АКТУЕЛНО

ЈАДОВНО – 77 ГОДИНА ПОСЛЕ: На ходочашћу – Ако жртве усташког геноцида над Србима заборавимо, оне умиру још једном


И ове године, девети пут, Удружење „Јадовно 1941“ организовало је путовање на Јадовно и поклоњење жртвама тог усташког злочина над Србима. Код Шаранове јаме обележен је Дан сећања на Јадовно 1941. и 77 година од страдања више од 40.000 људи у комплексу усташких логора смрти Госпић-Јадовно-Паг.

Шаранова јама, фото Биљана Диковић

Пре 77 година ово је било неописиво мучеништво за више од 40.000 страдалника које су везане, живе или маљем убијене, босоноге, гладне и жедне, пребијене, бацали у јаме, старце, жене, децу – само зато што су били СРБИ. Из јама, ветром Велебита, у сваку мисао, сваки лист на гранама страдалним путем мученика дугим 7,5 километара развејавао се плач, крик и вапај страдалника јадовничких… То је било скоро физички опипљиво, а онима који су у колони ишли за крстом који је на месту сабирног логора Јадовно  у Чачића Долцу постављен, саме су сузе ишле… Велебит је пун јама, има их око 32 а само су три обележене бар на овај начин, крстом православним, поменом и скупом живих који неће дозволити да се жртве забораве. Молитвом, мирисом тамјана који се разлио шумом, сјајем пламена свећа, на тренутак су њихове ране залечене, само због осећаја да нису заборављене… На нама је да сећањем и одласком на места страдања нашег србског народа, као и захтевом да се починиоци ових стравичних злочина казне, одржимо стално опомињање да зло никада не сме да се заборави и понови. Заборавом жртава убићемо их ми сами још једном – а то ни по коју цену не сме да се дозволи. Они нити могу да се сами поброје и забележе њихова имена, нити могу сами да одбране њихово привремено пребивалиште, то морамо ми за њих да учинимо, у доброј намери и на сваки могући начин, подижемо споменике, њихове земне остатке поштујемо и молитвом и оваквим се ходочашћима сећамо.

Душан Басташић, Миленко Јахура, Милорад Милошевић и Биљана Диковић

И ове године, девети пут, Удружење „Јадовно 1941“ организовало је путовање на Јадовно и поклоњење жртвама тог усташког злочина над Србима. Код Шаранове јаме на обележен је Дан сећања на Јадовно 1941. и 77 година од страдања више од 40.000 људи у комплексу усташких логора смрти Госпић-Јадовно-Паг. Потомци и поштоваоци јадовничких жртава комплекса Јадовно установили су 24.јуни као дан сећања на Јадовно 1941.године. На простору НДХ готово да нема ниједне српске, ромске или јеврејске породице чији директни или индиректни сродници нису невино страдали на неком од стратишта НДХ. Комплекс усташких логора Госпић-Јадовно-Паг био је први помно планирани центар за убијање у НДХ. Према томе се морамо достојно и одговорно односити, јер нигде касније у краћем временском периоду, није безумље тако тријумфовало у тако масовним ликвидацијама. У бројне јаме, бездане и пећине бацане су маљем убијане и клане жртве, на најбезочнији начин и сваки трећи православни свештеник – укупно 73… Са овим злочинима се „технички“ морало престати због проширења италијанске реокупационе зоне…

Ово антиљудско безумље није ни достојно обележено ни историјски осуђено, нити је забележено, напротив – покушава се довести до потпуне негације и заборава. Зато су овде у молитви за невине жртве хрватског геноцида учествовали потомци и поштоваоци страдања из Новог Сада, Београда, Кикинде, Козарске Дубице, Бања Луке, Љубљане… Да се злочин не заборави, и не понови…

