Америка

19 ГОДИНА КУМАНОВСКОГ СПОРАЗУМА


Овај датум се сигурно може именовати и као датум ОКУПАЦИЈЕ СРБИЈЕ и ту нико ништа не би погрешио, јер нам је време које је прошло и догађаји који су сведочили страдање Срба од тог дана до данас – сведок ИСТИНЕ… Верујем да би најбољи подсетник на потпис Кумановског споразума био  следећи текст…

09.06.2012. приредила ФБР Биљана Диковић

Одлука о нападу била донета много пре Рачка

  • 13:54 25.03.2012. fakti.org

Хронологија НАТО агресије 1999. против Србије и Савезне републике Југославије

* Око 19:45 зачуле су се прве детонације у Приштини, а у 20:00, уз сирене, у Београду и другим градовима у СРЈ. Прве вечери су већином гађани војни циљеви, махом крстарећим ракетама „томахавк“

* Другог дана су, према појединим медијима, први пут употребљени „стелт“ бомбардери Ф-117. Већ 27. марта, дошло је до сензационалног обарања једног авиона типа Ф-117А

* Притисци у Рамбујеу на југословенску делегацију од стране америчког државног секретара Мадлен Олбрајт и британског шефа дипломатије Робина Кука, били су монструозни. Време је показало да су захтеви, пре свега Америке, били, у ствари – ултиматум, који је у основи имао два циља. Први је био да се Космет отцепи од Србије и да се створи независна држава Косово, а други – да се на територију Србије доведу окупационе снага НАТО и да се настави разбијање СРЈ

* Велику улогу у разоткривању истине о „Маркалама“ у Рачку, одиграло је суђење Слободану Милошевићу. Бивши службеник Клинтонове администрације испричао је да је одлука о нападу на Југославију донета много пре `масакра`, да су инцидент намерно изазвали албански терористи обучени у цивиле (како би  испровоцирали српску полицију) и да је њихова ликвидација искоришћена, потом, и као формални повод за бомбардовање

Припремила: Марија М. Зарић

НАТО агресија над Савезном Републиком Југославијом, односно „Операција Савезничка сила“ трајала је од 24. марта до 10. јуна 1999. године.

Нешто пре 20 сати 24. марта почели су ваздушни напади на војне циљеве у СРЈ, који су се током три месеца проширили на привредне и цивилне објекте. За 78 дана пакла оштећена је инфраструктура, привреда, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе, цркве, манастири…

Штета агресије НАТО пакта процењена је на око 30 милијарди долара. Коначан број жртава званично никада није саопштен, али се креће између 1.200 и 2.500 погинулих и око 5.000 рањених. Напади су суспендовани после потписивања Кумановског војно-техничког споразума о повлачењу југословенске војске и полиције са Косова и Метохије.

Мотиви за напад су били многобројни. НАТО је, пре свега, по сваку цену хтео оружану интервенцију, коју нису успели да „провуку“ кроз Савет безбедности УН због вета Кине и Русије, због чега су одлучили да самостално делају. Наводни разлог – делегација Југославије одбила је да потпише понуђени споразум у Рамбујеу!

Овај Споразум није потписан јер је озбиљно угрожавао суверенитет СРЈ, с обзиром да је НАТО захтевао улазак на КиМ и слободно кретање кроз целу територију Југославије. Још тада је био предвиђен и референдум о самоопредељењу на Косову, и то кроз свега три године, што би, да је потписан, само убрзало отцепљење Косова. То је тада, као и данас – неприхватљиво.

Један од разлога за бомбардовање била је и наводна заштита Шиптара од етничког чишћења које описивано као „хуманитарна катастрофа“. Ипак, касније је доказано, да је масовно бекство Албанаца са Косова започело тек пошто је бомбардовање већ било у пуном јеку и да је било добро организовано.

Рачак – косовке Маркале

Непосредан повод за бомбардовање био је сукоб полиције и припадника ОВК у селу Рачак, 15. јануара 1999. Шеф посматрачке мисије ОЕБС на Косову Вилијем Вокер, тада је, пре званичне истраге, у присуству 30 новинара, погибију 45 ОВК терориста прогласио – масакром недужних цивила.

