АКТУЕЛНО

Миленко Јахура – Страдање Срба Доње Херцеговине у геноциду НДХ 1941-45 (4. део)


Поштовани читаоци, пред вама је први дeо фељтона Миленкa Јахурe, заснованог на његовом раду објављеном у Зборнику 6. међунаронардне конференције о Јасеновцу, Бања Лука 2014. Фељтон ће бити у десетак наставака.

***

Поводом 77 година од почетка великог геноцидног Видовданског покоља хрватске државе над српском народом

Миленко Јахура

СТРАДАЊЕ СРБА ДОЊЕ ХЕРЦЕГОВИНЕ У ГЕНОЦИДУ НЕЗАВИСНЕ ДРЖАВЕ ХРВАТСКЕ 1941-45. ГОДИНЕ

4. део – Јаме у Хутову, страдање Срба у доњем Понеретвљу, Габели, Локвама, Речицама… Топола код Опузена највеће место страдања Срба у Видовданском покољу, истребљење Срба у Љубушком, покољи испод прозора самостанске цркве на Хумцу, јаме у Међугорју и око њега 

Из „Силоса“ у Тасовчићима усташе су током ноћи 24/25. јуна одвојиле групу од око 40 Срба (најмање 36) и везане жицом одвезли их аутобусом до Хутова. Путовање ових мученика до губилишта трајало је више сати по макадамском путу преко Стоца и Храсна. Били су то углавном угледни и образовани људи, као и они које је хрватска власт сматрала „опасним Србима“. Највише их је било из Чапљине, Тасовчића и Клепаца. Доведени су до јаме зване Градина у брдима изнад Хутова. У пратњи аутобуса било је више аутомобила са усташама из Чапљине. У Хутову их је дочекала велика група усташа, на челу са таборником Иваном Мустапићем. Везане Србе су страховито мучили, посебно свештеника Љубомира Хајдиновића, пароха чапљинског, коме су очи ископали бајонетом. Потом су их стрмоглавили у јаму. Са ове јаме неколико Срба је успело да побегне,али су сви касније похватани и убијени. Поред јаме Градина, Хрвати су у Хутову гурали Србе и јаму Хаџибегов бунар, углавном оне које су хапсили по возовима.

Минирани споменик жртвама јаме Градина изнад Хутова

Поред Ивана Мустапића у злочинима у Хутову и Горњем Храсну су се истакли: Виде Обад, Балдо Раич, Шћепо Превишић, Мишо Маслаћ, Бошко Вукореп, Лука Вукореп, Мато Коњевод, Спасоје Раич, Илија Мустапић, Иван Бутиган, Никола Раич, Јозо Раич, Мијо Раич, Анђелко Раич, Антон Рајван,Илија Рагуж, Марко Рагуж, Мато Рагуж, Митар Марчинко, Виде Пркачин, Перо Вујиновић, Стјепан Рагуж, Грга Вујиновић, Стојан Рагуж и многи други.

Спуштање у јаму Хаџибегов бунар у Хутову 1990.

Највећи масовни злочин у Видoвданском покољу у Доњој Херцеговини догодио се у ноћи 26/27. јуна, испод градића Опузена „код Тополе“ у делти Неретве. Жртве су довезене камионима из збирног затвора „Силос“ у Тасовчићима и затвора у соколском и хрватском дому у Габели, на Крупи, у Метковићу и других. Укупно је убијено око 400 Срба и један југословенски оријентисан Хрват из Метковића. Највише жртава било је из Габеле, затим из дубравских села Речице и Локве, те из Тасовчића, Чапљине, Клепаца… Само из Габеле убијено је око 140 Срба, међу њима и две жене.

Ваља рећи да је Габела старо и историјски познато село, у коме се налазе остаци велике православне цркве из времена Немањића. Габељани су саградили нову цркву средином 19. века. Временом, досељени католици су постали већина у овом богатом селу, али 2/3 плодног земљишта је 1941. још било у српском власништву.Срби из Габеле су прикупљени на превару 25. јуна. Претходно је из овог села већ убијено 8 Срба у селу Сругама. Дио ухапшених је одвојен, као најјачих, „за рад у Њемачкој“. Међутим, одвезени су у оближње село Струге и ту поубијани или полумртви затрпани у ископану рупу у земљи. Један несрећник, успио је да побегне, али је ухваћен у Чапљини и убијен. Преостале жртве у Габели, као и оне у силосу, крвнички су везиване жицом са затезањем у месо, до кости. Испред и иза камиона, којим су их возили у Опузен, ишли су аутомобили са усташким функционерима. На камионима, на самим жртвама, седиле су усташе и певале.

