АКТУЕЛНО

BITNO.net: ПИСМО НИКОЛИНЕ НАКИЋ ЊЕЗИНОЈ ДЈЕВОЈЧИЦИ КОЈА ИМА АУТИЗАМ


Нећу писати опћенито: писат ћу сасвим субјективно. Моја дјевојчица, моја малена смеђокоса вила, има аутизам. Заробљена је у свијету у којем ријечи постоје, али не излазе ван. Постоје боје, облици и емоције, али су заробљени у тим малим главама.

фото: Mamin sajt

Сваки родитељ, а посебно родитељ дјетета с посебним потребама, има један огроман страх: што ако нам се нешто деси, што ће бити с нашим дјететом?

Нећу писати опћенито: писат ћу сасвим субјективно. Моја дјевојчица, моја малена смеђокоса вила, има аутизам. Заробљена је у свијету у којем ријечи постоје, али не излазе ван. Постоје боје, облици и емоције, али су заробљени у тим малим главама.

Аутизам је још увијек велик мистериј и знанственици се не могу сложити зашто до њега долази, но ето, моје дијете га има и ми живимо с њиме. Будимо се с њиме и лијежемо с њиме. 24 сата на дан.

И није лако. Како дијете расте и постаје физички јаче, постаје и све теже. Све што је код трогодишњакиње изгледало слатко и симпатично, сад изгледа помало гротескно, да не употријебим тежу ријеч. Бољели су ме, о колико су ме бољели згрожени погледи неупућене околине која је моју Дивну сматрала немогућом и размаженом, а она је била фрустрирана што се тај час не може изразити – да је боли, на примјер. Да је жедна. Да јој је вруће.

И питам се: што једног дана? Што ће бити с њоме, како кажу ријечи пјесме, кад крене као лане међу вукове, а мојих заштитничких руку неће бити око ње да је грле и штите? Вјерујте, дала бих сто живота да није тако, да овог тренутка могу смислити рјешење које ће махнути чаробним штапићем и рећи: све ће бити добро. Она ће бити добро.

Но у стварности тако не иде. Не постоје добре виле и чаробни штапићи који ће инстант ријешити проблем, но ми се упорно и упорно држимо Исуса и оне св .Аугустина, не да нам скине криж с леђа већ да нам их ојача да га снажније носимо.

Једног дана, лане моје, кад склопим очи, свијет ће и даље постојати, но твој свијет више никад неће бити исти. Толико ти тога желим! Толико тога што други сматрају нормалним нама је скоро па немогућа мисија: нормално школовање, брак и мајчинство. Често у сузама молим драгу Госпу која је и сама искусила мајчинске боли да нам помогне, да ако већ муж и ја нисмо достојни милости да је душа тог дјетета бјеља од љиљанове… и онда станем… и питам мјерим ли по људском или по Божјем јер ја згријешим стопут у дану а моја Мила ниједном… па што јој онда точно ја то иштем? Желим ли за њу праву ствар?

У једно сам сигурна: осим Створитеља, нитко те никада дијете моје неће вољети више од мене. Ниједан твој неуспјех нећу осјећати никако другачије него као камен на души, ниједну увреду и ружан поглед нећу доживјети никако него као мач који ће ми пробости душу, а често се осјећам тако беспомоћно. На земљи смо привремено, често је зовемо Долином суза због патњи којима смо изложени, но љубљена моја, од оног трена кад си се родила, до тренутка кад ми свијест угасне, свака моја мисао бит ће упућена теби. И чудна је то мјешавина љубави, боли, среће, патње, поноса, немогуће је наћи ријеч која обједињује у себи тај спектар емоција који се у срцу родитеља ковитла, а она постоји и изгара, толиком жестином да понекад помислим да је жив човјек не може поднијети.

Кад једног дана престанем ходати твојим стазама и држати твоју малу слатку руку, једно ти могу обећати: љубав никад не умире, и никад те збиља нећу напуститит. Пратити ћу те, чувати гђе год пошла и што год радила, упорно и вјечно, стрпљиво и до краја. У времену и простору.

