АКТУЕЛНО

Срђан Воларевић: СРБИЈА – силовање памети и насиље над расуђивањем


Кад, како, и шта год да говоримо, ми се кријемо у речима. Оне су слика и прилика нашег бића, али и највернија наша друштвена легитимација. Независно од тога на ком смо положају у друштву.

Ако смо се с тиме сложили, онда су природни и редови који следе.

Данас, по томе шта се  и где све по земљи Србији говори, Србија је земља лудака, чиста лудница. А као што се зна у лудници нема лудака. Јер онај који није луд, међу лудацима је луд, односно није нормалан, њима сродан, и лудаци ће се потрудити да га одстране и сасвим изолују, са свим њима расположивим средствима. По потреби ће га и убити. На веома спектакуларан начин. Другима на опомену и наук. И то ће покренути крвопролиће великих размера – како нас и историја опомиње.

КАРИКАТУРА: Горан Дивац – ПЕСИМИСТА

Ево, сада смо сведоци тога како се покренула хајка против Владимира Димитријевића због тога што је својим писањем (на интернету) угрозио некаква права педера и лезбијки. Као лице на платном списку наших пара (буџет Републике Србије), носилац хајке је Повереница за заштиту родне равноправности, шта год то значило по новоговору, веома, веома далеко од српског језика. А да Она себе схвата веома озбиљно и одговорно у држави Србији, тврди и Њена тужба против професора права из Новог Сада, Бранислава Ристивојевића, пред Вишим судом у Новом Саду. Тужба Ристивојевића терети због текста (на интернету) о накарадном закону против насиља у породици – чиме је указао на револуционарно – феминистичку „утемељеност“ таквог закона (ово је цитат из текста „Педофилија и дечија права“ Владимира Димитријевића).

Иако у оквирима своје канцеларије и редовне месечне плате, по свом наслову Повереница је фиктивна у односу на сувисло и традиционално уважавање српског језика, али су инстанције које она укључује у своју делатност веома, веома постојеће. Јер како би она доказала да постоји, ако из своје фикције не удари по ономе што постоји. Што је као начело сродно енглеско-немачкој расној теорији, односно фикцији  о надчовеку који је, узгред буди речено, 1945. доживео потпуни пораз, од постојеће словенске подрасе, Руса.

Ту памет стаје. А види се само и само насиље.

Да би нам ово насиље постало јасно по својим порукама, посегнућемо за недавним догађајем који се одиграо у самој влади Републике Србије у коју спадају установе пред којима Ристивојевић и Димитријевић треба да докажу да фиктивна Повереница за родну равноправност постоји. Догађај је у духу истородан са тужбама ове фиктивне Поверенице, а веома је сликовит и захвалан  пример како се силује памет и извршава насиље над сувислим расуђивањем – чиме се ките тужбе и украшавају за неког новог човека, што ми веома личи на оно када су комунисти међу Србима стали да стварају новог човека. А као што се зна најуспешнији у том свом лику новог човека били су најватренији уништитељи Срба и српског духовног наслеђа, односно основне претње за ту њихову замисао. Да их не именујемо. Довољно је рећи да је један од њих недавно добио улицу у самом центру Београда, а не бих се зачудио и да споменик добије онај кога је поново увео међу Србе, и пазио као рођеног оца, песник академик са биографијом из које брише да је основао и уређивао први српски порнографски часопис.

Да ли има сродности између комунистичког и овог човека под барјаком дугиних боја? Сами закључите.

А догађај следи овако: министар без портфеља, Ненад Поповић је на интернет страници свог имена и презимена (на енглеском твит)  прокоментарисао увоз књиге која препоручује преобликовање свести у деце: „Морамо да станемо на пут онима који желе да нас убеде да је у реду да ‘Роко има две маме, а Ана двојицу тата’“ (како су комунисти и деци и старцима, и свима одреда пеглали мозак о новом човеку).

Ана Брнабић, председница владе Републике Србије, овако му је одговорила: „Волела бих да се моји министри баве својим послом, а не да износе ставове за које их нико није питао“. Веома, веома, веома сликовито!

Осим ароганције, бахатости и надмености, што спада у особине оних који се сматрају надмоћнима пред људским родом, Брнабићка овде износи најпре једну дебелу лаж. Лаж тешку као Трепча!