Да су се у Рачку сукобили полиција и шиптарски терористи, потврђено је и протоколом комисије ЕУ и Конференције о Европској безбедности и сарадњи, коју је тада предводила фински патолог Хелене Ранте. Она је међутим, пошто је извршила аутопсију 40 тела, у скраћеном извештају од 17. марта 1999. изнела прилично замршеном формулацијом практично политички закључак да се “није радило о људима који би били било шта друго до ненаоружани цивили”, што је та иста комисија касније, у комплетном извештају, на неки начин оповргла.

Методом парафинске рукавице на шакама убијених Шиптара пронађени су трагови који су указивали да су убијени користили ватрено оружје. То, међутим, није интересовало ни Вокера, ни НАТО, а судећи по пресудама у Хагу, ни дан данас не интересује Трибунал. Овај инцидент, упркос томе што су побијени били терористи, искоришћен је као повод за унапред испланирани рат против Југославије.

Велику улогу у разоткривању истине о „Маркалама“ у Рачку, одиграло је суђење Слободану Милошевићу. Бивши службеник Клинтонове администрације испричао је да је одлука о нападу на Југославију донета много пре масакра, да су инцидент намерно изазвали албански терористи обучени у цивиле (како би  испровоцирали српску полицију) и да је њихова ликвидација искоришћена, потом, и као формални повод за бомбардовање. На истом суђењу су тезу да се ради о цивилима оповргнули патолог др Славиша Добричанин и истражни судија Даница Маринковић.

Пар месеци пред десетогодишњицу догађаја у Рачаку, патолог која је такође сведочила на овом суђењу, признала је да је под политичким притиском извела закључак да су убијени били цивили. После Ранте и НАТО је, у јануару ове године, индиректно повукао дугогодишње тврдње како је то био масакр.

Рамбује – ултиматум код Париза

Преговори у Рамбујеу о предложеном мировном споразуму између Југославије и косовских Албанаца почели су 6. фебруара 1999. и трајали су све до 19. марта 1999. Апсурд читаве представе одигране у Француској био је у томе што Срби и Шиптари ни једном нису чак ни сели за преговарачки сто, већ су контактирали преко посредника.

Каубојски притисци на југословенску делегацију од стране америчког државног секретара Мадлен Олбрајт и британског шефа дипломатије Робина Кука, били су монструозни. Време је показало да су захтеви, пре свега Америке, били, у ствари – ултиматум, који је у основи имао два циља. Први је био да се Космет отцепи од Србије и да се створи независна држава Косово, а други – да се на територију Србије доведу окупационе снага НАТО и да се настави разбијање СРЈ.

У таквој ситуацији, дакле, постојала су само два решења. Да се ултиматум прихвати, што је значило одвајање Косова од Србије и окупацију СРЈ, или да се одбије ултиматум и прихвати наметнути рат. У Рамбујеу се, дакле, од Милошевића тражило прихватање НАТО-протектората над Југославијом, а многи светски политичари и аналитичари су још тада, као и данас, убеђени да је СРЈ имала само један излаз. Рат!

Злочиначки карактер НАТО-а

Никада у историји рата није успостављен тако неравноправан однос војних и свих других снага и моћи као што је то био случај у агресији НАТО. Злочиначки карактер тог напада види се већ у самој чињеници да Србија није била у стању да нанесе било какву озбиљну штету Алијанси.

Рат који је у име НАТО предводио Хавијер Солана, на челу са генералом Весли Кларком, насупрот СРЈ на челу са Слободаном Милошевићем и генералом Драгољубом Ојданићем, свео се на пуко кажњавање и убијање једног народа, не би ли се његово руководство принудило на капитулацију. НАТО пилоти се током бомбардовања нису либили да гађају путничке возове, пешаке на мостовима, цивиле на пијацама и болеснике у болницама…

Евидентно је и да су прекршени сви обичаји ратовања, јер је принцип употребе силе према легитимним војним циљевима онолики, колико је довољно да се тај циљ онемогући у свом деловању. У пракси, НАТО је на Србију испалио на десетине хиљада тона експлозивних направа и то са такве удаљености да им ВЈ уопште није могла ништа.

