АКТУЕЛНО

Властимир Вујић: Када изађем на терен, ја знам да игра почиње


БУДИМПЕШТА / КУЛА – Пројекат “Наша Кула и наши људи” настављамо интервјуом са професором Властимиром Вујићем који смо обавили у Српској гимназији “Никола Тесла” у Будимпешти, где он ради као професор физичке културе и спорта.

Властимир Вујић / Фото: Лична архива

Професор Властимир Вујић је човек који иза себе има неколико различитих каријера – притом је у свакој од њих изузетно успешан.

Тренерску каријеру започео је у ФК “Младост” у Новом Саду, где је водио најуспешнију генерацију у историји клуба. Образовањем се са великим успехом бави од свог доласка у Будимпешту. Извео је велики број генерација, које су захваљујући њему, постизале врхунске успехе и то на највишим нивоима свих школских такмичења у Мађарској.

Он је притом веома значајна фигура српске националне заједнице у Мађарској, с обзиром на то да веома активно учествује, али и унапређује друштвене активности свих наших људи у региону. Своју новинарску каријеру започео је у НИН-у, дуго је писао за Сведок, редовно пише за Печат. Политиком се бави аналитички, пише о друштвено-политичким приликама у Мађарској и о томе како се оне одражавају на регион. Веома је критичан, новинарски независан. Има веома изражен став, али је политички неопредељен.

Добитник је многих признања од којих су можда најзначајнија звање Српског витеза Првог реда и награде за животно дело у новинарству од стране Међународне организације “Златно перо Штајерске” из Марибора. Велики је Србин, али и локал-патриота. У Кулу се враћа веома често, иако су околности због којих је отишао из ње биле такве да је имао разлога да се не врати.

О свему овоме, као и о многим његовим ставовима читајте у интервјуу који је испред вас.

Српска гимназија “Никола Тесла” / Фото: Б. Г.

НМ: Своју спортско-тренерску каријеру започели сте пре више од три деценије у новосадском ФК „Младост“. Недавно сте имали дружење са најуспешнијом генерацијом у историји клуба чији сте стратег били. Да ли је Ваше пријатељство у овом случају издржало тест времена?

Властимир: Јесте! Заједничком вечером у новосадском ресторану „Пиано” обележили смо и годишњице од освајања шампионске титуле и финала Омладинског купа Југославије (за подручје Војводине) коју сам имао са њима. Годишњицу пре ове прославили смо у другом новосадском ресторану – „Гамбринус”… Оба пута било је 18 фудбалера од 20, колико је у генерацији било. Двојица, која више не живе у Србији (један је с породицом у Канади, а други у Немачкој) послали су нам поруке да су увек са нама! Сви моји играчи завршили су Више и Високе школе, данас су одговорни фамилијарни људи и вредни неимари у својим професијама. Сви смо у повременим контактима тако да смо упознати са већином актуелности у којима се свако од нас налази, а увек смо спремни и за међусобну солидарну помоћ!

Фото: Б. Г.

НМ: Из Куле у Нови Сад отишли сте пре скоро четири деценије, а из Србије у Мађарску пре две и по! Сада живите у Будимпешти где сте такође врло успешни у улози професора Физичке културе и спорта у Српској гимназији „Никола Тесла”. Колико Вам је тренерско искуство из новосадске „Младости” помогло у наставку низа успеха код бављења овим послом у иностранству?

Властимир: Значајно! Али кроз редовна стручна усавршавања – знање и у предметној настави, и у тренажном процесу – константно сам морао осавремењивати. Једноставно, то је едукативни тренд који се овде мора пратити, иначе заостајете. Имао сам, међутим, одличну основу (коју сам у Мађарску донео), тако да је код мене у овом домену била само надоградња појединих мањих делова.

Центар Будимпеште / Фото: Н. Ј.

НМ: У Будимпешти сте веома признати члан Српске националне заједнице по више основа. Поред рада у просвети, врло сте активни и на што чвршћем повезивању Срба из Мађарске и региона са матицом, као и градитељ здравих српско – мађарских односа. Да ли је тешко носити се са таквом одговорношћу?

