ДРУШТВО

Комнен Коља Сератлић: Љубав није поражена патњом


Траг у времену из црног шешира

Љубав није поражена патњом

Комнен Коља Сератлић (хумореска)

Све ће нам одузети, чак и љубав која је Божји дар. Ко? Помозите да заједнички одговоримо на то питање.

Када су питали једног логораша (провео је четири године у Бухенвалду) како се осећао, одговорио је „да његове патње нису ништа у поређењу са његовим сломљеним срцем због оних јадних немачких младића који су били тако сурови и да мислећи о стању њихових душа не могу да нађем мира…“.

Молим, нисам добро чуо. Шта кажете? Поређење. Поређење ми није ни у подсвести. Не знам зашто сам цитирао несрећног логораша. А, ви, да ли ви знате? Можда ви немате мира због стања душа светских путујућих циркузаната, разних домаћих издајника, превараната, лажова.

Народ. Који народ? Народ, којег је газио ко год је хтео, у коме је владала и влада неједнакост, који последњих година за оне који владају не постоји, понижен, преварен, покраден, испљуван народ не може створити правну државу. Тако српски народ нема државу. Српски народ нема ни територију, нема ни границе. ОНИ су се поносили, хвалисали по свету и у ОУН, што су својевремено (најезда исламиста) укинули границе. «Држава Косово» има границе.

Пензије. Није њима лако. Ни Њему, ни Њој. Некада (а и сада) се с мостова скакало у реке, а они с мостова упућују поруке. Боље би било да су Он и Она скочили с моста и охладили главе. Запевајмо сви: „Испратите нас до по моста, Њему и Њој хвала, нама доста“).

Какав Закон? Kоји Закон? Kако се може укинути нешто што је незаконито? Какво повећање пензија? Пре него што скочите с моста, вратиите оно што сте отели. Ћуј мене бан – отели, украли и поклањали разним Клинтонима, Порошенкима, Гузманима, Шредерима, Додикима и др. (не знам да ли је ово исправно граматички). Ко вас туче по ушима да изјављујете да ћете повећати пензије? То је најбољи виц у 2018. години.

Зар вам није жао Њега и Ње? Осећам да вас је страх шта ће се са њима десити, несрећни сте, срце вам је сломљено због стања њихових душа.

У суштини, ради се о непрекидној двадесетчетворочасовној неподношљивој лакоћи лагања. Ех тај Гете био је чудо невиђено – каже: „да је истина супротна нашој природи, али да то није случај са заблудом“. Прецизније: „Истина захтева да себе препознамо као ограничене, док нам заблуда подилази, ласка нам да смо на овај или онај начинн неограничени“.

Све бисмо ми ово сварили, преварили, и свако јутро избацили, да се то догађа неком другом и у неким другим временима. Откуд нам толика моћ праштања према онима који нам наносе патњу? Шта се дешава ако им не опростимо?

Поучна је прича француског генерала Мориса д Елбеа: за време револуције његови људи су заробили неколико Плавих и желели су да их стрељају; морао је да се сагласи и против своје воље, али је инсистирао да прво прочитају Молитву Господњу наглас, што су и учинили, и када су дошли до речи „Опрости нам дугове наше, као што ми опраштамо дужницима својим“ они су схватили, заплакали су и пустили заробљенике на слободу.

У Србији има превише мученика, а лакрдије су поревазишле сваку меру. Људски мозак то не може више да схвати. Не би било добро да наше патње буду оптужбе за оне који нас муче, јер плаћање истом мером представљало би по њих ужасан али тачан прорачун. Не смемо остати у сећањима наших мучитеља као њихове жртве, већ као помоћници. Свакодневно им помажемо, аплаудирамо, уздижемо, дајемо им гласове на изборима.

Све што је више клевета и лажи, Он, Она и Они су нам милији и дражи.

Гледано са социолошког и психолошког становишта, познато је да једну земљу може захватити колективно лудило. Не само земљу, ЕУ је колективно лудило, са једном Штазијком на челу.

Као сведок времена износим доживљене чињенице. Те чињенице су такве да нормалном човеку личе на вицеве, хумореску. Али, само те чињенице могу једнога дана послужити вајним историчарима, „српским“ историчарима, да пишу историју. Они је, додуше, сакодневно пишу и на електронским медијима лапрдају, поготово они дрр, мрр нарцисоидни јапаијевци (ја па ја) у кругу Двојке, а не знају истину ни о једном српском датуму. Величају и славе антисрпке датуме, а неке велике српске датуме и не спомињу, или их се са накнадном памећу присете.

Нникада се не сме заборавити 15. фебруар 2001. године када смо се окупили у Марићевића јарузи код Орашца, где је почео Први српски устанак; тај датум је један од најбитнијих историјских, културних и политичких датума у историјском календару Србије; нико, забележено је и оловком и камером, није био присутан од досманлијских вођа. Још су били у заносу и победоносној еуфорији након пироманске петооктобарске револуције. А онда је досманлијама и њиховим историчарима дошло из ду*ета у главу какав су грех починили, тако да су 10. јула те године одржали ванредну седницу Скупштине Србије, донели Закон о проглашењу 15. фебруара за Дан државности, Дан уставности. Некако им се све то, како се каже у народу, „збрчкало у глави“, јер су разапети између комунизма и досизма.

Последњих година, тако ми се чини, односно нека ми Свевишњи суди ако грешим, све више прослављамо, или се утркујемо да обележимо неки ранији или нови датум, који нам је наметнут, односно, који нам намеће Јевропа и Империја зла.

На крају предлажем да све што су до сада изговрили, Он, Она, Они, посебно изјаве на мосту, које су ме натерале да све ово трабуњам, уврстимо у значајне српске датуме. Зашто су изјаве на мосту значајан српски датум – јер ми пензоси живимо од наде и утопије. Свеколико лето, сваколику јесен, свеколику зиму, чекаћемо „највеће пензије“, јер мучитељи дају дугачке рокове како би могли мирно да наставе са мучењем.

Све наведено Андрић је сажео у пар реченица:

Заразити неког чекањем, то је најсигурнији начин владања њиме, то значи учинити га непокретним и безопасним потпуно и заувек, и та обмана чекања тврђа је од сваког затвора и јача од најјачих букагија, јер се, са много среће и вештине, из затвора може побећи и окова се може човек ослободити, али те обмане(!) – никад ни довека. Све што јесте и што знате, умете и можете, стављено је у службу тога чекања без краја и без икаквог изгледа на остварење. Једнима век прође у мучном и узалудном чекању, а други добију и без најмањег чекања све што желе и чему се надају.“

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.