АКТУЕЛНО

ПРИЧЕ СА ДУШОМ: Откако је НАПУСТИЛА ГРАД да би живела крај извора и печурака, сви јој постављају исто питање „Која је ово гљива?“


Кућа се налази на 950 метара надморске висине, а ту је и много извора пошто је Јелова гора веома влажна и премрежена бројним потоцима и двема рекама. Лети могу лепо да спавају упркос високим дневним температурама, а и окружени су шумом, у заветрини, па за разлику од комшија, немају проблема са ветром.

Грејна сезона уме да потраје до јуна, а некада већ у септембру наложе ватру. Зиме су пуне снега, а ледени дани потрају и дуже од месец дана, па уз залеђену воду и нестанак струје, како кажу, снег губи на дражи. Ужице им је најближи град, а нису предалеко ни Пожега, Бајина Башта и Косјерић.

„Одрасла сам у Ужицу, у старинском делу града који се зове Ракијска пијаца, који је у неким својим деловима још увек задржао тај свој шмек предратног, чак и турског периода на овим просторима.“

Јунски дан током којег смо разговарали за Приче са душом није био обичан за Милку Аџић. Одмах после гљиварске манифестације Вилино коло у Петровцу на Млави, где се већ трећу годину заредом, окупљају познаваоци гљива, вратила се свакодневним навикама.

Пошто су дозреле боровнице, прошетала се да провери ко и како их бере, јер је пре неколико година имала проблем са групом берача који су то чинили чешљевима, који су недозвољено средство за брање ових шумских плодова. Набрала је неколико вргања и 300 грама боровница, очистила гљиве и оне које су за сушење изрезала и сложила у дехидратор.

Боровнице је појела, а да није сезона малина, а берачи у малињацима у комшилуку, попила би и кафу са комшијама. Као и сваког јутра или вечери уређивала је фејсбук страницу „Која је ово гљива?“, писала за блог и одговарала на питања, која стижу мејлом и телефоном.

Милка је гљиварка-куварица, дегустаторка и неко ко воли да испробава старинске и туђе рецепте. Њен живот у градској средини потрајао је до 2014. године и осим кратког периода студија у Сарајеву, све време био везан за Ужице. На тадашњем Радију 31, првом приватном медију у Златиборском округу провела је 10 прелепих година, радећи као новинарка, организаторка програма, музичка уредница. Опробала се у још неколико послова, али је зов искорачивања из уцртаних 9-17ч шаблона рада, био је јачи.

Ових дана биће тачно четири године како са супругом живи на Јеловој гори, у засеоку Мијатовићи, а пре тога никакве родбинске, нити неке друге везе нису имали са овом планином.

Место је одабрало мене, тачније чекало ме је. Кад су се стекли услови да супруг и ја купимо малу дрвену викендицу, кренули смо у потрагу. Одувек смо сваки слободни тренутак проводили по шумама изван града, са корпама у рукама. Тако је живот у малом стану у центру града био кудикамо подношљивији. Маштали смо о шумској оази, која би била само наша. Јелову гору нисмо познавали, а један једини оглас у том тренутку нудио је викендицу овде, са малим малињаком и мало већим комадом шуме, што нам се учинило савршеним, посебно на удаљености од десетак километара од града – сећа се Милка.

Комшиница Олга је прва посетила ову породицу, са својом јетрвом, тетка Славом. Милка понекад пије њихове ритуалне кафе у подне, са Славом и њеним Радисавом, чика Војином и Милком, и њеним добрим пријатељем, Драгојлом, њиховим сином. Ту су Душанка и тетка Милица, али и Тома и Милунка, чији су их трактор и лада нива спасили више пута.

Погледали су викендицу, место им се није допало, али је Милку привукао путић који је даље водио у шуму.

