг смо научили да сложна браћа кућу граде, а несложна и стару батаљују.

И води рачуна, благо мене. Свашта ћеш се наглати у свјету. Ал немој да те подурјаси ђаво на каку неваљалштину. Чувај образ, јел то ти је најпрече. Туј си ти на прагу да се замомчиш. Немо да се поведеш за млогима. Писано е: Млого е званијег, а мало изабранијег. Не једе се све што лети, благо тају. Оно што не би вољо да неко учини тебе ил неком твом, не чини ни ти другом.

И немо да се сјекираш споради нас. Вришко ће да пролети тијег пет година. Ко дланом о длан. И долазићеш ти. Имаду ђаци попус на железници за 29. новембар, па за нову годину, па за 1. мај. Па туј ти дође зимски, па љетњи распус…

Тако, Микане мој. Срећо тајова. Немо ништа о нама да мислиш ни да бригаш. Чувај се. И бор` се. Запни колко мош. Све ће на пошљетку добро да бидне. Виђећеш. Даће Бог.

Грунуше ми сузе. Никад до овог часа ми није реко срећо тајова. Дрктање мог бића стопило се са снагом његове деснице којом ме је приљубио уза се. Учини ми се као да и он подрктава. Угледнук на његовим панталонама неколико крупнијег капи како начинише флеке величине дводинарке. Нисам смео да га погледнем у очи.
И до данас је остала тајна одакле су пале те крупне капи.
Небо е било ведро.
Ниђе облачка.
Трупац на ком смо сјеђели био је на пропланку, никако дрво немаде крај нас да би човек помислио да се роса задржала на лишћу.
Да л је могла тица да прелети па д-испушти воду из кљуна?
Ма јок, она не држи воду у кљуну.
Знаш како она пије воду?
Исто ко кокошка.
Да л је могуће да је и мој тајо заплако?

***

И пошто у купеима са дрвеним клупама немадијаше места, остадосмо у коднику, според прозора испод кога стајагу двије алуминиумске плочице са угравираним написима. На једној пише: Не нагињи се кроз прозор! А на другој: Забрањено пљување по поду!
Чу се неки звиждук. Исто као кад неко звизне у прсте. Исто ко кад Илија Живорадљев, од оваца, озго с Годидова, звизне у-прсте, а оздо с Корената се таким звиждуком одазове Раде Богданов. После сам сазно да е то звиждаљка.
Поче воз да кломпара.
Кроз отворен прозор глам навише у планину.
Благо Саву, Микошу, Спасоју, Радоици, Марку, Радовану…
Они ће се играти код оваца.
Све ће бити исто.
Само мене тамо више неће бити.
После два сата: Крчагово. Па Ужице. Топличка улица. Газдарица Љубица. Платио јој тајо за три месеца унапред. До краја новембра. О 29. новембру ће оправити за следећа три месеца. Стан и храну. Сем доручка. Не могу, вели газдарица, да раним изјутра. Остави му паре за бурек па нек купи. Има са сиром. Он је јефтинији, но онај с месом. А има и празан. Још јефтинији. Шта му фали. Може с тим јогурт, а не мора. Кад дође на распус дајте му млјека нек пије колко оће. Нек накрпи. Што мора да троши паре за то. Није осто жељан бјелог мрса.

