АКТУЕЛНО

Драган Крсмановић: О заједници


Посебно, најстрашније, поглавље учешћа Србије у Великом рату представља „Албанска голгота“ односно одступање Српске војске са простора Косова и Метохије преко Црне Горе и Албаније на јадранско приморје и евакуација на Крф и северну Африку. Ова операција, извршена уз надљудске напоре[1], трајала је од задњих дана новембра 1915. године до априла 1916. године и коштала српску војску 72 хиљаде живота њених ратника.

фото: АНФОР

Као војника увек ме је интересовало како је једна исцрпљена, гола, боса и гладна армија успела да изврши овај маневар и како су војници уопште успели да издрже ове тешкоће скопчане са изузетним физичким напорима, глађу, болешћу и нападима непријатеља.

Анализа докумената, али и стотина дневничких и мемоарских записа потврђују да је основни фактор за преживљавање била међусобна солидарност и кохезија целе нације али и појединаца, јединица или група на овом стравичном маршу. За Српску војску попуњавану по територијалном принципу, од кључног значаја била је међусобна помоћ и подршка у оквиру јединице-заједнице. Браћа, рођаци, становници истог села или града или једноставно „земљаци“, као припадници исте Војске и нације, држали су се међусобно размењујући храну, одевне предмете и све друге потрепштине. Здрави су помагали болесне, снажни слабе а наоружани ненаоружане, стварајући услове да се савладају препреке које су превазилазиле појединачне људске моћи. Са друге стране у таквим условима усамљени појединац је лако постајао жртва глади или напада.

До скора се сматрало да је припадништво заједници урођено човеку[2]. Прве државе су и настале у временима када је у долинама великих река (Нил, Еуфрат, Јангцекјанг….) напорима који превазилазе малобројне заједнице требало извршити радове на наводњавању за које је био потребан велики број људи и добра организација која би заједничко деловање учинила сврсисходним и ефикасним. Као последица свести о припадништву политичкој заједници људи који говоре истим језиком, који су заједнички проживели политички и културни развој и који су прожети свешћу о узајамној припадности и целовитости у односу према другим нацијама формирале су се модерне државне заједнице. Поред државне хијерархије и власти којој се појединац покоравао била је то и заједница заснована на свести о међусобној солидарности и заједничкој подели одговорности за економски и безбедносни опстанак заједнице. И у духовној сфери заједница и однос према другим људима је кључ нашег пада и покајања. Само у заједници и интеракцији са другим људима човек може показати и однос према Богу уважавајући друго људско биће као божју творевину. Однос према другима нас доводи у ситуацију да чинимо грехе али и да се искупљујемо, да се кајемо, дајемо милостињу…

Са друге стране, на прагу двадесет првог века као да се однос према појединцу и заједници мења. Као да савремени свет тежи потпуном индивидуализму и разбијању традиционалних заједница попут породице или нације. У свету у коме су потребни потрошачи и у коме све мора бити мерљиво економским показатељима,[3] свака заједница а посебно она заснована на љубави и солидарности као да је сувишна. Савремена тумачења друштвених истраживања показују да богати људи имају мало пријатеља уз необичан закључак. Њима пријатељи нису потребни јер они своје потребе задовољавају новцем. Њима није потребна помоћ комшија да пренесу ствари, они ће платити носаче, њима не требају рођаци јер имају осећај да их та родбина материјално искориштава, њима није потребан ни брачни партнер јер ће децу усвојити (купити) а своје нагоне могу квалитетније задовољити са професионалцима. Једноставно, по савременом погледу на свет, појединац је центар света и није му потребна никаква заједница, ни породица, ни фамилија, ни регион а посебно нација или држава……

Ипак, историја нас учи да не треба олако одбацивати заједништво и међусобну солидарност. Живећи у свету релативног благостања човек може поверовати да живи у ненарушивој сигурности и материјалном изобиљу и да не постоји мохућност да се све то претвори у хаос и несигурност. Покоравати се законима и обичајима средине, бити послушан према ауторитетима и вредно радити требало би да буду пут у сигурност и „срећу“.

