АКТУЕЛНО

Миленко Јахура: РАТ ПРОТИВ СРПСКИХ ЖРТАВА И КУЛТ УСТАША КАО МУЧЕНИКА У ХЕРЦЕГОВИНИ


Уз сагласност аутора Миленка Јахуре, читате рад представљен на 7. Међународној конференцији о Јасеновцу, 22. маја  2018. године у Бањалуци.

Миленко Јахура

Увод

Пропагандни рат против Срба жртава геноцида НДХ, води се од од тренутка њихове мучке и свирепе ликвидације коју страна одговорна за тај геноцид настоји оправдати, а злочине сакрити или умањити. Власт комунистичке Југославије је такође настојала да сакрије и умањи обим и последице српског страдања у НДХ, као и да неформално амнестира већину усташа, и избегне суштинску осуду злочина геноцида над Србима. Својски је радила да званично успостави симетрију онога што су током рата чинили четници и усташе. Без основа, стављали су у исти кош једне и друге, означавајући их: „противницима револуције“, „народним непријатељима“, „издајницима“, „слугама окупатора“… Ипак, од стране те власти један број стратишта је некако обележен. Подигнуто је и више споменика жртвама и урађени неки спискови страдалих, све у организацији Савеза удружења бораца НОР-а. Из малог броја стратишта и крашких јама су жртве есхумиране и достојно сахрањене. Међутим, изношење чињеница о српском страдању временом је почело да се третира као „непријатељска пропаганда“ која је кажњавана партијски, прекршајно и кривично јер се сматрало да наноси штету „тековинама народно-ослободилачке борбе и социјалистичке револуције“, а посебно „братству и јединству наших народа и народности“. Истина о страдању  жртвована је зарад магловитих револуционарних циљева који су у стварности водили ка рушењу и  нестанку државе која их је прокламовала и претварању социјалистичких република и покрајине Косово и Метохија, после крвавих ратова, у независне и антисрпске државе. У ратовима од 1991/95. године, за отцепљење Хрватске од Југославије и њеном прикључењу делова Босне и Херцеговине, као и после тих ратова мета су били живи и мртви Срби, страдали у геноциду НДХ 1941- 45. њихове кости, гробови, споменици и фотографије на њима, те њихови лични и други предмети извађени са њима из јама, и све што је подсећало на српске жртве и сведочило о геноциду.

Миленко Јахура на конференцији, Бања Лука, фото: Бојан Милијашевић

На српски народ у Херцеговин сручио се први удар масовних злочина у оквиру геноцидног плана НДХ почетком јуна 1941, одмах после потписивања Римских уговора. По њима, италијански окупатор је напустио 2. окупациону зону и предао је хрватској држави која је то одмах искористила за почетак масовног убијања Срба на подручју источне Херцеговине. Злочини су вршени у крашким јамама, рекама и на другим локацијама. Ово је принудило Србе да одласком у велике збегове по планинама, оружаним отпором и народним устанком, спашавају голе животе. Друга половина јуна је период истребљивања Срба у Херцеговини, названа „Видовдански покољ“. Он се стишава крајем јуна и почетком јула, прогласом хрватског подмаршала Лаксе који је давао амнестију Србима.

Почетком августа креће други, још жешћи, талас истребљења херцеговачких Срба назван „Илиндански покољ“. У њему НДХ настоји да у кратком периоду искорени српски народ са простора Доње Херцеговине. Убијани су редом сви Срби оба пола, без обзира на узраст. Злочини се врше највише на крашким јамама, али и масовним одвођењем у систем логора Госпић- Јадовно- Паг ради ликвидације. Спроводи се и исељавање из градова у Србију и масовно католичење. Овим геноцидом трајно је промењена демографска слика долине Неретве и подручја Стоца на српску штету. Почетком септембра 1941. Италијани реокупирају зону 2, чиме масовних злочини престају али их је било у мањем обиму све до краја рата.

Велики број јама и друга места страдања у Херцеговини

Истраживањима на терену и из доступне писане грађе, нашао сам да је на подручју Херцеговине има око 250 локација за које се везују масовни злочини НДХ и мањим делом окупатора над Србима. Међу њима је око 40  крашких јама. Остало су друга стратишта и места групног убијања, затварања, мучења и сахрањивања српских жртава хрватског геноцида. Од тога око 2/3 њих је на подручју Федерације БиХ, а око 1/3 на подручју Републике Српске. Један број места страдања херцеговачких Срба се налази сада у Републици Хрватској на подручују Метковића, Опузена, Сланог и Дубровника за које је било нужно да се такође обухвати овим радом.