Већ у априлу 1941.године, власти НДХ су низом законских одредби озакониле злочин и почеле са оснивањем концентрационих логора „Даница“ код Копривнице, „Керестинац“ код Самобора и „Госпић“ у Лици. Ови логори су били организовани знатно раније пре 2.јуна 1941. када је поглавник Анте Павелић издао званично наређење о оснивању логора у НДХ. Усташе су уз помоћ локалног хрватског становништва почеле су одмах сутрадан после проглашења НДХ, 11.априла 1941.године, са хапшењима Срба из Госпића и околине, уз жестоке батине затварали су их у казнионицу окружног суда. Већ почетком јуна су са целог подручја почели да довозе ухапшене људе, жене и децу… Пошто је убрзо Госпић био мали да прими толики број логораша, отворено је још четири логора и тако формиран комплекс логора Госпић-Јадовно-Паг. Логор смрти Јадовно основан је у првој половини маја 1941.године на Велебиту, 22 километра северозападно од Госпића, на чистини Чачић Долац. На 1200 метара надморске висине, дубоко у шуми, дужине 50 а ширине 25 метара, а почетком јуна већ је била проширена на 90х95 метара, а затим 24.јуна 180х90 метара и осигурана са 4 метра високом двоструком бодљикавом жицом. Истовремено, то су учинили и у каменој пустињи на острву Пагу, где је на рту Слана ограђен логорски простор – један за Србе и један за јевреје. У комплекс логора укључили су и збирни логор Овчара, сабиралиште на жел.станици Госпић, сабирни логор Супачиново на Башким оштаријама, и бројне бездане јаме Лике, Велебита и подвелебитског подгорја. У месту Метајна на острву Паг отворили су први логор за жене и децу у Другом светском рату. У овај комплекс логора смрти, према вишегодишњем истраживању др Ђуре Затезала, од 11.априла до 21.августа 1941.године, у само 132 дана његовог постојања доведено је са подручја НДХ 42.246 мушкараца, жена, деце и на најокрутнији начин убијено је 40.123 невина бића. Њих 2.123 злочинци нису стигли да убију јер их је у томе спречила италијанска војска, па су их на брзину пребацили у логор Јастребарско код Загреба где су тамо 200 побили, а остале отпремили у други логор Јасеновац, где су они били први затвореници по оснивању логора 21.августа 1941.године. Телесни остаци никада нису из крашких јама ексхумирани, идентификовани и сахрањени. Мало спомен обележја подигнутих након Другог светског рата су у протеклом грађанском рату потпуно уништени. За истину о овом јадовничком страдању и чување сећања бори се од 2009.године Удружење „Јадовно 1941“.

Пре одласка на Шаранову јаму ходочасници су одали почаст жртвама пред спомеником вајара Ратка Петрића, постављен 1988, који је био срушен 1991. па обновљен 2011. године.

„Узносимо нашим страдалницима у помен данас и шести Часни крст и срећни смо што данас видимо да оних пет постављених крстова од 2012. до 2017. године нису скрнављени ни дирани. То нам буди наду да се вртлог зла полако смирује и да ћемо, ако Бог да, ући у мирније воде ради боље будућности наше дјеце и наших унука, коме год народу да припадамо“, рекао је Душан Басташић, председник удружења „Јадовно `41“, код Шаранове јаме 30.јуна 2018. године.

Венце код Спомен-обележја над Шарановом јамом положили су изасланик председника Републике Српске Миладин Драгичевић, члан Председништва БиХ из Републике Српске Младен Иванић, чланови Удружења „Јадовно 1941“ из Бањалуке и Београда, као и представници Српског удружења за одбрану ћирилице „Добрица Ерић“. Парастос су служили свештеници Епархије горњокарловачке.

Седам и по километара дуг пут кроз шуму до сабирног логора Јадовно у Чачића Долцу је био, најблаже речено – болан… Кроз мисли су ми пролазиле све слике које су се годинама сабирале пратећи све текстове о злочинима над Србима на овом и другим вековним просторима где су живели, сегменти филмова које су само захваљујући неким самосталним напорима појединаца снимљени о злочинима над Србима и њиховом страдању… Исто као што ни на ово путовање не бисмо дошли и ово место страдања поменули да није појединаца и обичних народних удружења које се боре да се истина о страдању шири… Изузетан и веома упечатљив био је и мој први сусрет са Шарановом јамом… нека неописива бол одједном је експлодирала у срцу, души и уму, да нисам могла да се одржим на ногама… Села сам на влажне и маховином обрасле степенице, а сузе су, као да нисам годинама плакала текле као река низ лице незадрживо…

После парастоса, који су служили свештеници Епархије горњокарловачке, сви присутни су посетили место некадашњег сабирног логора Јадовно у Чачића Долцу, где је постављен Часни крст и служен помен пострадалима.

