АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА

Огњен Војводић: ПАПСКА ПОСЈЕТА



Пише: Огњен Војводић
 ognjenvojvodic.info

Поводом изјаве патријарх Иринеја да остаје при ставу да није вријеме за посјету папе Франциска Србији и „духовне” дипломатије шефа дипломатије.

6. јун 2015. Ројтерс – Папина посета Сарајеву. Из свог папомобила Папа маше маси окупљеној на стадиону.

***

КОСОВСКИ ИЛИ „КАТОЛИЧКИ” ЗАВЈЕТ

Најновија римокатоличка мисионарска мантра прозелитског подилажења православним Србима је наводно непризнaвање самопроглашене „државе” Косово од државе Ватикан. Православним Србима се предочава да држава Ватикан поштује међународни правни поредак, а прије свега државни и историјски континуитет и цјеловитост Србије, због чега Срби морају бити благодарни папи. У питању је позната прозелитска пракса подилажења православним народима, посебно војно пораженим или онима који су у непосредној опасности од надмоћнијег непријатеља, какви су били и поводи крсташких похода, позиви на одбрану од исламског освајача, а кога је европска алијанса измислила и инструментализовала у сврху европског експанзионизма.

Ватиканско наводно непризнавање „државе Косово” представља и подршку проевропским партијама и пропапским црквеним званичницима у Србији у процесу политичко-религиозних евроинтеграција. Према најновијим информацијама, неизјашњавање Ватикана о статусу „државе” Косово предложено је званичницима Ватикана од стране српских проевропских црквених и дипломатских званичника после окупације Косова и Метохије, да се не би прекинула сарадња са Ватиканом као фундаменталним фактором евроатланских интеграција. Такође, да се потискивањем папизма не би међу Србима појачао утицај руске православне цркве а прекинуо континуитет „католичења” православних Срба то јест програм припрема папских посјета.

Ватикан је први признао сецесију Словеније и Хрватске и благословио почетак ратног разарања Југославије. Заједно са Ватиканом то је урадила и Њемачка, али и уз подршку атлантске алијансе њемачко признавање Хрватске и Словеније не би имало морално-политичку снагу (с обзиром на њемачко наслеђе губитника и изазивача Другог свјетског рата) без подршке Ватикана као вјерског вође Вашингтон-Ватикан атлантистичке „антикомунистичке” кампање према „источном фронту”. Папизам је тако трећи пут у 20. вијеку предао православне Србе суду европске инквизиције, а данас, језуитском стратегијом подводи Србе сатјеране у ужу Србију наводним непризнавањем “државе“ Косово, а ради лакшег превођења у унију, што је проширена примјена на остатак Србије клероусташке девизе и доктрине Независне државе Хрватске, прокламоване од министра вјера у НДХ: „Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остале ћемо покатоличити и претопити у Хрвате“.

Познавалац политике папског прозелитизма, стратегије и тактике Ватикана, академик Драгољуб Живојиновић у разговору за новинску агенцију Срна је о односу Ватикана према Косову рекао да је Ватикан у Хрватској због хрватске политике „чишћења“ православних Срба изгубио 400.000 потенцијалних католика, па је папа Франциско много опрезнији када је посреди однос према православљу. „Ватикан је велики губитник последњих ратова на Балкану. Током рата и Туђмановом политиком „чишћења” Срби су отишли из Хрватске. То значи да су они изгубили потенцијалне католике, који би за десет или 20 година били поунијаћени и постепено преведени у католичку веру“.

Академик Живојиновић процјењује да је могуће да је папино интересовање за опстанак малог броја католика на Косову и Метохији и њихову будућност нешто што га спречава да донесе одлуку о признавању Косова. „Признавање би се, вероватно, завршило катастрофом за то мало католика који живе по градовима, а већ их је велики број са Косова отишао у Хрватску“. Он напомиње да не постоји „папски докуменат који би био јасан и на основу којег би могло да се каже да се папа јасно изјаснио о односу према православљу или Косову“.

На политичком нивоу можемо направити поређење хришћанског односа према папизму са односом државника Србије према званичницима самопроглашене државе Косово: када српски званичници одбијају да присуствују међудржавним скуповима у присуству представника „државе” Косово или када са „косовским” званичницима праве споразуме и признају легитимитет „државе” Косово а одричу српско политичко и историјско право повратка, ослобађања отачаства и успостављања српске суверености на Косову и Метохији. Такав је вјековима био однос православних према папизму на политичкој и религиозној разини, ради очувања православног предања и политичке суверености држава православних народа.

