АКТУЕЛНО

Соња Караџић-Јовичевић: Радован остављен од свих


Растужи ме чињеница колико је мој отац препуштен сам себи у борби за истину и правду, казала је ексклузивно за „Слободу“ Соња Караџић-Јовичевић, кћерка првог предсједника Републике Српске Радована Караџића, који је утамничен у Хагу.

Једино он нема двојно држављанство, па ни помоћ од било кога. Долазе екипе љекара из Србије и Републике Српске, а само њега нико не обиђе, не прегледа, не пита за здравље. Све породице имају помоћ државе да често иду у посјете, само његова нема, казала је Караџић-Јовичевић у емотивној исповијести за наш лист.

***

*Поштована госпођо Караџић-Јовичевић, рођени сте у Сарајеву. По чему памтите своје дјетињство у том граду? Да ли сте икада након рата посјетили Сарајево и какав је Ваш однос према њему?

Имала сам дивно дјетињство испуњено љубављу, игром, пријатељима, парковима. Мене су Љиљана и Радован добили на другој години медицине. Одрасла сам на студентским кредитима, али не сјећам се да ми је било шта недостајало. Била сам прво унуче са обје стране, у Сарајеву окружена мајчином породицом, у Никшићу очевом. Мажена и пажена. Друштво мојих родитеља чинили су бројни успјешни људи, професори, писци, глумци, спортисти, познати мајстори и занатлије. Одрастала сам уз њих и градила своја пријатељства. Вољела сам школу и учење. Учила енглески, ишла на балет. И била чувана од стварног стања ствари. Не потпуно, јер се није могло сасвим избјећи сазнање да околности у којима сам одрастала нису идентичне околностима других породица.

Бескрајно ми је смијешна констатација „Сарајево вам је све дало“. Да се Сарајево питало, ништа од нас не би било. Јер, од студентских демонстрација 1968. за моје родитеље све је било успореније и теже. Школовање, напредовање у струци….све. Током тог времена, 1974. године Радован је добио књижевну награду са стипендијом и 10 мјесеци је провео у Њујорку. Сваки дан је полиција долазила и два-три сата испитивала маму о том боравку на „трулом Западу“. Свако писмо је стизало отворено, напола подерано. По повратку је већ имао етикету проамеричког човјека, да би само након 15-ак година био прогоњен од исте те Америке, до данас. Неке књижевне награде које је добијао у слободарским књижевним круговима широм тадашње СФРЈ никада му нису уручене. Мали број јесте, али тек годинама касније.

Професионално, обоје су неуропсихијатри са врхунском едукацијом, ученици најбољег стручног, наставног кадра из Лондона и Загреба.

Ја сам била одличан ђак, уписала медицину и вољела студентски живот. Мој шест година млађи брат, слиједио је пут мојим стопама. Тако да нам то Сарајево ништа није „дало“. Сами смо стварали нормалан живот, учили, радили и живјели скромно, а имали колико нам за такав живот треба. Данас, кроз Сарајево често пролазим, одем пословно или да посјетим старе пријатеље који још нису отишли. Са великим бројем сам у контакту. Ни за њих ни за мене то није оно наше Сарајево. За нас је оно Сарајево умрло у априлу 1992. године и брзо сам га прежалила. Баш брзо. Можда зато што се такав крај назирао годинама уназад. Одавно према њему имам потпуно равнодушан став. И сигурно сам у праву, јер исти став има и мој супруг. Рођени смо и одрасли у истој згради, тако да дијелимо већину искустава, утисака и ставова. Он има и додатно искуство страдања током 25 мјесеци у ратном Сарајеву, прије него што је успио да изађе.

*Ваш отац није желио да уђе у политику. Та опција му је буквално наметнута жељом српских интелектуалаца у БиХ. Сјећате ли се тих дана? Да ли Вам је некад, у неком личном смислу, жао што је ушао у политику и што је након ње доживио све оно што јесте, или Вам је у том смислу битнија историјска улога и чињеница да је српски народ поносан на лик и дјело Радована Караџића?

Није то била жеља само интелектуалаца, него превасходно сасвим обичног, забринутог народа. У њему су видјели вођу какав у таквом тренутку треба Србима – поштен, толерантан, спреман да саслуша, храбар да води, али и спреман да слиједи, лишен сујете, народни човјек и вјерник. Вјероватно га је репутација, о којој сам претходно говорила, на неки начин и сама препоручила. Он је био спреман да помогне у почетку, у оквиру Иницијативног одбора, али није себе видио као вођу. Упорно је предлагао људе са више искуства, професоре, политикологе, правнике. Није ту, међу интелектуалцима, било храбрости да се ико прихвати такве улоге.