– Продужили смо, да бих видела какви се гљиварски терени тамо крију, и ођедном смо се, крајње ненадано обрели на платоу са кућом, окруженом шумом. Видик из дела дворишта је био нестваран, пуцао је све до Овчара и Каблара, а под ногама простирала нам се житница Златиборског округа, Лужничка долина. Кућа је била огромна, сасвим уништена, отворених врата и прозора у већем свом делу, али сам ја свеједно осетила као да сам ту већ била. Тада нисмо знали да ли је на продају и ко је власник, али мој ентузијазам је био заразан и све се развијало у жељеном правцу, па смо ускоро постали њени власници. Било је то у пролеће 2014. године, након године у којој смо постали свесни да Ужице, наш родни град, више нема воду за пиће којом се дичио претходних деценија, да је ваздух зими један од најзагађенијих у Србији и да ту, у Ужицу за нас више некако нема места. Чињеница да смо пар без деце убрзала је нашу одлуку да стан од педесетак метара квадратних заменимо осетно пространијим стамбеним простором на, за нас, савршеној локацији и сасвим се преселимо. Сада овде уз нас двоје, живе и наши љубимци, Василије и Арсенија, моје пратиље у гљиволову, који су ту доспели као штене и маче, одбачени од неодговорних власника.

Постоје гљиве без којих којих не би било дивних горгонзола, врхунских вина, хлеба, лекова за биљке, природних боја, и можда најважнијег – пеницилина. Милкин супруг на скуповима свима на почетку каже: „Само је немојте питати ништа о гљивама!“.

Мијатовићи су заселак у Гостиници, великом селу, и по пространству и по броју становника. Углавном старији житељи станују у свега неколико кућа, има и неколико викендица, свуда су малињаци и у сезони буде прилично живо.

– Ми смо на крају једног пута, макадама, који води у шуму, неколико стотина метара од асфалта, а толико су удаљене и најближе куће наших Мијатовића. Највише времена проводим са Олгом, она је удовица од 70 и кусур година и највећи део године је сама (изван сезоне малина). Она има једну краву, неколико оваца, 20 кока чепркуша, стари воћњак у коме има и шљива скоро ишчезле сорте маџарке, најлепше за пекмезе, слатко и пите. Има и пластеник, од ње се снабдевамо млеком, јајима, сиром, кајмаком и ракијом, то плаћамо, такав је договор, све остало добијамо, воће, поврће, њену љубав и пажњу, мајчинску бригу, ручак када не кувамо, питу за доручак… Она сама ће вам рећи како сам ја њена трећа кћерка, а Драгоја обожава јер све што ја огласим и продам од њених производа преко фејсбука, он потом развози и дели, најчешће на свом радном месту у граду. Олга је и неисцрпан извор инспирације за писање, она све зна о свему, од зидања куће до тога шта чинити да немаш проблема са змијама – каже Милка за Приче са душом.

Осим чистог ваздуха и изворске воде, на планини имају специфичан спокој, простор, птице, свест о којечему што је, како кажу, до тада пролазило неопажено.

– Имамо пажњу, посвећеност, специјалну врсту усредсређености, интроспекцију. Имамо људе којима је стало, који вас слушају док причате и гледају док то чините, који вас зову телефоном да питају како сте ако чују да вам нешто фали. Град ми је постао извор стреса, не знам, вероватно зато што ретко тамо идем и то једино када баш морам, па је то везано за админстрацију, болницу, гробље… Град више нема ништа што би ми понудио, да ме привуче и задржи, некако сам га изгустирала, ваљда је то у вези са крштеницом – искрена је.

За гљиве се заинтересовала деведесетих година, када је на послу, на радију, имала екипу за гљиварење. И њена сестра је знала за неколико јестивих врста захваљујући боравку у викендици на пола пута између Ужица и Златибора, па је Милка имала уз кога да научи најчешће, најпопуларније и најукусније врсте.

– То гљиварење била је прилика за дружење са драгим људима, али ја сам оно што зову штреберком, неко ко воли да чита и прича, нереализовани просветни радник, чини се. Литература се множила, интернет се ширио, апетити расли, а и супруг је из те исте гљиварске екипе. Све се одвијало неосетно, сад кад размишљам, увучена сам, усисана у то магично царство. Неки би вам рекли: „Све су печурке гљиве, а све гљиве нису печурке“. Гљива је у ствари мицелија, једна паучинаста творевина испод површине земље, нама најчешће неприметна. Када се осети угроженом, а за то се стекну услови (сунчева светлост, температура и влага), она избацује плодоносно тело на површину, печурку, као начин да продужи врсту, да се размножи.