Властимир: Није! Зашто? Зато што одговорно приступам сваком послу који обављам. Уз то – одговорност се не може делити, нити степеновати. Она се учи. Или сте одговорни, или не! О односу према националном, дипломатском, политичком, културном и територијалном пуно сам научио и од Мађара. Готово сви славни Вујићи, Срби, који су и те како задужили српску нацију, рођени су на овом простору, који је тада био у саставу Хабзбуршке монархије. Јоаким, отац српског театра рођен је у Баји, Јован (један од највећих српских добротвора) рођени је Сенћанин, ту је и Земунац Коста Вујић, филмован у „Шеширу професора Вујића”, родоначелник савременог школства у Срба чији су преци из Сремских Карловаца. Сви они су „филигрански“ уклапали Србе у европски мозаик нација које имају идентитетско-културни „печат“, стварали су дела да трају и да се понављају. Игром судбине и Властимир наставља део националне мисије славних презимењака (од којих му је Јоаким чак и даљи предак). А сви они, исто тако и ја – то смо научили и понели из својих породица.

Властимир Вујић поред бисте славног претка Јоакима у Баји / Фото: Лична архива

НМ: Често сте у прилици да разговарате са јавним личностима Србије о чему сведоче и многе Ваше фотографије. Где сте их упознали и да ли сте са њима разговарали о томе како подстаћи друге људе да се на неки начин укључе у друштвени живот матице?

Властимир: Две трећине јавних личности Србије упознао сам у – Мађарској! Будимпешта је геополитички центар Средње Европе и чест домаћин континенталних и светских скупова, од политичких и дипломатских до културних и спортских. Велики део личности из јавног живота матице редовно је присутан на сваком од тих догађаја. У склопу протокола редовно посећују и „Теслину” Српску гимназију у мађарској метрополи и приређују пријеме у Амбасади Републике Србије у Будимпешти на које сам уредно позиван. Срећемо се и као актери појединих политичких конференција. Све су то прилике да поразговарамо и о томе како подстаћи друге људе да се у појединим сферама укључе у друштвени живот матице. Из прича са њима закључио сам да, ангажман младих у програмима данас искључиво зависи од висине финансијских средстава којим је тај пројекат подржан! Без обзира о којим је парама реч, владиних или невладиних организација. Ентузијазам, волонтерство и акцијаштво категорије су које је данашња омладина дефинитивно архивирала. Одговор је невероватно бруталан, али до краја истинит.

Сусрет и дужи разговор Властимир Вујић је у Амбасади Србије имао и са бившим гувернером Народне банке Србије – Радованом Јелашићем, данас директором ЕРСТЕ банке за Централну и Југоисточну Европу са седиштем у Бечу (Аустрија) / Фото: Лична архива

НМ: Да ли Србија води довољно рачуна о својој дијаспори и на који начин би тај однос могао да се унапреди?

Властимир: На велику тугу, Срби у расејању још увек немају партнере унутар Владе Србије. Не постоји адреса на коју би они поднели своје иницијативе, захтеве, молбе за заштиту. Одавно укинуто Министарство вера и дијаспоре заменила је Управа за сарадњу с дијаспором и Србима у региону, која је припојена Министарству спољних послова Србије, с врло малим политичким компетенцијама и без буџета. Светло дана за овогодишњи Дан државности није угледала ни дуго најављивана Декларација о заштити српског националног идентитета, језика и обичаја. То је поодмакли почетак дефинитивног националног краја Срба изван матице. Такав маћехински однос Београд већ овог момента мора почети да мења. Прво, Србија под хитно мора да коракне тамо где су делови српске нације и српске организације витално угрожени, где им прети гашење. Врло забрињава чињеница да Срби у многим земљама региона перспективу имају тек уколико промене свој национални идентитет! У већини случајева психолошки се доводе до слома стварног идентитета. „Црвени“ аларм одавно је упаљен, и ако Србија у свом односу према сународницима изван матице и даље ништа не буде мењала, званични Београд ускоро неће по том питању имати потребу да расправља ни под тачком „разно“. Срба врло брзо више неће бити.