Наравно да ми је жао што је и он, и сви ми са њим, прошао и још увијек пролази кроз својеврстан, дугогодишњи пакао због тога. Али, са друге стране, пошто се не може назад, кад је већ тако како је, добро је да је оволико цијењен и омиљен међу Србима. Није лако за живота међу Србима бити омиљен. Знате, будала је свако ко мисли да нисмо могли бирати гдје ћемо живјети. Могли смо. Могли смо отићи и давно прије рата. Било је понуда, нажалост у доба када сам била јако млада и нисам учествовала у доношењу одлука. Као љекари, могли смо се било гдје бавити својим послом, можда отворити и приватну клинику и живјети нормално. Пресудила је везаност за породицу, пријатеље, коријене. Због тога ми је највише жао. Али када смо већ остали овдје, нисмо хтјели да дајемо примјер народу да треба бјежати. Ако бјежи предсједник и његова породица, каква је то порука народу? И тако смо само ми остали. Сви други су се снашли почетком и током рата и обезбиједили породице у окружењу и широм свијета. Многи су то учинили на рачун његовог имена и обезбиједили ужу и ширу фмилију, развили бизнис, згрнули богатство и опрали руке од отаџбинско-ослободилачког рата. Такви данас највише паметују о томе шта је и како требало радити.

*По многим српским интелектуалцима, највећа штета нанесена српском народу Дејтонским мировним споразумом јесте препуштање Сарајева и Мостара Федерацији БиХ. С обзиром на то да се ради о градовима које су културно уздизали и кроз историју задужили припадници српског народа, како Ви гледате на тај губитак?

Пречесто слушам тзв. „генерале послије битке“. Заборављају да се етничком измјеном слике БиХ још од седамдесетих и осамдесетих година прошлог вијека, промијенило много тога. Тада смо изгубили. Да будем искрена, интелектуалци нису сами бранили ову земљу – бранио је народ. Ако су се идеје развијале код интелектуалаца, храброст, чојство и јунаштво је било у народу.

А да ли је народ могао да брани претходно већ изгубљене идеје? Није. Не ради се ту о препуштању. То је преамбициозан израз и сугерише да смо те градове имали, па препустили током посљедњег рата. Да смо их имали, не бисмо их морали напустити под пријетњом по живот. Не бисмо били истјерани без икаквих права. Не би толике хиљаде људи изгубили животе. Морате знати да делегација Републике Српске у Дејтону није имала право гласа ни у оквиру српске делегације.

Интелектуалци који су тада одлучивали о судбини Срба са ове стране Дрине нису уважавали интелектуалце који су чинили нашу делегацију и при томе нису ни помишљали на борце и жртве које су пале за, фломастером, предате територије. Они који су одлучивали у име нас, давно су прекрижили и Сарајево и Мостар и многе друге крајеве који су вјековима били српски.

*Можете ли нам у најкраћем објаснити шта сте све доживјели од завршетка рата у БиХ, па до хапшења Вашег оца? Да ли је ико бринуо за Вас и Вашу породицу и да ли је то икако било могуће, а да се не протумачи као подршка господину Караџићу?

Тешко је у најкраћем описати 12 година сваковрсног малтретирања. Претреси у пола ноћи, буђење наше дјеце са пушком упереном у главу. Превртање станова наглавачке, одношење и намјерно оштећивање ствари, крађа вриједности, фотографија, докумената. Прогони, привођења и вишесатна испитивања у полицији. Пријетње да ће отети дјецу и тако натјерати Радована да се преда. Отмица мог брата и каснија пријетња истим третманом мом супругу и мени. Свакодневни и цјелодневни надзор. Уцјене и понуде од пет милиона долара породици ако га предамо. Истрага Тужилаштва БиХ против моје мајке, брата, супруга и мене, а која је обустављена, због недостатка доказа, четири године након што је Радован већ био у Хагу. Забрана рада све те године за нас четворо. Забрана остваривања било каквих прихода и располагања властитом имовином.

Све то вријеме медијска хајка и пљување више домаћих него страних медија, а без могућности да се огласимо, објаснимо, демантујемо.

Стављање на црну листу САД само чланова Радованове породице и ничије више. Многи су се хвалили по славама, кафанама и сахранама да помажу и нама и Радовану и вјеровало им се. Чудно, с обзиром на то да се то лако могло провјерити. Ми смо били ту гдје јесмо, са забраном да се било гдје помакнемо. Испоставило се да је један број људи заиста сакупљао значајне суме новца за ту намјену, са свих страна, а из којег су затим израсле њихове импозантне личне и пословне империје. Знам за те „брижне“ који су сакупљали новац који до нас никада није дошао. Драго ми је што то знају и они који су имали воље и храбрости да одвајају средства, значајна, током свих тих година. Тихо и не знајући једни за друге. Без кафанског хвалисања. Дакле, могло се да се хтјело. И било би лакше и нама и њему у финансирању одбране.