У повратку су нас све време „обезбеђивале хрватске снаге реда“… Осећај је био веома непријатан, колона ходочасника испред, а они полако иза свих нас… Због нечег другог или „наше сигурности“, ко ће га знати…

Иначе, Срби са ових простора сведоче да је стање у Госпићу и околини „катастрофално“.
„Када су давали обнову многи Срби је нису добили… Србима су давали отприлике 35-40% вредности куће у откупу, чак и мање. Тражили су да Срби дођу ту да живе, а знали су да Срби из безбедносних, сигурносних разлога неће доћи, јер су на чувеним списковима… Али, учинили су нешто друго… раселили су Роме који су служили хрватску војску по српским кућама, по две три куће у сваком селу, а они ту завршавају посао чишћења српских кућа, чувају стоку, уништавају међе, и служе једном послу коначног уништавања преосталог дела имовине Срба. Чак је било случајева да су тукли Србе који су се вратили, постоје полицијски записници. Сви ти Роми су део неке веће стратегије, сви су чланови ХДЗ-а, а како сведоче и Хрвати са ових простора и они имају проблема са њима, на интернет порталима се могу наћи и њихови протести. Ти Роми су заштићени од ХДЗ-а због политичких гласова које им дају…“
Од свих општина са којих су протерани Срби најмањи повратак на своја огњишта су остварили Срби на подручју општине Госпић. А највише страдалих је било са ових простора, и у Другом и у грађанском рату деведесетих.

За СРБски ФБРепортер овде је говорио Остоја Војиновић, члан градског одбора Савеза потомака ратника Србије 1912-1920 из Кикинде:
„Иако немам предака који су недужни и само због тога што су се другачије крстили и молили на зверски начин пострадали овде, дошао сам овде како бих присуствовао Дану сећања и обележавања страдања наше невине браће. Колико су они злочинци који су извршили ова злодела били организовани у том свом задатку, толико смо се ми као народ показали неорганизовани у свим претходним деценијама да се сетимо свих ових невиних жртава. И да дозволимо да њихове кости остану и даље у јамама у које су бачени и убијени, и да у веку у којем живимо и даље остане то да нису достојно сахрањени. Због свега овог мало су ми помешана осећања у смислу у какав смо се народ претворили. Јер тиме смо се показали као народ који не зна своју прошлост и који је не памти. Поставља се питање каквој онда будућности као народ можемо да се надамо јер ће нам се историја понављати. Јадовно је један велики бол и једна страшно болна прошлост. Радује чињеница да је овде присутно јако пуно младих људи којих ће, уверен сам у то бити све више из године у годину, и уз чију ће се помоћ ова потиснута и заборављена истина о Јадовну пробијати даље до ширег круга нашег народа. Велико признање и поштовање желим да искажем Душану Басташићу због свега што је покренуо око овог светог места, енергији коју показује, и свему што ради. Сигуран сам да ћу и убудуће долазити овде како бисмо се заједно помолили за душе невине браће и обележили Дан сећања на њихово страдање.“

Сели смо у аутобусе и полако кренули, под јаком полицијском пратњом пут села Смиљан, родног места нашег славног научника Николе Тесле. Ту смо положили крст изнад заједничке гробнице за 550 убијених Срба, од којих је 170 било са презименом Тесла, јер је свако обележје да су ту Срби уништено – табла са њиховим именима и православни крст који су били постављени до 1991.године. Усташе су првих дана августа, 1941.године на Светог Илију побили сав србски живаљ у селу Смиљан, тада је срушена кућа у којој је рођен Никола Тесла, и црква у којој је службовао његов отац.