Ови локалитети до сада нису систематски пописивани, ни уређевани, а велика већина није споменички обележена, чак ни све крашке јаме у које су гурани Срби. По правилу, места страдања из којих су жртве есхумиране првих поратних деценија и пренета у заједничке гробнице, нису уопште споменички обележавана, већ је то чињено на заједничким гробницама на православним гробљима, али ни то у свим случајевима. Без икаквих обележја остала су стратишта на којима су убијене хиљаде Срба: „Топола“ испод Опузена на обали Неретве са око 400 жртава и „Црквина“ у Видовом пољу испод Стоца са око 200 убијених. Затим, Бријест на периферији Чапљине са око 80 убијених, Бјелаве, такође периферија Чапљине са око 35 жртава. Могорјело и Струге, исто околина Чапљине са око 30 жртава, гвоздени мост на Неретви између Тасовчића и Чапљине са кога су у воду усташе бацили најмање 50 Срба, што масакрираних, што живих претучених и везаних у жицу. Простор између жељезничке станица Крупа и моста на истој ријеци, гдје масакрирано и затрпано у земљу око 50 Срба из Драчева и из села Доњег Храсна и места Морин оток, на тромеђи атара Тасовчића, Пребиловаца и Клепаца са око 50 убијених Пребиловчана, Пилета у Аладинићима… Без обележја су и бројних стратишта са простора Пребиловаца- До, Бунар у Брегави, Гостиљац, Меданове и Банђуреве куће, из којих су жртве пренете у породичне гробнице и заједничка гробница  страдалих из Орахова дола на сеоском гробу. Место поред некадашњег рукавца Неретве у Метковићу, где је сахрањено највише српских жртава које је река донела из Херцеговине- је под магистралом, паркингом и пословним објектима.

Српске жртве у Долини Неретве нападнуте су пре почетка рата у Босни и Херцеговини, у априлу 1992. године. Напади на њих, различитиим начинима, трају непрекидно и после закључења и спровођења Дејтонског мировног споразума. Споменик над најстрашнијом од свих јама, Голубником у Шурманцима, хрватске власти су минирале и срушиле још 21. фебруара 1992. Плански су је изабрале за прву мету од свих српских вредности у Херцеговини. Рачунало се, са доста логике, да ће уништењем споменика, костију жртава, предмета који су остали из њих, и другог, бити уништени докази о постојању Срба, и извршеном геноциду над њима. Наравно, страшан мотив је и перманентна мржња па се, поред рушења и уклањања, места страдања српског народа скрнаве разним отпадом и људским фекалијама.

Пребиловци  централни  објекат мржње следбеника НДХ

Централни објекат мржње следбеника Независне Државе Хрватске и усташтва били су и остали Пребиловци, најстрадралније село у Европи у Другом светком рату. Та мржња се усијала после отварања јама, свечаног преноса костију жртава и њиховог полагања у крипту храма Сабора српских светитеља и пребиловачких мученика. Многима је то у Хрватској и Босни и Херцеговини сметало и то се није скривало. После деценија активне политике гушења сећања на српске жртве и злочине НДХ, нагло је провалила истина о ужасном истребљивању српског народа. Та истина је реметила планове политика чији су циљеви били усмерени на распад Југославије, прогон Срба и отимање њихових територија и имовине. Зато није чудо што су с политичких форума и говорница, медија и појединаца, долазила упозорења и оптужбе за „разбијање братства и јединства, подстицање српског национализма“, све до увредљивих тврдњи да кости нису само српске и да се врши „посрбљавање костију“ других народа… Слична реторика се користила и касније у функцији правдања злочина над српским народом и посмртним остацима српских жртвава.

Све се то сручило на Пребиловце у офанзиви хрватских снага на Србе у Доњој Херцеговини названој „Чагаљ“. Покренута је 7. јуна 1992. године. Она је изведена у најнезгоднијем тренутку за Србе, непосредно по повлачењу ЈНА са овог подручја, када Војска Републике Српске још није била спремна за одбрану. Зато су Срби овде доживели пораз, са тешким историјским последицама. Хрватска војска је отворено ушла у Босну и Херцеговину под командом „заповједника Јужног волишта“ генерала збора Јанка Бобетка и за кратко време од Срба очистила обе обале Неретве и остатак Доње Херцеговине, укључијући и градове Мостар и Столац. Побијени су брутално сви Срби који су им пали у руке, како заробљени војници, тако и цивили. Минирањем и спаљивањем уништене су све српске куће и помоћни објекти са покретном имовином која није опљачкана, све цркве, укључујући и велелепну Саборну цркву у Мостару и манастир Житомислић, сви комунални ситеми и друштвени објекти у српским насељима, а делом и гробља.