За Приче са душом скромно каже да је по њеним стандардима њено знање о гљивама недовољно, јер је стално у окружењу људи који више знају. Задовољна је јер јој се чини да је иза себе оставила ону прву фазу, у којој се гљиве виде само као нешто материјално, храна или новац.

– Оно што је доступно голом оку од њих толико је разнобојно, разнолико да завређује нашу пажњу. Као главни разлагачи материје органског порекла на нашој планети чине наш живот могућим. Њиховим нестанком, на чему људи здушно раде и свесно и несвесно, у рекордном року били бисмо сасвим затрпани травом, лишћем, гранама… Све у вези са њима је чаролија, начин на који се појављују, расту, размножавају, хране, остварују „сарадњу“ са биљкама, алгама, њихови облици, боје, места која изаберу да се на њима појаве, моћ коју имају, стварну, као и ону коју им приписује народно веровање. У природи је превише непознаница, па без претеривања могу рећи да је микологија (наука о гљивама) можда њима и најбогатија. О гљивама ће се свакако, у разноразним контекстима и на разним нивоима, тек причати.

Кроз Милкине руке прошло је на стотине врста гљива, а захваљујући фејсбук страници „Која је ово гљива?“ коју уређује, у контакту је са бројним гљиварима са простора бивше Југославије, више од 6.000 их је тамо.

– На различитим теренима, у различито време, на различитим надморским висинама, уз различито дрвеће, расту различите врсте, а мишљења сам да је књишко знање једно, а учење на терену нешто сасвим друго и да поуздано научите само ону врсту која вам је барем једном била у рукама.

Гљиве није препоручљиво јести сваког дана, а препоруке стручњака су да горња граница буде 1,5 кг свежих по особи недељно. Оне су због свог састава и грађе додатак, никада основа јела, оне поправљају укус. Савршено се, у зависности од врста, комбинују са јајима, пиринчем, тестенином, пасуљем, месом, поврћем.

– Колико их беремо, ми их у кући мало једемо, али оне су неисцрпан извор инспирације за све који воле да су у кухињи, а ја сам једна од њих. Много је врста неправедно запостављено, док су друге, по мојим критеријумима исто тако „извикане“. Оно што увек прво чиним са новом врстом је да гљиву, јестиву и претходно добро проучену, испробам припремљену на што једноставнији начин, најчешће је то само бачену на загрејан маслац помешан са мало уља од семенки грожђа. Те масноће неутралног укуса дозвољавају гљиви да пусти своју арому, а мени да проценим за коју комбинацију је та врста најпогоднија. И из „неугледних“ гљива може се извући ремек-дело уколико им потрефите начин припреме. Због тога моја листа најукуснијих врста многима изгледа у најмању руку чудно. Већину испробаних рецепата поделим са осталима, мада оне старинске љубоморно чувам.

Мада је тренд повратка природи све популарнији, и иако су бројни они који их тапшу по рамену, свесни вредности искорака који су направили, Милка каже да многи имају сасвим погрешну представу о тежини таквог начина живота, идеализујући га.

– Често сам у прилици да саговорнике убеђујем да направе штих пробу, тако што ће прво закупити неку некретнину, а не да сасвим руше мостове и везе са градом. Живот на планини није толико интересантан већини, колико сеоски, у „питомијим“ и питорескним пределима. Земљорадња никад није била моја „шољица чаја“ и љубав према гљивама у потпуности је определила стил живота којим данас живимо. Док нам здравље и године то буду дозвољавале… – испричала је Милка у својој Причи са душом.

 

Њен сајт пронађите ОВДЕ.

Текст: Ненад Благојевић www.pricesadusom.com

Фотографије: приватна архива Милке Аџић

 

ИЗВОР: www.pricesadusom.com

—————-

20.6.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

1 reply »

  1. Alal vera!!! Divim se mladim ljudima koji se dozvase pameti.Cuo sam za neke koji su otisli iz bg u Pirot na staru planinu pre 4 g. Sada posle tih 4 godina im ne pada na pamet da se vrate nazad odakle su dosli.To je buducnost nasa,to je zivot.Pozdravljam sve koji nameravaju da promene svoj zivot odlaskom u prirodu.

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.