АКТУЕЛНО

ЦРНА ГОРА: Албанци покушали да спријече литургију на Свачу код Улциња (видео)


фото: СВЕТИГОРА

Јединице црногорске полиције обезбјеђују литургијско сабрања, јер је Албански национални савјет покушао да спријечи служење Свете Литургије на темељима Храма свeтог Јована Крститеља на Свачу.

Они су раније због најављене посјете Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија Радовића археолошком мјесту Свачу, тражили од надлежних органи Црне Горе да спријече одржавање литургије.

У писму адресираном највећем врху званичне Црне Горе,  истичу да да је локалитет Шас од националног значаја прве категорије, те да је најава литургије провокација. Такође наглашавају да се овим претендује на њихова национална блага и да су мјештани револтирани и узнемирени, те од надлежних траже да зауставе најављену литургију.

ФОТО: ИН4С

Овим писмом Албанског националног савјета поставља се питање коме припада општина Улцињ и како неко може да забрани Митрополиту Амфилохију да шири Божију ријеч у митрополији на чијем је трону по Божијим и људских законима?

ИЗВОР: ИН4С

***

Јован Маркуш: ДА ЛИ ЈЕ СВАЧ КОД УЛЦИЊА У АЛБАНИЈИ ИЛИ У ЦРНОЈ ГОРИ???

На плочи у облику споменика пише: 
„У ЧАСТ НАШИХ ПРЕДАКА ИЛИРА КОЈИ САГРАДИШЕ ОВАЈ ДРЕВНИ ГРАД СВАЧ КАО ЗАОСТАВШТИНУ НАШЕ АЛБАНСКЕ КУЛТУРЕ“

Иако је својевремено дневни лист ДАН писао о овом противзаконитом чину, нелегална плоча у облику споменика није ни данас уклоњена, као да је Свач у Албанији а не у Црној Гори.

фото: Јован Маркуш

Свач је је био средњовјековно утврђење на стијени изнад Шаског језера, сјевероисточно од Улциња код села Шас, на подручју Црне Горе.
Епископски је град још у 8. вијеку. О његовом развоју у раном средњем вијеку нема података. Помиње се у житију Немањином 1216. године као град који је Стефан Немања освојио у Приморју. Монголи су га разорили 1241. године и побили становништво, но послије овога Свач се поново подигао. Од краја 14. вијека пропада, 1406. године помиње се као село, а његов епископ моли Венецију да утврди и зидовима опаше његово мјесто, као што је то било раније. Град је ковао свој новац.
Утврђење Свач је било опасано зидовима са кулама а према југу је било природно неприступачно, јер се стијене спуштају стрмо према језеру, са те стране постоји једна стаза којом се силазило до воде и уз коју има трагова капије. Главни улаз у утврђење је са сјеверне стране, из подграда. Одмах поред улаза налази се Катедрала светог Јована која је према натпису на фасади зидана 1300. године. С обзиром на фрагменте узидане у западни зид, могуће да је на истом мјесту постојала старија црква, па да су је вјероватно Монголи срушили. Апсида цркве је убачена у приземље старије куле од које се сачувао и спрат. Осим цркве св. Јована у склопу сјеверног градског зида налазе се остаци још једне мање цркве, као и једне споља поред бедема. У самом граду има остатака зграда за становање од којих су неке очуване врло добро. Пошто је град у 15. вијеку већ пуст сигурно је да сви његови дијелови припадају средњем вијеку.
Сјеверно од утврђења налазе се трагови подграда између остатака цркава којих укупно у Свачу има осам. У подграду је најдоминантнија црква св. Марије, подигнута вјероватно послије 1300. године.
ОПРАВДАНО СЕ ПОСТАВЉА ПИТАЊЕ: ДА ЛИ ЈЕ ВЛАСТ ,,ПРОДАЛИ” СВАЧ АЛБАНЦИМА ЗА ГЛАСОВЕ УОЧИ РЕФЕРЕНДУМА 2006.г ??? –
(Литература: Павле Мијовић и Мирко Ковачевић „Градови и утврђења у Црној Гори“, Београд-Улцињ, 1975. године)