Посебан циљ напада били су земни остаци српских жртава геноцида, мошти мученика које су претходне године извађене из јама и свечано сахрањене, односно положене у гробнице у Пребиловцима и Житомислићу. Храм у изградњи у Пребиловцима са криптом и мермерним саркофагом и костима око 4.000 Срба жртвава геноцида НДХ, извађених из 13 херцеговачких јама и три посебна стратишта помиње се више пута у заповјести Јанка Бобетка за напад на Србе у долини Неретве као „костурница“. За њу се без разлога везују наводне позиције српских снага, чиме је нападач на неки начин сврстава као мету напада и уништења.

Снаге под Бобетковом командом (156. бригада војске Републике Хрватске, 1. бригада ХВО „Кнез Домагој“ Чапљина, снаге ХОС-а,  и специјалне групе из Хрватске и БиХ) ушле су у небрањене и напуштене Пребиловце и храм 8. јуна 1992. Поред саркофага са костима, ту су им руке пали и бројни лични предмети жртава извађени из јама, међу њима и неке драгоцености, накит и вештачки, златни и сребрени зуби, као и разна документација, спискови, фотографије везане за жртве из јаме из којих су кости извађене. Судбина тих предмета и документације је непозната, а врло могуће је да негде однета и сачувана.

Убрзо по заузимању Пребиловаца шириле су се вести да су Хрвати минирали храм и уништили мошти српских мученика, међу којима су и пребиловачка деца са својим мајкама, бакама и сестрама извађени из Шурманачке јаме, а околни терен поравнали машинама. Ово су потврдили и сведоци који су током рата били у прилици да дођу на лице места. Они су донели и вести о разарању сеоског гробља, отварању гробница и спаљивању тела покојника умрлих пре рата. Исто су потврдиле и прве организоване посете селу његових предратних становника који су долазили уз пратњу међународних снага (СФОР). Нове, ужасне вести, су одлагање великих количина разног отпада целом дужином пута до храма и гробља, посебно на место на коме се налазио уништени храм, делом и на простор гробља, али и даље у само село и поједине рушевине кућа. Била је то слика невиђене мржње и пакости према Пребиловцима и њиховим невиним жртвама.

Сама судбина костију није се могла утврдити без истраживања црквишта и других радњи. На земљишту храм се оцртавао целим обимом, арматурама и до тла сравњеним зидовима, што је будило наду да су кости жртава ипак нису уништене и да се ту налазе. У истраживањима које је  2007.г. спровео Завод за заштиту споменика културе Републике Српске, преко археолога др Александра Ратковића и истраживању Српског националног друштва Пребиловци, спроведног  2008. г., уз помоћ стручњака за експлозиве Милана Рундића пуковника ЈНА у пензији, нађена је мања количина изломљених костију, лобања и зуба жртава и љуштуре великих авионских бомби које су „дефлагрирале“ тј. нису имале пуну детонацију тако су им распрсле љуштуре сачуване у једном комаду. Нађени су и делови мермерног саркофага. Остаци костију су стали у 7 ковчега, а било их је 165 на дан полагања у крипту 1991. Закључак пуковника Рундића је био да је храм у Пребиловцима миниран и срушен у неколико фаза пластичним експлозивом који је постављен у темеље храма. Снага експлозива је била тако јака да је једном делу он подигнут увис, заједно са темељима.

Рундић је установио да су пластични експлозив и авионске бомбе постављне и на саркофаг и директно на кости мученика, стручно, са намером да се кости униште што се у великом обиму и десило. Овај небивали злочин није довршен због неке мале грешке у постављању експлозива тако да је део костију преостао највише у олтарском делу. Делићи костију су се приликом  детонације зарили у бетонске зидове храма који су „омекшали“ у делићу секунде услед дејства топлоте и притиска кога је изазвала детонација и врло брзо се охладио и стегао чувајући делове костију у себи. Хемијско и радиолошко испититавање места злочина и костију није вршено, као ни судско- медицинско вештачење, јер удружење није имало материјалних и организационих капацитета да га спроведе без подршке у послу, кога би код свих других народа урадила држава. Истраживање је рађено мимо истражних и правосудних органа који су о свему били обавештени, а у фиокама су имали и кривичну пријаву удружења СНД Пребиловци везану за овај злочин. Она до сада није ни заведена као кривична пријава у тужилаштву, већ као „материјал“. Очигледно да је неко хтео да се овај злочин Хрватске и Херцег-Босне потпуно заташка, као што је то рађено са злочинима НДХ над Србима у Титовој Југославији. Без истраге и испитивања учесника у злочину и сведока није могуће сазнати шта је све стварно урађено са костима мученика из храма у Пребиловцима.