Све време су певане духовне песме, а онда је током постављања Часног крста Душан Басташић прочитао јасну поруку са овог страдалног места, беседу Немање Девића, о Видовдану 2018.
Након постављања крста ушли смо у цркву Светих апостола Петра и Павла и прислужили свеће, а наша браћа ходочасници су повукли канап и Смиљаном се разлио звук звона са православне цркве у којој је крштен Никола Тесла, и у којој је његов отац Милутин Тесла служио…
У Музеј, који је организован у обновљеној родној кући Николе Тесле, нисмо улазили, а две жене које су ту запослене нису хтеле да кажу ни колико кошта улазница већ да „ако вас интересира погледајте на интернету“.
Неки од присутних ходочасника, који су ту имали прилике раније да уђу, рекли су да је „све унутра преокренуто – Тесла је приказан као хрватски научник и сва заслуга што је он познат – треба да припадне Хрватској“…

Из Смиљана су ходочасници касно поподне стигли у село Медак, где је у порти манастира Усековања главе Светог Јована Крститеља, послужена вечера.
Овде су неколико њих, после путовања и свега што су видели, рекла за за Народну телевизију Радија снаге народа, своје доживљај овог путовања.

***

фото: Иван Радовановић

Као и прошле године, и ове је изнад јаме док се вршио парастос било припадника хрватске обичне полиције, граничне полиције и чланова њихове СОА-е. А ово путовање није прошло без проблема.

Два аутобуса, из Београда и Новог Сада, заустављени су на граници са Хрватском, где су двојицу вође пута из једног и другог аутобуса зауставили без објашњења са стварима да чекају испред канцеларије полиције на граници. После пола сата отишла сам да питам зашто су задржани, јер два пуна аутобуса људи чека када ћемо кренути даље на духовно путовање које је на време и по хрватском закону уредно пријављено и одобрено. Појавила сам се са питањима на која сам захтевала одговоре, са прес легитимацијом, тако да су „разумели“ и један од граничних полицајаца је отишао да каже свом командиру шта хоћу и због чега сам ту. После пар минута он је изашао и саопштио да су двојица вођа путовања слободна и могу да иду у аутобус, а мени је речено да смо задржани због тога што је „неко пријавио криминално путовање“ па су то они „морали да провере“, а онда су морали да „виде да ли нам је обезбеђена полицијска пратња“. Питала сам зашто нису одмах дали пасоше људима, а он је рекао да ће то бити за „пет минута“, на шта сам рекла да „се то очекује да буде баш тако“, захвалила се на сарадњи и изашли смо…
Не могу вам описати тај осећај кад сам са њима двојицом изашла, као да сам ослободила читав Велебит… Браћа и сестре из аутобуса којима сам рекла да ћу отићи да видим шта је са вођама пута били су пресрећни кад су ме видели са идем са њима.
Ипак, ове године, по сведочењу оних који су прошле долазили, хрватски полицајци на граници били су „веома пристојни“ за разлику од претходне када су „сваког појединачно претресали до голе коже, као и њихове ствари“, а одузимано је „све што је српско – заставе, беџеви, мајице, ни с од српско није смело прећи у Хрватску“…

Бањалучани су на парастос код Шаранове јаме каснили два сата, били су задржани на граничном два пута, други пут и у Личком Петровом селу и прегледани „од стране хрватске граничне полиције у рукавицама до голе коже“. Ту су издвојили три ходочасника, два су вратили а трећег су задржали и рекли да даље не наставља пут са њима. То је био пензионисани пуковник Војске Републике Српске Дане Лукајић (67), којем би ове године био девети пут како ходочасти на Јадовно. Члан Удружења „Јадовно 1941“ Дане Лукајић, ухапшен је због наводног „ратног злочина у логору Мањача“, пет полицајаца је дошло на гранични прелаз и од граничне полиције је преузело пуковника Лукајића и одвело у затвор „Реметинец“ у Загреб, где је сутрадан „изведен пред тужиоца“, а већ други дан га је на 15 минута посетила супруга Ружица. Жупанијски суд у Загребу одредио је једномесечни притвор пензионисаном пуковнику Војске Републике Српске Данету Лукајићу, рекли су Срни чланови породице Лукајић.