Оскрнављена Јама Међугорје и канализационе цеви маркета „Бинго“ гурнуте у њу

Хапшење, затварање, везивање, одвожење жртава детаљно је у истрази 1952. године, описао Стојан Рагуж, бојник и монструозни злочинац из Домановића. Он је убијао Србе на већини стратишта у овом крају. Испричао је у истрази да је својом руком убио бар сто Срба! Навео је и имена других злочинаца, који су се грабили да иду на јаме и друга губилишта. Већина њих је после 1945. године мирно живела код својих кућа и није суђена ни после Рагужовог сведочења.

Затрпана јама Хумац у Љубушком. Служи фрањевачком самостану за депонију отпада иако испред самостана имају контејнере комуналног предузећа

Код „Тополе“ жртве су убијане у мочвари, наводи Рагуж. Убијани су из из пушака, клањем, ударањем коцима и на друге начине. Тела многих жртава однела је Неретва према мору, а они који су затрпани у три рупе у земљи после рата су пренети у спомен-костурницу, код православне цркве, на гробљу у Габели. Убијени католик је сахрањен одвојено, а после рата тело му је пренето у родну Корчулу. Убице су вратиле из Опузена, уз песму, са опљачканим драгоценостима жртава. Дио кољача и усташке функционере је, после покоља, поздравио говором и почастио ручком католички жупник из Опузена дон Мартин Гудељ.

Место покоља око 400 Срба у Опузену

Осим поменутог, на подручју Доњег Понеретвља, извршено је још низ злочина над Србима. Угледног трговца из Метковића Бошка Поповца, са синовима Ристом и Марком и свештеника Василија Ковачину, пароха метковачког, Хрвати су ухапсили 18. јуна и аутобусом их одвезли прво до Трпња, затим у Стон па у Дубровник. Одатле су их 27. јуна, са још 7 православних Срба, једним муслиманом и једним католиком (сви из Дубровника), аутобусом повезли према Сланом. Мучење у самом аутобусу је овековечено филмски у ремек делу„Окупација у 26 слика“ Лордана Зафрановића. Убијени су код места Рудине. Кољачи су на повратку у Дубровник у једној крчми прославили овај злочин. У одећи, попрсканој крвљу мученика, пијани, показивали су крваве бајонете присутнима, хвалећи се злочином над невиним људима.

Локал у улици „Од пуча“ у Дубровнику у коме је 1941. прослављено клање Срба у аутобусу код Рудина. Налази се преко пута православне саборне цркве у Дубровнику

У хрватском геноциду 1941. године, убијено је око 20% Срба из Доњег Понеретвља. До сада су утврђена имена 107 жртава. Највише их је страдало у септембру 1944. године у хрватском логору смрти Јасеновац, њих 87, искључиво жена и деце. Од тога је 77 жртава из села Глушци из породица Бојбаша, Пуцар, Вуковић, Арнаут, Ликић и Брстина. Убијена су и двојица Срба који су једини живели у Опузену, а жртава је било и из села Сливно.

Оскрнављена Јама Међугорје и канализационе цеви маркета „Бинго“ гурнуте у њу

О прошлости Срба у Љубушком мало се зна и још мање пише. „Упућенији“ знају да је у Љубушком била православна црква коју су Хрвати порушили 1992, као и да су љубушки Срби истребљени од Хрвата и Муслимана 1941. године. Све српско, од бебе у колевци, до стараца од 95 година, страдало је у јамама око Међугорја. Срамота је колико мало знамо о Србима у Љубушком и западној Херцеговини уопште, која је историјски донедавно била српска, али су њени становници променили прво веру, а потом прихватили хрватску народност. Срби у Љубушком су 1895. године чинили око 10% становника града, а било их је и доста по околним селима. Цркву посвећену Св. Архангелу Михаилу, започели су да граде 1860, а довршили је 1864, пре већине других места у Херецеговини. Убрзо су отворили и српску школу коју су сами финасирали, као и учитеље. До 1941. Љубушки је био посебна парохија православне цркве, која је редовно имала свога пароха. Нажалост, љубушки срез је дао Хрватској и највеће злочинце- србоубице, усташке министре,бројне официре, заповеднике легија и логора смрти. Они, су се пре свега постарали да истребе Србе у свом завичају, што им није представљало проблем с обзиром на малобројност и потпуну изолованост жртава.

