АКТУЕЛНО

Андрић, Његош, Ћосић, Павић… у удруженом злочиначком подухвату


Наша књижевност би требало да се нађе као предмет изучавања на неким геополитичким студијама на Западу. То би било логично, будући да се она на тај начин интерпретира, каже Борис Булатовић, аутор студије „Оклеветана књижевност“.

Сцена из представе „Ловци на снове“ – ХАЗАРСКИ РЕЧНИК Милорад Павић

Ова књига, недавно овенчана наградом „Печат времена“ резултат је осмогодишњег истраживања радова иностраних аутора о српској књижевности, који су је, у контексту ратова вођених деведесетих, идеолошки читали и тумачили. У разговору за Спутњикову „Орбиту културе“, Булатовић каже да се са овим појавама сретао боравећи на славистичким конференцијама у иностранству, пре свега у Америци.

„Запазио сам да мотив због ког се један број иностраних критичара, при томе није реч о маргиналним ауторима, бави српском књижевношћу, не пребива у оквирима књижевности, већ да је реч о једној све учесталијој пракси подвргавања књижевности радикалним видовима идеолошке контекстуализације дате у контексту ратова вођених деведесетих година, затим интерпретације вредновања књижевности, као и актуелизација одређених дела. Кажем актуелизација, зато што није у свим примерима реч о тумачењу књижевних дела, него о некаквом преузимању већ изречених негативних критичких судова, који су условљени политичком стварношћу, као оквиром из којих се актуелизују књижевна дела“.

*Кажете да није реч о коришћењу естетских, већ дневнополитичких критеријума?

— Не баве се сви инострани слависти на такав начин нашом књижевношћу, али реч је свакако о потпуном занемаривању естетских критеријума у изучавању литературе. Спорна дела српске књижевности тумаче се као да је реч о некаквим политичким памфлетима са националистичком садржином, а не примарно књижевним творевинама. Тако се онда и ретроспективно приписује кривица и одговорност за ратна збивања (која су уследила знатно касније) делима као што су „Горски вијенац“, Андрићеви романи „На Дрини ћуприја“ и „Травничка хроника“, Павићев „Хазарски речник“ и „Унутрашња страна ветра“, збирка „Вучја со“ Васка Попе, Ћосићево „Време смрти“ и тако даље. Од последње деценије двадесетог века, у једном значајном сегменту те академске критике, која није искључиво у оквирима славистике, пре би се могло рећи да она доминира у историографији, политикологији, социологији, историји религије, створена је литература која је и утицајна и цитирана и која се користи неретко као обавезна уџбеничка литература на иностраним универзитетима. Реч је и о студијама и о ауторима који на најнепосреднији начин учествују у обликовању негативне представе о чиниоцима српске културне и политичке егзистенције.

*На удару су сами врхови српске књижевности. Да ли је такав избор случајан?

— Никако није случајан. Реч је само у избору који зависи из које се перспективе критички третира српска књижевност. Ако се акцентују српско-бошњачке релације од деведесетих година наовамо, онда је на удару Андрић, уколико се тематизују српско-албански односи, онда Његош, ако се аутори баве распадом југословенске државе, онда су на удару Павић и Ћосић. Овакав вид бављења књижевношћу уопште није аутономан, јер он своју функцију остварује у оквиру некаквог ширег пропагандног деловања са циљем да се у српској књижевности препознају корени, како они кажу, геноцидних и агресивних тежњи. Рецимо, једна америчка ауторка Сабрина Рамет каже како је све почело од српских писаца. Она сматра да су Добрица Ћосић и Милорад Павић у — да кажем хашком терминологијом — удруженом злочиначком подухвату, са свесним предумишљајем писали своје романе, Ћосић „Време смрти“, а Павић „Хазарски речник“,како би ободрили српску јавност да делује у циљу рушења заједничке државе.

*Андрић има најдужи стаж у овој врсти интерпретације, то креће још од шездесетих година из дела босанске критике. Занимљиво је да оне одражавају и заокрет од југословенства ка бошњаштву?

— Рецепцијски ток у којем се испољава теза о Андрићевом наводном антимуслиманском ставу има континуитет још од почетка шездесетих година. Читајући једног од аутора који су тада критиковали Андрића, Шукрију Куртовића, увиђате да он нема лошу намеру, њему је стало до братства и јединства, а начин на који чита Андрића сугерише му да би то дело могло да наруши међунационално јединство у држави. Он каже како Андрић „сије нетолеранцију, да не кажем мржњу, међу једнокрвном браћом и представља босанске муслимане као да су они нешто друго у односу на остали дио нашег народа“. Већ 1995. године, Мухсин Ризвић, највећи књижевни историчар бошњачки до данас, потпуно се ослањајући на Куртовића, али уз ову бошњачку компоненту знатно израженију, мења ту формулацију и тај југословенски аспект трансформише у бошњачко- муслимански. Он каже како Андрић не третира муслимане као да су они нешто друго у односу на остали део нашег народа, него као да они нису Словени богумилског порекла. Међутим, није Андрића тако читао само један број бошњачких аутора — Мухамед Филиповић, Есад Дураковић, Муниб Маглајлић, Расим Уминовић, Русмир Махмутћехајић — већ и неки инострани критичари. У књизи објављеној 1996. године, амерички аутор Мајкл Селс, који је иначе делимично српског порекла, бавећи се аспектима распада Југославије, у књизи насловљеној „Изневерени мост“ доказивао је како до распада Југославије није дошло због вишевековних међунационалних или међуконфесионалних антагонизама, него се узрок налази у српском унилатералном културном детерминизму кад је реч о чињењу насиља. Селс за најрадикалније репрезенте српског верског национализма, који је по њему непосредни узрочник рата, као главне репрезенте овакве идеологије у књижевности узима Андрића и Његоша, роман „На Дрини ћуприја“ и „Горски вијенац“ и при томе назначава како је Андрић ипак најнационалистичкији српски писац. За ову књигу Селс је наредне године добио награду америчког удружења за религију за најбољу књигу из области историографије. Кад прелистате коментаре, након што је књига изашла, може се видети да је ова књига утицала на неке од нама добро познатих америчких политичара, попут Била Клинтона и Медлин Олбрајт. Тако барем поједини амерички колумнисти и сарадници овог аутора сами говоре.