СВАЧ код УЛЦИЊА- јутрос

Група од двадесетак Aлбанаца предвођена Хаџијом Сулејмани, одборником Демократске партије – улцињске владајуће коалиције, јутрос је покушала да спријечи Митрополита црногорско-приморског Амфилохија да са свештенством и вјерницима служи Свету литургију на темељима Цркве Светог Јована Крститеља на Свачу у Улцињу.
Наиме, ова група изгредника покушала је да онемогући прилаз Цркви, а предводник Сулејмани је казао да су Митрополит, свештенство и вјерни народ „дошли да освајају“ и да он као Албанац муслиманске вјере неће то да дозволи јер, како је рекао, Црква није Митрополијина и да иако не зна чија је, зна да није њена.
На питање Митрополита Амфилохија како то да се као муслиман мијеша у питање Цркве, он је казао да је он прво Албанац.
Након гурања, расправе, негодовања наших вјерника, полиција је обезбједила да Митрополит, свештенство и вјерни народ дођу до Цркве, али не и да уђу на темеље Храма гдје је било предвиђено служење Свете службе Божије. Полиција је већ била темељима Храма, тако да је Високопреосвећени Литургију служио у непосредној близини остатака Цркве Светог Јована Крститеља на Свачу.

ИЗВОР: ФБ Јован Маркуш

8.7.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

 

9 replies »

  1. БИВШИ СРБИ – ШИПТАРИ

    КОЛИКО ШИПТАРА ЖИВИ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ И ЧИЈИ СУ ДРЖАВЉАНИ