Suspected war criminal and former Bosnian Serb leader Radovan Karadzic, standing at left, takes his seat on the defense bench in the court room prior to the start of his defense at the U.N. war crimes tribunal in The Hague, Netherlands, Tuesday, Oct. 16, 2012. (AP Photo/Robin van Lonkhuijsen, Pool)

Само шачица кумова, пријатеља и комшија имала је храбрости да одржава какав-такав контакт и изрази бригу за све нас. Ријетки на улици нису окретали главу и имали храбрости да поздраве. Срећем те исте људе који се данас топе од наметљиве присности, љубави и бриге за Радована. Слично је и са широм фамилијом. Просто ми је непријатно колико је неке погодило хапшење и његова судбина, грцају у сузама, уздишу и, изгледа, много им је теже него мени. Иако се све вријеме нашег страдања нису јавили ни телефоном. Ипак, поред свих сазнања, љубазна сам са свима, иако наши људи љубазност схватају као слабост. У томе је грешка – љубазност није слабост. То је снага воље и карактера да будеш толерантан и према онима који то апсолутно не заслужују. Научена сам да радим оно што пријатељи очекују и што им годи, и оно што непријатељи најмање очекују. И нико ме не може очарати, па самим тим ни разочарати.

*Поред свих тешкоћа које сте преживљавали у том дугом периоду, какве су биле Ваше мисли у бризи за оцем? Размишљали сте о његовим данима, гдје је, како је… И какав сте исход очекивали?

– Не остаје вам много могућности. Или је негдје жив или није жив. Ако је жив, молите Бога да је добро, да га ништа не боли, да има хране. Ако није жив, да сазнате што прије, да знате гдје је. А ми нисмо знали ништа и свака варијанта је могла да нам се мота по глави и трује душу. Не постоји добар исход ни у једној мисли коју можете имати у таквим околностима.

*Какав сте имали осјећај у тренутку када сте сазнали да је Ваш отац ухапшен? Да ли је тако морало бити и да ли је Србија неком другом политиком могла спријечити изручивање?

– То је невјероватна мјешавина осјећања. Изненађење и радост што је жив и што је добро. Усхићење што ћемо га моћи видјети, загрлити, причати са њим. Понос због начина на који се снашао и живио. Невјероватна прича! Од тадашње званичне Србије, са онима који су јој били на челу, није се ни могло очекивати ништа боље и паметније за све паре које су за то добили. Не мислим да би рјешење било у избјегавању изручења. Рјешење би било у сљедећем реду потеза – када су га већ „открили“, да разговарају са њим, договоре услове предаје, помогну одбрану и обезбиједе фер суђење. Као Срби и као државници, гаранти Дејтонског споразума. То су могли да учине током три дана колико су га држали заточеног у подруму, прије него што ће на сва звона објавити хапшење.

Вјероватно знате да је он био при крају спремања одбране и сетова доказа, са планом да уговори предају почетком 2009. и под условима који неће нанијети штету Републици Српској и Србији. Умјесто тога, урадили су како јесу са покушајем да му одузети компјутер врате пун порнографског смећа и педофилских сајтова, а одузете дискове са спреманом одбраном и доказима да униште. Срећом, ангажовали смо једну дивну даму која је далеко већи ИТ стручњак од тих дилетаната, па су откривени на вријеме.

*Оца сте посјетили у Хагу. Можете ли нам рећи нешто о тој посјети?

С обзиром на високе трошкове пута и боравка у Хагу, у прилици смо да одемо у посјету једном до два пута годишње. Сами финансирамо све трошкове, па онда када уштедимо довољно, тада и идемо. Зато су наше посјете пуне накупљених емоција, актуелних прича, евоцирања успомена. Трудимо се да све то изгледа као нормалан породични скуп у потпуно ненормалним околностима. Сви напунимо батерије за сљедећих 8-10 мјесеци, односно до сљедеће посјете.

Растужи ме чињеница колико је препуштен сам себи у борби за истину и правду. Једино он нема двојно држављанство, па ни помоћ од било кога. Долазе екипе љекара из Србије и Републике Српске, а само њега нико не обиђе, не прегледа, не пита за здравље. Све породице имају помоћ државе да често иду у посјете, само његова нема. А њему, као и осталима, важније од било чега другог јесте да види најмилије. Елем, трајало би дуго да вам набрајам колико неправди и дискриминације још увијек има. Због строгих правила Трибунала, не могу Вам рећи ништа више него што јесам.

*Као љекар, наслиједили сте и оца и мајку. Као политичар, оца. Међутим, ако се може рећи, разликујете се од многих политичара, можда баш због разлога због којег сте у политику ушли?

– Има више разлога и сви се могу збирно назвати жељом за нормализацијом живота. Као први предуслов јесте сагледавање истине, једне и једине, о збивањима у БиХ деведесетих година прошлог вијека, као предуслова за помирење и суживот. Без тога се не може напријед. Поражавајуће је да нисмо далеко одмакли од послијератног периода. Рођена сам 22 године након Другог свјетског рата. О њему сам знала из прича, књига, филмова. Али га ни по чему другом нисам осјећала. А данас, 22 године након посљедњег рата, све изгледа као да је завршио недавно. Да се посветимо напретку сваке врсте – привредном, економском, културном, образовном, научном… имали бисмо друге мотиве за надметање умјесто сталног гађања прстом у око. Зато се трудим да радим на тим проблемима, на начин на који мислим да је примјерен једном посланику, љекару, мајци и супруги. Драго ми је ако се разликујем од других политичара. Сматрам то комплиментом и мотивом за даљи рад.