Пребиловчани су су на сеоском гробљу после Другог светског рата подигли велики споменика и на њих исписали имена и поставили фотографије своје  дјеце, мајки, сестара и других најближих сродника, написавши да су су убијени од усташа у Шурманачкој јами и на другим местима. Тако су Пребиловчани, уместо државе, објавили стравичну истину о страдању села и српског народа у Независној Држави Хрватској.

Пребиловачко гробље је и једно од места убијања пребиловачких Срба у августу 1941.године и место сахране жртава убијених на стратиштима на терену села и околини. Споменици на гробљу су били, у камену  писана историја страдања Пребиловаца. Зато је гробље исто било мета злочиначког иживљавања усташких потомака и следбеника, почев  од јуна 1992. И данас је ово гробље и простор око њега предмет шовинистичког насиља и иживљавања, какво се није могло очекивати јер ни усташе 1941. нису стигли да своју мржњу искале над мртвима и њиховим гробовима. Спомен плоче су оборене на земљу и у великом броју случајева поломљене тешким чекићима или другим предметима, фотографије покојника са њих су однете негде или на лицу места такође поломљене, гробнице су отворене изваљивањем врата или минирањем зидова, многи покојници из њих нестали, а некима су спаљене кости…

Бетонска ограда у делу гробља до пута је порушена и на том месту у гробље је убачен отпад домаћинстава и фирми. Део мермерних плоча је опљачкан, као и бисте покојника… Данас, наочиглед Срба повратника, млади Хрвати и Хрватице ноћу паркирају аутомобиле уз гробље и у њима или поред њих проводе читаве ноћи уз причу и вриску и остављају такође разне отпад, најчешће испред гробљанске капије.

У истој операцији ХВ, ХВО и ХОС-а, сравњен је са земљом и српски средњевековни манастир Житомислић. Извршен је и злочин над земним остацима српских жртава геноцида НДХ, сличан ономе у Храму у Пребиловцима. Експлозивом је разнета гробница и мошти осмочланог манастирског братства. Њих су усташе у јуну 1941. године, после мучења живе гурнули у јаму Видоња изнад десне обале Неретве, близу Житомислића. И овде је мањи део моштију остао сачуван и сада се налази у ковчежићу испред олтара манастирке цркве која је обновљена 2005. године.

Морин оток је место страшног злочина које се сада, због измена тока Брегаве налази у кориту реке у атару Тасовчића, изнад Старог, каменог моста, поред асфалтног пута за Пребиловце. Од магистрале је удаљено око 300, а од центра Пребиловаца око 2.900 метара. У  ноћи 14/15. августа овде је убијено око 50 Пребиловчана оба пола и свих узраста. Заклани су ножевима и главе су су им одсечене и закопане на лицу места, одвојено од тела. Ове жртве су од усташа похватане и затворене у сеоској школи после покоља на Шурманачкој јами и на другим местима. Многи су се предали на лажни позив о амнестији, утучени сазнањем да су им сви чланови породица страдали у јами и изморени вишедневним скривањем и гладовањем. Шездесетих година прошлог века Пребиловчани су откопали раке у Морином отоку и из њих извадили кости и лобање жртава. Сахранили их  у посебну гробницу сеоском гробљу. Одавде су 1991. пренете у крипту Храма, да би следеће године биле уништене од стране хрватских власти.

Миленко Јахура на конференцији, Бања Лука, фото: Бојан Милијашевић

Место мучења и страдања Срба Морин оток вишеструко је скрнављено, како у времену комунистичке Југославије, тако и после њеног распада и успостављања хрватске власти после 7. јуна 1992.г. Седамдесетих година прошлог века, у близини тога места је отворен каменолом са млинима за камен и сепарацијом. Он је деценијама радио и засипао пут и простор Морина отока слојевима камене прашине, а на земљиште је одлаган шљунак. У близини места где су поклани Пребиловчани постављен је и пољски тоалет за раднике. Најпосле је рађено утврђивање обала и корита Брегаве, после кога се ово стратише, са измењеним природним изгледом, нашло у кориту реке. После 1995. године, по испробаном рецепту, хрватско становништво је околни простор засуло отпадом. Недавно је на месту бившег каменолома неко отворио азил за псе луталице.