Министар без портфеља Ненад Поповић се управо „бави својим послом“ – јер шта је посао министра једне владе него да се стара о бољитку и добру народа који представља! Је л зато и полагао заклетву пред скупштином и народом, или није? И шта је посао владе, свеукупно са свим министарствима, него да старатељски воде рачуна о свима у држави Република Србија, на шта се и своди заклетва коју влада полаже пред народом.

Затим: Брнабићка са ставом „да се моји министри баве својим послом“ славодобитно ставља своју шапу на владу Републике Србије – као на сопствену прћију, свој ексклузивни посед, са решеношћу да рачун за своју делатност полаже пред самом собом, да би лично њена заклетва  била „пуј пике не важи“. Као да хоће да нам каже: са мном, на свом челу, Србија је педерланд (на задовољство и срећу Жељка Цвијановића), и ако тако не може да буде „ја ћу поднети оставку“ – како је то у једном тренутку и понудила.

КАРИКАТУРА: Тошо Борковић – ДРЕСУРА

Али ово је само увод у оно главно.

А пре тога да се сетимо тренутка када је Ана Брнабић ступила на трон председника владе. Одмах је рекла, и не трепнувши: Ја сам лезбијка. Могуће да је употребила израз ГЕЈ,  или ЛГБТ, што одскора циркулише кроз српски језик, али како то још увек значи некакву језичку муљавину, ја сам склонији речи лезбијка, речи која баштини више од две хиљаде година постојања.

Када нека жена, на ћошку, у некој улици (раније у парку пред Економским факултетом), или на Плавом мосту, каже пролазнику или пролазници, „ја сам лезбијка“ то значи: ево га моје тело и стављам ти га на располагање, за договорену суму. Али сада имамо и огласе те врсте преко интернета и са понудама без икакве новчане надокнаде, напросто се каже такве сам и такве сексуалне орјентације, илити лезбијка, и занимају ме такве и такве сродне особе, па изволте. Као што се то ради и у нарочитим кућама.

Али Ана Брнабић није била на улици када је то рекла, као ни на оном мосту, а најмање да је то, уверен сам, саопштила преко неке друштвене мреже. Или у некој посебној кући. Она је ту своју понуду изговорила са трона председника владе Републике Србије, чиме је не само злоупотребила ту своју друштвену позицију и урушила достојанство те највише друштвене инстанције у држави, него је и озваничила да земља Србија постаје педерланд – како се и образлаже њена иритираност пред Поповићевим речима и  комешањем међу министарствима, али и по спремност да поднесе оставку. Или ће бити како ја кажем, или ја ту нећу бити.

Или претпоставимо да ја постанем председник владе Републике Србије и чим положим заклетву, одмах у микрофоне, камере и пред новинарима и новинаркама кажем: „Ја сам сексуално незајажљив, треба ми најмање три жене дневно!“ Што је по духу исто као и Брнабићкина реч. И како би то звучало?Да ли би медији пренели ту моју реченицу?

А сад да пређемо на главно.

У даљем одвијању догађаја који је узнемирио Ану Брнабић, чиме је утерала страх у кости Ненаду Поповићу, уследиле су Брнабићкине речи: „Мислим да је (Поповић) у тој изјави помешао све теме. Између наталитета и тога да ли је неко геј, нема узрочно последичне везе. И геј особе имају репродуктивне органе и нико, ни једна влада на свету не може да одреди да ли ће они имати децу“.

Потом следи њена нова аргументација, али сада омекшаним тоном: „Да пробамо да ставимо тачку на ту за мене невероватну тему. Пробаћу да замолим Славицу Ђукић Дејановић да појединачно објасни министру да наталитет нема никакве везе са тим да ли је неко геј или није.“

Одбацимо све сувишно и задржимо се на извору иритираности Ане Брнабић, јавно легитимисане лезбијке, а она се базира у речима: „геј особе имају репродуктивне органе и нико (….) не може да одреди да ли ће они имати децу“; и у другом ставу (да не улазимо у њену бестидну и дебелу увреду Ненада Поповића, с позивом на лекара који ће доказати њену тврдњу): „наталитет нема никакве везе са тим да ли је неко геј или није“.

Занемаримо то да Брнабићка лаже када каже да „између наталитета и тога да ли је неко геј, нема узрочно последичне везе“. Да је то истина, онда би педери између себе правили децу, што важи и за лезбијке. Како знамо такав случај није забележен, осим можда у Ковину, или у Лази Лазаревићу.

Међутим, ако пажљивије погледамо шта стоји у овим Брнабићкиним речима видећемо да се оне не могу довести у везу са ставом који износи Поповић.