Црна Гора нам забранила чак и одлазак на гробље у Никшићу

-Одузимање докумената, ограничено кретање. Док смо још имали документе, годинама нам је био забрањен улазак и боравак у Црној Гори. Молила сам да ме полицијским аутомобилом само повезу од границе до гробља у Никшићу и одмах врате, али није било воље ни за толико. Од нас 20 из најближе фамилије, двоје је радило, било је седам пензионера, седам школараца и студената, и нас четворо без икаквих прихода. Дакле, бринули смо сами за себе, међусобно, повезани и тада и данас. Задуживали се и живјели „на леру“. Није било помоћи, али је било много начина да је било жеље. А није је било, навела је Соња Караџић-Јовичевић.

Републику Српску видим као земљу могућности

*Како видите Републику Српску за десет година?

– Видим је као земљу радних и одговорних људи у свим сегментима. Земљу из које људи не одлазе свакодневно, а у коју они, који су већ отишли, имају жељу да се врате. Земљу у којој је ојачана породица, вриједности подигнуте са ријалити шоуа на богат образовни и културни ниво, а рад, труд и знање цијењени и награђени без условљавања припадности политичким странкама. Као земљу могућности у свим сферама живота, у којој волимо, гајимо и користимо оно што имамо, а не кукамо за свим оним што немамо. Земљу планског грађења и развоја на основу образовне, а не политичке моћи. Земљу у којој закони важе за све, у којој се плаћају порези и види гдје се тај новац улаже. Ону у коју се радујеш да се вратиш гдје год да си отишао. И могу још да набрајам. Утопија? Можда. Ако почнемо данас, за десет година ћемо бити, ако не у тој ситуацији, онда бар на добром путу и ближе циљу.

ИЗВОР: СЛОБОДА/ИН4С

————

9.6.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

15 replies »

  1. ЂЕ ЋЕ МНОГИМА ДУША СЛОБОДАН МИЛОШЕВИЋ ЈЕ У дејтону УМЕСТО РАДОВАНА КАРАЏИЋА И МОМЧИЛА КРАЈИШНИКА ПОТПИСАО дејтонски ТЗВ СПОРАЗУМ НИЈЕ РАДОВАН КОМОНДОВАО ВРС НЕГО РАТКО МЛАДИЋ НАС ЈЕ ИЗДАО СЛОБОДАН МИЛОШЕВИЋ А НИЈЕ РАДОВАН КАРАЏИЋ ПИТАМ ОНЕ КОЈИ ГА НАПАДАЈУ ДА ЛИ СЛОБОДАН МИЛОШЕВИЋ СЕ САСТАЈАО СА фрањом тудђманом ИЛИ НИЈЕ ? БРАТЕ РАДОВАНЕ НИЈЕ ТИ ЏАБА БАЈА МАЛИ КНИНЏА ОДПЈЕАО ПЈЕСМУ О ДОДИКУ НЕ ЖЕЛИМ ДА ЗБОРИМ ОН ЈЕ СВЕ ШТО ЉУДИ ЗБОРЕ БАЦА ВЈЕНАЦ У САВУ А РУКУЈЕ СА рватима И ГРЛИЈО СЕ СА тадићем КАД СУ ГА МУЧЕНИКА УХАПСИЛИ У БЕОГРАДУ ТАКО ДА ДОДИК НИЈЕ УОПШТЕ ВАЖАН ИЗ БЕОГРАДА ЈЕ СВЕ ИЗДАНО НЕК АКО ИМАЈУ ОБРАЗА ПОКАЖУ ШТА СУ ПОТПИСАЛИ рватима И балијама НИЈЕ РАШО СЈЕДИЈО НА ДЕДИЊУ ВЕЋ СЛЕДБЕНИК сатрапа ЧУО САМ РЕКЛА КАЗАЛА ИМА БОГА РАДОВАНА БОГ И ПОШТЕЊЕ БРАНИ ПЈЕВА НАШ БРАТ МИЛИВОЈЕ ЂУРИШИЋ СССС

    Свиђа ми се

  2. Питам се , гдје су силни срПски родољуби да помогну? Гдје су разне „части“ и разне „отаџбине“ са све сада генералима а некада бившим питомцима Јозефа Броза који су сви редом и некадашњи чланови СКЈ-„U“ а послије СК Покрет за Ј“U“? Гдје је Предраг Ћеранић , Мирослав Лазански , Стефан Каргановић (који доби силне паре за своје дјело) , Мато Ђаковић , Џевад Галијашевић , Веселин Гатало , сви запослени у „Влади Р. Српске“ на челу са премијерком (бившом преводитељицом у разно-разним „међународним“ организацијама а да јој ни поријекло не помињем) , сви остали блиски режиму укључујући тајкуне из Р. Српске али и Србије који су се од овог народа овајдили и сви остали (да их не набрајам) све до „највећег баје“ („тешког“ , како се прича и читаву милијарду) који живом човјеку поставља таблу? Онако , хришћански , како то иде међу бившим комуњарама.
    Ми , демобилисани борци ВРС у огромној већини незапослени и забављени преживљавањем , воље имамо али моћи и могућности немамо па нека се они који имају моћи и могућности покажу на дјелу.