У одређеним околностима потписивање НАТО споразума би се могло оправдати попуштањем пред надмоћнијом војном силом ради физичког опстанка народа, што у Србији и Црној Гори није случај, али потписивање пакта са Ватиканом и учлањење у унију народа и држава папског „пастирског” похођења представља одрицање државне и духовне суверености, признавањe ауторитета папства као персонификације политичког и етичког права евроатлантског интервенционизма, добровољно признавање политичког и духовног евроатлантског патернализма које персонификује римски папа. Политичко признавање Косова у том контексу је другоразредно питање, јер се потписивањем папских споразума и поштовањем папе признаје етичко и духовнo право европском „хуманизму” и војно-вјерском интервенцијаму „милосрдног анђела”.

КОМУНИЗАМ И ЕКУМЕНИЗАМ

„Зашто се неки Срби толико боје папине посјете, ако су сигурни у своју вјеру и идентитет?”. Овакво програмски погрешно постављено питање прикрива политичке намјере и релативизовање религиозних разлика православља и римокатолицизма, заправо злоупотребу црквеног учења ради стварања погрешне представе о узроцима политичке и вјерске супростављености православља и папизма, крије кампању евроатланских религиозних интеграција прикључења Србије државама чланицама програма папских посјета – пастирског похођења свијета и народа, кампању релативизовања религиозних разлоге рата Срба и Хрвата (која вјековни ватикански прозелитизам према православним Србима приказује као племенски престиж националних интереса Срба са балканским сусједима, а разлог ратовања Срба са комшијама „католицима” као племенске размјерице никад довољно христијанизованих балканских племена).

Питање папских посјета и сарадње са Ватиканом се програмски помјера са вјерско-политичког на државно-правни простор. Православним Србима се предочава да се сарадња са Ватиканом одржава на државном ванвјерском нивоу. Наглашава се чињеница да је Ватикан држава, а пошто је и Србија држава, однос са Ватиканом се може одражавати на државном нивоу и простору. Руковођени таквом претпоставком, припремање папске посјете врше политичари ванправославних узора и заговорници евроатлантских религиозних интеграција, не питајући православну цркву. Поред политичара који не знају ништа о православљу нити о последицама сарадње са римокатолицизмом, у кампањи папске посјете учествују поједини православни пастири, што кампањи даје пилатовски карактер прања руку од одговорности правничким оправдањима.

И као што осјете и неупућени, у чину папине посјете има нечега злокобнијег него што је предаја непријатељу у рату, нечега што изазива душевни немир и отпор. Стратегија свођење папске посјете на међудржавни догађај позната је прозелитска пракса. Покушај да се питање папских посјета сведе на само државно питање пракса је прозападних партија од доласкa на власт Демократске опозиције Србије 2000. године. Примјер такве демагошке државне духовне доктрине био је предлог првог предсједника джавне заједнице Србије и Црне Горе, адуженог за одвајање митрополије црногорско-приморске од Српске православне цркве, савјетованог да на државном нивоу позове папу у посјету као државника и избјегне расправе са „светосавцима” у Српској цркви. Исти принцип је касније користила Демократска странка у кампањи припремања папске посјете – предсједник Србије из редова ДС-а позивао је папу у Србију на истом међудржавном принципу.

Практикујући исти принцип, шеф дипломатије Србије, иако „социјалиста”, изјавио је „да Србија има односе са ‘Светом столицом’ на политичком плану, не као са вјерским поглаварима, већ као са државницима“. Практичан примјер је Споразум о сарадњи у области високог образовања који су потписали шефови дипломатија Србије и „Свете столице”. После потписивања споразума шеф српске дипломатије је нагласио„да је са аспекта државе Србије свакако од интереса да на државном нивоу папа Франциско посјети нашу земљу. У интересу је наше државе да се пронађу што боље могућности за дијалог и међусобне посете највиших црквених великодостојника и државних функционера”.

Партије на власти у Србији се по питању европских религиозних интеграција не разликују од Владе ДС-а, али се не разликују ни од црногорских партија на власти по програму папских посјета. Влада Црне Горе је 2012. г. потписала конкордат са Ватиканом, игноришући православну митрополију црногорско-приморску и православну цркву уопште, у којем су Ватикану дата већа овлашћења вршења мисије на подручју Црне Горе него православној цркви. Међутим, у Србији последице за православну цркву могу бити погубније зато што се не спроводи отворени прогон православља већ се врши унијаћење Срба стратегијом југословенског европског екуменизма.