Хронологија напада

Хавијер Солана је 23. марта издао наређење о почетку напада на СРЈ. Истог дана премијер Југославије Момир Булатовић прогласио је непосредну опасност од ратног стања, а наредног дана отпочеле су припреме. Полетањем авиона из италијанског града Авијана, започели су ваздушни напади.

Око 19:45 зачуле су се прве детонације у Приштини, а у 20:00, уз сирене, у Београду и другим градовима у СРЈ. Прве вечери су већином гађани војни циљеви, махом крстарећим ракетама „томахавк“.

Другог дана су, према појединим медијима, први пут употребљени „стелт“ бомбардери Ф-117. Већ 27. марта, дошло је до сензационалног обарања једног авиона типа Ф-117А. Током априла, погођено је доста значајних цивилних циљева као што су сва три моста, рафинерија нафте и зграда телевизије у Новом Саду, топлана на Новом Београду, рафинерија нафте у Панчеву,…

Тада су почеле и „грешке“ у оквиру којих су страдали цивили. Један пилот је, наводно не видевши, гађајући железнички мост, погодио воз на линији Београд-Солун, оставивши велике жртве. НАТО је 14. априла и 14. маја, `грешком у процени` погодио колону албанских избеглица. Потом 23. априла, гађају зграду РТС-а у Београду, када гине 16 радника. Директор РТС-а, Драгољуб Милановић касније је осуђен, јер није изместио технику и људе на локацију припремљену за случај рата, иако је, како пише у пресуди, знао да ће доћи до напада.

Један бомбардер је 30. априла са два пројектила оштетио телевизијски торањ на Авали, који се касније урушио. НАТО је, гађајући центар Ниша, 6. маја касетним бомбама побио на пијаци већи број цивила. Потом је уследио дан „дипломатског кошмара“ када је 8. маја амерички авион погодио зграду кинеске амбасаде, убивши кинеске држављане. Кина је запретила ангажовањем на страни СРЈ, али компромисом после рата, САД су обештетиле породице погинулих и Кину као државу.

Кошмари су се низали све до 10. јуна, па и даље. У Србији се од 1999. број оболелих од рака подигао са 15 на 30 хиљада нових болесника. Сумња се да је узрок употреба муниције са осиромашеним уранијом од стране НАТО.

Кумановски споразум

Пошто је у то време бивши фински председник Марти Ахтисари ангажован као посредник, Русија је активирала и свог бившег премијера Виктора Черномидрина, а САД Строба Талбота. Тројка је лично у Београд однела Милошевићу нови предлог, компромис који је предвиђао прекид рата, под условом да се српске јединице и цивилна администрација повуку са КиМ и уступе место Кфору (јединицама УН, под командом НАТО и УНМИК).

Савезна скупштина, Контакт група, Г8 и, коначно, војне делегације Југославије и НАТО, које су преговарале у Куманову, усвојили су предлог, после чега су операције прекинуте. Последњи гађани циљ на Косову била је касарна у Урошевцу, на коју је у среду 10. јуна око 19.35 сати испаљено пет пројектила.

Кумановски споразум је у ствари војно-технички споразум између Међународних безбедносних снага Кфора и влада Југославије и Србије. Стране овог Споразума потврђују документ који је Ахтисари поднео Милошевићу, а који су одобрили Народна скупштина Србије и Савезна влада СРЈ 3. јуна 1999, којим се одобрава размештање око 45.000 војника. Стране констатују да је Савет безбедности спреман да усвоји резолуцију која је у поступку, у вези са овим присуствима.

         Споразум је у Скупштини усвојен пре свега гласовима коалиције СПС-ЈУЛ и Српског покрета обнове. Посланици Српске радикалне странке су гласали против. Владе СРЈ и РС у том тренутку су прихватиле да Кфор буде распоређен, по усвајању резолуције СБ УН из тачке 1, да неометано функционишу у оквиру КиМ и да буду овлашћен да предузима све неопходне акције како би се успоставило и одржало безбедно окружење за све грађане Косова па и да на други начин обавља своју мисију.

**********************************************************************

Прошло је 13 година откако је, 9. јуна 1999, потписан Кумановски споразум, да би сутрадан, 10. јуна, после 79 дана, на терену била заустављено бомбардовање  СР Југославије.