    ДОКУМЕНТ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ О СТРАДАЊУ СРБА

    Крајем 1992. године, Влада Републике Српске Крајине је више пута обавештавала владе СР Југославије, Републике Српске, Републике Србије и Републике Црне Горе, да се српски интереси мора да бране у свакој од српских држава, заједничким снагама. Упозоравала је, да занемаривање одбране било којег српског краја, или било којег дела народа, доводи у опасност све друге српске земље и цео народ. Једно од тих упозорења је послано у све престонице српских држава крајем 1992. године и односило се на податак, да је на Косову и Метохији извршен фалсификат у попису становништва 1981. године, кад је приказано, да је Шиптара 1.700.000, иако их је било највише око 850.000. У овом осврту, Влада Републике Српске Крајине је упућивала, да је од пресудног значаја регистрација оних Шиптара и њихових потомака (око 300.000) који су, од 1941. до 1990, прешли из Албаније у Југославију и никад нису подносили молбе за пријем у југословенско држављанство, па су, законски, странци, или азиланти – како се (придошли страни држављани) означавају у свакој земљи. Препоручено је владама СР Југославије и Републике Србије, да се овим албанским држављанима издају личне карте и пасоши за странце, како је то регулисано међународним правом, чиме би им се онемогућило антидржавно деловање у СР Југославији, јер би у случају да то чине, могли бити враћени у земљу порекла (Албанију).
    Варијанту документа о етничкој слици становништв на Косову и Метохији, Влада Републике Српске Крајине је превела на енглески језик и доставила Уједињеним нацијама, другим међународним организацијама, амбасадама у Београду, српским удружењима, светским информативним агенцијама и педесеторици новинара акредитованих у Уједињеним нацијама – на конференцији за штампу председника Републике Српске Крајине, Горана Хаџића, у Њујорку, у јануару 1993. године.
    Нажалост, ниједна медијска кућа у свету није овом документу придала важност и вероватно да он није публикован. “Књижевне новине” га објављују прве и то са закашњењем од 9 година – у време кад владе Републике Србије и СР Југославије не могу применити оне мере на КиМ које им је саветовала Влада Републике Српске Крајине и које су, тада – 1992, биле могуће.
    Овај документ је заведен у Министарству за инострне послове Републике Српске Крајине под бројем: 845/93. Преведен је и на руски језик и достављен новинарима Русије, али ни руске редакције му нису поклониле никакву пажњу. Његов садржај преносимо дословно:
    “Косово и Метохија биле су аутономна покрајина у бившој Југославији. Њено већинско шиптарско становништво уживало је већа национална права него мањине у другим европским државама. Настава на албанском језику обављана је од основних школа до универзитета.
    Привреда Покрајине је била независна у односу на државне органе Републике Србије. Банке Покрајине су, такође, биле независне. Покрајинске везе са Албанијом, у области просвете, културе, привреде и трговине, такође, нису контролисане од стране Србије. Сви послови били су у надлежности представника шиптарског народа.
    Покрајински органи су имали своје представнике у органима Републике Србије и Југославије, док нико из Републике Србије није могао бити биран за члана органа управе Аутономне Покрајине Косова и Метохије. Без обзира што је, како смо навели, међу министрима и члановима Председништва СФР Југославије било Шиптара са Косова и Метохије.
    Шиптари су имали сва мањинска права, али њима нису били задовољни, јер су припремали одвајање АП КиМ од Републике Србије и припајање Републици Албанији. Такав корак је био и у плану фашистичких земаља, па и у програму комунистичких партија током Другог светског рата. Према њему, окупаторска фашистичка власт је (1941-1945) преселила десетине хиљада Шиптара из Албаније на Косово и Метохију и доделила им земљу и куће прогнаних Срба. (Ти Шиптари, и данас, представљају потенцијалне делове војске евентуалног агресора на Југославију).
    После Другог светског рата (1945), комунистичка партија је у овој области наставила политику фашиста. Тито је прогласио закон – по којем је омогућен останак на Косову и Метохију пресељених Шиптара из Албаније. По истом закону, забрањено је прогнаним Србима са Косова и Метохије, да се врате на своја отета имања. Они Срби који су се враћали, убијани су или затварани. Но, тиме није било завршено пресељавање Шиптара (страних држављана) у ову област Србије. Масовно пресељење Шиптара из Албаније је уследило и између 1945. и 1948. Касније, када је била затворена граница између Албаније и Југославије, Тито је, тајно, на Косово и Метохију наставио насељавање шиптарских породица из Албаније. У исто време, спровођен је интензиван програм прогона Срба из Аутономне Покрајине Косова и Метохије. Овај период можемо назвати временом етничког чишћења Срба у бившој Југославији.
    Користећи се самоуправом у Југославији, шиптарско руководство на Косову и Метохији је аутоматски стране држављане (пресељене из Албаније) уписивало у књиге држављана СФР Југославије (без законске процедуре о пријему у држављанство) и додељивало им куће и оранице прогнаних Срба, иако, по југословенским законима, странци нису могли поседовати некретнине.
    Нико од Шиптара из Албаније није подносио молбу за пријем у југословенско држављанство. Зато је скоро половина данашњих Шиптара у Југославији са страним држављанством. На основу националних законодавстава, свака земља у свету, у том случају и Југославија, може донети решење о отказивању гостопримства странцима. Посебно у случајевима кад се баве подривањем друштвеног уређења и отцепљењем дела југословенске територије.

    ХХХ
    У намери да отцепе Косово и Метохију од Југославије (и Србије), Шиптари су се користили самоуправом, па су, између осталог, успели да фалсификују и податке приликом пописа становништва. Тако је послата информација у свет да на Косову и Метохији живи много више Шиптара, него што их је у стварности. Сабирани су и живи и мртви Шиптари. Уписиване су у пописне листе шиптарске породице и по три пута: једном у селу, једном у граду и једном у иностранству.
    Тако је исфабрикована цифра од 1.700.000 Шиптара на Косову и Метохији.
    Један од научника у Београду је, чије истраживање ћемо ускоро објавити, закључио да на Косову и Метохији нема више од 850.000 Шиптара. До овог броја Шиптара, дошао је на основу израчунавања броја становника на одређеном подручју – на основу пет научних метода:

    1) према броју рођене деце у једној години,
    2) броју умрлих у једној години,
    3) количини потрошеног хлеба у једној години,
    4) количини потрошене соли у једној години и
    5) броју пацијената у медицинским установама у једној години.