Однос православних према папизму можемо упоредити са односом према „расколницима” у Српској православној цркви, македонским расколом и рашчињеним калуђером постављеним на чело „црногорске цркве” у политичку службу атеистичке атлантистичке партије на власти у Црној Гори. Као што свештеници и вјерници СПЦ не дозвољавају присуство свештеника расколника на црквеним скуповима да не би са расколницима чинили и формалну физичку заједницу и тако им дали легитимитет вјерске заједнице, такав је вјековима био канонски однос православних према папи и римокатолицизму. Наравно, рашчињени свештеници који су прогласили „црногорску цркву”, засновану на племенско-политичком престижу и на страном и атеистичком ангажману партије на власти, не могу се у вјерском смислу упоредити са римокатоличким расколом и погрешним учењем о Богу и Цркви.

Кулминацију кампање учлањења Србије у круг држава папских пастирских посјета представља изјава бившег предсједника Србије. Пошто је позван у Русију ради уручења награде Фонда јединства правславних народа, предсједник Србије је изјавио да је заговорник јединства не само православних народа него свих хришћана. Затим је актуелну политику „неутралности” Србије препоручио Српској цркви – визију вјерске „неутралности”. Преузимајући улогу духовног савјетника руског патријарха, рекао је како је предлагао руском патријарху да је корисно да се патријарх заложи за посјету папе Србији. Предсједник Србије је тако, традицијом титоистичке трилатерале и југословенског помирења са папским поглаварством, наставио промоцију „несврстаних” како на државном тако и на духовном подручју Српске православне цркве.

УПОТРЕБА ЈАСЕНОВАЧКОГ ГЕНОЦИДА

Предлог да папа прво пође у Јасеновац и поклони се жртвама геноцида ако хоће да посјети Србију демагошка је духовна доктрина „унутрашњег дијалога” континуитета и контекста у коме треба затворити „питање Косова”. Признавање самопроглашеног римског патријарха за планетарног тату и тутора свих хришћана и нехришћана, слично као и признавање самопроглашене државе Косово, дио је програмског прихватања евроатлантског духовног и државног колонијалног поретка и представља политичку представу конструисања колонијалног компромиса у програму негирања српских жртава геноцида и прављења пролаза папској посјети држави Србији и Српској православној цркви, као и прихватања папског политичко-пастирског покровитељства као колонијалног континуитета духовне и државне десуверенизације Српске цркве и државе.

– Ако, папа хоће да посјети Србију нека прво пође у Јасеновац да се поклони. Тако резонује религиозно равнодушан, историјски и вјерски необразован Србин. Као да је разлог ратовања Хрвата против Срба племенски престиж и национални неспоразум. Хрватски геноцид над српским народом од почетка 20. вијека је процес и подухват државне и догматске доктрине, римокатолички рат програмског прогона православних и православља са Балкана и Средоземног мора. Римокатолички војно-вјерски походи на православне Србе уследили су непосредно после ослобађања српског народа од османске окупације, а римокатоличка унијатска мисија према православним Србима се спроводи од средњег вијека.

У религиозним и разумним народима жртве геноцида су посебно поштоване а жртве вјерског прогона су уписане у канонизовани поменик мученика за вјеру. Али, код великог броја Срба, обезбожених и људски деградираних у времену атеистичког режима, јасеновачки геноцид се политички употребљава као повод позивања у посјету римокатоличког понтифека, под чијим знамењем и благословом је почињен јасеновачки геноцид – заправо три геноцидна погрома над православним Србима у 20. Вијеку: у првом и другом свјетском рату, а крајем прошлог вијека коначни погром и протјеривање српског народа са простора Крајине и Далмације, тј. данашње  државе Хрватске.

Заправо, предлог да папа прво пође у Јасеновац на поклоњење жртвама геноцида представља промоцију папског „покајања”, популистичке папистичке пастирске праксе после Другог свјетског рата. Репутацији римокатолицизма не прави сметњу папино поклоњење сваком геноциду на планети почињеном у име папизма, већ (насупрот томе) оно прави пролаз прозелитизму у програму папских посјета и „поклоњења”, отвара могућност мисионарења мапом геноцидних стратишта међу друговјерним народима.

На путу ка источном фронту и заокружењу планетарног поглаварства, превођењу нових православних народа у унију, шта Ватикану значи балканска хибридна хрватска поданичка нација, крвавих руку и прошлости у име римокатолицизма?