извор: КИМ РАДИО

На војном аеродрому у близини Куманова, пре тачно 13 година, потписан је Споразум о војно-техничкој сарадњи Војске Југославије и КФОР-а, после чега је обустављено НАТО бомбардовање СР Југославије.

Споразум су потписали генерал Војске Југославије Светозар Марјановић, полицијски генерал Обрад Стевановић и британски генерал Мајкл Џексон.

Џексон је, после потписивања, рекао да се споразумом стварају услови за прекид бомбардовања, распоређивање међународних мировних снага на Косову и поступно повлачење југословенске војске из покрајине.

Истог дана, Савет НАТО је на седници у Бриселу одобрио споразум који су у Куманову потписали представници југословенске војске, полиције и међународних снага. Савет је од команданта НАТО снага за Европу Веслија Кларка затражио да „верификује почетак повлачења југословенских снага са Косова“, што је убрзо и учињено.

На Косово и Метохију први је стигао руски конвој из састава мировних снага УН, који је у центар Приштине ушао 12. јуна у 01:30 часова, а потом је наставио према Косову Пољу и приштинском аеродрому Слатина.

Истог јутра, нешто после пет часова, са територије Македоније на Косово и Метохију су, у оквиру мировне мисије УН, ушли први британски војници.

Границу су код места Блаце, у шест транспортних хеликоптера, прешли британски падобранци и припадници специјалне јединице Гурке, а непосредно затим на територију јужне српске покрајине ушле су колоне британских и француских војних возила.

Први контингент од око 800 немачких војника у саставу КФОР-а ушао је око поднева истог дана на са македонске територије, заједно са британским трупама, док су припадници италијанских снага ушли у ноћи између 14. и 15. јуна у Пећ, а немачки контигент КФОР-а у Ораховац.

Војска Југославије је напустила Приштину 16. јуна, у конвоју од педесетак теретних и путничких возила, а њихов одлазак надгледали су представници мировних снага УН, чија су оклопна возила била на челу и зачељу колоне.

Војска Југославије је, и поред тога што су најжешћи ваздушни удари у двоипомесечном рату са НАТО били изведени на Косову и Метохији, успела да са Косова извуче највећи део свог људства и технике. НАТО бомбардовање СР Југославије трајало је од 24. марта 1999. године.