    Свиђа ми се

    • Kakva hipokrizija je sama ilustracija – fotografija koja ide uz ovaj tekst o dr Radovanu Karadzicu – Milorad Dodik ponosno aplaudira nakon postavljanja ploce sa nazivom studentskog doma! Koji lesinar je taj M. Dodik, a sve je ucinio zajedno sa svojim (i Biljaninim) „prvim obavjestajcem“ Predragom Ceranicem da se sto prije uhapse Radovan Karadzic i general Ratko Mladic. To je isti slucaj kada Dodik sa svojom svitom redovno pojavljuje u Gradini i kad baca u Savu vijence povodom komemoracije ustaskim, jasenovackim zrtvama, a istovremeno prijateljuje sa Hrvatom Draganom Covicem koji redovno posjecuje Blajburg.

      Свиђа ми се

      • Igore, na toj slici Dodik samozadovoljno aplaudira sam sebi i u lice se smije Ljiljani Zelen – Karadzic i karadzicevoj cerki Sonji, ali i citavom srpskom narodu u Republici Srpskoj. Iako je sve radio kako bi pomogao americkim satrapima da uhapse dr Karadzica i gen. Mladica. Ovo Dodik pravi svoju laznu promociju, a dosta citalaca ovog sajta se sjeca sta je govorio o Srebrenici i navodnom „genocidu“.

        Cinjenica je i da su sajtovi Facebookreporter.org i Frontal.rs jedini koji ne prenose bljuvotine i takozvane kolumne spijuna CIA Predraga Ceranica koji se predstavlja kao veliki Srbenda, ali, kao i Dodik radi za neprijatelje Srba i ustase – hrvate!

        Свиђа ми се

  3. Хвала Др. Радовану Караџићу, генералу Ратку Младићу и свим осталим политичким и војним вођама који су крвавих 90-их година успјели да организују српски народ у Босни и Херцеговини на оружани отпор и тако спријечили нови геноцид! Оно што ће сигурно остати још дуго неразјашњено јесте несносиво ратно профитерство (нарочито примјетно на бихаћком ратишту), трговање територијом, политички договори са усташама (пад Купреса о којем је на овом порталу често писао Душан Марић; пасивност војске Републике Српске приликом напада усташа на Западну Славонију, предаја Гламоча, Дрвара, Грахова што је значило нож у леђа Републици Српској Крајини…) и многе друге, веома чудне ствари које су се у том рату дешавале. Да ли је све то могло да се ради без знања и одобрења врховног команданта др. Радована Караџића и каква је његова улога у свему томе била, показаће вријеме. А до тада, једна народа пјесма каже, „Молимо те Василије Свети, нек ти Рашо буде на памети“.

    Свиђа ми се

    • Душко, причаш као да је ВРС била једина снага у васиони, па могла да прекраја границе како је хтела? Сети се: да је Русија била у блату, Кина на стакленим ногама, а Србија, Српска и Крајина – СВЕТЛОСТ У ТАМИ!! Ниси на целој земаљској кугли могао наћи пријатеља да помогне. Наш је рат био игра Аске са вуком, како га држати да нападне што касније? Од 3 државника што су нас подржали – 2 су убијена, а Асад се изгледа спасио. А против нас – ала и врана, и сав онај башибозлук што мора и воли уз јачега (((

      Свиђа ми се

    • Душко ,

      Ако се добро сјећам , чак је и у пресуди ‘ашког „трабуњала“ речено да г. Караџић није имао ефективну контролу над ВРС. Одговор би онда морао дати војни врх који је , да подсјетим , у то вријеме био располућен на бар две струје. Треба се подсјетити и на то шта се у то вријеме све догађало генералу Младићу али и још једном мањем броју способних генерала који су били доказани родољуби (попут нпр. Славка Лисице). Био сам у то вријеме на ратиштима која помињете као она која су „забила нож у леђа“ мојој РСК и понешто знам али нека о томе причају они који су за то били одговорни па нека дају одговоре свом народу и сносе посљедице.