    ХХХ
    Ако, сада, имамо у виду да је скоро половина од 850.000 Шиптара са страним држављанством, у том случају Југославија може да се односи према њима како је то предвиђено документима ОЕБС-а, ОУН и пракси у Међународној заједници. Шиптари – држављани Албаније не могу имати већа права од оних која су предвиђена за стране госте или стране раднике у Југославији. То би Међународна заједница морала да има у виду – кад год се бави питањима општих људских права.

    ХХХ
    Југославија, како је наведено, пружила је националним мањинама шира права од било које друге државе. Шиптари су, и кад су страни држављани, изједначени у правима с држављанима Југославије. Зато је несхватљиво да Међународна заједница оптужује Југославију да не признаје права националним мањинама. Можемо само да се упитамо, како ће ову нечасну политику савремених државника оценити Историја”.

    Београд, 16. 4. 2002.

    Свиђа ми се

  2. Богови су, у Тројанском рату (а Скадар је био Троја, или Илиј), могли да говоре, како рекосмо – с Ахилом и Хектором, само српским језиком (13. столеће пре Нове ере). Грчки је развијен тек по грчком доласку у Европу – 8. столеће пре Нове ере. У Италији се говорио у Антици етрурски (српски) језик, а латински се почео развијати тек од 6. столећа пре Нове ере. Других језика у Европи и на Средоземљу (осим српског – словенског) није било. Да бисмо се у то уверили, погледајмо како су и када творени (боље је рећи, склепани) савремени европски језици. Пише у енциклопедијама:
    1. Португалски језик:
    „Основни рјечник португалског језика потјече из вулгарног латинског језика римске провинције Лузитаније; он садржи – као шпански ријечник – нешто предлатинских иберских, затим келтских и германских (посебно западноготских) и арапских ријечи“.
    2. Шпански језик:
    „Развио се из вулгарног латинског језика, који се, након римске окупације Пиринејског полуострва, почео ширити путем администрације, војске и колонизације и још од другог столећа Стре ере, те потпуно потиснуо старије ‘иберске’ језике“.
    3. Француски језик:
    „Припада групи романских језика, који су настали из латинског. Развој француског језика из латинског до данашњег модерног, вршио се у више етапа. Римски легионари, који су у Галију дошли већ у другом столећу Старе ере говорили су вулгарним латинским језиком, тј. слободним говорним језиком, а не књижевним, писаним по правилима класичне латинске граматике“.
    4. Енглески језик:
    „Германски језик с много романских и нешто келтских елемената, устаљен као књижевни језик у току 15. и 16. столећа. За викиншких инвазија (9-11. столеће), енглески језик долази под снажни утицај данског и норвешког. Период средњеенглеског језика настаје послије битке код Хастинга (1066), кад се у управу, судство и школу уводи француски језик норманских освајача. У 13. и 14. столећу, продире у енглески језик сва сила француских ријечи; нешто касније (у 14. и 15. столећу), књижевношћу је овладала мода посуђивања из латинског, што доводи до романизације енглеског вокабулара“.
    ***
    И тако, ови и други европски језици су закаснили, да би њима говорили богови с Ахилом и Хектором – у време Тројанског рата. Тад се говорило само српским језиком – у Европи и деловима Азије.

    Београд, 9. 5. 7520 (2012)

    Свиђа ми се

  3. Ђанкарло Тицијано Томецоли је истакао да се сви текстови с Крита, без обзира да ли су писани на камену, оружју, посуђу или тканини, могу читати само помоћу словенских језика и никако помоћу грчког, латинског или јеврејског језика. Он закључује, да су, у претходним миленијумима, Крит насељавали људи различите етничке припадности, али да су Трачани (Словени) били владајући слој. Наводи, да су шпански и македонски стручњаци за древну историју закључили 2001. године – стари Крићани су били сроднији Словенима Македоније, него Грцима. Томецоли је закључио, да је Минојска држава на Криту (основана 2000 година пре Нове ере) словенска, а не грчка – како то пише у историографији свих земаља света. И на Криту се говорио српски језик, па су богови, тада, кад је био Тројански рат, могли с Ахилом и Хектором говорити само српским језиком. А поред језичких текстова, на Криту је нађена и керамика с ликом Ахила. На његовој одећи су били урезани знаци данашњег српског грба – крст са четири оцила. А у старим записима пише, да је Ахил јахао коња „Шарца“, као и Краљевић Марко и да је волео гусле, које су српски инструмент.