***

ФБР ДОДАТАК – ТЕКСТ КУМАНОВСКОГ СПОРАЗУМА

ВОЈНО-ТЕХНИЧКИ СПОРАЗУМ (КУМАНОВСКИ СПОРАЗУМ)
Војно-технички споразум између Међународних безбедносних снага („КФОР“) и влада Савезне Републике Југославије и Републике Србије
Члан I: Опште обавезе
  1. Стране овог Споразума потврђују документ који је председник Ахтисари поднео председнику Милошевићу, а који су одобрили Скупштина Србије и Савезна влада 3. јуна 1999, који укључује размештање на Косову, под покровитељством Уједињених нација, ефикасног међународног цивилног и безбедносног присуства. Стране даље констатују да је Савет безбедности спреман да усвоји резолуцију која је у поступку, у вези са овим присуствима.
  2. Државни органи влада Савезне Републике Југославије и Републике Србије схватају и сагласни су да међународне безбедносне снаге („КФОР“) буду распоређене по усвајању резолуције Савета безбедности УН из тачке 1, да неометано функционишу у оквиру Косова и да буду овлашћене да предузимају све неопходне акције у циљу успостављања и одржавања безбедног окружења за све грађане Косова као и да на други начин обављају своју мисију. Они су даље сагласни да поштују све обавезе из овог Споразума и да олакшају распоређивање и функционисање ових снага.
  3. За сврхе Споразума, под следећим изразима подразумева се:
    1. „Стране“ представљају потписнице Споразума.
    2. „Органи“ су одговарајући надлежни појединци, агенције или организације Страна.
    3. „Снаге СРЈ“ укључују сво особље и организације СРЈ и Републике Србије са војним способностима. То укључује редовне војне и поморске снаге, наоружане цивилне групе, њима придружене паравојне групе, ваздухопловне снаге, националну гарду, граничну полицију, војне резервисте, војну полицију, обавештајне службе, Савезно и Републичко министарство унутрашњих послова, локалну, специјалну полицију, јединице полиције за сузбијање нереда и антитерористичке јединице и све друге групе или појединце које као такве означи командант међународних безбедносних снага („КФОР“).
    4. Зона ваздушне безбедности (АСЗ) је дефинисана као зона од 25 км која се протеже изван границе покрајине Косова унутар осталог дела територије СРЈ. Она укључује ваздушни простор изнад те зоне од 25 км.
    5. Зона копнене безбедности (ГСЗ) је дефинисана као зона од 5 км која се протеже изван границе покрајине Косова унутар осталог дела територије СРЈ. Она укључује територију у оквиру те зоне од 5 км.
    6. Дан ступања на снагу (ЕИФ) се одређује као дан потписивања овог Споразума.
  4. Сврха ових обавеза:
    1. Успостављањем трајног престанка непријатељства, ни под којим условима, било које снаге СРЈ и Републике Србије неће ући, поново ући, нити остати на територији Косова или у зони копнене безбедности односно зони ваздушне безбедности како су описане у тачки 3, члана 1, без претходне изричите сагласности команданта међународних безбедносних снага („КФОР“). Локална полиција ће моћи да остане у зони копнене безбедности. Ова тачка неће утицати на договорени повратак особља СРЈ и Србије које ће бити предмет накнадног споразума како се предвиђа у тачки 6 документа који се помиње у тачки 1 овог члана.
    2. Обезбеђење подршке и овлашћења међународних безбедносних снага („КФОР“), а посебно да би се међународне безбедносне снаге („КФОР“) овластиле да предузимају акције које су потребне, укључујући и употребу нужне силе, да би се обезбедило поштовање овог Споразума и заштита међународних безбедносних снага („КФОР“) и допринело безбедном окружењу за међународно цивилно имплементационо присуство и друге међународне организације, агенције и невладине организације (детаљи наведени у Додатку Б).
Члан II: Престанак непријатељства
  1. Снаге СРЈ ће се одмах након ступања на снагу овог Споразума уздржати од било каквих непријатељских или провокативних аката било које врсте, уперених против било ког лица на Косову и наредиће оружаним снагама да прекину све такве активности. Оне неће подстицати, организовати нити подржавати непријатељске или провокативне демонстрације.
  2. Фазно повлачење снага СРЈ (копнених): СРЈ се сагласила са фазним повлачењем свих снага СРЈ са Косова на локације у Србији, изван територије Косова. Снаге СРЈ ће обележити и очистити минска поља, замаскиране експлозивне направе и препреке. Приликом повлачења, снаге СРЈ ће рашчистити све линије комуникација, уклањањем свих мина, зарушавања, замаскираних експлозивних направа, препрека и експлозивних пуњења. Оне ће такође обележити сва минска поља са свим странама. Улазак и размештање међународних безбедносних снага („КФОР“) на Косово ће бити синхронизовани. Повлачење снага СРЈ са Косова у фазама ће се одвијати у складу са доле наведеним редоследом:
    1. До дана ступања на снагу споразума + 1 дан, снаге СРЈ лоциране у зони 3 ће напустити, означеним путним правцима, ту зону како би показале поштовање Споразума (уцртано на мапи у Додатку А Споразума). Након што се верификује да су снаге СРЈ поступиле у складу са овим ставом као и тачком 1 овог члана, ваздушни напади НАТО ће бити суспендовани. Та суспензија ће се наставити под условом да се у потпуности поштују обавезе из овог Споразума и да Савет безбедности УН што хитније усвоји резолуцију о размештању међународних безбедносних снага („КФОР“) да би се избегао вакум.