Фото: Б. Г.

НМ: Поред Вашег рада у образовању и у спорту, пишете као стални дописник из Мађарске и за врло читани политички магазин у Србији „Печат“, а пре тога сте то били и у НиН-у, односно „Сведоку“. На који начин бирате теме?

Властимир: У новинарству сам близу четири деценије! Прошао сам све фазе у том послу. Сада сам у последњој – политичкој аналитици, која је најчешће критичка. Завршио сам „Дневникову школу новинарства” у Новом Саду. Теме у тзв. великој политици једна другу „најављују” заредом, често су повезане и имају пуно наставака. У свакој од њих тражим узрочно-последичне везе и на први поглед „спајам” неспојиво. На крају напишем штиво из којег уче и политичари (то су ми многи од њих и лично признали), а већина амбасадора из бивших република СФРЈ, данас држава, на пријемима ми дословце захвале што сам их упознао са политичким стањем (и увео у токове) у Мађарској у коју су дошли у мисији дипломатских представника својих држава.

НМ: Пошто пишете о друштвено-политичким темама, а у Мађарској сте живели и пре њеног уласка у ЕУ, да ли можете да повучете неку паралелу у вези са евроинтеграцијама Србије и Мађарске?

Властимир: Једанаест година пре ступања Мађарске у чланство и 14 година њеног унијског „стажа” је мој салдо од две и по деценије, илити четврт века живота и рада у земљи северног комшије Србије. Паралелу у вези са евроинтеграцијама Мађарске и Србије врло тешко је повући. Овде није реч о (минималном) времену за завршетак једног поглавља или пак отварању других, већ о променама околности за пријем. „Засићење” проширењем чланства и пријемом нових држава наметнула је предстојећа велика реформа ЕУ, јер су се бројни пројекти које је Брисел финансирао показали неуспешним. Уз то, Мађарска је код испуњавања услова за пуноправно бриселско чланство, за разлику од Србије, имала најважнији услов – дефинисан територијални суверенитет државе. Београд већ 23 године не успева да договори разграничење с Хрватском и БиХ, док ни статус КиМ није одмакао даље од почетка. Ту је и модификација осам од 12 закона која је од Србије из Брисела тражена…

Центар Будимпеште / Фото: Б. Г.

 

Које су благодети ЕУ и Шенгена у поређењу са онима који не живе у њима? Из државе у државу путује се без унутрашњих „граница”, у Мађарској је значајно повећан број страних туриста из унијских земаља, инвестиције западних мултинационалних компанија три и по пута су веће него када је Будимпешта била изван ЕУ, новац за пројекте добија се из приступних унијских фондова (који је осам пута већи од новца из претприступних – који је једино доступан земљама кандидатима за чланство у ЕУ), лична и имовинска безбедност грађана много је већа него што је била док Мађарска није постала чланицом.

Фото: Б. Г.

 

НМ: Велики број грађана Србије, а највише Мађара из Војводине, претходних година узело је мађарски пасош. Шта Ви мислите о томе?

Властимир: Поједностављени поступак добијања мађарског држављанства за Мађаре изван граница (али и немађаре на територијама које су у два историјска периода биле у саставу Мађарске, што је био услов за аплицирање) сматрам двоструким (манипулативним) политичким потезом десно-конзервативног Фидеса премијера Виктора Орбана. Прва Орбанова политичка „прикривка” овом контраверзном одлуком је ревизија Тријанона (управо по границама којим се распала Аустро-Угарска), а друга контраверза је – што су му требали „бирачки” гласови прекограничних Мађара који су му у два изборна циклуса обезбедили двотрећинску већину – којом је, упркос жестоким критикама из Брисела, променио Основни закон (Устав) Мађарске и себи обезбедио апсолутну власт.

Фото: Б. Г.

НМ: Политиком се бавите кроз призму аналитике, то јест, текстове које у овом тренутку пишете за „Печат”. Да ли Вам је тешко да направите дистанцу у односу на личне ставове када пишете о политици?