*Најгоре је ипак прошао аутор Хазарског речника“, дела које је својевремено било светски књижевни хит.

— Павић је пример аутора који сведочи о том невероватном обрту до ког је дошло у веома кратком временском распону, а да се притом само књижевно дело уопште није променило. До средине деведесетих година Павић је био величан, већ је увелико изашао „Хазарски речник“ у преводима и нико га на Западу није критиковао. Како је давао изјаве у интервјуима за стране и домаће медије, а и поједини аутори са ових простора су допринели зачињању те негативне Павићеве репутације у иностранству, тако се одједном потпуно мења та доминантна парадигма из које се тумачи његово дело. Говори се о некаквој тесној кореспонденцији између Павићевих политичких ставова, које је експлицирао у својим интервјуима, и идејног света његових романа, који се онда из такве перспективе указују као некаква литерарно транспонована порука о српској православној угрожености. Код Павића је спорно свако место које би се могло тумачити као оживљавање историјских релација у којима се Срби појављују у дискриминисаном положају, и то се даље тумачи као чин српске аутовиктимизације који представља моралну подлогу за будуће агресивно деловање, подршку политици тадашњег режима и тако даље. Оно што је карактеристично за Павића јесте да је, за разлику од негативних критичких тумачења Андрића и Његоша, дошло до ревизије у вредностима и оценама његовог дела у оквирима представника који долазе из редова славистике, дакле од оних који се по вокацији разумеју у ту проблематику. Један од њих је Рајнхард Лауер, српски академик који је то звање стекао бавећи се Андрићевим делом, критиковао је — у тим годинама када је пропаганда била најагилнија — српске писце који су имали највећи реноме у иностраној славистици — међу песницима Попу, међу прозним писцима Павића. Осим њега, сасвим сигурно најутицајнији амерички слависта који се бави јужним славистичких темама Ендру Барух Вахтел, који је предавао на најпознатијим америчким универзитетима, написао је 1997. године текст под насловом „Павићево књижевно урушавање Југославије“, а затим књигу која је преведена и код нас под насловом „Стварање нације, разарање нације“.

По Вахтеловом тумачењу, Андрић и посебно Његош су криви као реафирматори косовског мита; Његошу се кључно спочитава да је реконструисао изворни косовски мит и начинио га агресивним. Вахтел писце и дела из седамдесетих, осамдесетих година критикује и из једне другачије перспективе — као дела која промовишу српски национализам тако што тематизују српско страдање. Као да то није легитимна књижевна тема у свим другим литературама.

*Можемо ли све ово посматрати са ведрије стране и закључити да нам је књижевност јака, с обзиром на снагу силе која је против ње употребљена?

— Вероватно, јер да нисмо значајни, не бисмо били критиковани. Боље је да то схватимо као врсту комплимента критикованим ауторима. Наша књижевност би требало да се нађе као предмет изучавања на неким геополитичким студијама на Западу. То би било логично, будући да се она на тај начин интерпретира.

РАЗГОВАРАЛА: Дејана Вуковић

ИЗВОР: СПУТЊИК

***

ПОВЕЗАНО:

*Слободан Антонић: Империја против писца

———–

5.6.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

1 reply »

  1. Њемачки фашисти су палили књиге.Шестог априла 1941 прво је страдала наша библиотека.Само неук може рећи да је то случајно.Сада се налазимо у времену гдје је истина проглашена гријехом а лаж фундамент понашања друштва и у бестидној и безобзирној пљачки и лоповлуку свих видова да се зграби долар газе се сви принципи морала,културе и етике човјечности.Фалсификује се цијела историја,суди се невиним жртвама.По ужасном принципу -дај мо све и дај ми одмах морални богаљи владају свијетом и праве планету мајмуна.Свијетом доминирају лажне и деструктивне вриједности.Ако је то тако,а тако је,онда се не треба чудити да су нападнути најбољи писци и пјесници,најбољи филозофи и умјетници и сви они који су величали достојанственог човјека и његове вриједности а не мајмуна.Мило Ђукановић је Његоша ставио у први разред основне школе да га научи читати и писати.У Италији се појавила историја КиМ и испаде да сутамошње манастире градили Албанци.
    Морални богаљи имају армаду са којом утјерују и прошлост и садашњост и будућност и то чине глобално.Ми смо један честити народ који још поштује и цијени основне принципе човјечности.Зато смо на удару и требамо бити поносни због тога.Тешко је било и Исусу на Голготи.Распели су га исти овакви морални богаљи који и нас разапињу,без савјести и свијести.Коме закон лежи у топузу,трагови му смрде нечовјештво-рече Његош.Зато Његош не ваља,јер им квари хаос у њиховом брлогу.Заудара земља Мухамедом…рече Његош.Па шта је требао рећи када су му турци девет Петровића под Липником набили на стржево коље.Можда би им одговарало да је рекао да заудара земља Христом?Христов народ није набијао Мухамеданце на коље јер смо други сој и волимо човјека живог и здравог.Остаци тих који су нас набијали на коље сада нам хоће да праве културу и традицију.Брутално зар не?

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.