Душан Басташић се нада да ће се све учинити да се Лукајићу помогне.
„Сигуран сам да ћемо учинити све да се Лукајићу омогући праведно процесуирање и дубоко вјерујем у његову невиност. Надам се да ће он за неколико дана поново бити у Бањалуци, у кругу своје породице“, истакао је Басташић, који је додао да је телефоном разговарао са Лукајићевом супругом. Он је рекао да се српски члан Председништва БиХ Младен Иванић, који је присуствовао обележавању Дана сећања на Јадовно, одмах ангажовао након Лукајићевог хапшења и да је звао амбасаде БиХ и Србије у Загребу.
„У загребачкој штампи сам јутрос прочитао да је хрватска полиција водила тајну истрагу у вези са догађајима на Мањачи, па ме чуди зашто то није урађено неком другом приликом када је Дане Лукајић путовао у Хрватску, него управо на дан кад се организује комеморативни скуп за невино пострадале Србе у комплексу усташких логора Госпић-Јадовно-Паг“, додао је Басташић.

Огласила се и Организација старешина Војске Републике Српске, која је најоштрије је осудила хапшење пуковника Дане Лукајића, припадника Команде Првог крајишког корпуса, износећи сумњу да је „хапшење чин освете хрватских власти – јер је Лукајић био припадник безбједности 5. Војне области који је учествовао у извлачењу снага ЈНА из Хрватске“. Председништво ове организације захтева од институција Републике Српске и БиХ да затраже његово пуштање на слободу.

Међународна комисија за истину о Јасеновцу је након хапшења члана Удружења „Јадовно 1941“ Данета Лукајића позвала своје чланове да не прелазе границу Хрватске докле год та држава не промени свој став према учесницима комеморација и међународних конференција о страдању Срба, Јевреја и Рома у Хрватској. Они истичу да се „властима Хрватске не може веровати да неће и убудуће хапсити учеснике комеморација и међународних конференција о злочинима почињеним у Хрватској за време Другог светског рата“.  У саопштењу се подсјећа да је пре неколико година ухапшен Миле Дакић при повратку са Међународне конференције о Јасеновцу. Дакић је провео скоро две године у затвору у Хрватској и пуштен је без икаквог доказа о кривици.

На крају, нисмо се ни могли надати другачијем третману лијепе им њихове на овом нашем ходочашћу местима пострадалих нам сународника Срба у Јадовно. Ово је било сведочанство хрватског етничког чишћења и геноцида над Србима које је почињено од стране њихових предака. 

НИКО – НИКАДА ВИШЕ, да не доживи овакво нестајање какво је доживео србски народ, јер, не постоји у годишњем календару датум на који нису убијани на својим вековним огњиштима само зато што су Срби и православци. Не знам како сам написала овај текст, да ли вам је ближе оно што се догодило нашем србском роду у Јадовном, најбоље је лично искуство, зато догодине на Јадовно… НЕ поновило нам се! 

 

3.7.2018. Биљана Диковић, са лица места за СРБски ФБРепортер 

 

ПОВЕЗАНО:  *ЈАДОВНО – Документарни филм Милорада Бајића, сведочанство о страдању србског народа (видео)

 

4 replies »

  1. Новинарка Биљана Диковић је и овај пут доказала да је изузетан посленик своје професије и на потресан начин нам је посведочила о свему што се дешавало на том српском стратишту. Показано је и какав однос хрватска држава има (преко своје полиције) према српским жртвама, уствари они желе да их сакрију, али нажалост истина се све више пробија, чак и у делу Европе људи се згражавају над њиховим злочинима. „То је нама наша борба дала“ да док смо били у Југославији нисмо смели да поменемо ни Јасеновац ни Јадовно ни остале вртаче са српским страдалницима, зарад „братства и јединства“ које је само са српске стране било искрено. Нек је вечна слава свим српским страдалницима и да се никад не забораве злочини хрватских усташа. Хришћански је да се опрости, али за овакве злочине никакав опроштај не постоји. Напротиив, да памтимо и да се увек сећамо шта су нашем српском народу урадиле Хрвати-усташе.

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.