ПАПСКО ПРАВО ПЛАНЕТАРНОГ ПАТЕРНАЛИЗМА

Кoja је то хришћанска вриједност која оправдава сва средства, страдања и жртве ради папског похођења православних народа? Kакав је то хришћански великодостојник кога не занима шта у православним народима провоцира најава његовог доласка и какве последице би имао његов долазак? Нико није поставио то питање. Зашто? Зато што је у питању „света” самовоља стратегије евроатлантског екуменизма, папско покровитељско право пастирско-политичког патерналистичког похођења планете.

Од десетог вијека папство се издвојило у засебну политичко-религиозну институцију са самопрокламованим религиозним кодексом. Право првог међу једнакима додијељено римском патријарху на Халкидонском сабору, као јединој патријаршији у Европи, због изражених паганских обичаја на подручју Европе и због значаја старе римске престонице, злопотребљено је у сврху колонијализма. После раскида од матичне Источне Цркве у ХI вијеку, римски патријарх (папа) се самокрунисао првосвештеничком круном, затим се самопрогласио сувереном војне и вјерске власти, и прогласио право на прозелитизам и „свети рат”. „Непогрешив” у вршењу вјерске и политичке власти, папа се прогласио и првим у области науке, што знамо и из историје ломача. Папско самопрокламовано право на контролу духовног, државног и друштвеног живота, свијести и савјести, мисли и осјећања, прва је орвеловска религиозно догматизована друштвена доктрина, глобална геополитичка пастирска присмотра „великог брата”.

Постулат папског учења је догмат о папском примату, прејемству на неограничену духовну и земаљску власт, глобалну религиозну и политичку саборност, из чега је изведен догмат о непогрешивости римског потифека као Христовог намјесника на земљи и видљиве главе цркве. Папа од тада више није само поглавар једне од религија са којом можемо успоставити однос толеранције и равноправних религиозних односа, већ самопроглашени суверен васељенске власти, а Ватикан алегорија идеје једне светске државе. Стога су сусрети православног свештенства са папом, као и политичких представника православних и нехришћанских народа, осим на нивоу бирократског уређивања међудржавних односа, увијек чин признавања пастирско-политичког поглаварства институције папства. Папске посјете имају димензију духовне дипломатије, обавезујуће према римокатоличком тумачењу духовних и државних унијатских уговора, а не према потпису и доживљају државе домаћина. Зато је одлазак у Ватикан или домаћинско-дипломатско дочекивање папе увијек поклоњење, признавање вјерског и политичког ауторитета Ватикана, а одрицање православне црквене суверености и хришћанског Светог Предања.

Данас не постоје владари са таквим политичким прерогативима свјетске моћи, осим у пренесеном значењу амерички предсједник, који је духовно-политичка последица папизма, идеологије чија су крајност и реакција блудни синови папизма – протестанти. Протестантизам је примијењени папизам, папска „света самовоља” пренесена на персонални план сваког просјечног протестанта, идеологија индивидуализма као „светиња” слободне воље у односу на опште и Свето, у којој се сваки Европљанин поставио патерналистички према свијету као мали папа, непогрешив на путу планетарног папско-протестантског прогреса.

Историчарима је познато да у историји римокатолицизма истакнуту улогу имају словенски следбеници папизма, као што повијести није позната тачка на земаљској кугли на којој римокатолички мисионари нису посијали сјеме раздора и рата. Савременици смо злочина украјинских унијата над властитим народом и крајем прошлога вијека хрватских унијата усташа у Српској Крајини над Србима. Дозивање Ватикана дозивање је несреће. Нема земље и народа у којима присуство ватиканске политике није било посредни и непосредни инспиратор немира и крвопролића.

Мали број народа је у протеклих десет вјекова мимоишао бич римокатоличке „просвјете“, али се они уистину могу назвати срећним и благословеним народима. Од десетог вијека римокатолички мисионари су на бродовима освајачких евроатлантских „сила” стизали у најудаљeније колоније и крајеве свијета. Одлучни народи су уз Божију помоћ успијевали да се одбране од напада папских мисионара, али су ријетки примјери призивања несреће и проклетства у свој дом, залагања за веће римокатоличко присуство у својој земљи, потписивања споразума о дугорочној државној и духовној сарадњи, као што раде политичари у Србији и Црној Гори.

1 reply »

  1. Никада неће доћи то време!
    Са Папом се може преговарати само уколико жели да се врати у Православље,
    и сваки друго разговори су бесмислени и сувишни.
    Али, пошто је Он језутита, под заклетвом /сатанистичком/, то се никада неће
    догодити, па, према томе, ни време за посету Србији!

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.