    Свиђа ми се

  4. На Међународном конгресу историчара у Санкт Петербургу (2008) италијански историчар Ђанкарло Тицијано Томецоли је прочитао реферат: „Подаци о раном словенском присуству на Криту“. У првим реченицама, отклонио је сваку сумњу у словенско староседелаштво на Балкану. Изричито је прочитао:
    „Такозвани касни долазак Словена у Европу је тотална бесмислица. То мора бити замењено чињеницом – да су Словени у палеолитику били становници Југо-источне Европе“.
    Чудио се да историографија Европе не потврђује да су Словени били на Балкану у Антици. Рекао је да су сви топоними и хидроними из тог времена на Балкану словенски. Цитирао је више европских историчара, који су утврдили да су Трачани, Илири и Пелазги словенска племена. Додао је – ово су три гране истоветног етноса, користили су један језик и често су називани и другим именима. Рекао је да треба подразумевати словенско становништво и кад се спомињу земље: Тракија, Скитија и Илирија. После овога, прочитао је нешто што је изненадило све учеснике и слушаоце:
    „Археолошки налази потврђују, да су Крит насељавали балкански становници – из Тракије, Скитије и Илирије и да је то обављено у 3. и 2. миленијуму пре Христа“.

    Свиђа ми се

  5. „Апијан из Александрије сведочи, да је 135. године, у долини Неретве, римски војсковођа Флавијус Флакус ратовао са Србима, које називају Илирима или Далматима, а најславнија илирска племена су Срби (Сордиски) и Трибали. Бројни аутори из старијих времена, нарочито, под Трибалима подразумевају Србе, тако да и српске владаре из лозе Немањића идентификују као краљеве трибалске. Византијски хроничар Ђорђе Кедрин (11. и 12. век), земљу Трибалију, у крају у којем је много касније откривен Лепенски вир (на Дунаву), назива ‘област Срба’, а Леоник Халкокондил, рођени Атињанин, без икаквих ограда, каже да ‘род Трибала, Срба, на целој земљи је најстарији и највећи, то поуздано знам’. Идентификујући Трибале као Србе, он каже да се ‘Трибали, Мизи, Илири, Пољаци и Сармати служе, између себе, истим језиком… Бораве с ове и с оне стране Дунава, широко и надугачко владајући… овај људски род… такав је мој закључак… борећи се с различитим бурама судбине, запосео је област око Јонског мора… и тамо учврстио седишта’. Знак једнакости између Трибала и Срба је стављан и много касније – чак и у 19. веку. Тако су, например, француски енциклопедисти Едме Мантел и Конрад Малт-Брен (1775-1826) објавили у Паризу (1803), у 16 томова, дело названо: ‘Географија, Математика, Физика и Политика свих делова света, написана према ономе што је било објављено као тачно и ново од географа, природњака, путника и твораца статистика међу најпросвећенијим народима’. У десетом тому, на страни 69, написали су: да су Срби оно што су и Трибали…“.

    Свиђа ми се

  6. Има ли кога у Црној Гори, да каже Шиптарима да су Илири преци Срба, а никако Шиптара, јер су Шиптари дошли на Балкан 1043. године. А Албанци су били српско племе у Италији (етрурско), што је убележио римски песник Вергилије пре 2000 година. А Аустрија и Ватикан су то име даровали Шиптарима и тако назвали српску земљу, на коју је српски краљ Војислав населио Шиптаре 1043. године. Шиптари су, као мањински народ, живели у словенској Албанији на Кавказу, одакле су их Арапи (у осмом столећу) одвели на Блиски Исток и у Израел, а потом, као муслимане, населили у јужној Италији, где су их Грци, касније, превели у православље, а онда их Турци опет исламизирали, итд, итд.

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.