Споменици порушени, места страдања оскрнаљена и  засута смећем

Јама Голубинка у Бивољем Брду у општини Чапљина је на око 100 метара од регионалног пута који од Чапљине и Стоца, преко Домановића води према Мостару. По броју жртава она је друго стратиште српског народа у Херцеговини. Процене су да је у њој страдало 1.500 Срба са подручја Чапљине, Стоца, Мостара и разних градова Босне. Отвор јаме и један мањи плато око ње су били бетонирани и уређени, а изнад је био подигнут високи бели обелиск на који је била постављена  спомен плоча СУБНОР-а  Југославије. Као и на неким другим јамама на њој је, латиницом, писало: „Слава палим жртвама које су усташе- слуге окупатора у љето 1941. мучили и у ову јаму бацили“. До пред јаму је асфалитиран прилазни пут који води од регионалног пута. Споменик је минирањем срушен скоро до подножја после 7. јуна 1992.г, када су овај простор заузеле хрватске снаге. После рата простор око јаме и прилазни пут је засут је засут најразличитијим отпадом и животињским лешевима, чиме је све додатно оскрнављено и упућена порука мржње Србима, а подршка усташким злочинима. Ово место житељима нових хрватских колонистичких насеља у овом крају служи као дивља депонија.  Да би то осујетио, мештанин муслиман, власник забрана у коме се налази јама, на пут према њој је поставио камење и друге препреке што је дало неке резултате. Ова јама је иначе дубока око 40 метара и есхумирана је 1990 године. Кости жртава из ње су пренете у Пребиловце и биле положене у крипту Храма и на описани начин уништене од хрватских снага у јуну 1992.

Сабирни логор „Силос“ на брду Модрич у Тасовчићима, Чапљина, налазио се изнад самог насеља и поред макадамског пута који је од Чапљине водио према Мостару и Сарајеву, преко Домановића и Губавице. Остаци „Силоса“ су сада у боровој шуми на око 70 метара десно од магистралног пута који води од Чапљине према Стоцу, и даље према Дубровнику преко Љубиња и Требиња. Ово је до 1941. године био магацин за жито, а од половине јуна до половине августа 1941, служио је за затварање и мучење српског цивилног становништва из Чапљине и околних села (Пребиловци, Клепци, Тасовчићи, Лозница, Гњилишта, Почитељ…) и путника из других крајева који су извођени из возова и аутобуса. После везивања и мучења жртве су одатле упућиване на јаме и друга места  ликвидације: Шурманце, Бивоље Брдо, Хутово, Опузен, „Бријест“ у Чапљини, мост на Неретви и друга. Жртве су се овде задржавале краткотрајно, на неколико дана док се одреди место и распоред ликвидације.

Преко „Силоса“ у смрт је послато најмање 1.200 српских цивила, у великом делу жена и деце, а неки су ту и убијени. После рата, зидови овог злогласног затвора и мучилишта су порушени попут објеката логора Јасеновац. Разлози једино могу бити уклањање доказа о злочинима НДХ над Србима. Силос је био посебна сметња јер се налазио поред самог пута, на периферији Тасовчића и на један километар од центра Чапљине. СУБНОР је 1984. године бетонском плочом конзервирао основу објекта и на њену подигао споменик, апстрактно вајарско дело. Хрватске власти су у периоду после јуна 1992. године оскрнавиле и уништиле минирањем овај споменик, као и све друго што је подсећало на Србе, а нарочито на њихово страдање. Такође, као и на свим другим оваквим локацијама у близини путева и насеља и око „Силоса“ је заснована „дивља депонија“ различитог отпада.

Скрнављења јама са српским костима у Међугорју и код самостана Хумац

Јама  Међугорје налази се на око 60 метара, лево од регионалног пута Читлук-Љубушки. Назива се и „јама Гај“, због шуме која је ту била, а искрчена је протеклих година због велике урбанизације овог простора. Сада је јама испред пословног центра- маркета пословног ланца „Бинго“ из Тузле, у катастарској општини Међугорје, општина Читлук. Међугорје, донедавно сиромашно село, сада је богато насеље, са преко 4.000 становника, кога је до сада посетило више милиона ходочасника. Разлог томе је прича о наводном указању Госпе (Богородице) које се „десило“ 24. јуна 1981. То се подудара са 40-годишњицом почетка Видовданског покоља Срба у Херцеговини, који је имао највећи замах и учинак у оближњим оближњим општинама Чапљина и Љубушки.

Међугорје је захваљујући причи о Госпи, коју су наводно срела деца у брду Црница, изнад Шурманачка јаме, постало светски познато, можда је и најпосећеније католичко светилиште и ходочаснико место на планети Земљи. Католичка жупа (парохија) Међугорје обухвата села  Шурманци, Бијаковићи, Међугорје, Вионица и Милетина. На овом подручју је велики број крашких јама и других стратишта у којима је извршен злочин геноцида над хиљадама Срба: Шурманци (јама Голубинка, јама у Бениној огради и обала Неретве), те јаме Гај, Церно, Црнопод, Храшљани, Хумац, Видоња и Служањ. У истом подручју је и јама Голубинка у Бивољем брду (али са друге стране Неретве) и бројна стратишта у Чапљини и околини. Према материјалима Котарског народног одбора у Љубушком број: 1252/ 45 од 11.6.1945. године у јами је страдало 25 лица. Према записнику, Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њиховох помагача, у Љубушком, од 4.9.1946. године, усташе су овдје 6. августа 1941.г. убиле гурањем у јаму 20 деце, жене и одраслих мушкараца, Срба из Љубушког, из породица Драгићевић, Јелић, Лојпур, Ћук, Аралица, Гњато, Чучковић, Покрајчић… Претходно, испред јаме усташе су силовале дјевојчицу Гору Драгићевић. Ова јама јама и кости жртава су били предмет примитивног шовинистичког иживљавања и скрнављења, које је заустављено за сада, али последице нису отклоњене.