На самом терену Љубушког највећи зликовци су били Иван Буковац, Станко Васиљ, Грга Васиљ, Божо Чурлин, фра Боно Јелавић, дон Јуре Врдољак, Шимун Бунтић, Звонко Рогић, велетрговац Анте Гавран, Фрањо Судар, др Петар Мариновић, Крижан Остојић, Дане Милош, Марина Ереш, Алија Таслиџа, Никола Пажин, Хајрудин Осмић, Мехо Почијак, Никола Зурић, Срећко Нујић, Мате Безер, Илија Муцић, Јуре Приморац, Фрањо Лубурић и многи други.

Метковић, овде испод асфалта су кости више стотина Срба убијених у јуну 1941.

Прва група Срба Љубушака похапшена је 25. јуна 1941. и бачена у јаму у Церном, између Читлука и Тромеђе. Друга група је убијена 17. јула у шуми и бачена у јаму Чевељуша, код села Витаљине (Храшљани), три километра јужно од Љубушког. Ове жртве су нарочито тешко мучене, бодене и клане ножевима. Остала је прича о 95- годишњем Василију Витковићу коме су ножем драли браду и говорили му: „Вичи: Живио поглавник!“ Старац је на то одговорио: „Ради, синко, свој посао.“ Трећа, већа група, у којој је било много жена и деце, убијена је 6. августа у јами Гај у Међугорју. Сматра се да је у овој јами убијено око 200 Срба. Дио Срба, међу њима и др Александар Лукач, лекар, убијени су на обали реке Требижат, а тела су им бачена у ту реку. Неки су убијени у логорима смрти Госпић и Јасеновац. После 6. августа 1941. у Љубушком су били преостали још само четири жене, девојчице и два мушкарца. Познато је свега педесетак имена жртава, а њихов тачан број и имена,вероватно, никада неће бити утврђени.

Велики број Срба из столачког среза је убијен је у јами Лазина, у имању католичког самостана „Свети Анте“ у Хумац, у предрграђу Љубушког, на око 120 метара од самостанске цркве. Највећи злочин ту се догодио 30. јуна 1941. године, око 2 часа ујутру. У три камиона довезено је 86 Срба, добрим делом из села Козица код Стоца. Ово је било по доношењу Лаксиног прогласа. Велики број жртава је две ноћи пре враћен са јаме Бивоље Брдо, пошто је убијање прекинуто пошто су Срби са собом повукли у јаму усташу Меху Делића. Када је стигао први камион пред самостан усташе су на превару извукле Србе, говорећи им да иду у самостан и да ће тамо остати. Довели су их до јаме и на њих запуцали. То су чули несрећници у друга два камиона па нису хтели да из њих изађу. Усташе су их силом извлачили и убијали ножевима и секирама, све на једној људској гомили. Крици људи које су клали чули су се далеко у ноћи, а фратри су све мирно посматрали са балкона и прозора самостана. Сутрадан су хрватски сељаци вукли лешеве убијених и полуживих Срба 120 метара и бацали их у јаму. Са ове јаме успео је да побегне Славко Шотра, али је залутао и наишао на исте усташе које су клале на јами. Убио га је кољач Хајрудин Осмић из Љубушког. Највећи број жртава ове јаме је из села Козице код Стоца.

Миленко Јахура

 

***

ПОВЕЗАНО:

*Миленко Јахура – Страдање Срба Доње Херцеговине у геноциду НДХ 1941-45 (1. део)

*Миленко Јахура – Страдање Срба Доње Херцеговине у геноциду НДХ 1941-45 (2. део)

*Миленко Јахура – Страдање Срба Доње Херцеговине у геноциду НДХ 1941-45 (3. део)

——–

27.6.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.