      Свиђа ми се

      • Zaboravljamo da je Radovan Karadzic 1993. godine osnovao tajnom naredbom svoju privatnu obavjestajnu sluzbu „Tajfun“. Da joj je na celu bio stariji intendantski vodnik Branko Ratic iz Dervente. Tajfun je imao svoje organizacione jedinice u Bijeljini, Derventi, Banjoj Luci, Trebinju, Prijedoru Drvaru, B. Gradisci, B. Novom, Palama, Zvorniku. Oni su svoje izvjestaje slali Radovanu Karadzicu na Pale putem interneta, odnosno faksovima. Banjoj Luci, Srpskom Sarajevu. Zitelji B. Luke su znali da je sjediste Raticevog Tajfuna bilo u ugostiteljskog objektima piljara Slavka Roguljica kome je general Talic poklonio jezero – tenkovski poligon u Zaluzanima za obuku bivse JNA od koga je Roguljic napravio ribnjak. Na tom prostoru je Roguljic napravio 2 restorana jedan za siroke narodne mase sa salama za proslave, a drugi za „elitu“, koji se zvao „Bomi“. U „Bomiju“ je B. Ratic imao bazu „Tajfuna“ u kome su njegovi „operativci“ dovodili Radovanove oponente koje su tamo premlacivali dok su sa njima vodili „informativne razgovore“. U Bomiju je Ratic koristio sredstva za tajno prisluskivanje i prepise izvjestaja ih slao licno Radovanu Karadzicu. Ne treba zaboraviti da je u jednom od svojih izvjestaja Ratic pisao – predlagao Karadzicu da smijeni Ratka Mladica i na njegovo mjesto postavi Momira Talica, koji je prije rata radio u Upravi bezbjednosti JNA kome je bio nadredjen gen.nacelnik te Uprave Aleksandar Vasiljevic (porijeklom Bugarin Vasilevski) koji je 1987. godine bio oficir bezbjednosti u Sarajevu u Komandi Sarajevske vojne oblasti. U ta, ratna vremena, B. Luka i B. Gradiska su bile prepuna hrvatskih obavjestajaca i spijuna, a jedan od takvih je i Biljanin i Dodikov „prvi obavjestajac“ Predrag Ceranic, po majci Hrvat iz Zenice, predratni dousnik SDB BiH. Karadzicev pregovarac sa Tudjmanovom Hrvatskom je bio i banjalucki autolimar Mico Mihajlovic koji je imai svoju autolimarsku radnju u Gracu i u to vrijeme imao slobodan prolaz kroz Hrvatsku kada je dolazio u Banju Luku gdje je imao (i sada ima) stan u ul. Ante Jakica (sadasnja ulica Drage Malica) Mico Mihajlovic je tokom rata jednom prilikom pokuzao da kroz Hrvatsku do B. Luke prosvercuje 6 cisterni dizel goriva i benzina. On je taj konvoj licno pratio, ali su ga Hrvati uhapsili a gorivo i cisterne oduzeli. Radovan karadzic je licno intervenisao kod tadasnjeg hrvatskog ministra vanjskih poslova. Hrvati su pustili Mihajlovica, ali su Hrvati cisterne i gorivo zaplijenili. I jos jedna zanimljivost, Milorad Dodik je tada bio u rezervnom sastavu na aerodromu u Laktasima – Mahovljanima, a Slavko Roguljic je poslao svog sina na sokolovanje u americku vojnu kakademiju West Point. Branko Ratic je nakon rata volsebno nestao, pretpostavljam da je kao i Predrag Cerenic, Nedjeljko Kesic, Zdravko Samardzija, Vojin Bera i mnogi drugi bio zasticeni – tajni svjedok na haskom kazamatu….

        Свиђа ми се

      • Djordje,

        Прилично сте тога изнијели али је проблем много сложенији бар што се тиче шпијунаже и увезаности разних служби. Шта се све догађало у Бањој Луци , не би Вам могао рећи јер сам био заузет тј.на ратишту. Помињати те догађаје а не поменути „Каритас“ и првог човјека истога бискупа Комарицу који је био са „лијепом њином“ на директној вези помоћу сателитских телефона из арсенала НАТО-а је сумњиво. Исто тако сам примјетио да помињете Додика. Тачно је да је Додик био у војној полицији на аеродрому Маховљани али је исто тако тачно и то је је скупа са читавом породицом побјегао за Београд пошто су га његове комунистичке везе у ЈНА укрцале на посљедњи лет фамозног „Кикаша“ за Београд. Можда се он и даље водио у војној евиденцији (као што се у евиденцији ваздухопловства водило и неколико хиљада сличних њему који ни не видјеше рата као ни он) али је чињеница да је побјегао. Када је био посљедњи лет „Кикаша“ провјерите сами. Шта је све послије радио и за кога то је дуга прича.
        Овим не браним никога. Напротив. Било би лијепо сазнати читаву истину ко је и због чега учествовао у силним издајама овог напаћеног народа.