Бетонска плоча је на јами је пробијена и у њу неко време пражњене фекалне цистерне комуналних преудузећа и приватних фирми. Када је земљиште додељено фирми „Бинго“ из Тузле, у  јаму су, по пројекту, спроведене канализационе цеви и у ту сврху над отвором јаме је саграђен бетонски шахт. Природни отвор је притом уништен радовима пре 3- 4 године. Спомен плоча је уклоњена, оштећена и одгурана мало даље. Православни свештеник из Мостара је сазнао за ово, па је фотографисао затечено стање и потом упутио пријаве Тужилаштву и Агенцији за истраге и заштиту. То је допринело да се канализација пресумери у оближњу другу јаму која, наводно, није коришћена за убијање Срба, а да се јама Међугорје затвори новом плочом и прекрије земљом, на коју је стављена стара спомен плоча.

Јама Лазина се налази на имању познатог католичког самостана Хумац на периферији Љубушког, око 120 метара иза цркве „Светог Анте“. У ноћи 29/30. јун 1941.г. усташе су пред ову цркву довезле 3 камиона са 86 везаних Срба, највише из села Козица код Стоца. Неколико дана раније, пред Видовдан, они су похапшени и затворени у зграду Дуванске станице у месту Домановићи. Ту су мучени и пребијани тако да су неки и подлегли тотрури. У Видовданској ноћи у камионима су довезени до јаме у Бивољем Брду. У њу су живи гурани до тренутка када су неки од Срба повукли са собом у понор усташу Меху Делића. Убијање је тада прекинуто, а Срби враћени у Домановиће. Као сведоке злочина усташе их нису пустили после прогласа подмаршала Лаксе, већ су их наредне ноћи, са још некима, довели пред цркву у Хумцу. Ту су их на стравичан начин поубијали ножевима, секирама, маљевима и ватреним оружјем, тако што су ликвидирали једне поред камиона у којима су везани седели други. Све се то из самостана посматрали фрањевци. До јутра су измасакрирани лешеви Срба лежали поред самостана, да би их када се разданило мештани Љубушког одвукли до јаме Лазина и њу их убацили. Јама је у току рата затрпавана, али се опет отварала и тренутно је насута, без икаквог обележја. Она се тешко скрнави тако што се на њен врх баца разносврстан самостански отпад  и ту спаљује, уместо да се одлаже у контејнере комуналног предузећа. Разуме се да се то намерно чини, ради скрнављења места где почивају остаци невиних српских жртава и да то помоћно особље самостана не може чинити на своју руку, без воље и одлуке фратара, односно самостанског старешине- гвардијана.

И на свим другим  јамама и местима страдања и сахране српских жртава у Херцеговачко-Неретванском кантону федерације БиХ, спомен обележја су уништена или тешко оштећена, а она коју су лако доступна су додатно оскрнављена гомилањем отпада. Тако је у Клепцима, Горњем Храсну, Завали, Гавраници, Кучинарима, две јаме Кукауше у Маслинама код Стоца, Хутовским јамама: Хаџибегов бунар и Градина, Служњу, Драчеву, Пјешивцу, две јаме у Јасочу, јамама и гробљу у Прењу, Габели… У новом хрватском насељу Модрич саграђена је кућа над јамом Баба у којој је 1941. убијено 6 српских дечака из Тасовчића. Уништени су потпуно или оштећени споменици српских жртава из Првог светског рата и антифашистичке борбе и костурнице бораца у Стоцу, Мостару, Поплату, Дреновцу, Завали, Пребиловцима, Клепцима и другим местима. Од недавно су на мети проусташке мржње и спомен обележја жртвама геноцида на путу Љубиње-Требиње (Република Српска) у насељу Котези. Све ово је уништавано мимо ратних операцаија, а у великом броју случајева после 1995. године, по завршетку рата.