Сад си још мала. Такве мисли тјерам од себе и приписујем их некаквој далекој далекој будућности, но истина јест да не знамо што нам доноси сутра. Ако икад, душо моје душе, будеш знала читати или ти буду могли читати, знај: налазит ћу се у сваком трептају лептира око тебе, повијат ћу сваку влат траве и сваки цвијетак који ћеш убрати – у одразу њега видјет ћеш моје лице. Ако у животу будеш тужна, доћи ћу ти у вјетру да ти шапнем да ће проћи, баш како то чинимо и данас. Љубав је неуништива и не познаје границе материјалног и нематеријалног свијета, и баш зато ти могу обећати да ћеш њоме бити обавијена попут флуида који не штити скроз, али чини да мање боли.

Пронаћи ћеш ме свудје и свуда, довољно је да само помислиш на мене и бити ћу за те ту. Заувијек.

Фото: Николина Накић

Немојте ме питати зашто баш данас пишем овај текст. Немам посебног разлога. Имам тисућу разлога. Били они љубав, страх, неизвјесност, небитно је, ово је само једно писмо једне маме једног посебног дјетета. Желим само да знаш да те волим од првог дана – кад сам те пожељела, кад сам угледала најљепше бадемасте очи на свијету. Знам да не знаш што значи кад ти кажем да те волим. Но ја ћу ти то и даље наставити говорити, тисуће и тисуће пута, неуморно, никад се нећу уморити малена моја говорећи то, јер дубоко у души знам да твоја душа разумије значење љубави. Створила те чиста Љубав, та како је онда не би разумјела?

И знаш, никада заправо нећу нестати. Доћи ћу ти да пољубим гдје боли, да загрлим кад ћеш загрљај требати, и кунем ти се, малена моја, знати ћеш да сам то ја, да смо то ми. Одувијек смо биле ми.

Како једног дана, лане моје? Нећемо се бојати. Не док је љубави. Она не познаје страх и не признаје стрепњу, само даје мир и обећање нечег толико Дивног да можемо само нагађати о чему се ради.

Надам се да ћеш ове ријечи моћи разумјети. Ако не умом, онда срцем. Јер у њему си се настанила од првог дана и пребиват ћеш у њему довијека. Без страха, Дивна моја. Онај који нас је створио не познаје страх и чиста је Љубав. Зашто би и с нама било другачије?

 

ИЗВОР: Николина Накић, Bitno.net

 

Фото: Николина Накић

Nikolina Nakić, 30. мај у 10:08 · 

Kad bi mi netko prevrtio cijeli film mog života i dao mi jednu jedinu šansu, ali jednu jedinu , da jednu stvar učinim drugačije, bez obzira što u životu učiniš milijun gluposti i krivih poteza, ne bih cijepila Mariju MMR cjepivom (ospice- zaušnjaci- rubeola)

Jedna stvar. Cijeli život.

Vjerovala sam u sustav, vjerovala da im je preče zdravlje naše djece a ne profit, vjerovala sam medijima bespogovorno- da se ne bi kockali najsvetijim.Nakon što je život i nerođenih i rođenih obezvrijeđen na milijun načina, nakon milijunskog prikrivanja nuspojava, nakon smrti jednog Alfija- ja vjerujem samo dragom Bogu i nikom više.Njima više ne vjerujem.

Moj doprinos smiješnim plaćeničkim člancima koji histeriziraju oko nekog čovjeka s ospicama kao da je donio kugu i koleru zajedno neće biti ni komentar niti ulaženje u raspravu jer za to više nemam volje.Ne trebam se opravdavati nikome.

Moj doprinos su dvije fotografije, nastale u roku nekoliko tjedana.Jedna prije MMR, druga dva tjedna poslije(a nakon preboljene upale uha koju je dobila odmah po cjepivu)

Na prvoj to je Marija. S nama. Prisutna. Upijala svaki pokret. Komunicirala. Bila živo srebro, inteligentno i nasmiješeno dijete.

Na drugoj je također Marija. Ali ne više s nama.U svom svijetu. Svi mi s njom zajedno, u zamci zvanoj autizam.

Isto dijete. U svega par tjedana.

Imam prijedlog. Mi bi zamjenu, ako može.

Dajte nam ospice, ma što jedne, može duplu dozu, a mi vama autizam. Potpisujem odmah.

 

ИЗВОР: ФБ профил Nikolina Nakić

——–

1.6.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.