***

Све је дошло некако коно у неком кошмарном сну. Никог не познаем. Ђаци, професори, газдаричине комшије и пријатељи…
Учим чим дођем из школе. Д-оправдам очекивања. Учим и сањарим.
Да л су покупили шљиве?
Да л су обрали жито и пожњели шашину?
Да л су правили комишање?
Благо њима…
Није прошло ни месец дана, газдарица у моју собу прими неку шнајдерку. Радила у вабрици „Деса Петронијевић“. А мени намешти неки отоманчић у предсобљу кое нема прозора. Домаћи сам морао да пишем лежећи потрбушке на некој крпарици.
Не смијем да пишем тају.
Да га не сјекирам.
Знам да е платио унапред и споради тога морам да трпим.
Једва чекам 29. новембар. Ондак имамо попус на железници. То се звало К-17. (У)очи тог празник сви ђаци са стране иду кући. Данима замишљам загрљај с мајком, братом, оцом… Данима уздишем и осјећам неку тескобу међу ребрима…
Дође и тај дан. После школе, одок право на жељезничку станицу. Бијше бљенуло. У три сата после подне зачу се, јопет, она звиждаљка и “ћира” поче да укће низ Ђетињу. Два сата до Чачка. Морам преко Јелице како знам и умијем, иако знам да ће да ме увати мрак.
Кад би онамо иза болнице, према Атеници, попалише се уличне сијалице. Навише према Вереџама мркли мрак. Облачно. Не види се прс пред оком.
Да л д-идем у планину по овој помрчини?
Да не залутам?
Да не набасам на курјака?
Или да свратим код теча-Илије и тете Станојле?
Дмитрићи су оне последње куће под планином. Туј су ти Вереџе. Онда ни у Горњој Атеници, није била уведена струја. Само по неки прозор жмири. Људи намире посла за дана, онда вечерају под лампом, или жижалицом, плакну ноге у шавњу или легењу, па полјежу. Зато устају чим заруји зора.
Осјећам да, са примицањем планини, почиње да ме подилази језа. Иако сам преткоднијег дана раскрстио са страом од мрака и решио да што пре одем кући, почек се двоумити. На раскрсници окреток десно и приђок, кроз вотњак, полубрвнари. Прозор који назирем на окреченом зиду бијаше зажмуро.
– Тето!
Чуем комешање у кући. Жућкаста светлост затитра на прозору. Звук кључанице која се одбрави, оћера мој стид.
– Сине, благо тети! Познала е тета твој гласић, рођени мој. Срећо и кућо тетина.
Загрли ме течо Илија с обадвије руке. За њим ђеца: Гоца, Јела, Стојанка, Нешо, Микета.
Кроз брвнару уиђосмо у собу. Два кревета са дуплим сламањачама, прекривени балученим ћилимима. Горње сламарице се увече спуште на патос и на њима спавају ђевојчице. Изјутра се оне јопет подигну на кревете и соба е комотна. У соби је још астал са двије клупе и двије столице, на зачељу и прочељу, креденац и гарави шпорет што наликуе на цокулу, урамљена икона и млого фотографија по зиду. Изнад шпорета чивилук у три реда на коме висе шерпице, тигањ, кутлача, варјача, бућкалица, цједаљка, џезва… По један мали двокрилни прозор с решеткама на источном и западном, а два на јужном зиду са нецаним фирангама и пет пари радосних очију мојих рођака чинило је овај кутак малим, ушушканим, топлим рајом.

Док је тета ломкала потпалу и распретала затуљену ватру, моје рођаке ме послужише, нако, све редно. Споља се чу како крекну пијевац.
Док се гријала вода којом ће тета прелити и очерупати пјевца, течо ће добро разблажити себицу, запржити је коцком шећера која се топила на усијаном кукачу и претварала у крупне, густе, смеђе капи које бое ракију у боју дуката, док се над шпоретом дизао облачић миришљавог дима. Течо насу мене и њему по чашу с репељком ове златне течности с тим што у моју стави извршиту кашику меда. Пружи ми чашу, говорећи:
– Јој, Мике! Волим што си ми дошо, на-шта, исј!
– Вала ти, течо, ал ја не пијем ракију.
– Слободно, благо течу. Разблажио е течо. Није одвоила од теја. Ни лјек. А то ти је млого добро споради редње. Млого боље од шербета. А и ваља се, данас су божићне покладе.
Кад је пјевац порумењо на компирима у плеку, који је тета с времена на време окретала у вруни обгрливши плек крпом, уз врео колач са рингли, тањир сира са изобилном количином кајмака одозго, почела је вечера на којој сам први пут у животу, на течово наваљивање, сјео у вр собре, испод иконе Аранђела Микаила.
Ту слику љубави и речи: Јој, Мике! Волим што си ми дошо, на-шта, исј! – гледам и чуем, ево, више од пет десетлећа.

***

Трудио сам се да течу, тети и њиној ђеци за ове деценије уздарје вратим. Био сам уз њиг у радовањима и туговањима. Саучествово у њиним болима и искушењима. Помаго, колико могадијак, у невољама. Испратио теча и тету, Микету, унуку им Јадранку и снајку Винку у вечност… с беседама тугованкама које су ми источиле из срца над њиховијем одрима.
Ипак, чини ми се да још нисам одужио то благо, оне јесење ноћи, кад су ми даривали своја срца.
Кад свратим на њине гробове, док чупкам траву с њиг, ко да, јопет, чуем:
Јој, Мике…
Волим што си ми дошо.
На-шта.
Исј!

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.