        Свиђа ми се

      • @RASPUCHIN 12. јуна 2018. у 07:53

        Tacno je, sto ste rekli, da je problem sto se tice spijunaze u B. Luci u vrijeme o kome govorimo bio mnogo slozeniji. Treba se sjetiti, bilo je mnogo raznih dogadjaja. Jedan od njih je bila i provala u Dokumentacioni centar „VERITAS“ koji je u BL drzao Savo Strbac. Pokradeni su iz njega razni dokumenti i vjerovatno hard diskovi iz kompjutera u kojima su bili pohranjeni. U to vrijeme uz asistenciju Milorada Dodika, kad je Biljana Plavsic „obojenom revolucijom“ u kojoj su ucestvovali Predrag Ceranic i sadasnji ministar unutrasnjih poslova Dragan Lukac koji su preuzimali MUP u Banjoj Luci. Predrag Ceranic je od strane Dodika „obnasao“ funkciju nacelnika Operativne uprave Obavjestajno bezbjednosne sluzbe Republike Srpske, skraceno OBS RS. Dodik je za direktora OBS postavio generala Boska Kelecevica koji je na pocetku rata sluzbovao negdje u Sloveniji. Kada je izvrsena provala u „VERITAS“, nije vodjena nikakva istraga. Navjerovatnije po naredjenju Dodika, sto mu je kasnije bio izgovor da preda istorijsku gradju i artefakte iz Jasenovca Muzeju holokausta u Vasingronu…Lukac i Ceranic su do mup-a dosli transporterima SFOR-a u kojima su bili i pripadnici britanskog kontingenta, obavjestajci kao i pripadnici MI 6 i kao obezbjedjenje brtianskog SAS-a.

        Treba se podsjetiti da je, prema pisanju reportera BBC, Tima Marshala (koji je napisao knjigu „IGRA SENKI ILI KAKO JE SKINUT SLOBODAN MILOSEVIC) 4. oktobra 2000. godine u „seoskoj kafani u Laktasima“ na sastanku, kome su bili prisutni Milorad Dodik i njegov „prvi obavjestajac“ predrag Ceranic, kao i izdajnicka klika predstavnika obavjestajnr sluzbe Generalstaba JNA i civilnih bezbjednosnih sluzbi Srbije naklonjenih Zapadu. Na tom sastanku je tacno isplaniran redosled dogadjaja koji ce se odvijati pred (i u) Narodnoj Skupstini Srbije 5. Oktobra 2000. Milorad Dodik je svakako bio jedan od kljucnih aktera u petooktobarskom prevratu te godine, zajedno sa veleizdajnickom klikom „petooktobaraca“ iz Srbije. Dodik je cak i pisao pismo predsjednikui Milosevicu koje je cini mi se pocinjalo prvom recenicom -„Milosevicu, spasi Srbiju, ubij se!“…

        Onima koji su radili tada u OBS RS, opstepoznata cinjenica je bila da su od americke CIA bili „donirani“ kompjuteri za OBS samo za Operativnu upravu kompjuteri iz kojih su se sa prednje strane desktopa lako vadili hard diskovi. Svakog dana, na kraju radnog vremena P. Ceranic je u svojoj tasni iznosio hard disk u svojoj tasni i nosio ga u konspirativni stan gdje su stanovale dvije sestre Hrvatice. Jedna od njih mu se bila i ljubavnica, a drugu je dodijelio jednoj od uprava koje su bile u sastavu Operativne uprave, tako da je on na hard disku koji je nosio u taj konspirativni stan imao sve podatke o operativnim obradama i saradnicim i izvjestajima sa terena koji su u B. Luku stizali iz podrucnih jedinica sa teritorije Republike Srpske i kasnije iz Detasmana Brcko.

        Sta je sa kompletnom dokumentacijom mogao raditi Predrag Ceranic moze se pretpostaviti, pogotovo sto je u jednom od svojih intervjua nedeljniku SLOBODNA BOSNA u kome je govorio o „najstrozijoj tajni CIA i njenom fijasku na Balkanu“ eksplicitno rekao da je radio za CIA.

        Naravno, kada su, nakon pada predsjednika Sarovica dosle druge vlasti u Republici Srpskoj, i kada se OBS RS ujedinila pod pritiskom USA, dokumentacja OBS RS je poslana u Sarajevo u sadasnju zajednicku Obavjestajno bezbjednosnu sluzbu (OBA – OSA). Nakon te transformacije, Ceranic je jedno vrijeme ostao da radi u OSA, u sektoru za dokumentovanje ratnih zlocina, a nacelnik te uprave za dokumentovanje ratnih zlocina mu je tada postao Ramic Zlatan koji ga je i angazovao (dok je bio student Filoloskog fakulteta u Sarajevu) za rad u predratnoj SDB BiH i dao mu pseudonim „Slavuj“, jer je Ceranic bio vrlo produktivan u pisanju i slanju izvjestaja o kolegama, studentima hrvatske nacionalnosti.

        Свиђа ми се

  4. Браћо Срби, има ли нас или смо нестали.
    Радован је Радован, борио се, бори се – али мало ко од нас то заслужује. Радован је лепо име, његови одн ми који смо уз њега, радујемо се помену његовог имена, имена лекара, песника, отреситог србо-црногорца. Издали смо и издајемо сами себе, па је и Радован упао у коло наше издаје.
    Али – он се бори као лав. Не могу му ништа јер верује, јер се бори и јер ће живјети вечно.