    2. До дана ступања на снагу споразума + 6 дана, све снаге СРЈ на Косову ће напустити зону 1 (уцртану на мапи у Додатку А Споразума). Биће формирани тимови за везу са командантом КФОР у Приштини.
    3. До дана ступања на снагу споразума + 9 дана, све снаге СРЈ на Косову ће напустити зону 2 (уцртану на мапи у Додатку А Споразума).
    4. До дана ступања на снагу споразума + 11 дана, све снаге СРЈ на Косову ће напустити зону 3 (уцртану на мапи у Додатку А Споразума).
    5. До дана ступања на снагу споразума + 11 дана, све снаге СРЈ на Косову ће окончати повлачење са Косова (уцртано на мапи у Додатку А Споразума) на локације у Србији изван територије Косова, али не у оквиру копнене безбедносне зоне од 5 км. По завршетку овог редоследа (дан ступања на снагу споразума + 11 дана), високи команданти снага СРЈ одговорни за повлачење снага ће писменим путем потврдити команданту међународних безбедносних снага („КФОР“) да су снаге СРЈ испуниле своју обавезу и окончале фазно повлачење. Командант међународних безбедносних снага („КФОР“) може да одобри посебне захтеве за изузеће од фазног повлачења. Кампања бомбардовања ће бити окончана након потпуног повлачења снага СРЈ како се предвиђа у члану II. Међународне безбедносне снаге ће, по потреби, задржати овлашћење да силом спроводе овај Споразум.
    6. Власти СРЈ и Републике Србије ће у потпуности сарађивати са међународним безбедносним снагама („КФОР“) у верификацији повлачења снага са Косова и изван ваздушне/копнене безбедносне зоне.
    7. Оружане снаге СРЈ које се повлаче у складу са Додатком А тј. у одређена збирна подручја или се повлаче одређеним маршрутама неће бити изложене ваздушним нападима.
    8. Међународне безбедносне снаге („КФОР“) ће обезбеђивати одговарајућу контролу граница СРЈ на Косову са Албанијом и БЈРМ1 до доласка цивилне мисије УН.
  3. Фазно повлачење југословенског ратног ваздухопловства и противваздушне одбране (РВ ПВО):
    1. На дан ступања на снагу споразума + 1 дан, ни један ваздухоплов СРЈ, авион или хеликоптер, неће летети у ваздушном простору Косова или изнад ваздушне зоне безбедности без претходне сагласности команданта међународних безбедносних снага („КФОР“). Сви системи противваздушне одбране, радари, ракете земља-ваздух и ваздухоплови страна ће се уздржати од циљања, праћења или другог радарског осветљавања ваздухоплова међународних безбедносних снага („КФОР“) који лете у ваздушном простору Косова или ваздушној зони безбедности.
    2. До дана ступања на снагу споразума + 3 дана, сви ваздухоплови, радари, ракете земља-ваздух (укључујући и ручне противваздушне системе) и сва против-авионска артиљеријска оруђа на Косову ће бити повучени на друге локације у Србији изван ваздушне зоне безбедности од 25 км.
    3. Командант међународних безбедносних снага („КФОР“) ће контролисати и координирати употребу ваздушног простора изнад Косова и у зони ваздушне безбедности почев од дана ступања на снагу Споразума. Кршење било које од горе наведених одредби, укључујући и правила и поступке команданта међународних безбедносних снага („КФОР“) којима се регулише ваздушни простор изнад Косова, као и неовлашћени летови или активирање интегрисаног система ПВО СРЈ унутар зоне ваздушне безбедности, долази под удар војне акције међународних безбедносних снага („КФОР“) укључујући и употребу нужне силе. Командант међународних безбедносних снага („КФОР“) може да пренесе контролу над уобичајеним ваздушним активностима одговарајућим институцијама СРЈ како би надзирале операције, спречиле конфликте у ваздушном саобраћају међународних безбедносних снага („КФОР“) и обезбедиле несметано и безбедно функционисање система контроле лета. Предвиђа се да ће контрола над цивилним ваздушним саобраћајем бити враћена цивилним органима што пре буде било изводљиво.
Члан III: Нотификације
  1. Овај Споразум и писмена наређења којима се захтева поштовање Споразума ће одмах бити саопштени свим снагама СРЈ.
  2. До дана ступања на снагу споразума + 2 дана, државни органи влада СРЈ и Републике Србије ће пружити следеће конкретне информације у погледу статуса свих снага СРЈ:
    1. Детаљне податке, позиције и описе свих мина, неексплодираних експлозивних средстава, експлозивних направа, зарушавања, препрека, замаскираних експлозивних направа, жичаних препрека, физичких или војних опасности по безбедно кретање било ког особља на Косову, а које су поставиле снаге СРЈ;
    2. Све даље информације војног или безбедносног карактера о снагама СРЈ на територији Косова и зонама копнене безбедности и ваздушне безбедности које затражи командант међународних безбедносних снага („КФОР“).
Члан IV: Успостављање Заједничке комисије за имплементацију