Властимир: Овде ћу се послужити једном спортском синтагмом, која треба да важи за све послове. „Када изађем на терен, ја знам да игра почиње“. Тог момента, дакле, лично више не постоји, све постаје професионално. Тако је и код мене у новинарству. У почетку није било лако, била је потребна дуга припрема, много више времена. Данас, с овим искуством, више не. Упола ми је краће и време за обраду теме.

Замак у центру Будимпеште / Фото: Б. Г.

НМ: Прошле, 2017. године, на предлог Савета „Српске круне“ из Крагујевца, добили сте звање Српског витеза Првог реда. Уједно сте и први Куљанин коме је додељена ова титула. Колико Вам значи добијено признање и да ли оно са собом носи и одређени осећај одговорности?

Властимир: Своју дефиницију одговорности детаљно сам појаснио у одговору на Ваше треће питање! Не бих ништа додао. Једино да је осећај да сте први грађанин Куле коме је ово витешко звање уручено – врло пријатан. Кулу, између Крагујевца, Београда и Будимпеште, због тога сам и изабрао за место да ми у њој поменуто одликовање буде и уручено. Родни град је заслужио да му се на овакав начин одужим и да га барем за степеник више – подигнем на културној мапи Србије!

НМ: У Будимпешти Вам је 16. маја ове године од стране међународне организације „Златно перо Штајерске“ из Марибора уручена и истоимена Награда за животно дело у новинарству. Колико времена и труда је било потребно како бисте завредили ово вредно признање?

Властимир: Четири деценије! Управо колико и пишем. Ипак, нешто ми је важније. Упркос великом искуству и великим биткама које сам имао, срећан сам што сам успео да стигнем до ове последње, политичко-критичке фазе у новинарству, а да не будем „ничији“ партијски пропагандиста – већ једино национални и свој. Зато, посебно прија и образложење због чега сам одликован. Без имало претенциозности, јер она ми није потребна, издвојићу део који каже: „Властимир је српска величина у целој Мађарској, веома поштовано грађанско, професорско, спортско и новинарско име. Њему треба приписати све успехе које завређује својој отаџбини и новој домовини. Он, поред свега осталог, настоји да у први план стави људе и догађаје који афирмишу повезаност Срба у дијаспори и региону са матицом Србијом и рад на очувању националног и културног идентитета као услов опстанка далеко од отаџбине“.

Уручена награда за животно дело / Фото: Лична архива

НМ: Често долазите у Кулу и Србију и тада учествујете у различитим друштвеним активностима које се организују у нашој локалној средини. Да ли је то ствар Ваше личне потребе или просто одговорности према Кули из које сте отишли пре скоро четири деценије?

Властимир: За разлику од многих суграђана (чији је сан био као и мој, да се – када завршимо факултете вратимо у Кулу и ту градимо радне каријере и заснујемо породице, а када смо то и учинили – буквално смо „отерани” из родног града) нисам хтео, мада сам имао све аргуменете да „заборавим” Кулу. Тешко ми је и даље при помисли да сам код мог првог конкурисања за посао професора у ОШ „Иса Бајић” (чији сам основац био) одбијен. У ЦК СК Општине Кула (СФРЈ је била на почетку „краја”), тадашњи секретар (и данас познати суграђанин!) мом оцу је дословце рекао: „Петре, знам да је Властимир први Куљанин који је завршио Факултет Физичке Културе, а да је родом из Куле, али не можемо да га примимо. Проблем је што је Србин! Треба нам неко ко то није. Знаш, ово је Југославија и код пријема у радни однос строго морамо поштовати националне квоте”.