    Свиђа ми се

  5. Eh, Sonja, Sonja! Srbin, ako je na vlasti, ne bi bio Srbinom ako bi pomogao Srbinu; oprosti mi: i ovo sto je“na vlasti“
    gordi se nesrpstvom- svojim, naravno i eto!, nigdje- nema ga!- Srbina da Srbinu pomogne. Istina je: radi dzepa i, moguce, nesto dolarcica u njemu, ni grobove majki im ne poznaju, a kamoli
    Suznja Radovana…

    Свиђа ми се

  6. РАДОВАНЕ СРБСКИ СВИ СУ ПРАВИ СРБИ ЧЕТНИЦИ СА ТОБОМ СА ОБЕ СТРАНЕ РЕКЕ ДРИНЕ ПОШАЉИ БОЖЕ СВЕТОГ АРХАНДЂЕЛА МИХАИЛА ДА РАЗБИЈЕ хашка робијашка ВРАТА И ОСЛОБОДИ НАШЕГ РАДОВАНА БРАТА ГОСОДИНА ЂЕНЕРАЛА РАТКА МЛАДИЋА И СВУ БРАЋУ НАШУ МИЛУ И ДРАГУ КОЈА НИ КРИВА НИ ДУЖНА РОБУЈЕ И НИКОМ НИШТА ДУГУЈЕ ИЗДАЛИ ГА партизани ИЗ БЕОГРАДА ТОГ СРБСКОГ ОКУПИРАНОГ ГРАДА ЂЕ НЕ ВЛАДА ВИШЕ ПОШТЕЊЕ ЧОЈСТВО СЛОБОДА И ПРАВДА МНОГИ СЕ лажном ДЕМОКТАТИЈОМ КИТЕ А усташке шиптарске и ханџар дивизије ратне злочинце ИЗ БЕОГРАДА ШТИТЕ БТРДЂАНИ ТЕ И ЗАГОРАНИ ТВОЈЕ ИСКРЕНО ВОЛЕ И ВАЗДА СЕ БОГУ ЗА ТЕБЕ РАШО МОЛЕ КРСТ ТИ РАШО ПРАВОСЛАВНИ НА ПРСИМА БЛИСТА И СИЈА БИЋЕ КОСОВО МЕТОХИЈА КРАЈИНА РЕПУБЛИКА СРБСКА ВЕЛИКА СРБИЈА ВИШЕ ВРЕДИ ТВОЈА СЛИКА НЕГО СВА западна јевропа И америка ИЗ ВАСОВОГ ПЛЕМЕНА СИ ПОРЕКЛОМ И РОДОМ НИЈЕСИ ДАО ДА СЕ ВИНО МЈЕША СА ВОДОМ ИЗ ЧЕТНИЧКЕ ФАМИЛИЈЕ КА И ПОТИЧЕШ КОЈА ЧУВАЈУ ОБРАЗ ЧОЈСТВО И ПОШТЕЊЕ ДАЈ БОЖЕ ДАДОЧЕКАМО ИДУЋЕ ГОДИНЕ СВЕ СРБСКО ОСЛОБОДЂЕЊЕ И ВАСКРСЕЊЕ РАДОВАНЕ СРБСКИ СОКОЛЕ И ТИЋУ ПО ДЈЕЛУ СИ РАВАН МИЛОШ ОБИЛИЋУ КОБИЛИЋУ ПОКОЉЕЊА МЛАДЂА СЕ СА ТОБОМ ПОНОСЕ И ДИЧЕ ЖИВ НАМ БИЈО И ЗДРАВ НАШ СРБСКИ ЈУНАЧЕ ОД СВЕГ СРЦА САСТАВИЈО НАЈБОЉИ И ЗАБРАЊЕЊИ СРБСКИ ПЈЕСНИК ОД јевропљања ЧЕТНИЧКИ ШЕКУЛАР ПЕСМА ЗА ФАМИЛИЈУ РАШЕ КАРАЏИЋА ПРИЈАТЕЉЕ И СЛОБОДАРСКЕ СЛЕДБЕНИКЕ КОЈИ ПОШТУЈУ СРБСТВО ВЕРУ СЛОБОДУ И ЧЕТНИКЕ СССС

    Свиђа ми се

  7. СЕСТРО НЕК ТИ БОГ ВАЗДА И СВЕТИ ОТАЦ ВАСИЛИЈЕ ОСТРОШКИ СЛАВА МУ И МИЛОСТ БУДУ У ПОМОЋИ ТВОЈ ТАТА РАДОВАН КАРАЏИЋ И ПРВИ ПРЕДСЕДНИК РЕПУБЛИКЕ СРБСКЕ ЈЕ ЗА МЕНЕ ДРУГИ КАРАДЂОРДЂЕ И ГОСПОДИН ЂЕНЕРАЛ РАТКО МЛАДИЋ И СВИ НАШИ МУЧЕНИЦИ КОЈИ НИЈЕСУ НИКОМЕ КРИВИ НЕК НАМ ПОМОГНЕ ГОСПОД РАДОВАНЕ ЧЕКАЈУ ТЕ БАНОВА ЛУКА РОМАНИЈЕ ПАЛЕ СССС

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.