Специјални рат прожет дубоком мржњом против српских жртава

Поступање власти и становништва који сложно учествују у насиљу и скрнављењу меморијалних објеката и локација, има сва обележја посебног рата против мртвих Срба, са мотивима дубоке мржње. Тиме се упућује и јасна порука и претња живим Србима, према којима није тренутно могуће спроводити насиље и злочине какви су чињени у ратовима у 20.веку. Скрнављењем јаме Лазина, која је у поседу самостана Хумац, открива се и прави однос Римокатоличке цркве према српским жртвама геноцида НДХ. Црква  на овом месту и сама у свему учествује не бојећи се компромитације. Поред овог, физичког насиља, на истом простору води се стравичан пропагандни рат у коме се злочинци уздижу и глорификују, њихови злочини заташкавају и оправавају, а српске жртве негирају и сатанизују оптуживањем за сопствену кривицу за то страдање. То потврђује енорман број штампаних књига и других публикација, новинских чланака, и још већи број таквих дела у електронској форми на интернету по сајтовима типа „stopama pobijenih“ и сличним. По општинама западне Херцеговине су основане комисије- „povjerenstva za obilježavanja grobišta II svijetskog rata i poraća“ које су са великим еланом посвећене истраживању и обележавању места погибије усташа, припадника других формација и служби НДХ, као и њемачких војника.

На изнетим примерима видимо шта се пред њиховим очима дешава са стратиштима на којима су страдали српски цивили од припадника истих формација, али их то не занима, што најбоље говори да су селективно посвећени само погинулима на страни која је вршила злочине над Србима. Чланови ових комисија су и католички свештеници. Тако су комисији у Читлуку тројица фратара, а у Широком Бријегу двојица.

Поменуте комисије су, уз помоћ католичке цркве, многих удружења и државних служби урадили пописе погинулих у усташким, домобранским, редарственим и оружничким НДХ формацијама, урадили попис места њихове сахране, као и места сахране окупаторских војника. Та места су означили на терену и фотографисали. Гдје год су могли исте су есхумирали и свечано сахранили испред католичких цркава а негдје на посебним „гробљима мира“ (Биле, Широки Бријег, где се планира подићи „50.000 križeva hrvatskim žrtvama“). Међу овим „žrtvama“ лако је наћи доказане и осуђене усташке ратне злочинце због злочине над Србима од Пребиловаца, до логора Јасеновац.   У „жртве“ је уписан и Вјекослав-Макс Лубурић, један од највећих злочинаца свих времена на овим просторима. Он је у „Споменици љубушким жртвама“ титулисан као генерал и припадник усташке војнице који је служио у Јасеновцу.

Уздизање усташа и њихових злочина на ниво националног и верског култа

Наравно, њима су по свим градовима и селима, где власт имају Хрвати, подигнути споменици. Један од таквих је „Споменик хрватској слободи“ у Чапљини подигнут 2002. године. Међу именима тих што „су се борили за Хрватску“, а у ствари су мучили, клали, силовали, бацали у јаме и реке, су и усташки логорник Франо Вего, таборник Нико Филиповић, кољачи Андрија Буљан и Мато Андрун, злочинци са јама Шурманци и Бивоље Брдо: Иван Јовановић-Црни, Стојан Рагуж, Мирко Арар, Јозо Прусац, Паво и Бошко Бено, Андрија и Рафо Јарак и око 1.500 других усташа католика са подручја општине Чапљина. Поред стандардних споменика, погинулим и погубљеним усташама и припадницима других НДХ формација подижу се и „spomen crkve“, а централна је у Удбини, Лика.  Све ово сличних споменика можемо и морамо разумети као један од многих  начина поновног убијања жртава путем глорификације и засвећења најстрашнијих могућих злочина и злочинаца који су те злочине чинили. То је и вишезначна порука мржње и претње потомцима жртва. Значи да за злочине нема кајања и да Срби, њихови животи и патње не значе ништа онима који су подигли овакве споменике. Усташе су представљени као борци пали за Хрватску што се не може оспорити.  Створен је и прокламован прави култ усташа и других страдалих за НДХ као мученика и жртава комунистичке власти. Очигледно они су један од темеља националног идентитета за садашње и будуће нараштаје. Тиме утемељују и исти култ и мржњу према Србима. Централни лик тога култа је свакако кардинал и „blaženik“ Алојзије Степинац. Чини се да није реално очекивати неко другачије суочавање хрватског народа са битним делом прошлости овог подручја.

Систематским, упорним радом фактора у хрватском и неким другим народима, извршена је  успешна инверзија историјских чињеница о жртвама и злочинцима, која је свршен чин. Злочинци су представљени као жртве, а злочини над Србима сакривени. Српски  народ који жртва стравичног и подмуклог геноцида је планетарно изложен оптужби да је извршио злочине и геноцид над другима. Ако се иоле познаје историја ових простора и односи између вера, цркава и народа, као и  устаљене позиције спољног фактора према свему томе, онда није никакво чудо како је до свега реченог дошло, а највећу кривицу за то сносе сами Срби и њихове државе и српске „елите“. Њихов грех према својим жртвама, страдалим у геноциду Независне Државе Хрватске је нешто посебно у планетарним размерама! То баца сенку на укупну на целу нашу историју. Њено битно обележје је претрпљени геноцид НДХ, али и сопствени лош однос према тој чињеници.