Поповић посредно поставља питање тога да педери и лезбијке не треба да имају право на децу – а Брнабићка тврди да они треба да имају то право.

Ни Славица Ђукић Дејановић са свог дипломираног медицинског знања никог на овом свету не може уверити да два педера (двојица тата), или две лезбијке (две маме), у свом сексуалном општењу могу зачети дете – иако и једни и други поседују репродуктивне органе. Осим у каквој прикладној установи која се популарно зове лудница.

Па о чему се онда овде ради, ако су и Поповић и Брнабићка у праву.

О томе да Брнабићка истополност вредносно доводи у раван разнополности – што је чиста контрадикција ин адјекто, или у народу познато као „округло, па на ћоше“, или како се описује честита варалица. Ја то зовем чиста фикција. Нећу да то зовем муљањем или дизањем прашине, јер се иза овог поравнавања крије она врста беспоговорне, недодирљиве и законима заштићене и спровођене ексклузивности која је људском роду доносила смрт, покоље, масовна страдања и велике несреће. Дакле, умереније речено то је чиста фикција.

Из свега што је рекла Ана Брнабић види се да она не подразумева што је рекао Ненад Поповић, већ прибегава нечем другом, а што је њега натерало да утекне у мишију рупу и не зуцне више ни реч.

Ана Брнабић на „геј паради“ (Фото: М. Анђела/Новости)

Наравно да је то силовање памети и насиље над расуђивањем. Као и у случају Поверенице за заштиту родне равноправности, са њеним фиктивним тужбама против Владимира Димитријевића и Бранислава Ристивојевића. У оба случаја то је пример чина чистог насилног утеривања смисла у бесмисао, што одговара оном духу који експлоатише Повереница а по коме траје и дела Брнабићка.

Укратко и другим речима речено и Повереница и Ана Брнабић установљавају дух ништења а који ја зовем култ смрти.

Пошто је Ана Брнабић, уз то што је лезбијка и Хрватица, навешћу један пример капиталне фикције из Хрватске историје.

У хрватској историографији, али и у свести Хрвата, веома је присутан појам пакта конвекта. Тај појам подразумава некакав споразумно потписан докуменат по коме се на левој обали  Драве (!!!) хиљаду и неке Хрвати одричу своје државе и стављају се под круну Мађарске. Сазнавши да су Хрвати, од срединe XIX столећа, на врелу тог појма градили су своју културу, прошлост, државно и историјско право. У кулминацију  трајања и коришћења појма пакта конвекта Хрвати су извршили масовно клање и уништавање Срба, као и отимање њихове имовине. То је било у Другом светском рату, у оквирима своје повјесне тежње, односно у Независној држави Хрватској, да би тај посао, на крилима те фикције, привели крају 1995. године. Међутим, недавно, пре неколико година, хрватска историографија је у потпуности одбацила појам пакта конвекта као чисту фикцију! Нека остане отворено питање: да ли се изгубио смисао те лажи, односно фикције?

А шта ми сад да радимо са последицама те фикције? Ако знамо да се дрво по плодовима познаје.

Колико је опасно и апсурдно играње фикцијама, показује нам парадокс који прати фиктивну Повереницу. А он се своди на то да педер има право да чопоративно иде улицом и виче ја сам педер, и уз то да ужива пуну заштиту полиције, жандармерије и преобучене војске, уз оклопне транспортере, хеликопетере, марице (на велику радост Жељка Цвијановића), а Владимир Димитријевић и Бранислав Ристивојевић на интернету када објаве размишљање о педерастији и њеним модерним последицама у друштву, и сродним модерностима феминизма, изложени су репресији државе Србије која се ексклузивно ставља у службу педера и лезбијки.

Зар то није знак да је Србија постала лудница?

Хоћемо ли нашом помирљивошћу да постанемо легитимни део те луднице? Или ћемо сматрати да Лос Анђелос, из Холивуда, место је где треба да учимо шта је живот, шта су полови, шта је хуманост, а шта људска права и демократија, а да свако угледање на наше свете оце, Светог Саву, Светог Симеона Мироточивог, Светог Василија Острошког, Светог Петра Цетињског, Светог владике Николаја, Светог Кнеза Лазара, Светог ђакона Авакума, Светог Аве Јустина Ћелијског, Светог Мардарија Либертвилског… сматрамо болесном митоманијом и затуцаним мрачњаштвом, што не може да прође ни у Лесковцу. Зна се где.

Срђан Воларевић

ИЗВОР: Васељенска

————

5.6.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

1 reply »

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.