Заједничка комисија за имплементацију ће бити успостављена по размештању међународних безбедносних снага („КФОР“) на Косову, како то буде одредио командант међународних безбедносних снага („КФОР“).

Члан V: Највиши ауторитет за тумачење

Командант међународних безбедносних снага („КФОР“) представља највишу инстанцу за тумачење овог Споразума и безбедносних аспеката мировног решења које подржава. Његове одлуке су обавезујуће за све Стране и лица.

Члан VI: Ступање на снагу

Овај Споразум ступа на снагу по потписивању.

Додаци

А. Фазно повлачење снага СРЈ са Косова
Б. Операције међународних безбедносних снага („КФОР“)

А. Фазно повлачење снага СРЈ са Косова

Б. ОПЕРАЦИЈЕ МЕЂУНАРОДНИХ БЕЗБЕДНОСНИХ СНАГА („КФОР“)

  1. У складу са општим обавезама Војно-техничког споразума, државни органи СРЈ и Републике Србије разумеју и сагласни су са размештањем и операцијама међународних безбедносних снага („КФОР“) без препрека у оквиру Косова и уз овлашћење да предузимају све потребне акције у циљу успостављања и одржавања безбедног окружења за све становнике Косова.
  2. Командант међународних безбедносних снага („КФОР“) ће имати овлашћења, без мешања или тражења дозволе, да чини све што сматра за сходно, укључујући и употребу војне силе, да заштити међународне безбедносне снаге („КФОР“), међународно цивилно имплементационо присуство и да врши одговорности које проистичу на основу овог Војно-техничког споразума и Мировног решења које подржава.
  3. Међународне безбедносне снаге („КФОР“) нити било који члан њиховог особља неће бити одговорни за било какву штету нанету државној или приватној имовини током обављања дужности у вези са применом овог Споразума. Стране ће у што краћем року утврдити Споразум о статусу снага (СОФА).
  4. Међународне безбедносне снаге („КФОР“) ће имати право:
    1. да надгледају и обезбеђују поштовање овог Споразума и да одмах реагују на било које кршење и обезбеде поновно поштовање, користећи и војну силу, по потреби. Ово укључује неопходне акције у циљу:
      (1) обезбеђивања повлачења снага СРЈ;
      (2) обезбеђивања поштовања након повратка одабраног особља СРЈ на Косово;
      (3) пружања помоћи другим међународним ентитетима који су укључени у примену или на неки други начин овлашћени од стране СБ УН.
    2. да успостављају аранжмане за везу са локалним органима на Косову, и са цивилним и војним органима СРЈ/Србије;
    3. да посматрају, надгледају и врше инспекцију било којих објеката или активности на Косову за које командант међународних безбедносних снага („КФОР“) верује да имају или могу имати војну или полицијску способност, или могу бити у вези са ангажовањем војне или полицијске способности, или су на неки други начин од значаја за поштовање овог Споразума.
  5. Без обзира на било коју одредбу овог Споразума, Стране разумеју и сагласне су са тим да командант међународних безбедносних снага („КФОР“) има право и овлашћење да примора на уклањање, повлачење или релокацију одређених снага и оружја, и да наложи обуставу било којих активности за које командант међународних безбедносних снага („КФОР“) сматра да представљају потенцијалну опасност било међународним безбедносним снагама („КФОР“) било њиховој мисији, или некој другој Страни. Снаге које се не прераспореде, повуку, релоцирају или не престану да угрожавају или потенцијално угрожавају активности након таквог захтева међународних безбедносних снага („КФОР“), биће изложене војној акцији међународних безбедносних снага („КФОР“), укључујући и употребу нужне силе како би се обезбедило поштовање.

Куманово, 9. јун 1999. године

3 replies »

  1. `генерали` Марјановић и Стевановић уопште нису одговарали пред судом због потписивања капитулације, иако је капитулација по Уставу Југославије проглашена за чин велеиздаје!

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.