Нажалост, искуство нас учи да једном задобијени мир или спокојство нису освојени заувек и да осим путовања унапред и на горе постоје путеви који воде у назад и на доле и да се у таквим ситуацијама и временима појединац не може сам ни заштитити ни спасити. Један од разлога зашто се треба подсећати на Холокауст је не само одржавање сећања на Јевреје као жртве нацизма већ и подсећање на то како нека социјална, верска или национална група може постати жртва прогона па и потпуног уништења без икаквог реалног повода или разлога. Јевреји су били осуђени на робовски рад до смрти или директну смрт само зато што су по раси били Јевреји. Многи од њих су већ раније прешли у другу веру или се у мешовитим браковима одрекли свог јеврејског порекла. Али њихови непријатељи су „знали ко су они“ и са невероватном упорношћу су настојали да их пронађу и униште. Субјективан осећај појединца ту није играо никакву улогу. Многи Јевреји су се генерацијама осећали грађанима Немачке и потпуно интегрисаним у немачко друштво. Једноставно, предрасуде су у људској свести толико снажне да покретање механизма вредносног опредељивања према појединцу, по правилу, иде према њему као припаднику неке заједнице чак и када ни проценитељ ни објекат оцене тога нису свесни а генерализације су толико снажне да се о некој заједници доносе закључци (обично негативни) и уколико никада нисмо познавали нити једног појединца припадника те заједнице. Усмеравање негативних емоција постало је још једноставније у ери масовне контроле информација и медијских манипулација.

Заједница је важна и кад нисмо свесни да смо део ње. Колико нас је драгим људима који су одлазили на другу страну океана, на растанку, уз који долар или евро предало и број телефона неког „нашег“ из Чикага или Торонта и посаветовало да сврати до „наше цркве“ и онима који у њој нису били још од крштења.

Још теже је бити конвертит (преобраћеник) и јавно напустити своју првобитну верску или националну заједницу и постати неко „други“. На Балкану су такви појединци или групе остали разапети између себе „прошлог“ кога се неуспешно одричу и себе „новог“ у коме су неприхваћени и стално „на проби“ лојалности.

Због тога је кључно питање данашњице – има ли заједница, а посебно национална, будућност или је и она само „пролазна фаза у развоју људског друштва“?

Људска заједница ће проћи кроз промене али оне нити ће бити тако корените нити тако брзе као што се протагонисти опште глобализације надају. Огромна већина људи осећа да припада заједници, најпре породици а онда верској и националној заједници и то је чињеница коју никакав универзалистички маркетинг не може изменити. Тај осећај се донекле може успавати причама и делима материјалне природе. Али чим ситуација почне да измиче строгој контроли „политички коректних“ центара моћи људи се у својој несигурности окрећу заједници од које очекују подршку и помоћ. Сви они културни и углађени поборници мултикултуралности у тренутку ће се претворити у љуте шовивинисте кад „кола крену низбрдо“ а конкуренција за њихове, обично добро плаћене послове, укључи људе друге нације и вере. Не треба потценити снагу најнижих порива у којима ће доброћудни момак из суседства постати острашћени фанатик само због тога што се његова симпатија, витка и плава, загледала у неког црномањастог странца.

Чак нам и пажљиво читање Џина Шарпа, „оца“ обојених револуција, показује да он у сопственом схватању борбе против диктатуре (коју он сужава на фашистичку или комунистичку) наглашава значај заједнице[4] и од ње очекује снагу за одупирање тоталитаризму. Уопштавајући његове закључке јасно нам је да је заједница неопходна и за одбрану народа и државе од спољнег тоталитаризма оличеног у агресивним центрима моћи на светском нивоу.

Све те ситуације, од безазленог малтретирања у школском дворишту до оружаних агресија на целе народе и државе треба дочекати спреман (наравно и са надом да вам од солидарности заједнице ипак неће зависити голи живот и физички опстанак) са јасном свешћу ко сте и којој заједници припадате. Чувајте осећај о свом пореклу и припадништву да вас на то не би подсетили ваши непријатељи јер се може десити да се, у тренутку када се осетите сами и напуштени, пожелите да завапите за помоћ на језику који сте заборавили и према људима које више не познајете, које сте једном давно оставили негде иза себе верујући да вам више никада неће бити потребни.

 

Драган Крсмановић

———

[1] Француски маршал Жозеф Жофр је o томе рекао: „Повлачење наших савезника Срба, под околностима под којима је извршено, превазилази по страхотама све што је у историји као најтрагичније забележено“.

[2] Човек као људско биће, равноправно и подједнако мушкарац и жена

[3] Примера ради, уколико породица плаћа особу за чување деце то се рачуна као делатност која улази у БДП а уколико бака чува своје унуче та активност се не исказује као продуктиван рад и није обухваћена БДП-ом.

[4] Становништво је често било атомизирано (претварано у масу изолованих појединаца) па није било кадро да заједнички ради на постизању слободе, да гради међусобно поверење, или да чини ма шта на властиту иницијативу. Џин Шарп „Од диктатуре до демократије“ (From dictatorship to democracy), стр. 11, yuTOPag – Нови сад 1999

ИЗВОР: АНФОР

———–

26.6.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.