Морам рећи да  чињенице о тешком скрнављењу  места злочина и „почивања“ жртава у Међугорју и Хумцу није било могуће пласирати у медијима у Србији и Републици Српској. Друштво и народ су нам прихватили као нешто нормално да ти страдалници немају право на сахрану и гроб, нити на признање и изношење истине о жртвама које тема овога рада. У исто време, свакодневно, слушамо колико се воље и енергије улаже да се пронађу и достојно сахране жртве протеклих ратова на простору бивше Југославије. То је оправдано, али зашто мало више добре воље и енергије нема према хиљадама српских жртава које леже у крашким јамама, често оскрнављеним? Државе српске о овоме организовано не брину. Прошло је 77 година од стварања НДХ, а Србија није Декларацијом констатовала несумњиви геноцид над делом сопственог народа. Зар само овом чињеницом није много тога обесмишљено?

Ангажовање ретких удружења и појединаца може да допринесе борби за истину о српском страдању и за очување успомене на жртве. Обележавање и заштита места страдања од скрнављења, есхумација и достојна сахрана жртава, су посао и обавеза за државу, на коју је морају озбиљније упозорити удружења која се овом темом баве. Овај рад је скроман покушај да се укаже на претешко и неприхватљиво садашње стање у овој области и потребу да се одговорни њему озбиљно посвете.

Аутор: Миленко Јахура

***

Извори и литература:

1. Пресуда Окружног суда у Мостару К. 77/57 од 2.10.1957., са истражним материјалом.

2. Записници о саслушању усташког ројника Стојана Рагужа у истражном затвору УДБ-е у Мостару, јул и август 1952.

3. Изјава Десимира Михића из Стоца, Београд 19.3.1943. (Архив Светог Синода СПЦ).

4. Пали за слободу Чапљина – Неум, 1941-45., СУБНОР Чапљина 1984.

5. Ђуро Екмечић, Пребиловци непреболна рана српска, издање аутора, Београд 1994.

6. Митар Шарић, Грех ћутања је прекинут, усташки злочини над српским народом у Пребиловци августа 1941., издање министрастава Републике Србије за културу,  информисање, науку и технологију и за везе са Србима изван Србије, Бгд., 1992.

7.Саво Скоко и Милан Граховац, Злочини Независне Државе Хрватске и немачког окупатора у Херцеговини 1941- 1945, I и II, СПКД „Просвјета“- Општински одбор Гацко, „Филип Вишњић“ Београд и Општина Гацко, Гацко-Београд, 2012.

8. Божидар Н. Чучковић, Злочини у Херцеговини у Другом свјетском рату, I и II, Музеј Херцеговине Требиње, Требиње, 2003.

9.Материјали из Документационог фонда Српског националног друштва Пребиловци  из Београда: изјаве преживелих, фотографије и ВХС снимци операције “Чагаљ“,Сеада Шејтанића из Чапљине из  јуна 1992.

11. Лука Ш. Поповац, Усташки злочини геноцида над Србима у Доњој Неретви, Ново слово, Београд, 1990.

10..Janko Bobetko, Sve moje bitke, izdanje autora, Zagreb, 1996,.

11. Florijan Boras, Spomenica ljubuskim zrtvama II svjetskog rata i Domovonskog rata, Općinsko vijeće Ljubuški, Odbor za gradnju crkve žrtvama II svjetskog rata i Domovinskog rata, Ljubuški 1998. godine.

 

ИЗВОР: ЈАДОВНО

***

 

Удружење Јасеновац-Доња Градина и Међународна комисија за утврђивање истине о Јасеновцу организатори су Седме међународне конференције о Јасеновцу. Конференција је одржана у време учесталих покушаја да се систем концентрационог логора Јасеновац не само потисне у заборав, већ да се број жртава минимизира, логор преименује у радни логор и – повлачењем разних непримерених паралела – редефинише сам појам геноцида, истакли су организатори у најави скупа.

Као и до сада, конференција је била посвећена научним и стручним погледима на геноцид почињен у Другом светском рату од Независне Државе Хрватске над Србима, Јеврејима и Ромима. Учесници Конференције размотрили су и појаву радикалних идеологија у контексту глобалних процеса. На скупу је представљено више од 30 радова, организоване су две панел-дискусије, те промовисане три књиге.

———–

1.6.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.