Када је мој повратак у родни град још једном био актуелизован (већ увелико је „живео” страначки плурализам), тадашњи кулски градоначелник (из редова ДС) поручио ми је (с обзиром на то да сам у том тренутку, како је подвукао – био један од најуспешнијих Куљана, а странци је у овом тренутку и те како потребно „проветравање”, поготово са звучним именом и презименом какво је моје!) – једини услов је партијска чланска карта. И ту је био крај мојих „повратничких” снова. Нисам, међутим, као готово сви који су из Куле на овакав начин морали да оду (и да је управо због тога потпуно „прецртају”) хтео то да урадим. Хтео сам да је приближим у већини поља где имам утицај, који сам мукотрпно стицао, европским вредностима, јер већ деценију и по живим у ЕУ и Шенгену, а Србија ће тек за деценију у њу да уђе. Укључио сам родну Кулу у бројне прекограничне програме, од културних до привредних и спортских. Такође и у манифестације српске заједнице у Мађарској као што су изложбе, позоришне представе, рецитали. Реквизитима сам помогао клубове фудбалера Липара и Куле, збратимио Црвенку и Тукуљу у Мађарској, помогао бројној деци из кулске општине код уписа и регулисања боравка, односно укључења у токове учења и похађања наставе у будимпештанској Српској гимназији „Никола Тесла” у којој сам четврт века професор, домаћин у Будимпешти сам свакоме ко ми се из Куле и насеља у њеној општини обрати.

НМ: Шта бисте поручили нашим суграђанима који су отишли из Куле „трбухом за крухом” или путем својих личних амбиција? Такође, имате ли неки савет који бисте упутили младим људима који размишљају о томе да се посвете неком облику друштвеног живота?

Властимир: Ја сам морао да одем и ако је тада било много више могућности за запослење, а данас млади из Куле и Србије одлазе јер немају никакву могућност да се запосле. Једини начин да се задрже је отварање нових радних места. „Истра”, „Слобода”, „Етерна” и „Техника” имају оно најважније – изграђене објекте, а већ другу деценију су празни и из дана у дан руинирају све више. Тендери су у оваквим случајевима формалност јер знам како се то ради на Западу. Свака кулска локална самоуправа, без обзира на идеолошки преџнак владалаца, увек се понашала исто, позивала на компетенције Покрајине, Србије и све је остајало „по старом”, а град и приградска насеља управо због тога празнили су се и даље. Много и даље зависи од господе у Лењиновој 11, само врло брзо ће, ако ништа не буду предузимали, све бити касно. Дакле, ту је одговор на први део Вашег питања.

И одговор на други део питања који сте поставили садржан је у мом првом одговору. Из искуства знам да много младих људи размишља да се укључи у неку од корисних сфера друштвеног живота. Међутим, они од тога не могу да живе. Они нису стално запослени. Они морају да имају радна места која су им извор егзистенције. То је круцијални услов да могу да заснују породице које ће само на тај начин моћи да издржавају. У противном прича о демографској катастрофи, која је, заиста, у пуном замаху и која прети врло брзом нестајању српске нације, је чисто демагошка. Ту у воду „пада” и прича о било каквој посвети младих неком корисном облику (најчешће волонтерском) друштвеног живота. Они, што је увелико већ годинама тренд, само гледају да на било који начин оду из Србије. Да оду било где, где могу било шта да раде од чега могу самостално и врло скромно да живе. На крају, једна велика истина: када једном оду из Куле и Србије – више се не враћају. Не враћају се без обзира на то колико воле свој крај, јер немају где да се врате, јер их оданде одакле су се отиснули у свет чека исто, у многим случајевима и теже стање него када су ту живели. Дијагноза је алармантна и увелико тече последњи моменат за промену стања. Сваки покушај било чега бољи је од „нечињења” које годинама (Кула је пример стања комплетне србијанске унутрашњости) – у локалу суверено влада!

Братислав Грбић

ИЗВОР: nasemesto.rs

Пројекат “Наша Кула и наши људи” се суфинансира средствима из буџета Општине Кула, а на основу Решења општине Кула о расподели средстава за суфинансирање пројеката из буџета општине Кула у циљу остваривања и унапређења јавног интереса у области јавног информисања за 2018. годину број: 03-111-1/2018-8 од 30.03.2018. године. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

————-

21.6.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

1 reply »

  1. Рекли су наши стари
    Што ваљаде оде у канаде.
    Честитке проф Вујићу за слику стања врхушке Србије. Засели и обневидели
    Туга и јад.

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.